У Београду је синоћ одржана комеморативна академија поводом 22 године од Битке на Кошарама, највеће битке у новијој српског историји у којој је нешто више од хиљаду голобрадих српских младића бранило отаџбину од напада више хиљада Албанаца и њихових помагача.
У обраћању на академији у Комбанк арени ресорна министарка Дарија Кисић Тепавчевић је поручила да ће сваком борцу и њиховим породицама Србија бити као мајка, јер је то начин да им се српско друштво захвали.
– Хвала вам што сте били поносни и када се о вама ћутало. У име историје и у име будућности Србије то вријеме тишине је бесповратно прошло – истакла је Тепавчевићева.
Она је подсјетила да је током НАТО агресије 1999. године на Кошарама, на граници са Албанијом, 108 храбрих српских војника дало живот за отаџбину и да ће они увијек бити у срцима и мислима садашњих и будућих покољења јер се само тако може напријед уздигнута чела.
Тепавчевићева је навела да се данас бију „неке друге битке“ и да се Србија бори за очување здравља и живота свих својих грађана, за њихов економски просперитет, јер је побједа и јача Србија могућа само уз заједничку борбу.
– Друга је ово врста борбе, али данас нас воде ваше ријечи – нема назад, иза је Србија. Нове побједе значиће да враћамо дуг којим сте нас задужили, а то је да чувамо и јачамо нашу Србију на понос свих нас. Живела Србија! – поручила је Тепавчевићева.
На комеморативној акадмији говорио је и Миле Леовац, отац погинулог 24-годишњег потпоручника Предрага Леовца, који је истакао да вријеме не лијечи ране, већ само учи породицу да живи са боли која не јењава.
– Овакве манифестације и пажња која се посвећује очувању успомене на оне којих више нема, значе више него што можете да замислите. Хвала вам што нам будите наду да ће послије нас наша никада непрежаљена дјеца, очеви и браћа бити слављени – рекао је Леовац.
Комеморативној академији присуствовали су предсједник Скупштине Србије Ивица Дачић, породице погинулих војника и старјешина Војске Југославије, министри, као и бивши припадници Војске Југославије и представници Војске Србије.
Присутан је био и пензионисани генерал-пуковник Владимир Лазаревић, који је у вријеме НАТО агресије био командант Приштинског корпуса Војске Југославије, а присутни су приликом помињања његовог имена устали и поздравили га пљеском.
Битка за караулу Кошаре на граници тадашње СР Југославије и Албаније сматра се највећом битком у новијој српској историји у којој је нешто више од 1.000 голобрадих српских војника, без довољно муниције, бранило домовину од напада снага које су бројале између 5.000 и 6.000 Албанаца и њихових помагача.
Највећи број српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока, просјечне старости између 19 и 20 година, а борили су се и Срби добровољци из иностранства и Козаци.
Битка на Кошарама вођена је од 9. априла на граничном прелазу Раса Кошаре, на граници тадашње СР Југославије и Албаније.
Терористи такозване Војске Косова напали су припаднике Војске Југославије, са циљем копнене инвазије на Косово и Метохију и пресијецања комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и у Призрену.
Послије тешких борби, Војска Југославије успјела је да порази нападача и спријечи његов улазак на Косово и Метохију.
Напад албанских терориста, потпомогнут НАТО авијацијом, почео је око граничног прелаза Раша Кошарес, на граници Југославије и Албаније, а циљ је био да се пресијецањем комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, омогући копнена инвазија и овладавање простором Косова и Метохије.
У борбама су учествовали дијелови 125. и 549. моторизоване бригаде Војске Југославије, елементи 63. и 72. Специјалне бригаде, као и група страних добровољаца међу којима је највише било Руса.
На Кошарама је погинуо 21 официр и подофицир, 50 младића на одслужењу војног рока, 13 војних обвезника и 24 добровољца, а рањено их је 256.
Битка је званично завршена 14. јуна 1999. године када се Војска Југославије повукла са Кошара на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а.