200 ГОДИНА БОЈА НА ЉУБИЋУ: Србин није Србин, ако није слободан

„Срби су добар народ, вредан, упоран, трпељив, стрпљив. Више од свега воле своју земљу, хоће да је покажу свакоме ко дође и зато цене госта, што је из веће даљине то желе да му буду ближе. Србин хоће од свог детета да узме и последњи залогај хлеба и пружи ономе другоме да не би помислио да нема, или још горе, да помисли да има али да не да. Добар су Срби народ, кад те воле даће и што не тражиш и тражи му шта год хоћеш само му не тражи једну реч, само му не тражи слободу.”

Ово је јуче, на устаничком брду изнад Чачка, на почетку свог слова, казао министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Србије Александар Вулин, говорећи на свечаности приређеној поводом два века боја на Љубићу. Двостолетни јубилеј одсудне битке Другог српског устанка против Турака обележен је крај споменика Танаску Рајићу, подигнутог 1938. године, и пригодним беседама начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића и Миленко Савановића, министра рада и борачке и инвалидске заштите Републике Српске, док је на почетку свечаности парастос ратницима служио владика жички Јустин с клирицима.

– На овој светој земљи, на овом узвишењу пре два века, били су утврђени српски шанчеви и овде су погинули многи српски јунаци, заједно са својим заповедником Танаском Рајићем. Живот јесу изгубили, али у нашим сећањима нису умрли. Танаско Рајић, Карађорђев барјактар и Милошев капетан, живео је, борио се и умро за слободу свог народа. Иако већ у шестој деценији живота, с Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима храбро се тукао у многим биткама с Турцима. Био је на историјском Орашком збору, на Сретење 1804. године, када га је Карађорђе именовао за барјактара устаничке Србије. Има ли веће части за Србина и војника – упитао је генерал Диковић.

До страшног боја на овом простору дошло је тачно пре 200 година, 6. јуна 1815, наставио је начелник ГШ:

– Рајић је командовао батеријом топова и прецизно тукао турске положаје, па су они опколили његов. У народу је остао упамћен по томе што је, кад су Турци сасвим продрли у његове шанчеве, престао да командује паљбом, извадио кубуру и с једног топа почео да пуца у непријатеља. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде. Али, српска војска се после Танасковог јунаштва осоколила и стекла самопоуздање које је устанике одвело до коначне победе.

Диковић је затим истакао:

– С места где су некад били шанчеви и топови леп је поглед на Чачак и све наше градове, на Србију, поглед на свет и на све шанчеве из којих смо изашли, стварајући слободу и у које ћемо ући уколико буде требало да бисмо били достојни славних предака. Данас, можда више него икад пре, потребно је да, сећајући се свих који су гинули за нашу слободу саберемо снаге, врлином да надвисимо наше мане, и сигурним кораком да наставимо напред, за просперитет Србије и добробит њених грађана. Нека је вечна слава и хвала храбрим српским јунацима.

Министар Вулин у својој беседи поручио је да се од Србина може тражити све сем слободе јер онда „трпељиви, вредни, упорни, жилави српски сељак постаје непобедиви ратник”.

– Тражи му шта хоћеш само му не тражи слободу јер ћеш упознати Србина од кога ћеш да се плашити. Тако је било и пре два века. Срби су стали уз реч која их описује и одређује, уз слободу. Србин кад није слободан, он није Србин. Кад није слободан он машта и сања о слободи. Срби никад нису бирали своје ратове, никад нису бирали своје завојеваче, Срби су само бирали да буду слободни. И знали су Срби да се слобода никад не добија, да ти је нико никад не даје, већ да се отима, већ да се чува, већ да се брани. Знали су Срби и пре два века да за слободу вреди живети, као што вреди и умрети – казао је Вулин.

Министар је нагласио да би „велики и моћни требало да слушају кад Србија о злу говори”:

– И пре 30 година упозоравали смо свет на зло које се зове верска мржња и нетрпељивост, на зло које данас сви препознају у некаквој исламској држави. Ево, слушамо је како нам прети да ће нам тровати децу, да ће нас и мртве претресати. Ми смо упозоравали на то, говорили деценијама какво зло долази и одакле ће стићи. Велики и моћни, слушајте кад Србија о злу говори, јер нема зла које нисмо препознали, нема зла које овуда није прошло и нема зла које нисмо победили.

Александар Вулин је на крају свог обраћања на Љубићу поручио:

– Ми данас не тражимо много, тражимо само да будемо слободни, да своје пријатеље сами бирамо, да браћу никада и нипошто не изгубимо, да растемо, да напредујемо, да нам деца буду мало боља, мало здравија, мало лепша и мало паметнија но што смо ми били, да нас пустите да одрасту у бољем времену, у бољој земљи. Да нам допустите да живот не проведемо у шанчевима већ у школама, да децу одшколујемо, да родитеље лечимо. Не тражимо много: тражимо да нас пустите да бирамо пријатеље, да чувамо браћу а непријатељи нека нас изаберу сами. Тражи шта хоћеш од Србина, само му немој тражити слободу. Живела Србија.

Тагови: Александар Вулин, Бој на Љубић, Љубић, Љубиша Диковић, Чачак