Сузе Италијанке коју је ударио мушкарац у телу жене, или: Како је спорт изгубио смисао

Историја је хтела да управо у једној од најплеменитијих, али и најзахтевнијих вештина на свету, цивилизацијски точак буде преусмерен – барем спортски.

Већ годинама трају дилеме око тога да ли је праведно допустити трансродним особама да учествују на највећим такмичењима.

Широм света појављивали су се случајеви о превише доминантним особама у рукомету, пливању, кошарци и одбојци, али не доминантним по својим вештинама, већ по урођеним физичким предиспозицијама.

Анђела Карини остаће упамћена као једна од ретких која је решила да стане на пут нечему толико простом и једноставном, а опет толико комплексном и неиспитаном.

Поражена, али можда више понижена, Анђела је одлучила да се заузме за себе и свој спорт.

Италијанка је након само неколико секунди и једног примљеног ударца од особе са супротне стране, одлучила да зарад вишег циља, напусти свој.

Каринијева је зауставила меч и предала меч Иман Хелиф из Алжира у осмини финала олимпијског турнира у Паризу.

У сузама је прво клечала, а потом и напустила ринг.

„Није праведно, није праведно“, говорила је док су јој са образа сузе брисале и дуго чекани сан.

Ипак, како ствари стоје, те сузе нису и неће остати на њеном „бојном пољу“, већ су одмах након меча одјекнуле широм света.

Поражена боксерка прикупила је симпатије и подршку великог броја навијача и љубитеља спорта широм света, али можда и битније – прикупила подршку својих колега.

Аперкат реалности

Читава једна култура, један покрет и правац који су никад популарнији и актуелнији, наишли су на велики зид. Зид логике и разума, зид реалности и спознаје да спорт није и не сме да буде платформа за промоцију свега супротног.

Иман Хелиф из Алжира је неко ко наступа у женском боксу услед „медицинског стања“ и упркос великом броју тестостерона.

Она није рођена као мушкарац, већ неко ко има више мушких хормона у телу, односно као хермафродит. С обзиром на то да у Алжиру законом није дозвољена промена пола, такмичи се у женској конкуренцији.

На прошлом Светском првенству у Њу Делхију је дисквалификована, након што је пала на „тесту полне подобности“.

Отуда се поставља питање откуд Хелиф на Олимпијским играма, на највећој позорници спортског света и како и зашто је то дозвољено.

Чак и након инцидента у осмини финала олимпијског турнира, кривца не треба тражити у медицини и трансродним спортистима, већ у организаторима и челницима највећих светских такмичења.

Постоје јасни разлози због чега борилачки спортови, а поготово бокс, имају јасно дефинисану класну и тежинску разлику у такмичењу.

Уколико није дозвољено да боксер/боксерка који су пет килограма тежи од ривала, учествују у одређеној категорији, због чега би било дозвољено да особа која је до недавно била другог пола, учествује сада у потпуно новом окружењу и са другачијим противницима/противницама.

Поред тога што се аутоматски губи смисао спорта, долази се и до тога да се свесно промовише све што спорт није и што не би требало да представља.

Такође, циљ је изгледа да нема више равноправног надметања и борбе, пружене руке када вас победи бољи, али бољи у прописаним правилима и условима, а не спремнији или јачи по рођењу.

Долазимо до тога да су жеља и сан коју има Иман Хелиф да учествује у женском боксу, битнији и важнији од жеље и сна Анђеле Карини.

Да ли због тога што је тешко дефинисати и ставити у систем једну страну, друга мора да трпи, да заборавља на свој животни труд?

Да ли Анђела мора да испашта, да би се другој особи изашло у сусрет и није ли то ситуација у којој се обрнуо пун круг и изгубио смисао борбе које воде особе попут Иман Хелеф. Да ли због нечијих осећања, морају брутално бити повређена туђа?

На крају, долазимо до тога да је насиље јачих над слабијим, доминација којој се чак и оснивач Олимпијских игара Пјер де Кубертен супротстављао, не само прихватљива и пожељна, него и институционално подржана.

Узевши у обзир све што спортске дисциплине прописују и налажу, инцидент на Олимпијским играма у женском боксу врло лако може да се граничи са насиљем над женама.

Јер колико год сурово звучало, није исто уколико трансродна фудбалерка постиже пет голова по мечу, као и кад трансродна боксерка из једног ударца ломи нос противнице, или са ненормалном лакоћом задаје историјски јаке и фаталне ударце који могу оставити трајне последице.

