А. Гајић: Пети октобар је донео неоколонијалну окупацију

Повод за разговор за Печат са Александром Сашом Гајићем, факултетским професором, научним саветником на Институту за европске студије, доктором правних и политичких наука, публицистом и књижевником био је његов нови роман Кључ преврата у ком расветљава низ аспеката у вези са фамозним Петим октобром 2000. године, који је за многе „Дан Д“ новије српске историје, а за њега искључиво преврат.

Гајић је овим својим делом урадио оно што, чини се, нико пре њега није: у позадину великих промена ставио је много шире завере и окултне радње које су довеле до слома система у Србији и дуготрајног колонијалног статуса.

Ако је романом Креманска стража, објављеним пре нешто више од три године заголицао машту јавности стављајући никад до краја истражен феномен Креманског пророчанства у контекст смутних и крвавих политичких збивања везаних за Пети октобар, онда је његовим наставником – романом Кључ преврата у потпуности избацио читалачку публику из иначе опасне зоне комфора, нудећи дело које, из кога год угла политичког спектра да се оцењује, заслужује да буде читано, проучавано и да се о њему јавно дискутује.

Нови роман, као друго Гајићево дело на пољу белетристике, представља спој ауторовог научно-истраживачког ангажмана и његовог књижевног талента који не могу да оспоре ни они који се не слажу са његовим политичким тумачењима.

Кључ преврата долази три године након Креманске страже чији је наставак. Да ли сте са ова два романа затворили круг по питању вашег односа према догађајима који су кулминирали Петим октобром, или се могу очекивати трећи и четврти наставак? 
– Кључ преврата, иако се може читати самостално, представља, у хронолошком смислу, наставак Креманске страже. У питању је једна прича о потрази, са истим протагонистима. У идејном смислу, Кључ преврата тематизује читав низ ствари које Креманска стража није обрађивала. Роман је бржи, динамичнији, пун обрта, фокусира се више на ширу друштвену слику, са више ликова уплетених у не тако давна политичко-историјска дешавања и са много више присуства мистичних и натприродних феномена него што је то било у случају претходног романа.

Са Кључем преврата једна прича која се завршава са петооктобарским дешавањима је испричана. У току је рад на трећем наставку који ће бити једна посебна, потпуно другачија прича, али са истим главним протагонистима. Јављају се идеје и за наредне приче, али о томе је прерано говорити.

Да ли је било тешко писати овај роман, пре свега уклопити фикцију са реалним и блиским историјским догађајем?  
– Није било тешко. У ствари, јасан развој приче обрађене у Кључу преврата имао сам још пре четири године, када сам радио на Креманској стражи. Будући да сам научник, истраживач, требало је само посветити време за проучавање доступне литературе о петооктобарским дешавањима (стручне књиге, мемоари итд.) како би приповедачка фикција могла да се уклопи у тадашње (што је могуће више) реално описане околности.

Будући да и сама фикција, у свом већем делу почива на веродостојним сазнањима о друштвеним процесима и актерима те искуствима из миљеа у које је смештана, односно – да фикција полази из претпоставки које су могуће да се десе – није било тешко сместити овакву причу у стварне историјске околности. Како се у превратничким процесима заиста често уплићу – уз обавештајне структуре – и криминалне, верске и окултне групе, те тајна друштва – требало је само историјска сазнања о томе фикционализовати и пребацити у не тако давну стварност.

Написали сте велики број научних радова и публикација у оквиру којих сте се бавили политичким темама и њиховим историјским контекстом. Колико вам белетристика насупрот науке пружа један другачији оквир да пренесете поруку коју имате? 
– Белетристика пружа већу слободу да се претпоставке и креативност отисну од фактицитета, даље од доказивих хипотеза, и усмере у оним правцима које научна методологија не допушта, а које имају једну другачију сазнајну перспективу и домет.

Наиме, научни рад треба да остане чврсто уз чињенице, уз њихово тумачење и вредновање, поготово када има не само дескриптивни, већ и објашњавајући и прогностички карактер. Књижевност може и треба да иде даље, слободно, у разне смерове – тражећи смисао и објашњење не само догађаја и чињеница, већ и карактера, односа, моралних избора, њихових духовно-вредносних домета и могућих нових хоризоната који се пред њом отварају.

