100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Наши су пешаци данас севте ступили у борбу

Драги бра­те Љу­би­са­ве, пре све­га да­нас те­бе ја­вљам да­смо ми ова­мо сви жи­ви и здра­ви хва­ла Бо­гу па сам и ва­ма рад да­ве ово мо­је пи­смо у до­бром здра­вљу за­те­че бра­те Љу­бо ја сам те­бе јед­но пи­смо до­сад пра­ти­јо а ви­ше ни­сам и да­ли си­га ти до­био ја не­знам а ја од вас ни­ка­ко ни­шта не до­би, а ни­ком ова­мо и не до­ла­зи ни­ти ко год од на­ших до­би­ва пи­смо од ку­ће, а ја те­би ово пи­смо опет пи­шем и ва­ма ја­вљам да смо ми до­сад би­ли до­бро и здра­во а на­ши су пе­ша­ци да­нас сев­те сту­пи­ли у бор­бу и шта­ће да­ти Бог и сла­ва не­знам, Љу­бо ми смо сад из­ме­ђу Шаб­ца и Ло­зни­це упра­во бли­зу Шаб­ца, Љу­бо ово ви ја­вљам да зна­те да­смо жи­ви и здра­во јер знам ка­ко год ја ми­слим за ва­ма та­ко и ви за на­ма, но­ти Љу­бо гле­дај и сви­ма ка­жи Дра­ги и Ми­ле­ви те­ви ра­ди­те што мо­же­те и гле­дај­те ка­ко­ће­те ви жи­ве­ти а наш жи­вот ка­ки­је да Бог да бо­ље са­мо је до­бро кад смо жи­ви и здра­во, а дру­го ви сад ви­ше не­мам шта пи­са­ти но вас сад по­здра­вљам пр­во те­бе бра­те Љу­бо и Дра­гу Ми­ле­ву мо­га Ђу­ра и Ив­ка и ма­лог Миљ­ка и по­здр. Гво­зде­но­ве и Кон­стан­ти­ло­ву че­љад и де­цу Ко­јо је здра­во и сви на­ши до­сад су би­ли здра­во, но Љу­бо ако­ми ста­неш пи­са­ти ја­ви­ми за све ка­ко­је та­мо је­сте­ли здра­во и шта си по­ра­ди­јо од ра­ђа и по­здра­ви Ра­ка и ко год за нас упи­та. Дра­ги бра­те Ми­лу­ти­не са овом при­ли­ком и те­бе ја­вљам да­смо ми жи­ви и здра­во хва­ла Бо­гу а та­ко сам и ва­ма рад до­бро чу­ти здра­вље Ми­лу­ти­не ова­мо је сад го­рак жи­вот цр­њи од га­вра­на са­мо је до­бро кад смо жи­ви а бо­га­ми да­нас су на­ши пе­ша­ци у нај­ве­ћој бор­би и ва­три и ка­ко­ће иза­ћи то Бог и сла­ва не­ка по­мог­не а дру­ги ни­ко не­мо­же… са по­здра­вом ваш брат Ми­ло­рад Ши­ба­лић ко­мор­џи­ја XII пу­ка I по­зи­ва Са­ни­тет­ско оде­ле­ње јер сад но­сим са­ни­тет­ске сан­ду­це још ми ја­ви је­ли се ко­год ја­вио од II и III по­зи­ва где ли се они на­ла­зе”.

Ево жи­во­та, ево по­ве­сти из не­у­ке пи­сач­ке ша­ке ко­ја сте­же ре­мен пу­шча­ни, не плај­ваз. Нај­бо­ље је да ду­ша чо­ве­ко­ва ова пи­сма пре­ско­чи али не­ка их она­ко ка­ко су сро­че­на, те их штам­па­ла, оно­мад, по­ве­сни­ца „1914 Шу­ма­диј­ска ди­ви­зи­ја 1918”. Шта је ср­це, шта је да­мар, шта вој­нич­ко пи­смо?

„Дра­ги Ми­лу­ти­не, да­нас до­би вре­ме­на и при­ли­ке да­ти­се ја­вим и да­ве упи­там за ва­ше до­бро здра­вље је­сте­ли ви сад здра­во и до­бро а ви ако сте ра­ди чу­ти за мо­је здра­вље ја­сам ва­ла бо­гу здра­во и до­бро Ми­лу­ти­не сад да те упи­там ка­ко је та­мо по се­лу бе­ри­ћет и је­су­ли сви здра­во и до­бро ка­ко су ови мо­ји ку­ћа­ни да ли су сви здра­во те ми ни­ка­ко не пи­шу Ми­лу­ти­не сад да ти ја­вим ка­ко је ова­мо ова­мо је до­ста те­шко бор­ба је сва­ког да­на Ша­бац је од­у­зет ни­је наш и це­ла око­ли­на око Шап­ца а ми сви што смо у на­шој 2 че­ти ми смо здра­во и до­бро из на­ше оп­шти­не.

Ми­лу­ти­не ви­ше ти нем вре­ме­на ни­шта пи­са­ти јер се кре­ће­мо мо­лим те да ми од­го­во­риш на сва пи­та­ња као ја у оп­ште. Ми­лу­ти­не пр­во по­здра­вљам те­бе и све тво­је ку­ћа­не и све Дра­жо­ве и све мо­је ку­ћа­не. Ра­до­ван Ђур­ђе­вић 2 че­та 3 ба­та­љо­на XII пу­ка пр­ви по­зив.

