100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Сан уз тутањ хаубица

Има неких догађаја из Великог рата крајње мистичних, који никада неће бити разјашњени. Један од таквих догађаја наводи у свом „Ратном дневнику 1914–1918” Милета М. Продановића (1883–1945) из места Прањана код Чачка. Милета и брат му Здравко, синови трговца Милоша и Марице Продановић, учествовали су у оба балканска рата, а од јула 1914. борци су Првог светског рата. Даровит и отресит, Милета је водио дневник, писао заповести, цртао пределе и борбене положаје. За јединице Шумадијског артиљеријског пука, у коме је био распоређен, набављао је провијант: храну за људство, сено и зоб за коње и волове који су теглили топове, хаубице и комору. Његов брат Здравко био је наредник и заставник-барјактар у Трећем нишком коњичком пуку.

Догађаје и датуме Милета је у свом дневнику водио по старом календару. За 4. август 1914. наводи: „Леп и ведар дан освиташе. У 7.40 часова пре подне поче артиљеријска паљба са обе стране, која јака и жестока целог дана траје. Један пеш. пук Моравске дивизије рано уводи се у борбу и развија се код села Текериша. Наши успевају да заузму село Текериш… Наше пак десно крило ка Румској, тешко напредује… Један дивизион пољске артиљерије Дринске дивизије дође на Радоњића брдо и са три батерије отвори паљбу, помажући наше десно крило…

Противничка артиљерија са Голог брда и Трбосиља дејствовала је целог дана у правцу Радоњића брда… Ја сам тог раног јутра узео кола и повео војнике у село Кривају те купио зоби за коње и купио стоке за клање за исхрану људи. По свршеном послу журио сам у батерију и у 4.30 ч. по подне стигао на положај Радонића брдо. Батерија је била у дејству. Известио сам командира о храни коју сам набавио, а он ми је захвалио на мом заузимању за батерију. Сео сам позади топова одмора ради на жиле исплакане кишом од неке старе трешње. Батерија дејствује. Мени само срце заспало. Седећи наслоњен на лактове одмах заспах.

Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Сам мислим како је њена тежа не обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна…

Ово ми се све збило за неколико тренутака. Скочим са тог места, протрљам чело. Видим да је то сан. У том ме командир упита. „Шта је теби Милета, те си тако пребледео”, шалећи се са мном, „сигурно си се уплашио кад видиш како се много гине?“. Ја му рекох да се лично смрти нимало не плашим за себе, што је уверен из минулог рата, а и из борбе прошлог дана, јер сам увек био у борном делу батерије, али му рекох да сам моментално сад, кад сам сео, заспао и сан ми веома ружну слику представи. Све ми је мој Здравко на уму, јер видим какве се крваве борбе воде и водим, да човечји живот није ништа“…

За уторак, 5. август, Милета у дневнику пише да је њихова јединица изашла на Цер. „…По изласку на врх Цера видик на све стране је врло велики. Шабац сав гори. Тако исто и сва села по Мачви горе. Топови на све стране грме… Са Цера се лепо видело како противник одступа низ Јадар и Јадарску Лешницу. Њихова мунициона колона у долини Јадранске Лешнице остави сва кола и побеже чим у колону паде. Наш артиљеријски метак… Лепо је са Цера посматрати богату Мачву и Поцерину, али је сада жалосно. Противник је све упропастио, опљачкао, попалио, само се димови пуше. Сваки се осећао радостан што је непријатељ овако разбијен, али сам ја ипак некако нерасположен“…

Ратнику Милети се стално враћао сан који му се збио претходног дана. Тек, тај сан био је, испоставиће се, јава. Док је Милета клонуо иза хаубица које су грувале и кратко уснио, истога тог трена, у селу Прњавору код Шапца, у бици са непријатељем – пао му је брат Здравко!… О збиљи догађаја сазнаће тек шест дана касније.

У дневнику о томе пише: „Недеља 10. августа. Облачно. Пошто сам описао све коње, које смо од плена добили, завео их и списак послао дивизиону, упитао сам командира да одем на Џајевац више Новог Села, да се видим са Здравком. Он ми одобри, само пошто ручам, јер је већ било 11 часова. „Па узми једног војника, нека пође с тобом. Понесите пушке, јер терен није рашчишћен“… Одмах по подне узјахам коња са још једним војником и пођем за Џајевац“…

Тагови: Велики рат, Милета М. Продановић