Главни лик романа је мајор контраобавештајне службе, Сокол Филиповић. Зашто сте се одлучили да догађаје о којима је реч градите баш око овог фиктивног лика? Да ли је Сокол Филиповић, у ствари, парадигма нечега? 
– Сваки приповедач тежи да изгради свог главног протагонисту у складу са потребама приче коју тежи да исприча. С обзиром на тему мојих прича, јасну смештеност у жанровски роман (трилер) који се тежи надићи (поштујући, у почетку, његове основне узусе) – мајор Филиповић, такав какав је приказан, се наметнуо као логичан избор.

Са Кључем преврата испричана је једна прича која се завршава петооктобарским дешавањима

Он је замишљен да на први поглед делује као само још један типски, жанровски  јунак, али да га ток приче стално обогаћује, даје му нијансе стварног, тродимензионалног карактера. Мајор Сокол је, дакле, истовремено парадигматични жанровски јунак са свим потребним особинама и квалитетима, али и манама нашег менталитета и нашег доба; човек је од професионалности, храбрости и искуства, који се среће и суочава са појавама који га надилазе, и који, поступно, проналази у себи способност да се мења и развија.

Многи ваши читаоци истичу да у својим романима доносите важне, чак и кључне историјске и политичке истине, али подједнако указују и на ваш књижевни таленат. Често се апострофира комбинација велике истине и велике поруке у вашим делима са приповедачким даром и способношћу да их пренесете уз изузетан опис карактера, догађаја и менталитета. Да ли вам ове две врсте комплимената подједнако значе? 
– Процене и оцене онога што се у мојим романима налази остављам читалаштву и критичарима. За мене је писање, било оно стручно/научно или литерарно, трагање за истином у различитим видовима и на различитим нивоима. У том погледу – ако описи карактера, менталитета и догађаја одишу веродостојношћу, а оно што је написано бар мало допринесе дубљем расветљавању међуљудских, друштвених и историјских токова, онда нисам скренуо са жељеног пута.

У самом наслову романа помиње се „преврат“. За вас очигледно не постоји дилема шта је заправо Пети октобар био?
– У стручној јавности постоје контроверзе како квалификовати петооктобарску промену власти у Србији. Да би нешто било државни удар – мора га извршити неко из врха политичке власти; да би нешто било пуч – морају га извршити војска и/или други наоружани органи из државног апарата.

Будући да је у нашем случају, у постизборним условима, власт оборена уз насиљем праћено демонстрирање опозиционо настројеног дела грађанства и истовремено отказивање послушности кључних државних структура дотадашњем режиму, а све то уз обилату подршку страног фактора – мислио сам да је појам преврат, довољно широк и довољно јасан, најпогоднији да се разуме оно што смо пре више од две и по деценије видели својим очима.

Кључ преврата на један посебан и занимљив, али пре свега на истинит начин расветљава нашу блиску прошлост. Ипак, да ли је „кључ“ игнорисања романа од стране неких субјеката у издаваштву и међу медијима управо тај што је „неко“ одредио да Пети октобар званична историографија мора да запамти другачије од онога како га ви третирате? Сходно томе, да ли је Пети октобар још увек нека врста табу теме? 
– Разумевања петооктобарског преврата, осим код неколико изузетака, крећу се у задатим медијским наративима оних који су, након ових догађаја, преузели власт. Постојећи наратив „закључан“ је тумачењем о „демократској промени власти на улици“ након неуспеле изборне крађе те селективном фактографијом којом се један сложен процес и његови актери цртају у црно-белој техници.

Мене је, међутим, занимала и шира чињенична целина и њена позадина без које овакви догађаји не могу да прођу – а која је почела тек на махове да искрсава у неким од сведочења учесника или писаца о самом преврату, највише у Игри сенки Тима Маршала. Одатле је, као од одскочне даске, могла да крене фикција: измишљена, али сасвим могућа, која се одвија истовремено са „стварним дешавањима“ који на њу утичу баш као што и она, у роману, утиче на „стварна дешавања“ али о којој готово нико не зна и не жели да зна.

