100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Живог га ожалили

Максим Лазовић из Пчелица код Рековца шест година није легао у праву постељу. Учествовао је у три рата: балканским, српско-бугарским ратовима, али и у Великом рату. Године 1912. позајмио је коња, јер није имао свог, а у завичај се вратио 1918. године. Али, без коња. Доживео је дубоку старост, 80 година, и умро 1964. године.

„Био је отресит и храбар човек. Носио је дуге бркове, које би заденуо иза ушију. Од детета се није одвајао од ножа и каме. Носио их је и после окончања свих ратова. Скидао их је само пред спавање. Одглагао би их на столици поред кревета. Чим бисмо, ми деца, поседали, деда Максим би почео да приповеда о ратовима”, прича његова унука Милева Благојевић, која живи у рековачком селу Баре.

Она се јасно сећа како је деда причао да су једне недеље седели испред сеоске продавнице и гледали у расцветале воћке. Радовали су се родној години. Тада је наишао неки непознат човек и рекао да не вреди што ће година бити родна када неће имати ко да бере плодове. Биће рата, рекао им је незнанац. Нису му поверовали.

Незнанац је био у праву. Те јесени зачула се „звечка”. Жене су остале саме, а сви мушкарци отишли су да војују. Мајка Ленка му је ушила амајлију у канице. Рекла му је да никада то не дира. Меци су му искрзали шињел и панталоне, а он нигде није био огребан. Једне недеље после ручка потерао је саборца да играју домине испред бараке. После извесног времена досадило му. ’Ајде још мало, терао га је друг. Али, он није хтео. Само што се померио граната је преко брда пикирала баш на то место. Деда је преживео, а тај друг је погинуо.

Сећа се Милева Благојевић и дедине приче о преслу Албаније. Максимов комшија Витомир Миљојковић био је изнемогао. Он га је носио док је могао, али је видео да заостаје за бригадом. Онда је наломио суво грање, покрио њиме снег и положио комшију. Витомир је остао да гледа за њим. „Максиме, где ме остављаш, Максиме?”, комшијине речи и болан поглед годинама су га прогањали.

Пошто о деди три године нико ништа није чуо, помислили су да је погинуо. Одредили су наводни дан смрти и „давали” му све даће. Када је отаџбина била ослобођена, војници су се враћали кући. Максим је видео како сељани ископавају бурад из земље коју су сакрили од непријатеља. Када је изашао на брдо с којег је могао да види своју кућу, било му је жао што више није било ни салаша, ни амбара, ни бунара, јер су разне војске поред њега везивале коње.

– Док је ишао тако тужан, сустигао је жену са обрамком на погуреним плећима. Ишла је погнуте главе. Мајко, позвао ју је. Мајка Ленка је бацила кофе с водом и скочила да га загрли. Увек бих плакала када је деда то причао – вели бака Милева.

Са Максимом је војевао и Исаило Алексић из Бара, чија је кућа, гле чуда, преко пута бака-Милевине. Рођен је 1894. године, а преминуо 1964. године. Био је заробљен у Једренима 1915. године и до краја рата био је у логору у Аустрији. Његови најмлађи потомци су двогодишње близнакиње Ивана и Јована Јовановић.

Тагови: Велики рат, Максим Лазовић