1. септембар 1945: Дан када је подељена Србија

На данашњи дан пре 78 година Скупштина Србије усвојила је Закон о административној подели Србије, чиме су успостављене аутономна покрајина Војводина и Косовско – Метохијска област.

Академик Коста Чавошки за РТ Балкан наводи неке од разлога због које су успостављене две покрајине и истиче да је од самог почетка вођена антисрпска политика – са циљем да се разбије Србија.

„Био је циљ да се разбије Србија, ако је било и неког разлога, то је зато што су Арбанаси били на КиМ па да то буде неки округ. Није било никаквих разлога да се успостави Војводина, јер су Срби тамо чинили већину. Било је неких мањина, рецимо Мађари, Румуни, Словаци и Русини, али они нису представљали ни 40 одсто становништва, Срби су били доминантна већина. Успостављена је да би се створио нови идентитет, била је идеја да буду Војвођанери“, објашњава Чавошки.

Он наводи да је било покушаја да се направи војвођанска енциклопедија, а основана је Војвођанска академија наука и уметности, војвођански правопис српског језика, све у циљу одвајања Војводине од Србије.

„У оквиру Македоније било је много више разлога да се успостави аутономија Арбанаса, који су имали процентуално већи удео у структури становништва него Арбанаси у Србији. То им није пошло за руком, иако Војводина постоји као покрајина. То треба укинути, по мом суду. Међутим, Војислав Коштуница је то задржао због Косова и Метохије, да би било као и раније, мислећи да ће КиМ остати у саставу Србије“, додаје наш саговорник.

„Било је идеја које су биле сасвим легитимне – да Босна и Херцеговина буде у саставу Србије, јер су тамо Срби чинили већину. За то се залагао и Моше Пијаде. Било је врло великих разлога да Книнска крајина буде аутономна покрајина у оквиру Хрватске, и да Далмација буде посебна покрајина. Далмација је први пут ушла у састав Хрватске 1932. године, у оквиру Бановине Хрватске. Раније је била у оквиру Аустрије, а Хрватска је била у оквиру Угарске“, напомиње Чавошки.

Последице рата

Историчар Чедомир Антић каже да су у питању последице рата, а да је распарчавање Србије почело још 1941. године, када су два тоталитаризма, прво фашистички, а потом и комунистички, имали циљ да створе простор на коме би Срби били лишени државе или земаља у којима у већини живе.

Антић напомиње да је у питању старо наслеђе, а тешко да би све ово икада могло да се деси да није било последица Првог светског рата, то јест велике погибије српског народа, стварање модерне, заједничке југословенске државе по узору на Немачку и Италију, нестанак Русије као заштитнице српског народа.

„У геополитичким виђењима Адолфа Хитлера, како је Стивен К. Павловић приметио у књизи посвећеној Југославији у другом светском рату („Хитлеров нови антипоредак“), Срби су сведени на остатке својих области из 19. века, с тим што им није дат чак ни статус сателитске државе. Под комунистима Срби су препознати као великодржавни народ који је, тачније његове елите, угњетавао друге народе. Не само да су Срби после 1945. обесправљени у Хрватској, Црној Гори, Македонији и БиХ, већ је и сама Србија постепено распарчана. Овај процес почео је 1943. године, али тада су успостављени само основни принципи. Размишљало се чак и да Војводина постане република, али се због њене специфичности и војне управе која је одмах након рата морала да буде успостављена, од тога се одустало од тога одустало“, додаје Антић.

Он подсећа да су 1944. године југословенски комунисти чак прихватили да Косово и Метохију предају Албанији, „која би затим ушла у неку федерацију са Југославијом“. Том идејом су се заносили до 1948.

„Мислим да у свему томе Народна скупштина НР Србије није била место одлучивања. Комунистичка партија Југославије је била та која је одредила такву уставност државе, она је различито гледала на национална права разних југословенских народа и мањина (народности). Иако су Срби били већина у партизанском покрету, тек 1945. године су добили своју партију у оквиру КПЈ. Генерација која је била на челу српских комуниста је била потпуно инфериорна у односу на Јосипа Броза Тита и вођство партије, иако су прихватали политику по којој су Срби и Србија за нешто били криви. Они нису ни смели да покрену питања границе република, права и слично, која је са хрватске стране покретао Андрија Хебранг. Та питања српски комунисти нису хтели, ни знали, ни смели да поставе“, истиче наш саговорник.

Он додаје да је током трајања рата започело стварање аутономног Санџака. Коначну успоставу новог ентитета нису спречили српски, већ комунисти из Црне Горе.

„За разлику од српских комуниста, црногорски комунисти су размишљали (то им је било дозвољено) и о држави. Потрудили су се да Метохија не буде у Црној Гори, да тамо не би било много Албанаца. У Краљевини Црној Гори је 1913. и 1914. највећи град био Ђаковица. Учинили су све да и Бока припадне НР Црној Гори, па чак и Суторина и Игало, који су до тада вековима представљали други (поред Неума) излаз Херцеговине на море. Успели су и да им не буде одузет север, који је у црногорској држави раније био свега неколико година, настојећи тако да као најмања република, са најмање становника, имају што већу самоодрживост“, наводи Антић.

За то време, каже, вођство Комунистичке партије Југославије је српске кадрове у Србији и БиХ бирало тако да не постављају питања.

„Ако бисмо постављали питања, били би оптужени за великосрпски шовинизам и хегемонизам. У Хрватској сте морали да будете као Андрија Хебранг, да се залажете за велику Хрватску, па да вам неко каже да то можда не ваља. Хрватски, а и сви други комунисти, су сматрали да је стварање њихових република врхунац националне еманципације, јер су они виђени као потлачени народи, а Срби као хегемони“, додаје Антић.

Он истиче да је ова појава присутна и данас, да је од појединих наших политичара и интелектуалаца чуо да питају:“Зашто не пустимо Мила Ђукановића да направи државу“?

„Дакле, требало би помоћи Мила Ђукановића да сруши једну древну цркву, да обесправи бар трећину, а можда и половину становника Црне Горе, да би створио једни дистопију – фашистички Дизниленд у Црној Гори? Црна Гора је међународно призната држава, али Срби морају да буду равноправни“, верује наш саговорник.