У роману се помиње утицај многих група и политичких струја за које се мање више зна да су имале свој удео у тим догађајима. Мисли се пре свега на утицај страног фактора и домаћих криминалних и навијачких организација. Међутим, ви радите оно што пре вас на овај начин, чини се нико није – отварате питање утицаја окултних група и секти на петооктобарске догађаје. Како би укратко то објаснили читаоцима?
– Историјат великих политичких револуција препун је утицаја тајних друштава, верских група и харизматичних појединца. Како се све ове групе преплићу са обавештајним миљеом који их, неретко, користи за остварење својих политичких циљева, и како су се овакви случајеви често дешавали и на нашим просторима – лако је било замислити хипотетички сценарио њиховог учешћа и у недавним историјским догађајима.

Не заборавимо да су секте по правилу и одличан регрутни извор: мормони су најпоузданији регрути за ЦИА већ дуги низ деценија и параван за оперативно деловање у другим земљама, једнако као и окултизму окренути појединци, на пример Каљостро уочи и током Француске револуције, декларисани сатаниста Алистер Кроули о коме се данас пишу озбиљне, архивски потврђене студије, који је практично током целе своје окултне каријере био агент Интелиџент сервиса под шифрованим именом „агент 666“.

Одакле идеја да рушење Милошевића повежете са окултизмом? 
– Креманска стража се бавила односом власти и њене жеље да сазна своју будућност, то јест да пронађе скривене делове пророчанства Тарабића о догађајима који следе. Кључ преврата тематизује скривене утицаје на политичка дешавања у преломним историјским моментима, на местима која су својом геоморфном и историјско-духовном улогом тежишне тачке прелома, судара – а Калемегданска хрид, граничник империја и „ружа ратова“, то сигурно јесте.

Историјат великих политичких револуција препун је утицаја тајних друштава, верских група и харизматичних појединца

Фикција је пошла од премисе која је потврђена стварним сведочењима да је Мира Марковић, поред заклињања у „дијалектички материјализам“, имала и изражене склоности ка гуруима, окултном, видовњацима, хороскопима и сличном. Датум избора из 2000. године, 24. септембар, није био случајно изабран, пошто се радило о тринаестогодишњици од Осме седнице, којом се требао завршити један историјски циклус и започети нови, још успешнији.

Будући да је ова логика има јасну окултну димензију – роман је само разрадио сценарио како је страни фактор, инфилтриравши езотерике у окружење врха тадашње власти, исту из потаје гурнуо у прерано расписивање избора и убеђеност да ће их лако добити, док се иза позадине радило на потпуно другачијем исходу. Даље је фикцију било лако разрадити следећи жанровска правила и сазнања о деловањима тајних друштава и окултних група са својим несумњивим безбедњачким везама.

Ипак, и мимо могуће чак и окултне позадине догађаја, ви не доводите у сумњу да се Пети октобар не би десио без кључног утицаја страног фактора? 
– Да Петог октобра не би било без страног фактора потврђују сведочења мање-више свих учесника преврата и припадника наредне власти. Ту су инструкције и новац примани у Будимпешти, улога пуковника Роберта Хелвија („мастермајнда“ обојених револуција), па преговори наших и страних обавештајаца у Лакташима непосредно пред Пети октобар. Бивши амбасадор САД Монтгомери се неретко хвалише својом пресудном улогом у обједињавању тадашње опозиције. Већ сада, чак и без отварања архивске грађе, то су историјске чињенице.

