Фото: Политика

Почетком 1915. године, српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку када се појавио воз са рањеницима, пероном су се разлегли кукњава и плач жена.

Када се воз зауставио, војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних, из једног вагона је допирала песма рањеника Стевана Соколовића. Радознали народ је пришао да види тог јунака који пева. Сви су били изненађени када су га војници изнели на носилима. Стеван је био сав у завојима са црвеним траговима крви.

Иако је био у животној опасности, храброг ратника није напуштао оптимизам. Његова песма надвисила је потресне јауке и кукњаву. Одједном је на железничком перону нестао јаук рањених и кукњава окупљених. Соколовић је својом песмом охрабрио и једне и друге.

Овако је тај отресни догађај на железничкој станици у Нишу описао лесковачки историчар Добросав Туровић, који је више својих књига посветио храбрим борцима са југа Србије.

Стеван је у нишкој болници остао два месеца и са још незацељеним ранама је новембра 1915. године наставио борбу са Бугарима. Код села Магаш, Бугари су га опколили и тешко ранили. Једва се дочепао коња, умакао и наставио одступање преко албанских гудура. Тада је од редова произведен у чин поручника.

Када је стигао на Крф, послали су га на лечење у Бизерту, али ни тамо није остао дуго. На лични захтев отпуштен је из савезничке болнице и упућен на Солунски фронт. На Кајмакчалану наставља своју јуначку епопеју као ратник и као официр. Погинуо је 16. септембра 1918. године приликом пробоја Солунског фронта.

– Био је на домету непријатељских снага. Погинуо је у јуришу, испред ратне јединице са исуканом сабљом увис. На бојишту га је разнела бугарска граната. Заувек је умукла његова војничка песма и командирски позив српским јунацима на јуриш.

Његови саборци покупили су разнесено тело и достојно га сахранили на бојишту. Наставили су напредовање са великом тугом за вољеним командиром који је поред несумњивих војничких особина био и добар човек, чувен певач, хумориста и велики друг – описује Туровић погибију двоструког хероја.

Стеван Соколовић рођен је у пусторечком селу Лапотинце. До рата са Турцима 1912. године био је најбољи ученик врањске гимназије, а после је био писар општине Косанчић. Истакао се у борбама на Церу и Колубари. На Дрини је два пута рањен и два пута одликован.

Капетан прве класе чувеног Другог гвозденог пука показао је своје јунаштво у оба балканска рата и у Великом рату. Своје груди окитио је скоро свим српским одликовањима: са две Карађорђеве звезде с мачевима, златном медаљом Милоша Обилића, Белим орлом, одликовањем француске легије части и другим.

После ослобођења Лесковца 7. октобра 1918. године, војници и официри његове ратне јединице предали су његова одликовања његовој жени Стојанки и деци Мики, Роски, Митру и Љубици. Данас се чувају у Народном музеју у Лесковцу.

Слободарску традицију наставили су у Другом светском рату Стеванови синови Михаило и Митар и унук који је име добио по храбром деди – Стеван Соколовић. Михаила су заробили Немци и стрељали га на Београдском сајмишту. Митар је рат завршио као ратни инвалид, а Стеван је био најмлађи учесник НОП-а пре 9. септембра 1943. године у јужној Србији, у НОП-у је био на одговорним дужностима.