100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Тражих цело вече брата и не нађох га

Учитељ Радомир (Косте) Цвијовић из Дучаловића на Овчару био је учесник ослободилачких ратова 1912–1918. и од 24. августа 1915. до 25. јануара 1916. водио дневник бележећи догађаје до доласка на Крф у првом блоку, док у другом описује одлазак на Солунски фронт и догађаје тамошње.

Ти записи сведоче из прве руке о несрећи и патњи једног народа напуштеног у праведној борби, решеног да се до краја жртвује за очување слободе. Овај део белешки мајора Цвијовића, који следи, почиње 22. октобра 1915. у јужној Србији…

„Целу ноћ смо ишли, ужасно блато. Прешли смо реку и прошли кроз Власотинце, 23. окт. прешли Мораву и заноћили више Лесковца. Исте ноћи смо пошли назад и 24. окт. зауставили се код села Славујаца и ту били цео дан. Увече смо кренули путем за Лебане. Ужасна киша, опште зло. Отишли смо у зору 25. вратили се на исти положај па нас око 9 сати пре подне смени 17. пук, и пођосмо поново у састав пука. Заноћили смо на реци Јабланици… Борба се само води на Кочанику. Учествује више трупа и 4. батаљон. У долини се чује грмљавина топова.

Уз пут сам чуо да су Немци узели Ужице, Пожегу, Чачак, Краљево, Крушевац, Бугари источну Србију и Ниш. Наша остала Јужна Србија у којој су узели Бугари Скопље и Велес. Борбе на Кочанику. Стање критично, али није безизлазно…

Чудо ми је да су војници весели. Дух је добар. 27. окт. борба на Црној Чуки и Вељој Глави. Победа наша. Ноћили смо на Вељој Глави. 28. окт. изјутра нападоше Бугари 4. чету која је била у резерви на Вељој Глави. Моја чета одрече послушност и оде око 150 војника са Веље Главе да се предају Немцима. Услед тога ми се повлачимо са Веље Главе. 4. чета која се борила као што треба, Бугари их опколе и ухвате нових 80 војника и Ацу Јаковљевића поручника и Драг. Игњатовића пот. поручника и капетана прве класе Ал. Милорадовића. Све војнике покољу ножевима, а официре стрељају.

Ово су потврдили 10 људи који су побегли после 2 дана. Једва изашао кап. Милован. 29. окт. били смо на граничном фронту и заноћили код карауле Кобиле. Преко ноћи много војника оде на немачки фронт и преда се.

Та ноћ је пропаст нашег пука. 30. окт. враћали смо се у Равну Бању. Ја сам одатле увече ишао за Куршумлију службеним послом. Вратио се 5. новембра увече. Тог дана (5 нов.) пук је водио борбу на Новом Брду. 6. нов. смо ноћили лево од Новог Брда. 7. нов 3. пук из 1. борб. реда попусти. Ми уђосмо у борбу. Погинуо Радоје Недић. Увече смо се повукли на положај од 5. ов. м. а сутрадан 8. нов. на Ново Брдо. 9 нов. са Новог Брда на положај Козеру…

10. нов. ишли смо целу ноћ, око 6 сати јутро прошли смо поред Грачанице. Свратио сам и помолио се Господу Богу. 11. прешли смо Косово Поље и заноћили код Могуре. Били смо на истом месту до вечери. Увече смо заузели други положај и ту ноћили. 12. нов. остали на истом месту. Одатле смо кренули у вече и сишли па прешли Дреницу и заноћили изнад села Седлара. Ту смо се задржали ту ноћ (12 сати).

Сутра 13. нов. моја чета је на предстражи заноћила на истом месту. 14. нов. кренули смо ка Сувој Реци и заноћили у селу Сомодрежи. 15. нов. пошли смо ка Ђаковици, уз пут лом мала кола, топови, муниција, болесно. Маса коња умрло. Заноћили смо на прелазу моста на Дрим на снегу. 16. кренуло се даље и ноћили поред Пећи. 17. нов. ноћили у Пећи.

18. кренули се из Пећи путем за Митровицу. Наш артиљер. пук уништио топове и оде са колима ка Андријевици, а ми даље путем у састав дивизије. Заноћили смо код Гудника у добром забрану, где смо имали доста воде. Овде нађох Ђока Миљка Јовановића из Мојсиња. (готово мртав од глади) 19. нов. пошли смо са преноћишта у село Исток. Ово је село врло богато. Има много воде и воденица. Све може да се наводњава. Насељено бунтовним Арнаутима, побунили се против нас 16. ов. м. те им је артиљерија разрушила куће, а 19. пук попалио и побио све. Прошли смо кроз Исток путем и заноћили у селу Врелима.

Ово се село није бунило. 20. 11. преданили у селу Врелу. Издали војницима храну за 3 дана. 21. 11. пошли смо путем за Пећ. И окренули десно и почели се пети уз само брдо путем Рожаје – Беране – Андријевица. Кола се спаљују, топови уништавају. Муниција гори. Маса стоке и људи само ври. Ужас и пропаст. Заноћили смо на коти 1800 (Жљеб планина) у шуми боровој. Тражих цело вече брата (Светомира 1876–1954, дивизијског генерала) и не нађох га иако је његов пук ноћио на 200 метара од нас.

Кренули даље, пут закрчен, од 6 до 11 прешли само 200 м. Од 22. нов. до 28. путовали смо са Жљеба преко Рожаја, Берана, Андријевице до Подгорице. Уз пут смо се страховито помучили од рђавог пута и од глади.

Уз пут јавише, да је ЊКВ прест. послао у Андријевицу 50 000 кг. хлеба. Кад смо тамо дошли – нема хлеба. Лаж. У Подгорицу дођосмо 28. новембра у подне. Варош лепа. Дрва нема. Логор на реци. Киша ужасно пада целу ноћ и сутрадан. Ништа се не види од кише. Глад све јача. Од Црногораца се не може ништа да купи, све је прескупо. Кило брашна 4-5 динара. 30. новембра кренусмо из Подгорице добрим путем за Скадар.

Близу Скадарског језера скренусмо лево и преко ужасних кршева, идемо цео дан поред језера. Сва комора пропаде. На сваких 10 метара коњ пао међу камење и липсује, често се види и који војник где умире у камену од глади и изнемоглости. Несрећа, ужас, глад све већа. Војници иду као сенке, али се надају да ће у Скадру бити хлеба. Пут је трајао од 30. новембра до 4. децембра. 4 децембра у 3 по подне дошли смо у Скадар. Били смо у Скадру до 20. децембра. У правом смислу умирали смо од глади….

Мој редов Михаило Савић, умро је од глади 13. децембра. Ја сам гладовао. Хлеб се могао добити за 5-8 динара у сребру, а ја нисам имао ни 5 пара сребра. Сит сам се најео кад је Света донео из мин. Војног 2 хлеба. Глад нас је била савладала. Војници једва иду. Немци сваки дан бију Скадар аеропланом. Црногорци се арогантно понашају. Ужасно нас деру са ценама. За банке се ништа не може купити.

Видео сам да војник продаје банку на пијаци. Држи је високо подигнуту у прстима, даје је за 4 динара. Војници све што имају дају за хлеб. Улице скадарске су пуне света. Сви јуре на све стране и гледају, само траже хлебац. Деца, девојке, жене, војници, сељаци, Арнаути, Црногорци све се измешало, само ври и јури за хлебом. Пропаст народа Српског. 20. децембра кренули смо се из Скадра за Љеш…”

Гвозден Оташевић,
Политика

Тагови: Радомир Цвијовић