Данас 25 година касније, да ли са сигурноћшу можемо да кажемо: да примарни циљ у овом случају Запада, није био само пад Милошевића већ грађански сукоб ширих димензија и стварања дисконтинуитета са свим што историјски Србија јесте. Другим речима: пад Милошевића без крви није био довољан? Да ли је онда Пети октобар остао дужан својим налогодавцима? 
– То не можемо са сигурношћу да знамо: видљива је била, и међу припадницима државних структура али и озбиљнијег дела опозиције (Човић, Коштуница итд), тежња да се спречи овакав развој догађаја. Са друге стране, постоје бројне јадиковке оних који су желели крвави револуционарни исход са растуром државних институција и стварањем потпуног политичког дисконтинуитета, за чије нереализовање главним кривцем сматрају – Коштуницу. Све то даје основ за озбиљну хипотезу да је неко тежио управо хаотичном исходу и у прилог томе може се приложити доста јака аргументација.

Како из овог угла гледате на лик Слободана Милошевића и на његову историјску улогу?  
– Као на последњег државника једне слободне, суверене земље. Иако је он био продукт свог времена и окружења, са свим врлинама и манама (по принципу „какав народ – таква власт“), радило се о озбиљном политичару и значајној историјској личности која је учинила доста тога и доброг и лошег.

Ако бисмо његов историјски учинак од почетка његове власти до смрти поделили у четири фазе, могли би смо донети овакву оцену: први период (1988-1991) је донео претежно позитивне ствари; други, ратни период (1991-1995) и добре и лоше ствари; трећи период (1996-2000) у време заједничког владања са ЈУЛ-ом, претежно лоше ствари, док је четврти период тамновања у Хагу (2001-2006) најсветлији део његовог живота који га је у великој мери рехабилитовао након низа промашаја и пораза које смо сви претрпели.

Последњих годину дана имамо врло нестабилну ситуацију у земљи. Честе су паралеле са Петим октобром и са догађајима непосредно пре. Повремено се призива и нови Пети октобар, или неки фамозни „шести октобар“ који се никад није десио. Шта ви мислите о томе?
– Мислим да су то медијски, пропагандно пласирани фантазми који су потпуно неадекватни у једној значајно другачијој друштвеној и историјској ситуацији. Њихов једини циљ је распиривање ирационалних, деструктивних страсти према сопственој држави и њеном институционалном поретку, ма какав однос имали према актуелној власти.

Иако нисмо марксисти, Марксова теза да се „историја дешава први пут као трагедија, а други пут као фарса“ погађа „у сред среде“ шта би се десило када би се ове неадекватне, измаштане аналогије покушале остварити у садашњици. Давно избегнута трагедија неминовно би се претворила у своју фарсичну репризу.

Каква је по вама политичка перспектива Србије – наша унутрашња ситуација притиснута разним реалностима од честих регионалних тензија до рата у Украјини? 
– Наша перспектива данас изгледа као „провлачење кроз иглене уши“, а потом и „ход по жици“ како би се избегло да нас увуку у светску тучу која је на помолу. Ипак, могуће је да ћемо успети да се провучемо, што би био успех сам по себи. Поред тога, неопходно је поступно али неодложно мењати себе и затечено стање које је веома лоше – од наслеђеног система унутрашње окупације, веровања у увезене дискурсе који су оправдавали овакво стање, катастрофалне кадровске политике, очајних политичких и друштвених елита, високе корупције, непотизма и сличног.

Вратићу се још једном за крај на ваш роман и на Пети октобар и оно што му је претходило. Да ли се тада десило нешто што би могли назвати „обојена окупација“ под плаштом демократизације и слободе? Заправо, да ли се ми од тада налазимо у неком облику свесне или несвесне борбе за повратак суверенитета који је ту изгубљен, а да од неке победе у тој борби нисмо ни близу? 
– Неоколонијална окупација као последица петооктобарске прото-обојене револуције (прве тог типа у савремено доба) је наша историјска стварност. Увезена форма демократизације служила је само као мрежа да се у њу ухвате и држава и народ, од кога је одузет сваки види самосталности, чак и привида (осим реторичке) суверености. Тежња да нам се врати држава и њен суверенитет, свесно и несвесно, опстаје. До повратка суверености пут је дуг и ми смо још далеко од тога да му се приближимо. Да би то постало могуће – потребно је да будемо знатно бољи и духовнији народ, сви ми, као личности, него што смо то сада.

Интервју за „Печат“ водио Никола Трифић

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Институт за политичке студије Београд