АКЦИЈА СПУТЊИКА: Подигнимо споменик жртвама НАТО агресије 1999.

Од НАТО агресије прошло је скоро две деценије, а да жртве нису добиле достојно спомен обележје. Спутњик покреће акцију да се у Београду подигне спомен обележје жртвама НАТО агресије на би била урезана имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СР Југославије.

Такав споменик или спомен комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у коме смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно безумно време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

Акцију Спутњика су до сада подржали:

Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, али главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

Тагови: НАТО