100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Подвизи браће Божић

Село Плочник је на двадесетак километара од Прокупља. Ту, око средине села куће су Божића. У једну од њих повремено дођу потомци Чедомира Божића, друга, Арсенијева, давно је затворена.

Божићи су стара породица пореклом од Студенице, казује Радоје Костић, чија је мајка Ратка, кћи Арсенијева. Једна грана је у Београду имала научника који је измислио ваздушне кочнице за железницу. Око његове куће у Крунској улици сад се наследници споре са Демократском странком. Други Божић био је игуман Жиче.

Породица Јеврема Божића доселила се крајем 19. века у Плочник. Јеврем је имао троје деце: ћерку Јевросиму и синове Арсенија и Чедомира. Чим су стасали, синови су отишли у ратове. После балканских, Арсеније се вратио кући на имање, а Чедомир је отишао у жандарме. Био је наредник и у обезбеђењу краљевског двора, казује Чедомир, унук који носи дедино име. Кад је избио Велики рат, оба брата су се нашла у том вртлогу.

Старији Арсеније служио је у чувеном Гвозденом пуку, који је и на Колубари и на Церу односио одлучујуће победе. У једној од тих битака био је тешко рањен. Спасио га је комшија Танаско Милојевић, коме је он, после рата, дао ћерку Јанику за сина Бранислава. Окупаторска војска нашла је Арсенија у болници и заробила. Кад се из логора у Мађарској вратио био је, кажу, само кост и кожа. За јунаштво у рату, у миру је добио службу финанса, то јест финансијске полиције.

Млађи брат Чедомир, уживајући поверење краља, добио је задатак да чува државну касу. На основу казивања старих ратника, а и дневника др Милана Стојадиновића, Радоје Костић, који је магистар историје и бави се Топличанима у Великом рату, истраживао је пут српске државне благајне у то тешко време.

У часопису „Топлички венац” мр Костић пише да је државна благајна, као и влада, по избијању рата премештена у Ниш, где је била у згради Окружног начелства све до јесени 1915. године. О обезбеђењу благајне бринуо је наредник Чедомир Божић са својим жандармима. Пред новом најездом окупаторских сила, влада је донела одлуку о повлачењу војске преко Албаније, а са њом и државне касе. У највећој тајности једне ноћи благајна је у специјалним, непромочивим сандуцима пребачена на нишку железничку станицу и утоварена у воз. Преко Сталаћа и Крушевца превезена је у Краљево. Одатле до Косовске Митровице сандуци са новцем натоварени су у пет камиона које је дала Врховна команда. За све то време транспорт благајне чувају Чеда и његови жандарми.

Кад је требало даље наставити пут ка Пећи, куда камиони више нису могли, купљено је 20 коња, и кола и сандуци су смештени у њих. Пошто је тај пут био пун опасности, у помоћ Чединим жандармима стигла је једна чета Топличког пука коју је предводио Димитрије Барбуловић, резервни капетан, иначе прокупачки адвокат. Његови војници били су они који су се прославили у Колубарској бици, када су на челу Моравске дивизије први кренули у пробој. А све су то били Чедини земљаци из Плочника и околних села.

Од Пећи уз Руговску клисуру више ни коњска кола нису могла да иду. Ту им је Живко Рајевић, угледни домаћин, помогао да набаве довољан број брдских коњића, на које су натоварили све сандуке. Догодило се и то да је негде у клисури један коњ пао у амбис са два сандука. Срећом, није повукао и војника који га је водио, а у сандуцима није био новац, него резервне пушке. После, преко Подгорице до Скадра све је ишло лакше.

Од Скадра транспорт је дошао до луке Сан Ђовани и утоварио сандуке у брод. При томе, Албанци који су помагали, један сандук су негде склонили. Под претњом стрељања, Барбуловић их је приморао да га врате. Тако је државна благајна, после великих мука, у целости стигла на Крф. Наредник Божић је смештен са својим жандармима у хотел „Англетер”, где и краљ и Врховна команда.

Убрзо затим Чедомир Божић се нашао у Марсељу, са задатком да чува злато Народне банке Србије. Одатле је кући донео и лепу фотографију, коју чува његов потомак Чедомир. Он, рече, чува и дедин дрвени сандук са одликовањима и са плочицом на којој је натпис „Чедомир Божић, наредник”. После рата Чедомир је наставио жандармеријску службу као командир станице у Блацу. Измолио је краља Александра да му да неко место ближе Плочнику да би надгледао старе родитеље. Умро је пред Други светски рат и сахрањен у свом селу.

Његов старији брат Арсеније дочекао је и Други светски рат. У она смутна времена, он већ у дубокој старости, закопао је своју сабљу и карабин испод једног ораха. Никада их нико није пронашао, каже његов унук Радоје Костић. Али, ето, њему се као историчару, посрећило да пронађе податке о јунаштву својих предака.

Тагови: Велики рат, Чедомир Божић