„Навикла сам да примам ударце и навикла сам на бол, али никада нисам претрпела тако јак ударац. Ушла сам у ринг да се борим. Нисам одустала, али ме је ударац превише заболео, па сам рекла да је доста. Одлазим одавде високо уздигнуте главе.“

Неко би рекао да су боксери и боксерке сами криви за тако нешто, али далеко од тога да су они бирали овакву расподелу снага.

Начин борбе против оваквих ситуације јесте гест који је показала италијанска боксерка. Бојкот професионалних спортиста и спортисткиња, довео би до обесмишљавања свих такмичења и тога да организатори напокон морају да се помуче и реше питање учешћа трансродних особа.

Такође, једно од наизглед логичних и лаких решења јесте то да се направи посебан турнир за трансродне особе, или да се противници трансродних спортиста анкетирају и питају да ли уопште желе да се изложе таквом изазову, али и ризику.
Шта каже наука?

Велики камен спотицања у овој теми јесте и наука.

Сфера која би требало да даје одговоре на сва питања, у овој области је поприлично недоречена.

Наиме, чак и међу највећим научним центрима на свету, влада подељено и недоказано мишљење.

Једна страна тврди да операције промене пола и третмани који упадају у то, у огромној мери учине да се особа заиста нађе на жељеном нивоу и да транзиција учини своје.

Ипак, наука открива и другу страну, а то је да мушкарац по рођењу има потпуно другачији структуру костију, мишића и ћелија и да (поготово у борилачком спорту), то има огроман значај.

Такође, све више студија говори да у процесу транзиције и губљења тестостерона, људска анатомија реагује и прави потпуни контраефекат, а то је да производи више тестостерона у покушају да надокнади губитак.

Поред већ наведене снаге, наука каже да мушко тело има потпуно другачији систем регенерације, самим тим се примећује огромна разлика у издржљивости.

Уколико се узме и особа која је рођена са хромозомима оба пола, а која има у свом организму има високу количину тестостерона, онда такав случај, ако би се она такмичила у женској конкуренцији, никако не би требало разликовати од допинга који је строго забрањен у спорту.
Шта кажу спортисти?

Боксерка из Мексика Брианда Тамара, која се борила са Иман Хелиф, испричала је своје искуство.

„Њени ударци су ме језиво болели, мислим да ме никад ништа није тако болело за 13 година боксерске каријере, чак ни када сам спаринговала са мушкарцима. Хвала Богу па сам из ринга изашла жива и здрава“, навела је Тамара.

Америчка пливачица Ненси Хогсхед, која је на Олимпијским играма 1984. освојила три златне медаље, прокоментарисла је да ће „родна идеологија убити жене“.

„Подсетимо се да мушкарци – како год да се идентификују, имају ударац који је 162 одсто моћнији од жена – највећи јаз у перформансама између мушкараца и жена. Родна идеологија ће убити жене“, навела је.

Приликом једног гостовања на популарној ТВ емисији, легендарна тенисерка Серена Вилијамс дала је више него занимљиво мишљење о такмичењу два пола.

Можда и физички најдоминатнија у историји свог спорта, упоредила се са Ендијем Маријем говорећи о потенцијалном мечу са Британцем.

Вилијамсова је изјавила да не би имала никакве шансе да победи Марија и да би овај славио у року од десетак минута.

„Једном приликом сам га питала да ли се шали. Када бих играла против њега, изгубила би 6:0, 6:0 у само пет до десет минута. То је потпуно другачији спорт. Мушкарци су бржи, сервирају јаче, ударају лоптицу јаче и то не може да се пореди“, рекла је тада Вилијамсова.

Постоји и сада већ легендарна прича која каже да су Серена и Венус Вилијамс играле против извесног немачког тенисера који није био ни међу 200 најбоље рангираних на АТП листи и да су обе убедљиво изгубиле у истом дану.

Слична ситуација догодила се прошле године у фудбалу, када је део женске репрезентације САД играо на пријатељском турниру против аматера британског Рексама.

Упркос чињеници да је турнир игран на измењеном терену и по посебним правилима, Рексам је тријумфовао резултатом 12:0.

Постоји још много примера у којима ћемо чути и видети да две стране не могу ни да се пореде, али то уопште није поента, нити је икада била.

Спорт је конципиран тако да се мушкарци и жене не такмиче међусобно, осим у мешовитим, тимским дисплинама.

Поента је да је у тражењу једног циља, сурово прекршен други и да светске организације морају што пре да престану да жмуре на овакве проблеме и да направе систем који ће испоштовати сваку страну, али заштитити спорт и спортисте.