При­ми по­здрав од твог при­ја­те­ља Мо­ми­ра Обре­но­ви­ћа и по­здра­ви мо­је и тво­је адре­са за Ва­ље­во и да­ље где бу­де…

Дра­ги при­ко Ми­лу­ти­не. Здра­во сам ко­је и те­бе же­лим до­бро здра­вље при­ко мо­лим вас за­што ми не­пи­шеш пи­смо ко­је јер сам ја те­бе пи­сао че­сто а од те­бе сам са­мо јед­но до­био па при­ко тре­ба да ми пи­шеш што че­шће јер те­би је дао бог те си на ми­ру ни­си у ро­ву као ја већ 12 да­на а још до­кад ће бог сам зна ви­ше ни­ко не зна и то бор­ба и дан и ноћ да ни­сам за­спао за­о­вих 12 да­на при­ко ја би имао те­бе шта при­чат али да пи­шем не­смем јер је за­вра­ње­но, ови су ра­ње­ни из на­ше општ. што су би­ли у на­шој че­ти.

Ив­ко Обре­но­вић То­дор Ру­жић Ми­лан Ву­ко­ма­но­вић Бо­го­љуб Ке­ке­рић Кон­стан­тин Ши­ба­лић Ми­ли­во­је Та­на­ско­вић Ни­ћи­фор Та­на­ско­вић Са­ва­ти­је Ра­ко­вић Ти­мо­ти­је Па­вло­вић Ни­ко­ди­је Па­вло­вић Ми­лан Ан­ђел­ко­вић Ми­лен­ко Кру­нић а по­ги­нуо је Жи­ва­дин Љу­би­чић и Ни­ћи­фор Па­вло­вић оста­ло је све жи­во до са­да а од сад бог зна шта ће би­ти до су­тра а ка­мол да­ље у глав­ном тре­ба да је­дан дру­гом пи­ше­мо док смо жи­ви и да зна­мо је­дан за дру­гог јер при­ко ми смо ле­по жи­ве­ли ни­смо се ни­ка­да сва­ђа­ли па ако бог да те се још је­да­ред до­ђе ка ку­ћи још би бо­ље јер она два ра­та то је би­ла ма­ла ша­ла али са­да да ви­диш шта је рат чу­ћеш и сам бог ово да рас­кр­пи и да са­чу­ва ово на­ро­да до­био сам ју­трос пи­смо од ву­че­те што је пи­сао код ку­ће, Ле­ка сам ви­ђао он је мно­го обр­ђао.

При­ко од­го­во­ри ка­кав је жи­вот код вас ка­ко је­сил са­брао шљи­ве и бе­ре­тел ку­ку­руз, при­ко ка­жи мом оцу нек ми по­шље ма­ло тро­шка ако не­ма оно ми по­ша­љи ти, сад по­здра­вљам пр­во те­бе при­ко, и по­здрав. при­јат. Дра­жа и Ти­јо­до­ра и све ње­го­ве ку­ћа­не а ти при­ми по­здрав од твог при­ја­те­ља Мо­ми­ра…

Дра­ги и по­што­ва­ни При­ја­тељ Ми­лу­ти­не, баш сад сам до­био тво­је пи­смо ко­је ми је ве­о­ма ми­ло би­ло кад чу да сте здра­во. При­ко ако си рад чу­ти за ме­не и мо­је дру­штво сви смо ва­ла бо­гу здра­во и до­бро из на­ше оп­шти­не.

При­ко сад ћу вас ле­по из­ве­сти­ти ка­ко смо се про­ве­ли до­сад. Ми смо са хра­ном до­ста ве­о­ма рђа­во јер сва­ки дан по по­ла ле­ба а је­ло не­ма а са­да је вр­ло до­бро за хра­ну.

Бор­бу смо во­ди­ли ве­ли­ку што ниг­де ни­је би­ло до­сад ова­кве бор­бе, ни тур­ског ни бу­гар­ско­га ра­та ве­ли­ка си­ла Шва­бе је би­ла на нас и ми смо од­сту­па­ли од њи је­да­ред цео вронт про­па­ло је хи­а­да­ма њи, а и на­ши је до­ста стра­да­ло и 11 овог мсце смо на ју­риш од­у­зе­ли Ша­бац и са­да смо у Шаб­цу, ту има и оде­ла до­ста ви­на и ра­ки­је и ма­сти бе­ла бра­шна, као све што је пу­сто Ва­рош не­ма од гра­ђан­ства ап­со­лут­но ни­ко и ду­ћа­ни су све по­лу­па­ни и по­па­ље­ни цр­кву су шва­бе упа­ли­ле те све из­го­ре­ла сад Шва­бо са оне стра­не са­ве би­је ка­о­би­цом и град­ским то­по­ви­ма у ва­рош а ови на­ши од­о­вуд на­ша је вој­ска по­се­ла оба­лу са­ве.

Но­во не­ма ни­шта ви­ше, тро­шка го­то­во сам по­тро­шио из пре, од­го­во­ри ка­ко је у оп­ште и кад бу­де има­ло мањ што но­во ти ја­ви ме­не, чуо сам да се ку­пи по­след­ња од­бра­на мла­ди­ћа за ре­гру­та­ци­ју по­здра­ви све тво­је ку­ћа­не и мо­је и ко год упи­та за ме­не, а ти при­ми при­ко по­здрав од твог при­ја­те­ља М Обре­но­ви­ћа кап. II че­те 3 бат. XII п. I поз Ша­бац мо­лим за од­го­вор.

По­здра­вљам те ја под­на­ред­ник Ја­ћим Пан­дрц ми­смо сви за­јед­но у II че­ти…“

Гвозден Оташевић,
Политика