Александар Грушко о детаљима посете Србији: Браните своје интересе, а то излуђује Запад

Предност српско-руских односа је у веома чврстим темељима, узајамном поштовању, самодовољности и у томе што смо једни другима потребни, плус то одговара искреним дубоким тежњама оба народа, каже за Спутњик заменик руског министра спољних послова Александар Грушко на крају тродневне посете Србији.
Они којима ти односи сметају покушавају да независне земље сломе преко колена и одвуку их у свој табор, сматра Грушко који је уверен да свака влада која се руководи националним интересима неће вршити политички харакири увођењем санкција против Русије.

Грушко је током посете Београду састао са председником Србије Александром Вучићем, као и са министрима спољних и унутрашњих послова Николом Селаковићем и Александром Вулином

– Циљ моје посете био је да обавимо консултације с руководством Србије, с МИП Србије. Веома смо захвални председнику Вучићу који нас је примио. Циљ је био да упоредимо ставове у вези са широким кругом међународних проблема, да размотримо планове даље сарадње, у економској, социјалној, културној и свим другим сферама, а имајући у виду невиђени притисак који се врши на Србију од стране ЕУ. Разматрали смо и растућу напетост на КиМ и у БиХ. Имали смо и велики програм везан за посету културних места која повезују руски и српски народ, а веома је важна била и посета руско-српском хуманитарном центру у Нишу где смо се још једном убедили да је сарадња у области ванредних ситуација и те како потребна и да центар постаје регионални лидер у тој области. Поносимо се тиме што он постаје све популарнији и намеравамо да га на сваки начин развијамо. Разговарали смо и о томе да на Западу постоји много спекулација о намени тог центра. Властитим очима убедио сам да он има искључиво мирну и веома тражену намену. И критичари који себи дозвољавају неприхватљиве изјаве о том центру боље да га посете и сами се увере да је он формиран за добробит људи.

Хоће ли и ову вашу посету на Западу доживети као провокацију? Амерички амбасадор поручује Србији да је “лоше седети на огради између добра и зла”.

– Не коментаришемо шта о томе кажу Американци јер руско-српски односи су довољно вредни сами за себе и без преувеличавања могу се оценити не само као фактор стабилности не само у региону, него и Европи. А све критичаре који “седе на огради” и желе да превуку Србију на своју страну треба питати о односима пријатељства Русије са Србијом и другим земљама региона које се ослањају на старе традиције и историју, а управо захваљујући Русији су постале независне државе. Коме они могу да сметају? Принципијелна је ствар што се Русија и Србија друже не против неког него се друже међусобно зато што то проистиче из срца људи. Зато је то што говоре Хил и њему слични људи који су опседнути геополитиком, настоје да обнове униполарни свет и да, заподенувши хибридни рат против Русије – а сад је то прокси рат у Украјини јер НАТО се тамо већ директно меша у тај сукоб – покушај да слепе коалицију и буквално сломе преко колена друге независне земље, настојећи да их лише суверенитета и увуку у свој табор. Та политика изазива најдубље негодовање и осуђена је на пропаст из многих разлога. Један је то што је свет постао мултиполарни. Више реално неће бити Пакс Американе, не зато што ми то хоћемо или нећемо, што се боримо или не против тога, већ зато што се свет променио.

Кад је реч о украјинској кризи, многи се нуде да посредују између Москве и Кијева. Може ли и Србија да помогне као једина неутрална земља у Европи?

– Питање посредовања је другостепено. И председник Владимир Путин је рекао да је потребна платформа, кад је одговарао на питање хоће ли бити сусрета с Бајденом и рекао да неће. Веома позитивну улогу је одиграо председник Белорусије Лукашенко јер су први контакти (Кијева И Москве) почели управо на територији Белорусије. Затим се укључио И председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и почели су већ доста предметни разговори у Истамбулу. Штавише, потписан је документ у ком су изнети принципи решења онако како су формулисани од стране Руске Федерације. Али касније су покровитељи Кијева извршили на њега притисак, делегација је фактички испарила, а знамо да је Зеленски који бескрајно прича о миру сам потписао указ о томе да неће да улази у преговоре с Владимиром Путином. Истина, већ сутрадан је објавио да Русија неће да преговара. Ми смо увек полазили од тога да су преговори неопходни, најзад, сваки рат се завршава миром, а о миру се треба договарати. Али, на жалост, украјинска страна неће или не може да улази у преговоре. Запад је намерио да води рат до последњег украјинског војника и у тој борби коју је заподенуо против Русије много пре 24. фебруара и много пре 2014. године они користе Украјину као потрошни материал. Зато, чим и ако украјинска страна буде спремна да води преговоре – а што више одуговлачи то ће услови бити гори – можда би било корисно и неко посредовање.

