ЖИВОТ, СТРАСТ, ЉУБАВ, СПОРТ: Четрдесет година породице Веснић у аутомобилском спорту

Одавно то за њих није више само спорт и само такмичење. За њих је то и живот, и страст, и љубав, и на крају и на почетку – спорт!

Редак и дивљења вредан јубилеј прославља породица Веснић из Горјана код Ужица – 40 година у домаћем и светском аутомобилском спорту! Четири деценије су прошле између прве трке Милуна Веснића, југословенског аутомобилског шампиона, легенде овог спорта и шампоионске титуле његовог сина, шампиона Милована Микице Веснића, који је сезону 2015. завршио на највишем постољу првенства централне Европе у аутомобилизму.

– Да може, поново бих овим истим путем. Заиста, аутомобилизам је дубоко у крви наше породице, он је за нас и живот, и страст и љубав и све – каже Милун Веснић за „Искру“.

Велика централна соба Милуновог ауто – сервиса у Горјанима, крај магистрале Ужице – Пожега, крцата је пехарима, златним кацигама, десетинама признања за аутомобилисту године. И, више се и не зна чијих је пехара више – Милунових или Милованових. Две фантастичне спортске каријере, животи успуњени спортом и витештвом!

– Микица се родио десетак дана пре моје прве рели трке на Тари. Возио сам „заставу 101“ у класи до 1.150 кубика, конкуренција је била више него јака, читава велика Југославија је била ту, и, заузео сам друго место. Од те прве трке, до моје последње, 1995. у Беочину, 18 пута сам био првак Југославије, два пута првак Балкана у релију, добио сам четири „Златне кациге“, први сам аутомобилиста са Балкана који је добио „Дијамантску кацигу“ по правилима Међународне аутомобилске асоцијације. Возио сам више од 300 трка, 150 пута победио, 90 пута био на другом месту – присећа се Милун само делића богате и пребогате спортске каријере.

Прошле године на скупу аутомобилиста легенди бивше Југославије, четворица асова из Сплита, Крстуловић, Денић, Катунарић и Матић, сви одвојено звали су Милуна да обавезно дође у Пореч… Сусрет је био за памћење, снимљен је и филм приказан на десетак телевизија.

– Памтим те године по фер плеју, по међусобном уважавању, по поштеном односу према конкурентима – прича Милун.

И Милунова супруга Љуба Веснић одавно је део аутомобилског спорта. Годинама је Милуну била сувозач на рели тркама, заједно су освајали и шампионат Србије и шампионат Југославије.

– Љуба је била мој најпоузданији и најсигурнији сувозач. Хладнокрвна, концентрисана до краја. Код мене је, кад смо возили трке, увек постојала доза страха, нас двоје у колима, двоје деце код куће, а код ње страха није било уопште – присећа се Милун славних дана.

Тек касније, када је трке почео да вози њихов син Микица, код Љубе су се, каже Милун, појавили сви могући страхови.

– Хтео сам да се Микица бави спортом, фудбалом, али не аутомобилизмом. Кад је напунио 18 година рекао ми је једноставно – „трке су мој сан, моја жеља“, и, ја нисам имао куд. За прву сезону сам му чак купио неконкурентан ауто, у класи је било седам шампиона, а Микица је на првој трци узео треће место. За следећу сезону набавили смо прави ауто. Данас видим себе у њему, и видим да ме је у свему премашио. О томе сваки отац сања – прича Милун, додајући да му је много лакше било док је он возио, него касније, када је на стази почео да гледа трке свог сина.

И Љуба Веснић, Милунова супруга, Микичина мајка, каже да јој је много лакше било док је седела на месту сувозача, поред Милуна, него данас када гледа сина на тркачкој стази.

– Кад крене трка, кад видим Микицу на стази, али сваки пут, једноставно, желудац ми се завеже у чвор, прораде страхови… Наш живот је састављен, буквално, од много лепих тренутака које смо на стази доживели, али, и од страхова, стрепњи, али, лепо је било, много смо лепих тренутака преживели за ових 40 година, и надам се, биће их још много, много лепих и лепших тренутака, иде нова сезона, иду нове трке – прича Љуба.

Од 1994. године и прве брдске трке, Микица је до ове сезоне 13 пута био првак Србије, два пута шампион овог региона, два пута првак централне Европе, иза њега је више од 100 победа. Одрастао уз оца шампиона, од оца је учио тркачко умеће.

– Милун је био прави учитељ, миран, сталожен, баш добар… После оволико трка и такмичења једно знам, много ми лакше сад кад сам ја воланом, него што ми је некад било док сам гледао оца на стази. Мислим да сам узео оно најбоље од њега, а, уствари, он лоших страна није ни имао – поносно прича Микица.

У породици у којој је дан без трка, без тренинга, дан који се не проведе поред тркачког аутомобила незамислив, стаса трећа генерација, Милованови синови Ђорђе (11) и Никола (2,5) године. Микица каже да би волео да се они не баве аутомобилизмом, али…

– Замислим их понекад на стази, а онда брзо отерам те мисли. Велика су одрицања, опасан је ово спорт. Али, ако буду хтели, ако то буде њихова одлука када порасту, у мени ће имати сву могућу подршку и учитеља, сами ће бирати – каже Микица.

Мада, деда Милун већ је уверен да старији Ђорђе увелико нагиње на тркачким аутомобилима.

– Недавно, Микица је већ био обезбедио титулу шапиона централне Европе, и, није отишао на трку. Пита старији унук зашто не иде на такмичење, ја му кажем – немамо пара, зато није отишао. Каже ми унук на то – па, деда продај сервис и нека тата иде на трку! Ето мени доказа куда унук нагиње – каже Милун.

Осим по тркама, победама, шампионским титулама, Весниће у овом крају а и у читавој Србији памте и по несебичном хуманитарном раду. На страницама старе штампе још се могу наћи приче о Милуновој помоћи деци рудара страдалих у јами Распоточје, о томе да је 1983. године цео новчани износ награда на тркама, више од 20.000 марака, поклонио за изградњу новог блока ужичке болнице. Милун о том делу своје каријере нерадо прича, али, памти се још његова помоћ младим атлетичарима и фудбалерима у Ужицу, помоћ оболелим колегама, помоћ људима у невољи из читавог овог краја, из Србије, старе велике Југославије.
Јубилеј Веснића вредан дивљења!

Тагови: Аутомобили, Породица Весић