АЛБАНИЈА, ТУРСКА И МАКЕДОНИЈА УМЕСТО ШУМАДИЈЕ: Србија даје сто милиона евра за парадајз
Фото: Политика/Г. Оташевић
И поред дуговеке баштованске традиције у којој предњачи парадајз, повртари у Србији последњих година доживљавају потпуни неуспех. Не могу да покрију трошкове производње, немају пласман, чак уништавају своју робу.
– И у чачанском крају, који је деценијама словио за центар баштованства, производња парадајзa пада, и наставиће да пада. Тај посао изискује високе трошкове, посебно у заштићеном простору, велико је учешће живог рада а продајне цене су неприхватљиве, па су две претходне године узастопно баштовани из Трбушана, Прељине и Трнаве радили на своју штету – каже за „Политику” Радош Павловић, редовни професор Агрономског факултета у Чачку, и један од водећих наших стручњака у тој области.
Он наводи да Србија сваке године даје огроман новац, чак 100 милиона евра, за увоз поврћа, посебно раног, и ту утакмицу домаћи ратари, обрађујући баште и пластенике на стари начин, више не могу да поднесу.
– Раник, највише парадајз, увози се из Македоније и приобалног дела Албаније и Грчке, а већ је уследио нови притисак понуђача из Турске, која је највећи произвођач поврћа на Медитерану. Тај притисак ће расти због тога што је Турцима забрањен извоз на велико руско тржиште, па морају да траже друга, а иначе имају одличну климу и ниже трошкове.
Професор објашњава да и Србија поседује добре предуслове за узгајање парадајза.
– У нашој држави постоји чак око 300 геотермалних извора, највише у Мачви. Међутим, грејање је уведено у само 40 великих пластеника у Србији. Уместо тога, пластеничка производња успоставља се углавном у неусловним објектима и то, дабоме, увећава трошкове, а српска држава је једна од ретких која не помаже подизање савремених пластеника са загревањем, како би ти испоручиоци могли раније да се појаве на тржишту. Зато и у наредним годинама ова производња великом броју одгајивача неће доносити добит.
Српски центри за узгој парадајза су околина Лесковца, Крушевца и Смедерева и ту се усталио низ напредних ратара. Они су посао развили толико да не смеју да дозволе грешке, чак и расад увозе из околних земаља. У Мађарској и Грчкој постоје специјализовани простори за узгој расада а ни цена није неприхватљива – 40 до 50 центи за биљку у чаши, дакле за заштићеним кореном, испоручену у Србији.
– Српски ратари гаје обично око 30.000 одраслих биљака парадајза по хектару и бележе ниске приносе, у просеку мање од 10.000 килограма, у који се утапају и велики пластеници са својим приносима од стотину тона. Сматра се да под пуном технологијом у пластенику једна биљка кошта 1,5 евра, што значи да је четири или пет килограма плода потребно само за покриће уложених средстава. А у баштенском начину гајења на отвореном приноси су неупоредиво мањи од тога, и зато нема добити. Поврх свега, користи се и недовољно поуздан расад, произведен у објектима који не испуњавају основне услове.
Стварањем домаћих, хибридних сората парадајза баве се селекционе куће у Новом Саду, Смедеревској Паланци и Великој Плани, али Павловић истиче да се велики произвођачи овог воћа ослањају на инострано хибридно семе.
Пореклом је из Холандије, Израела, САД, Француске… Под налетом свих тих хибрида којима су основне одлике високи приноси, квалитет и чврстоћа плода и сензорне карактеристике, домаћа селекција нажалост изгубила је трку. Сви комерцијални произвођачи углавном узимају те иностране хибриде који су преплавили нашу земљу. Зато произвођачи у баштенском начину гајења кажу да у понуди расада нема више оног популарног јабучара, старинског парадајза. Или, што бисмо ми у Чачку рекли, нема више „трбушанског” парадајза, по коме је то село некад било познато у читавој Србији.
Вегетациони период ове биљке, од ницања до првог рода, траје од 110 до 120 дана, и у скоро сваком је потребно посветити пажњу и рад својој башти. То је један услов за добит у производњи парадајза, али не једини.
– Ако се на 30.000 биљака добије само 10.000 килограма парадајза, односно 333 грама по биљци, онда је то углавном бачен новац. Због тога, наши произвођачи морају да се укључе у трку за неупоредиво веће приносе, а она се трчи тако што ће из дана у дан усавршавати технологију гајења, поштујући науку. То је добар, и једини рецепт – објашњава професор Радош Павловић.
