100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Од 177 војника из села Велереч вратило се само 75

Од 177 мушкараца из подрудничког села Велереч, колико их је отишло у Велики рат, вратило се 75, међу њима и тројица браће Јовановића: Светислав (1882–1929), Марко (1883–1945) и Христивоје (1887–1960).

Светислављев унук Томислав (77), хроничар свога села, није слушао приче са дединог крила – рођен је деценију после његовог упокојења – али чува мноштво предмета који, сваки за себе, говоре о Светиславу. Износи пред нас редом: два дневника из балканских и Првог светског рата, исписана прекрасним рукописом, војну буквицу, објаву о демобилизацији после балканских ратова, два писма упућена из Водена (данашња Едеса) у Грчкој у Велереч, 1918. године. Ту је и чланска књижица ратних војних инвалида из 1924, у којој су одштампани савети и напомене, а једна од њих гласи: „Не проси, јер те прошња понижава до животиње, али се зато бори за твоја права, која треба да су ти највећа светиња.” Светислав је имао лепо имање у селу, а после рата је радио у суду у Горњем Милановцу, није морао да проси, многи јесу.

– Сва тројица мојих дедова су прешли Албанију. Двојица млађих су имали срећу да прођу неокрзнути, али је најстарији Светислав два пута рањаван. Био је најписменији од браће и водио је дневник на страницама џепног нотеса, записујући једном реченицом најважније дневне догађаје – прича нам Томислав.

Ево како је то Светислав записивао: „17. јануара 1916. г. из Драча кренули за Крф где смо стигли 20. јануара. 24. априла кренули са Крфа за Солун где смо стигли 27. априла. 4. јула кренули из Солуна на положај.” Светислав, даље, записује да је 6. септембра рањен у десно колено „због распрснућа топа”, а 13 дана касније бива контузован бугарском бомбом.

„Божић, 25. децембра 1916. год, провели на предстражи под Голим билом (назив брда), за храну било свега у изобиљу. (…) Прву карту од куће добио 18. јануара 1917, вести повољне. (…) 30. јуна у Водену сањао да сам код куће, и разговарајући са наном и Персом (мајка и супруга), као видим да им нема двоје женско најмлађе деце, и када сам упитао где су, мајка поче јако плакати, а затим и ја, и у томе се пробудим”, записује стварност и снове, важне за човека у рату, дуго од породице одсутног.

Занимљиво је да су при крају дневника, на неколико страна, речници: српско-енглески, српско-француски и српско-немачки. У друштву са лекарима и сестрама из Француске и Енглеске и заробљеним аустријским рањеницима, Светислав је записивао речи из три језика. Није знао латиницу, па их је записивао ћирилицом, и то по Вуковом „пиши као што говориш”. Свакодневне, њему најпотребније речи: село, астал, кашика, јести, хлеб, вода, вино, пити, плајваз, кућа, новине, ракија, црква, школа, човек, жена, крава… На самом крају је и списак „већих европских вароши”, и то у десетак држава, потом подаци о дужини фронтова према агресорским државама, па имена врховних заповедника армија свих страна у рату, следе имена делегата на версајској конференцији мира, па тадашњи број становника сваког од јужнословенских крајева… Дружећи се са ученијима од себе, трудио се да се из рата врати са што више знања.

Рат је завршен, мачеви су легли у корице, проглашена је Краљевина СХС, а Светислав још вида ране у Водену. У новембру 1918, потом пред нову 1919. годину, на адресу сина Борислава и супруге Персе, стижу писма са црвеним печатима: „Прегледала војна цензура.” Сину јавља о браћи: „Марко је здраво и већ је на путу за код вас; такође и Кића (Христивоје) је добро и ових дана ће стићи у нашу престоницу, славни Београд.” Супрузи Перси, у писму од 17. децембра, жали се: „После ослобођења вашег од Германа, писао сам вам масу писама и карата, рачунајући да ћете сада брже и уредније добијати, па ипак одговоре не добих!? Јако бринем, већ година и по прође како о вама немам вести.”

Тек ће 14. марта 1919. године Светислав стићи кући и убрзо се запослити као судски званичник. Имао је десеторо деце, двоје је рођено после рата. Марко је имао шесторо деце, а радио је, и пре и после рата, у својој касапници у Крагујевцу. Христивоје није имао деце, служио је домовини у жандармској униформи у Београду. Иза њих је остала поголема прегршт одликовања које унук Томислав, као и поменуте ствари-успомене, чува у својој сеоској кући у Велеречи.

Тагови: Велереч, Велики рат, Војници