Циклус сведочења чланова породица киднапованих Срба, жртава трговине органима, портал КМ Новине започиње поводом нељудског фестивала „Mirëdita, dobar dan” у Београду којим се настоји да Срби буду окривљени за одбрану својих имања, породица и КиМ а злочини над њима заборављени па чак и оправдани.
Пре, током и након рата Срби на Косову и Метохији су били киднаповани. Отето је преко 1800 људи, иако број заправо никада није тачно утврђен јер је било ситуација када су Албанци у логоре водили читаве породице па и села, тако да нико није остао да их тражи. Према тврдњама више различитих истражних институција и новинара као у овом случају, недвосмислено је доказано да је највећи број киднапованих завршио као жртве тговине органима у злогласној „Жутој кући“.
Срђан, млађи брат киднапованог Драгана Ристића, сведочи о отмици до које је дошло 22. јуна 1999. године на радном месту у фабрици батерија ИБГ у Гњилану, када Драган није знао да тог дана нико од његових колега Срба није отишао на посао а шиптарски терористи су већ заузели фабрику. Са Драганом киднапована су још тројица Рома од којих је један касније детаљно описао догађај Срђану, што он описује у овом филму.
Према његовим сазнањима, до којих је дошао преко својих извора на албанској страни, његов брат је из једног од логора одведен у Бурел у Албанију, где се и налази Жута кућа после чега му се губи сваки траг.
Филм „Празна кућа“ је дело италијанских новинара Николе Сеса и Кристиана Елиа. У наставку серијала документарца следи филм „Празна кућа – једна сестра два брата“.
У другом делу говори Олгица Божанић која је са својом породицом доживела напад терористичке ОВК на Ораховац.
По одбијању напада и ослобађању Ораховца од албанских терориста, на путу њиховог повлачења, сви Срби из села Ретимље и Оптеруша одведени су. Нико се више није жив вратио а многима се заувек губи траг.
Тагови: Београд