Знате да Србију притискају са Запада да уведе санкције Русији. Шта мислите, зашто толико инсистирају на томе кад знамо да Русији то не би нанело никакву штету?

– То је питање некакве колективне солидарности, да се наводно покаже Русији јединство читавог света. Али ако погледамо географију контаката и предстојеће заседање Г20, и сасвим недавно одржане конференције Организације о мерама поверења у Азији, самит ЗНД, сусрет Русије и земаља Централне Азије, плус, на реду су за посету Москви и афричке земље, развијамо везе са Латинском Америком, балканским земљама, а и Србија је један од наших партнера, то буквално излуђује Запад. Чине све да би апсолутно непринципијелним и неприхваљивим притиском придобили неког на своју страну. Ту нема никакве рационалне политике већ само жеља да се казни Србија за непослушност и за њену принципијелну позицију, за то што Србија брани своје националне интересе.

Већ су прешли границу јер санкције против Русије су нелегитимне. Према различитим оценама, уведено их је око 90.000 али сад уводе против нас санкције на такав начин да непосредно казне и Србију – одузимају јој приступ руској нафти и раде разне друге ствари које не служе на част том „демократском Западу“ који све време говори о поретку заснованом на правилима, а сам својим поступцима гази међународно право. Јер то што се ради према Србији не само да је аморално већ је у супротности с међународним правом. Тај притисак је, нагласићу још једном, апсолутно непринципијелан и неприхватљив, тако се у цивилизованом друштву не воде међудржавни послови.

У делу јавности у Србији, међутим, постоји такав наратив: чак и да уведемо санкције, Русија треба да нас разуме да нисмо могли друкчије. Да ли би Русија то могла да схвати и штити и даље српске интересе?

– Био бих неискрен ако бих рекао да бисмо били равнодушни према томе да нам Србија уведе санкције. Наравно да бисмо били разочарани. Али ако говоримо о принципијелном приступу Русије питањима која су посебно важна за Србију, наш став се никад није мењао. Ако је реч о главном проблему, КиМ, постоји неколико елемената: прво, да решење треба да је у складу с нормама међународног права и Резолуцијом 1244. Ми смо својевремено подржали Бриселске споразума, инсистирамо и даље да Брисел испуни обавезе које је преузео као посредник. У сваком решењу мора да се реализује обавеза косовских Албанаца да формирају ЗСО. И последњи елемент, који је увек био присутан, поштоваћемо сваки договор који буде постигнут између Србије и Косова. Та три елемента су основа наше позиције. Исту позицију заузимамо и кад је реч о БиХ: Русија се залаже за поштовање Дејтона, не зато што је тај споразум врх дипломатског рада већ зато што реално оцењујемо стање ствари у тој земљи. Полазимо од тога да се будућност те земље може гарантовати ако се поштују неотуђива права ентитета и државотворних народа. Никакви други пројекти везани за политички и социјални инжењеринг неће дати резултата и носе опасност од нове експлозијом насиља на Балкану. Ми смо заинтерсовани за мир на Балкану а уверени смо да су покушаји да се Балкан превуче на ову или ону страну апсолутно без перспективе опет зато што се на Балкану преплићу многи легитимни интереси, не услед неких поступака држава него као резултат саме историје. Мирна будућност Балкана није везана за прикључење неком табору него управо за коришћење предности које су везане за присуство широких историјских веза са многим земљама. У крајњем исходу, ако се нађе формула хароминичног споја регионалних и нерегионалних интереса то ће бити гаранција мира на Балкану.

Додајућу још и ово: кад на Западу уводе против нас санкције они фактички уводе санкције против себе. Сви знају за тужно стање у енергетском сектору, чак и у сфери прехрамбене безбедности. То је управо резултат санкција које су још више погоршале ситуацију ионако критичну као последица пандемије. А сада Запад због тога пати. Зато је прикључење санкцијама, кажем теоретски, увођење санкција против себе. Ми полазимо од тога да свака влада која се руководи националним интересима и не попушта пред притиском неће вршити такав политички харакири.