100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Кад сан постане јава

Протеклог викенда овде је писано о необичном сну Милете М. Продановића (1883–1945) из места Прањана код Чачка, који се збио током Церске битке у Првом светском рату. Милета и рођени брат му Здравко били су учесници оба балканска рата, а војничке униформе обукли су већ током мобилизације за Први светски рат. Милета је био интендант у Шумадијском артиљеријском пуку, а Здравко наредник и барјактар Трећег нишког коњичког пука. Милета је од почетка до краја водио дневник, објављен 1994. године као „Ратни дневник 1914–1918”. За време Церске битке Милетина јединица задесила се на Радоњића брду. У дневнику за дан 4. август (по старом календару) Милета је записао да је већ од раног јутра почела артиљеријска паљба са обе стране „која јака и жестока цели дан траје… Један пеш. пук Моравске дивизије рано уводи се у борбу и развија се код села Текериша. Наши успевају да заузму село Текериш…”

„Ја сам тог раног јутра узео кола и повео војнике у село Кривају те купио зоби за коње и купио стоке за клање за исхрану људи. По свршеном послу журио сам у батерију и у 4.30 часа по подне стигао на положај Радонића брдо. Батерија је била у дејству. Известио сам командира о храни коју сам набавио, а он ми је захвалио на мом заузимању за батерију. Сео сам позади топова одмора ради на жиле исплакане кишом од неке старе трешње. Батерија дејствује. Мени само срце заспало. Седећи наслоњен на лактове одмах заспах.

Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Мислио сам како је њена тежа не обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна. Ово ми се све збило за неколико тренутака. Скочим са тог места, протрљам чело. Видим да је то сан. У том ме командир упита. ’Шта је теби Милета, те си тако пребледео?’ – шалећи се са мном – ’сигурно си се уплашио кад видиш како се много гине’. Ја му рекох за сан…”

Слика сна није напуштала Милету ни следећих дана. „Све ми је мој Здравко био на уму”… Међутим, о повезаности сна са јавом сазнаће шест дана касније. О томе је у свом „Ратном дневнику” записао: „Недеља 10. августа. Облачно. Пошто сам описао све коње, које смо од плена добили, завео их и списак послао дивизиону, упитао сам командира, да одем на Џајевац више Новог Села, да се видим са Здравком. Он ми одобри, само пошто ручам, јер је већ било 11 часова. „Па узми једног војника, нека пође с тобом. Понесите пушке, јер терен није рашчишћен”…

Одмах по подне узјахам коња са још једним војником и пођем за Џајевац… Чим сам био у Новом Селу, сретоше ме неки коњаници, које сам упитао за трећег коњички пук. Они ми рекоше да су сви коњички пукови на Џајевцу код Чекошине и пођоше, али после 50–60 метара када су одмакли зовне ме један по имену. Познао ме је и каза ми: ’Сигурно си пошао да се видиш са Здравком’. Одговорих му да јесам. Каже: ’Што ћеш чути доцније, боље да ти кажемо. Камо среће да је добро, али шта ћеш, таква му је судбина’. Ја отрнух. Рече ми: ’Здравко ти је погинуо 4-ог овог у борби за Прњавор’. Као да ме уби”…

На Џајевцу Милета се сусрео са са војницима и официрима Трећег коњичког пука и Трећег ескадрона, који су му описали битку у селу Прњавору где је његов брат Здравко храбро погинуо. „Још по доласку у Ниш, приликом мобилизације, Здравку М. Продановићу предата је пуковска застава, да је победоносно носи до последње капи крви не испусти да падне у руке непријатељу. Уочи дана погибије молио је да неко понесе заставу, да би он могао да јуриша напред у бој”…  За понедељак 11. август Милета је записао:

„Око 10 часова стижемо у Прњавор. Страшну слику рушевина представља село Прњавор: на све стране порушене куће. Када сам био поред цркве погледам торањ обаљен гранатама. Једна цигла више од њене половине наднела се и стоји – не пада. Станем, погледам ово велико ушорено село, које ми одмах би познато из сна од 4. августа. Прекрстим се и зачудим: ’Боже, како је ово могуће?’… Могао сам потрефити и место где је Зале погинуо… Дођосмо до раскрснице, на самом ћошку код кафане Топузовића… Видео се траг крви где је веселник погинуо”…

После Цера, Албаније, Крфа, Лазарета, Вида, Солуна, Кајмакчалана… Милета М. Продановић се вратио из рата 1918.

Тагови: Велики рат, Милета М. Продановић