АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Чувајмо се „конструктивних“ Данајаца

„У ОХР-у управо разматрамо могућност да се састанемо неформално и да разговарамо и спреман сам такође да идем тамо гдје постоје најбоље могућности за разговор“, рекао је Кристијан Шмит на прес-конференцији у Сарајеву 4. августа.

Ово се, наравно, односило на представнике Републике Српске, односно српског народа у БиХ, који Шмита не признају због тога што његово именовање није прошло Савет безбедности УН.

Међутим, јасно је да Шмит није постављен од стране западне глобалне дубоке државе са добрим намерама. Да јесте, не би се тако брутално игнорисали ставови Бањалуке, Москве и Пекинга, нити би се тако безобзирно наметао нови вербални деликт од стране одлазећег Инцка, ког је Шмит јасно и гласно подржао.

Шмитова рачуница

Е, сад, неке присталице „5Д шаха“ ће дозволити могућност да Шмитово именовање можда заправо представља први потез разградње дејтонске БиХ, која је постала неодржива, повучен управо да би изазвао кризу, али тако да њени главни режисери могу од ње да јавно оперу руке. Али, чак и да је тако, ко може, после свих наших искустава са политичким Западом, да тврди да би такав сценарио био пројектован тако да одговара Републици Српској, односно српским интересима уопште.

Заправо, једино одговорно је, на основу досадашњих искустава, подразумевати да ће Шмит представљати опасност за Српску, чак и кад „доноси дарове“, односно бива „конструктиван“. Тако да, било какву спремност за „конструктивност“, попут оне коју је Шмит изразио у Сарајеву, само наивни или они који се заправо Шмиту препоручују могу третирати као некакав уступак, односно „гест добре воље“ на који ваља одговорити сопственим уступком.

Шмиту није потребан контакт, макар и неформалан, са представницима Српске само да би бар споља деловао као и остали високи представници, односно као некакав фактор одлучивања у БиХ. Не, он ће, кроз такво деловање – укључујући и пријем у Београду од стране председника Србије – такође настојати да отвори пукотине унутар српског политичког блока који се ујединио око противљења његовом нелегалном и нелегитимном именовању, као и око одбацивања Инцковог покушаја наметања вербалног деликта, тј. забране негирања „геноцида“.

Већ се, уз помоћ „кооперативних“ медија попут БН ТВ, користе могућа тактичка неслагања око тога да ли и ко ће се са Шмитом састати као средство сејања семена раздора међу српским парламентарним странкама у Српској. И нека нико нема илузија да и то није део Шмитове рачунице, односно оних који су га именовали, а претходно одобрили Инцков вербални деликт. Као што ће се несумњиво коректан будући сусрет Шмита и председника Србије медијски експлоатисати за сејање сумњи у јавности Српске да је Београд ипак некако „признао“ Шмита, наводно „незадовољан“ Додиковом „нефлексибилном“ или каквом год политиком, што је омиљена вечита теза свих непријатеља јединства Бањалуке и Београда.

И онда би, миц по миц, по принципу кувања жабе, Шмит полако почео да се „одомаћује“ и у Српској, ако не званично, а онда бар као легитиман чинилац у њеној јавности.

Не само да би се на овакав начин урушио положај Српске и вероватно трајно затровало дуго чекано политичко јединство, већ би се направио и јаз између Српске и незаобилазних српских савезника и партнера – Русије и Кине – које су саме врло чврсте и јасне у ставу да Шмит „нема легитимност“, односно, по речима руског амбасадора у БиХ, да није високи представник.

Насушно потребно јединство

Шмитова „конструктивност“ ће такође бити и у функцији исцрпљивања српског уједињеног отпора безакоњу, односно његовом нелегитимном постављању. Што дуже буде био ту, шаљући „помирљиве“ сигнале – али без и најмање намере да ипак прихвати да буде изгласан у Савету безбедности, и да опозове Инцков вербални деликт – то ће бити све теже игнорисати га.

Боље речено, биће све лакше његовим пропагандним сарадницима и савезницима да промовишу тезу да кад је Шмит већ ту и не иде нигде, хајде онда да и ми будемо „конструктивни“, да се „не свађамо са целим светом“, да „не терамо инат“, поготово што „толико тога доброг“ може да се постигне, поготово за „обичног човека“ – кога се светски моћници обично сете тек кад је ђаво однео шалу – који наводно „трпи“ због „нечије тврдоглавости“. Итд. итд.

Онима који су спремни да потежу такве аргументе не би пало на памет да поставе нека друга основна питања. На пример, шта ће једној земљи која је наводно суверена некакав високи представник (а и стране судије уставног суда, кад смо већ код тога)? Или – да ли је пристојно доћи у страну земљу непозван, односно неприхваћен од стране значајног дела популације, и понашати се као да је то најнормалнија ствар? Па још и наметати вербалне деликте?

Какви људи или земље раде овакве ствари? Шта се то добро од њих уопште може очекивати?

Колонијално искуство је Западу омогућило да освоји и усаврши ефикасне технике управљања другима. Једна од њих је хладнокрвно блефирање и пројектовање „неминовности“ тамо где се намећу непопуларна, нелегална, у нормалним условима неодржива решења или декрети. Али, још једна је и „завади па владај“.

На нашу жалост, муслимански политичари, који имају претензије на целу БиХ, не да подржавају високог представника, већ свесно и циљано призивају страну интервенцију и уплитање у нади да ће им странци на крају сервирати целу земљу, где би они бити главни као у турска времена. Рецепт проверен током векова „кооперативности“ и додворавања сваком окупатору.

Оно што овог пута колонизаторима бар делимично срећу квари јесте искакање Хрватске, која је преко свог министра спољних послова изнела став да је функција високог представника „реликт непосредног послијератног времена, манифестација недостатка демократије у политичком животу БиХ“.

Наравно, ни ово није речено из љубави према Српској, нити је ово исто што и рећи да је Шмит „нелегитиман“ или „непостојећи“. И питање је да ли ће Хрватска истрајати на овом ставу ако добије оно што тражи, на првом месту реформу изборног закона и крај могућностима муслиманског прегласавања босанских Хрвата.

Није тешко извести закључак да је сада српско политичко јединство – и у отпору неоколонијалном безакоњу и у принципијелности – насушно потребно Српској, и да се никако не сме дозволити реприза раскола са краја 1990-их, који је могао да доведе и до њеног нестанка.

И то јединство никакви „дарови“ не би смели да помуте.

Немогуће је да је странцима више стало до наших ствари него нама самима.