100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Јована спасио Оченаш

Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су белег на лицу Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине.

Село Бјелосављевићи, одакле су Зековићи, смештено је посред Гласиначког поља, испод обронака Романије у Републици Српској. Та насеобина, у општини Соколац, данас има тек 70 душа. Млађен Ј. Зековић који сада живи у Чачку забележио је, својевремено, на магнетофону сећање свог оца Јована (1892–1983) на године Првог светског рата, па прича родитељска иде, ево, овако…

„После сарајевског атентата на Фердинанда, Србе настањене од Дрине до Сарајева расељавали су у Босанску крајину, да би имали што мању везу са својом Србијом. Тако сам се обрео у општини Кључ, у селу Бравско. У дом мога газде, код којег сам био у избјеглиштву, стигао је позив да сина пошаље у аустроугарску војску, али он намјести са властима да идем ја. Тако сам се 1915. нашао у Будимпешти и послије два мјесеца обуке у Филип-Чаби послали су нас на фронт у Галицију, у бој против руске војске.

Нама Србима било је изузетно тешко у аустроугарској трупи, гдје су Хрвати и муслимани имали велике повластице. Зато сам, са земљаком Душаном Велетићем, родом од Калиновика, ријешио да бјежимо Русима. Потрчим право према жици и почнем се провлачити, руке и ноге сам искрвавио, униформу поцијепао и очекивао пуцањ у леђа, али сам на сву срећу прешао жив. Кад је разводник примијетио да нас нема, дао је узбуну и почела је паљба у нашем правцу а Руси узвратили, отворила се борба око нас двојице. У кишној ноћи могли смо дукате бројати од светлости испаљене муниције.

Видимо на хоризонту, Руси излазе из земље, опколише нас и уперише пушке ’московке’. Један од њих ускочи до нас, ухвати нас за дроње и избаци из рова. Питају нас да ли смо православци или они други? Ја кажем да смо Срби. ’Как Богу молајет?’ Издекламујем Оченаш без грешке, а они кажу: ’Харашо, прам как и ми’. После нас је један Козак повео у сабирни центар, он на коњу а ми пјешке.

Душан и ја пребјегли смо 1916. уочи Светог Луке и имали среће да нас распореде код руских сељака. Не сећам се дана када сам дошао на позив у бараку у којој су боравили логораши. Видим, на капији се вијори српска застава а у позадини српски официри у униформама, са еполетама, сабљама. Изнијели су сто испред капије логора, гдје се попео један од официра и поче говорити: ’Драга браћо, ви више нисте руски заробљеници, од данас сте припадници славне српске војске. Ко има од браће из БиХ и других крајева наше отаџбине, нека иступи напријед. Ко воли своју мајку Србију и своје најдраже, нека пође у одбрану отаџбине’. Појурили смо један преко другога, страхујући да ће официри рећи ’доста’. Из логора смо кренули на ратиште, дио пјешице а други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа, а одатле смо возом путовали до Одесе. Полазећи у борбу на Добруџу, добровољачка дивизија бројала је 15.000 војника а по доласку у Измаил на Дунаву остало је само 3.500 способних бораца. Мој шињел више пута изрешетали су меци али ме, срећом, ниједан није окрзнуо. Човјек, заиста, треба имати много среће да би остао читав у тим страшним догађајима.

Новембра 1917. почео је транспорт на Солунски фронт. Ја сам био у трећем пуку наше дивизије, која је бројала 4.000 војника и 225 официра, а вагони су били подешени за далеке путе, са великим пећима за гријање“.

Воз са српским добровољцима креће на исток, ка Сибиру и Кини, другог пута до Солуна није било. Пролази кроз Полтаву (19. новембра), Тулу (24), Москву (26), Волгород (16. јануар 1918), Вјатку (18), Перм (20), Јекатеринбург (22), Тјумен (28), Иркутск (30), Манџурију (5. фебруара), Харбин (6), Чан Чун (7). Ту су прешли у јапански воз у коме није било грејања, па 9. фебруара стижу у пристаниште Даљни и прелазе на енглеску лађу „Аксион“, која ће их данима носити кроз Тихи океан, па у Индијски. Пролазе Сингапур, Коломбо (утовар угља), Аден и Суец и пред православни Васкрс долазе у Солун, у логор Микру.

„Ту су војници одвојени од официра, растанак је био дирљив и изузетно тежак. Наш трећи пук распоређен је у Вардарску дивизију и напредовали смо у правцу Кавадараца, Велеса, Кочана, Штипа и Царева Села. Жестоке борбе водиле су се на планини Соко, страшне и љуте битке на Кајмакчалану и Пелистеру. Француске старјешине дивиле су се нашим подвизима, а краљ Петар је често ишао кроз положаје и соколио војнике. Када ти стави руку на раме одмах би полетио на непријатељски бункер, па макар погинуо.

Скоро да сам у нашој јединици био најмлађи, па су ми одобрили одсуство од осам дана, и кренуо сам из Дебра ка мојој Романији и рођенима, више пјешке него возом. Дођем у село Суве Чесме, пред кућу моје тетке удате за Лазара Нинковића, видим да цијепа дрва и назовем јој Бога. Она мени: ’Бог ти помогао војниче, одакле идеш? Кажем одакле долазим а она се распитује да ли тамо има још наших војника и мене пита да ли сам ја жив. ’Има, тетка, живи су’, велим. Рођена ми је тетка, али ме није препознала, рекох да журим и не свратих у кућу.

Ноћу сам стигао на Буљуковину, изнад пећине Мегаре, на Гласинцу. Уђем у кућу мог стрица Ђорђа Зековића, сједи на услонитој столици. ’Добро вече, стари’, кажем ја. „Бог ти помогао. Одакле си, мора да се издалека?, узврати стриц. ’Јесам, богами’, одговорим.

Видим, не познаје ме ни он. Није ни чудно јер сам отишао прије шест година а мало сам и остарио. У том трену на врата улази моја родица Савка. Кад ме угледа шири руке и потрча у сусрет: ’Благо мени, ево нашег Јована’, рече родица, а стриц Ђорђе изненађен: ’Ког Јована, бона?’ ’Па, наше Василије’, рече Савка. ’Што не кажеш, болан, да си ти?’, устаде стриц, поче плакати и пољубисмо се. Сутра сам дошао родној кући и затекао стару мајку, али сам брзо морао да се вратим у јединицу“.

Чета Јована Зековића чувала је границу код Дебра од упада Арнаута до јула 1919. кад је демобилисана. У родно село вратио се са медаљом за храброст „Милош Обилић“ и после женидбе као борац добио 52 дунума земље (5,2 хектара), а кућу су им 1941. запалиле усташе.

Тагови: Велики рат