20.000 ПЛАТЕ И 85 АРИ ЗЕМЉЕ: Како са седморо деце опстати у селу

Кућа Наташе и Јована Николића је поред потока и моста у Доњој Трнави. То је, у ствари, пола куће, јер је само толико завршено. Чекају боља времена да заврше све. А она никако да дођу. У кухињу и две собе сместила се деветочлана породица: мајка, отац и седморо деце.

Одавде до Прокупља је тачно седам километара. Свакога јутра Јован седа на бицикл, остави га у граду код пријатеља Драгољуба Стојановића, па се аутобусом превезе до Ниша. На послу и у путу протекне му цео дан. И тако већ шест година. А, ипак, вели да је до неба захвалан ондашњем директору нишког комуналног предузећа „Горица” који га је примио на посао и садашњем који му омогућава да и даље ради. Од његове плате, која је двадесетак хиљада динара, живи ова скромна породица, а путовао је он овако и још шест година, док је радио у „Нишекспресу”, где је остао без посла.

– Сналазимо се како знамо и умемо. Не бирамо посао. Имамо само 85 ари земље, али смо узели под закуп још један хектар. Гајимо воће, башту… Идем ја и у надницу. Почела сам да откупљујем и вишње, али ме један накупац превари: платио је вишњарима, а мени ни динар! Да га тужим треба ми много пара. Нека му је на част! – казује Наташа, отресита и чврста жена, која је, у ствари, стуб куће. Завршила је, рече, гимназију, али до службе никада није дошла.

Њен животни посао је, ипак, велики. Подизати данас седморо деце права је храброст. У Топлици села изумиру, а толико деце је велика реткост. Николићи кажу да су им деца највеће богатство. Негују их и подижу, као да живе у изобиљу. Како се сналазе у ова тешка времена, то само они знају.

Била је недеља и све Николиће затекосмо код куће. Јован се извињава што су му руке прљаве. Он је ауто-механичар и возач, па нешто поправља. Радио је, каже, и у Блацу. Десет година путовао је тамо бициклом, 30 километара у једном правцу. Па и ту остао без посла.

Стефан, најстарије њихово дете, студент је треће године агрономије. За њега, веле, не брину, јер сам зарађује за школовање: дежура на утакмицама, продаје карте… О стипендији нико ни да чује, а одличан је студент. И сва друга деца су добри ђаци.

Сања, рођена 1994. године и само годину млађа Сандра, завршиле су средњу медицинску школу, смер за бабице. Дошколовале се и за општи смер, али до посла никако да дођу. Узалуд су обијали Николићи многе прагове. Лазар им је у осмом, а Милица у петом разреду основне школе и путују у град свакодневно, а за две аутобуске карте треба 13.000 динара месечно. Душан ове јесени полази у предшколско, значи идуће године требаће још једна месечна карта. Јована, најмлађе, седмо дете, још нема тих брига, тек јој четврта година и љубимац је целе породице.

Молбе Николића за помоћ нико да услиши. Чак су Наташи рекли: „Што си рађала толико деце кад не можеш да их издржаваш?”, са огорчењем наводи она. Дечји додатак примају само за четворо, јер такви су прописи. Социјалну помоћ никад нису добили, а благосиљају само Душицу Динић из Црвеног крста, која им често донесе неки, макар и скромни, поклон.

– Ипак, није свет толико суров. Јавио нам се ових дана један Прокупчанин који каже да ће да стипендира двоје наше деце, али да му име нигде не помињемо. Ето! Још кад би се неко смиловао да наше Сању и Сандру прими на посао, ми бисмо, чини нам се, били најсрећнија породица на свету – казују углас Наташа и Јован.

Њихова деца никада нису ишла на летовање, нису видела ни море, ни планине. А, хвала богу, здрава су и напредна. И весела. Одрасле девојке помажу мајци у кући, Лазар игра кошарку, Милица каже да воли фудбал и да ће то и да студира, мали Душан већ тапка велику лопту…

Јесте кућа Николића недовршена, али је двориште пуно зеленила: воће, лоза, цвеће свуда, чак и поред пута испред куће. Радују се, уз све муке, животу.

Тагови: Деца, Доња Трнава