Академик Терзић у светосавској беседи: Легенда Светог Саве живи у нама, Срби су се тако одржали

У историји нашега народа Свети Сава је зрачио многоструко: зрачио је духовним подвизима и просветитељским и државничким делом, с једне стране, али у истој мери и својим култом и легендом, с друге стране, поручио је у светосавској беседи „Свети Сава и смисао духовно-културних прегнућа“ у Куманову и Скопљу српски академик Славенко Терзић.

Беседу преносимо у целости:

Kaдa ce вечерас, на овај велики празник, враћамо по свему изузетној мисли и делу првог архиепископа Саве Немањића, не чинимо то само да би смо обновили и оснажили једну дугу и лепу традицију у српској култури и просвети. У овом нашем неизвесном и смутном времену, Савиндан је прилика да се опоменемо – како се у једном времену пуном невоља и неизвесности, какве су биле прве деценије тринаестог века, може на најбољи начин послужити својој цркви, просвети и култури, своме роду, народу и својој држави. С правом је Патријарх српски Варнава записао да је Свети Сава „својим узвишеним духом не само проникнуо буру свога времена већ је наслутио и хукове познијих векова“.

У историји нашега народа Свети Сава је зрачио многоструко: зрачио је духовним подвизима и просветитељским и државничким делом, с једне стране, али у истој мери и својим култом и легендом, с друге стране. Сава Немањић је истинским државничким даром изванредно разумео геополитички и цивилизацијски положај српског народа, смештеног на великој раскрсници важних путева, и често изложеног ударима моћних и немилосрдних. Из таквог разумевања српског простора је, вероватно настала и она Савина мисао или се њему бар приписује, да су Срби својим положајем Исток на Западу и Запад на Истоку. Отуда је, вероватно проистекао и неоспорно тачан али и оригиналан суд епископа Николаја Велимировића о Савиној личности: „У њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији: Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“.

По Савиној замисли вера је, у недостатку још недовољно развијене националне идеје, требало да буде кохезиони елемент свих српских племена и покрајина. Он је уочио српску склоност ка деобама и сепаратизму, на којој су њихови противници градили стратегију слабљења и подвајања. У народу је владао крајњи неред у погледу црквених дужности, обреда и дисциплине. Одлучио је стога да у својој отаџбини уреди црквено питање – установљењем самосталне Српске православне цркве (1219) која ће радити на народној консолидацији.

Свети Сава је као духовник унео нешто ново у живот српског друштва: идеал развијене духовности, хришћански морал и идеју једнакости. Као архиепископ много је путовао по целој земљи: проповедао међусобну љубав и милосрђе, мирио завађене, учио их правој вери, и правим осећањима; позивао је људе на покајање и објашњавао је да је грех једини зид између човека и Бога, између човека и његове среће. Учио је народ како да се моли и да пости, како да буде дарежљив. Истицао је важност крштења. Неке паганске обичаје заменио је хришћанским, тумачио је народу Свето писмо и говорио о животу светогорских монаха. Наставио је да свуда гради цркве од дрвета и камена.

Свети Сава и његови ученици утицали су на народ, без сумње, не само својим радом него и својим личним примером. Врлине, показане у приватном животу, саосећање и помоћ ближњима и невољнима, помоћ сиротињи и незбринутима, народ је више ценио и боље разумео него црквене каноне. Упоредо са радом на учвршћивању вере и морала, Свети Сава је радио на културном и социјалном подизању народа, на његовом економском снажењу – тежећи свеопштем народном препороду.

Савино дело је надживело не само њега и његову епоху, него и државу у којој је постало и која је помогла да се оно створи. Савини наследници одлично су схватили његове тежње, и успели су да уско вежу цркву и државу, и то тако да је Савина црквена организација и њена мисао преживела све недаће и несреће, чак и онда када је тешко и у мучној борби са моћним силама робовала вековима у туђим државама.

*

Задужбина Савиног синовца краља Владислава манастир Милешева, у којој су од 1237. године почивале мошти Светога Саве, постала је свето поклоничко место. Њу су помагали и украшавали не само краљеви и цареви Србије, већ и босански банови, херцеговачки кнежеви, приморски жупани. Твртко I се крунише у Милешеви за босанског краља, на гробу Светога Саве (1377), а кнез Стефан Вукчић Косача проглашава за „херцега од Светога Саве“.

Култ Светога Саве, настао већ неколико година после његовог уснућа, јачао је и ширио се кроз све српске земље, али и далеко изван њих, преко Свете Горе и Русије. Многи европски путници – посетиоци Милешеве, нарочито у шеснаестом веку, међу њима млетачки и француски амбасадори на Порти, манастир често називају именом светитеља – манастир Свети Сава или манастир Светога Саве или Милешева Светога Саве. Сви бележе да милешевски калуђери показују тело Светога Саве – како бележи Жак Гасо 1547. године „још читаво и лепо“; млетачки амбасадор Контарини бележи 1580. године ћивот Светога Саве „споља сав украшен сребром и златом“. Осим православних Срба његовим моштима се клањају и муслимани и Јевреји. Неки од европских путника видели су у Милешеви, како бележи епископ Николај Велимировић, саркофаг Светога Саве „са гомилама поклона њему дарованих од муслимана“.

Спаљивање моштију српског светитеља 1594. (1595) године само је увећало његову славу и утицај његовог култа. Тај култ се непрекидно развијао, све до 19. и 20. века: Свети Сава се нашао у многим песмама, иконографији, у књижевности, у црквеној музици и укупном животу народа.

*

Пример Светога Саве, али и многи други примери у европској историји, показују шта значи духовна снага једне личности или једнога народа. У модерном времену европске историје, просветно-културне тековине стајале су у темељима нових националних држава. Пословима политичког уједињења једног народа увек је претходио дуг и стрпљив рад духовног уједињења. О томе уверљиво сведоче примери немачког и италијанског националног покрета у 19. веку. Духовна и културна свест и енергија једног народа јачи су од свих преграда политичких што га цепају и растављају. Немачка се духовно ујединила много пре уједињења политичког. Познати Херцеговац Перо Слијепчевић пише да се државе често стварају и срећно добијеним биткама, „али се одржавају дугим и стрпљивим културним радом“.

„Трошне су све човјечанске установе“ – пише мудри српски научник Стојан Новаковић у кратком огледу Уједињујмо се културом! објављеном у дубровачком Срђупочетком 1908. године. „Али је вјечит и неразорив дух народни у својој свијести, у својој образованости и духовноме јединству својему“. Велико историјско искуство нас учи, писао је Новаковић, да спас народа потражимо најпре у културним и просветним тековинама: „прионимо сви да нађемо средства којима се то може извршити. Духовном раду једини је господар наша добра воља. А духовни је рад орао силнијех крила. Њему нема граница и брда. Њему су свуда броди гдје год дође води“.

И што се српски народ кроз столећа уз толике муке и напоре одржао огромна је заслуга великога духовника и просветитеља Саве Немањића, његовог монументалног дела, и наравно Српске православне цркве!