Албанци жртве, Срби џелати: Како Приштина прикрива истину о Мартовском погрому

Getty © Royalty-free

Албански медији на „мултиетничком, мултикултурном и мултиверском Косову„, устројени по нормама и стандарима Европске уније, у лажној држави свим силама подржаној од те исте ЕУ, бриселских комесарских кругова, читавог Колективног запада, поново јуче нису ни једном речју, као уосталом ни деценијама уназад а поводом „мартовских немира“ поменули смрт Златибора Трајковића, Србина из Косова Поља, 17. марта 2004. године.

За те исте медије, за косовску јавност, жртве „мартовских немира“ како се у Приштини назива погром над Србима су Албанци. За Златибора Трајковића и друге убијене Србе, за спаљене српске куће и цркве у извештајима просто нема места. Шта више, иако је у међувремену доказано да се тројица албанских дечака из села Чабра нису утопили у Ибру зато што су их „локални српски криминалци прогонили са псом“, тај наратив и даље важи. Поменут је и у јучерашњим извештајима и изјавама.

Мученичка смрт Златибора Трајковића, деценијама уназад није тема ни за албанске али ни за медије са Запада. Боже мој, убијен је, жив спаљен Србин, а то што је тај исти Србин на дан убиства радио као чувар, кућепазитељ објекта у коме су били смештени припадници међународне полиције који га нису заштитили, па ни то није важно, једноставније је све прећутати.

А чињенице су сурове. Златибор Трајковић, стар 62 године 17. марта 2004. године у тренутку избијања нереда у Косову пољу, са супругом Радмилом затекао се у објекту у коме су били смештени међународни полицајци.

Када су албански екстремисти, а велика већина је тог јутра аутобусима превезена из Дренице у Косово поље, провалили у двориште, двоје Трајковића успели су да побегну кроз прозор, покушали су да се докопају суседног дворишта али су од побеснеле руље у томе спречени. Успели су тек да изађу на улицу, надајући се да ће их ту страни полицајци, они о којима су се до тог јутра бринули, заштитити.

Ухваћени су на улици, један од нападача, касније често помињани Мехмет Морина металном шипком напао је Златибора, више пута га ударио по глави и леђима, а када је несрећни човек пао у канал руља је наставила да га туче по глави, читавом телу. Ударали су га рукама и ногама, металним шипкама.

Ни то им на крају није било доста, Златибор је посут бензином, запаљен, жив је изгорео. Радмилу је спасио један од Албанаца који ју је препознао, ухватио за руку и извео је из разуларене масе, одвео до куће у којој је било неколико Срба из Косова поља.

По оптужници тужиоца УНМИК-а, Морина је за, звучи невероватно, али је чињеница, „покушај убиства Трајковића“, осуђен на 18 година затвора. Суд је утврдио да „није доказано да је Морина лично изазвао смрт Трајковића већ да је учествовао у бруталном нападу који је довео до смрти жртве“. Доступних података о даљој судбини Морине, да ли је издржао казну, шта је било са жалбама, нема.

Таква је била судбина Златибора Трајковића, Србина из Косова поља.

Иста је и судбина лажних извештаја који су се већ 16. октобра 2004. године увече појавили у албанским медијима у Приштини. За смрт тројице дечака истог секунда, без полицијских извештаја, без изјава тужиоца, без друге стране, оптужени су Срби. Извештаји су говорили су о „крвожедним Србима“ који су напали дечаке, који су их са псом прогонили кроз село па су дечаци бежећи, скочили у набујалу реку где су се удавили.

Чињеница је да су се исти вечери огласили из УНМИК-а, међународне мисије не превише у то време наклоњене Србима изјавама да албанске дечаке нико није натерао у набујалу реку.

Портпарол УНМИК-а Нериџ Синг изјавио је да је „четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе“. Дерек Чепел, из УНМИК-а демантовао је наводе приштинских медија да су албански дечаци упали у Ибар и удавили се бежећи од Срба, навео је да је талас насиља који убрзо покренут био планиран.

Министарство унутрашњих послова лажне државе јуче у извештају из села Чабра понавља лаж да су „три албанска дечака живот изгубили утопивши се у Ибру док су покушавали да побегну од групе младих припадника српске заједнице која их је прогонила“.

Гробове и споменик дечацима у Чабри јуче су обишли и министар унутрашњих послова привремених приштинских институција Џељаљ Свечља и градоначелник Јужне Митровице Фатон Пеци који су изјавили да се „са великом боли сећају варварског утапања дечака од стране српских криминалних банди које је дирнуло срца свих Албанаца“. У извештајима са скупа у Чабри, и другим извештајима ових дана, протеклих година, наратив је исти – Албанци из Чабре, односно тројица дечака су жртве, Срби су џелати, варвари, припадници криминалних банди и они су одговори за смрт деце. Протести који су потом избили и у којима је убијено 28 Срба, 35 цркава и манастира спаљено, 4.000 Срба протерано су били спонтани.

Мада, и биланс „мартовских немира који наводе албански медији и албанска страна је сасвим другачији“. Они наводе да је убијено осморо Срба и 11 Албанаца, повређено „више стотина Албанаца“, а спаљене српске куће и цркве ређе се, или никако помињу.

Наратив о „крволочним криминалним српским бандама“ одговорним за утапање тројице дечака у приштинским медијима 16. марта увече потпомогнут је наводним изјавама четвртог дечака, јединог сведока који је преживео трагедију, али се касније испоставило да дечак није говорио о томе да су их Срби јурили, него да су их из једне куће „псовали“.

И у каснијој истрази, међународни тужилац остао је при ставу да „понуђени докази не подржавају постојање основане сумње да је у том смислу почињено кривично дело“. Истрага је недвосмислено показала да и трагедија није имала етничку позадину, да је медијско извештавање у том тренутку било неодговорно и сензационалистичко, посебно од стране Јавног сервиса Косова.

Куртијев министар спољних послова Џељаљ Свечља, један од највиших званичника лажне државе и Фатон Пеци, градоначелник једног од највећих градова на КиМ, јуче, међутим остају при ставу да је утапање тројице дечака било етнички мотивисано, да су жртве српских криминалних банди.

И не само за Свечљу и Пеција, за добар, највећи део албанске заједнице на Косову, Срби су одговорни за смрт тројице дечака, и не само за трагедију у селу Чабра него и за немире који су избили, за смрт Албанаца који су страдали у окршајима са међународним снагама 17. и 18. марта 2004. године. Џељаљ Свечља јуче је у Чабри говорио и о „фрустрацији Албанаца“ услед „нерешеног коначног статуса Косова у то време“, као о окидачу за немире, убиства и прогон Срба.

Косовски јавни сервис и двадесет година после погрома у извештајима остаје при ставу да су се албански дечаци утопили „док су бежали од групе српских младића“.

То што све чињенице говоре супротно, за извештавање по стандардима Европске уније, Брисела, није ни најмање важно.