Ахмедов подухват: Најљепша прича Кумановске битке

Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испоставити, ломила, Ахмед Адемовић, српски војни трубач, се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао, по слуху, њихове трубне знаке за повлачење

Пише: Јована Цакић

Један од најважнијих датума наше историје, свакако је Кумановска битка, 23. и 24. октобра 1912. године. Прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целог Балкана од вишевековне османлијске власти.

„Српско национално буђење и ослобађање од Османског царства трајало је читав деветнаести век. Последњи корак који је Србија начинила на том путу било је ослобођење свих крајева насељених Србима. Исте тежње према својим сународницима гајили су и остали балкански народи, што их је, упркос међусобним несугласицама, навело на зближавање ради остварења заједничког циља. Низом билатералних политичких и војних споразума Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска су 1912. године дефинисале и ускладиле своје ратне планове и циљеве у предстојећем рату. Повод који су балкански савезници искористили за објаву рата био је тежак положај хришћанских балканских народа у Османском царству.

Мобилизација војске у Србији почела је 30. септембра и трајала је свега 6 дана. Ентузијазам становништва понесеног идејом коначног ослобођења резултирао је огромним одзивом. На крају мобилизације Србија је под оружјем имала 356.000 војника, од чега 286.000 првог и другог позива, те преко 20.000 добровољаца.

Рат Османском царству прва је објавила Црна Гора 8. октобра, затим Србија и Бугарска 17. и Грчка 19. октобра. Последња етапа у борби за ослобођење Балкана је почела.

План напада српске Врховне команде, био је предмет дугогодишњих расправа и планирања, а предвиђао је напредовање српске 1. армије на главном правцу дејства – јужноморавском правцу – преко Куманова ка Овчем Пољу и Скопљу. На левом крилу српског распореда на криволачко-брегалничком правцу имала је дејствовати 2. армија док је 3. армија на косовском правцу линијом Топлица – Приштина – Скопље штитила десни бок главнине српских снага. Ибарска војска имала је за циљ ослобађање Рашке и Новог Пазара, док је Јаворској бригади намењено дејство према граници са Босном односно ка Сјеници и Пљевљима. На вардарско-косовском ратишту предвиђено је ангажовање већине српских снага са задатком да униште османску Вардарску армију.

Након борби на граници у којима су јединице 3. армије разбиле главнину османских трупа, Косово и Метохија су убрзо били ослобођени. Трећа армија је ослободила Приштину 22. октобра и наставила кретање на југ према Овчем Пољу. У исто време јединице Ибарске војске и Јаворске бригаде су без већег отпора ослободиле Рашку област и делове Метохије.

Кумановска битка

Намера српске врховне команде била је да све три армије истовремено крену у напад на османске снаге које су очекиване на Овчем Пољу. Обзиром да је 3. армија у самом почетку каснила на свој положај, а 2. армија била позиционирана релативно далеко на правцу Страцин – Кратово, 1. армија се нашла усамљена код Куманова. Ову неповољну околност искористиле су трупе Вардарске армије и изненада напале српске јединице 23. октобра отпочевши Кумановску битку. Ова битка, испоставило се, била је пресудни моменат у рату. Иако у изузетно тешкој ситуацији, српска 1. армија, захваљујући пре свега храбрости и пожртвованости војника и официра, успела је да одоли нападу и нанесе противнику велике губитке. Првог дана битке најжешћа борба вођена је на Сртевици где су четнички одред мајора Војина Поповића – војводе Вука и 7. пешадијски пук одолели нападу далеко бројнијег и јачег непријатеља. Заузимањем Зебрњака, половином другог дана, српске јединице су потпуно разбиле османски распоред и натерале их на повлачење. Услед недостатка правих информација српска Врховна команда није одмах схватила значај ове победе те није искористила све могућности за још одлучнији ударац поклеклој Вардарској армији, наводи се на сајту Војног музеја.

Једна од најзанимљивијих прича заправо је и кључни моменат Кумановске битке.

„Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испоставити, ломила, Ахмед Адемовић, српски војни трубач, се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао, по слуху, њихове трубне знаке за повлачење.

Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи. Онда је опет, неопажен, прешао назад, међу српске трупе и одсвирао сигнал за јуриш. Његов подвиг је био један од кључних фактора за српску победу у овој бици. Овај Ахмедов подухват се изучавао и на војним академијама. Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, а његов подвиг завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника.