Албански уџбеници креирају нову реалност: Србе хтели да прогласе за Албанце православце

Трагедија Срба на Косову је суштинска последица одгајања генерација Албанаца на расистичким и Срба на аутошовинистичким митовима који су у школе на тим просторима донели учитељи фашистичке “велике Албаније” у Другом светском рату, упозорава историчар Игор Вукадиновић, указујући да су исте идеје и исти људи, на челу са бившим великоалбанским учитељем Фадиљом Хоџом, под Брозовим покровитељством, ширили у Југославији.

Историчар Вукадиновић, у необјављеној архивској грађи из Албаније, Југославије и Србије, наводи да је мит о Дарданији, албанској држави од Скопља до Ниша, данас део обавезног школског програма у “Нато марионети држави Косово” што указује на опасне планове за будућност, пишу Новости.

“Фашистички режим Краљевине Албаније третирао је образовање као један од кључних елемената своје политике на КиМ. Стотине просветних радника из ‘старе Албаније’ упућено је на овај простор са циљем учвршћивања великоалбанске националне свести. Са тим задатком 1941. у Ђаковицу долазе учитељи Фадиљ Хоџа и Џавид Нимани, будући високи југословенски комунистички руководици и блиски Брозови сарадници. Српска деца на КиМ су тада у документима означавана као ‘православна деца’, а власти су намеравале да Србе са окупираних подручја преведу у ‘Албанце православне вероисповести’. Комунистичка партија Југославије је 1944. после укидања режима ‘велике Албаније’ одлучила да задржи учитеље из њеног образовног система на КиМ, а од 1945. је доведено из Албаније још неколико стотина учитеља из фашистичког апарата. Они су креирали просветну и културну политику на КиМ у наредним деценијама”, наводи Вукадиновић.

Фадиљ Хоџа, који је постао најутицајнији албански комуниста у Југославији инсистирао је, истиче историчар, да Албанци из Југославије и Албаније чине “јединствену нацију” и да је потребно ускладити термине “Шиптар”, као назив за припадника народа и “Албанија” као назив за државу.

Захтевао је да се народ који живи у Југославији назива “Албанцима” и најавио да ће се у штампи и књигама, уместо дотадашњег гегског дијалекта, којим су говорили на Косову почети коришћење језика заснованог на дијалекту Тоска из Јужне Албаније, открива Вукадиновић.

Да су великоалбанске догме уграђене у приштински школски систем сведочи књига Шкељзена Гашија “Историја Косова у школским уџбеницима историје Косова, Албаније, Србије, Црне Горе и Македоније”.

“У наставним уџбеницима Косова и Албаније се неоспорно Албанцима признаје порекло од Илира. Уџбеници историје на Косову наводе да су Пелазги били најстарије становништво Балкана, а Илири њихови потомци. Они се представљају као неспорни преци Албанаца и домаће становништво на простору Балкана, који су настањивали готово целу територију бивше Југославије… За разлику од Словена, односно Срба, који су дошли у ове крајеве много касније”, наводи Гаши.

У приштинским уџбеницима се тврди да су и античке Хелене цивилизовали Илири, односно – Албанци.

“Грчки колонисти који су се сместили у илирске крајеве затекли су напредну културу са којом се нису раније сретали и научили су многе ствари од Илира. На илирском језику је било много књига, али нису сачуване због ратова и уништавања”.

Гаши наводи да аутори ових теза немају ниједан материјални доказ који би их потврдио.

У приштинским уџбеницима се негирају хеленизација и романизација Илира, а истовремено се тврди да Александар Македонски, римски императори Константин Велики и Јустинијан имају илирско порекло.

Великоалбанска историографија наводи да у средњем веку на Балкан стижу архинепријатељи Илира.

“Словенска племена насељавају Балкан од 550. до 700. године и формирају државу на територији данашње Бугарске, а затим на територији наших предака, до обале Јадрана и Јонског мора насељавају се Срби, Хрвати и Словени. У крајевима где се данас налази Словенија, Хрватска, Босна и Србија ‘арбанашко-албанско’ становништво полако ишчезава пред словенским становништвом. Само у крајевима данашње Албаније, Косова и неких крајева у Македонији, Црној Гори и Грчкој древни албански народ није нестао и сачувао је језик, обичаје и древну културу”.

У основним и средњим школама не помињу средњовековну Србију или кратко тврде да су предели “настањени Албанцима заузети, између осталог, и од стране српске државе”.

“Уџбеници на Косову се усредсређују само на српску владавину под краљем Стефаном Душаном… Краљ Душан је заузео целу Албанију и највећи део Балкана… На заузетим земљама успоставио је своју администрацију и подигао српску цркву на ниво патријаршије, чији је центар био у Пећи. Српски освајачи су тлачили и спроводили оштру економску, друштвену и верску дискриминацију Албанаца, али упркос тим тешкоћама Албанци су сачували своје биће, чак су повремено су дизали и устанке… Албански отпор је наишао на подршку и европских земаља, чак су римске папе реаговале не само против насилног конвертирања католичких Албанаца у православне, већ и против тлачења”, наводи Гаши.

Приштински ђаци уче да су се Албанци борили против окупатора Османлија “који им нису дозвољавали отварање школа и образовање на свом језику”, али наводе да су праве невоље дошле тек са ослобођењем од Турака.

“Српска војска је окупирала Косово октобра 1912. и кренула на остале делове северне и средње Албаније. Окупација од стране војски суседних држава била је праћена терористичким и крвничким поступцима против албанског становништва… Грчка, Србија и Црна Гора су ушле на албанску територију. Европске државе су на Амбасадорској конференцији у Лондону 1912-1913. донеле одлуку о распарчавању албанских територија, дајући многе албанске крајеве суседним државама, где су укључене и Косово и Чамерија (у Грчкој)”, наводи Гаши.

Због тога су, логично, Албанци 1941. раширених руку окупаторе који су им омогућили да створе неисторијску државу Велику Албанију и изведу “праведно” етничко чишћење и асимилацију Срба на Косову, чију репризу гледамо од Нато агресије 1999. до данас.

“Уџбеници на Косову, у Албанији и Македонији тврде да су се Албанци противили фашистичкој окупацији на Косову, иако су је у почетку дочекали као ослобађање и спас од српског ропства, и додају да је уједињење највећег дела Косова са Албанијом, без обзира на то што је то остварено од стране италијанских освајача, имао позитиван утицај међу Албанцима”, истиче Гаши.

Један од косовских уџбеника садржи и посебну наставну јединицу под насловом “Моја домовина у давнини – Дарданија”, која има за циљ да издвоји идентитет Косова и у античко доба.

Дарданија, наводи се, простирала се на данашњој територији Косова и околних крајева, укључујући и градове Ниш и Скопље. Дарданија се представља као једна од најснажнијих држава у то време, не само међу илирским краљевствима, већ и шире, указује Гаши.