Након бледог издања и сламке спаса ухваћене у 90. минуту, победник није био познат ни након продужетака, па је пенал лутрија одлучила ко иде на Европско првенство.

Селектор Љубиша Тумбаковић и његови изабраници пропустили су велику шансу, да испишу историју српског фудбала, скину велики терет и љагу са његових леђа и имена и врате поштовање и оптимизам међу навијаче и српски фудбалски свет.

Ипак, по добром, старом обичају: Када је требало да се стисну зуби, одигра мушки, оправда улога фаворита, направи искорак – „орлови“ су били збуњени, подлегли притиску, у великој мери разочарали, ушли у драматичну завршницу и из ње, сада већ традиционално, изашли погнутих глава.

Фудбалери Србије нису изгледали ни налик репрезентацији која је надиграла Норвешку у сваком параметру игре и заслужено изборила дуел са Шкотском.

Победа над Норвежанима поново је вратила репрезентативни дух међу српске навијаче, али су тај дух и еуфорија угашени већ у наредном мечу.

Србија је против Шкотске предуго била у грчку, бледа, помало изненађена отпором ривала и односу снага на терену.

Знаци „буђења“, жеље, амбиције и елана показани су у финишу регуларног дела и у продужецима, али је сусрет отишао у пенале, а фортуна се поново насмешила Шкотској.

Сва предвиђања и анализе ривала пред меч говорила су да ће Шкотска неће доћи у Београд да се преда, већ да се „побије“, преоре терен и поквари планове фаворизованом ривалу.

Иако се знало да се против Шкотске мора наметнути јак ритам и интензитет на обе стране терена, бити консантно у фокусу и да се мора од првог минута нагласити да сте од њих бољи, те сломити их што пре, Србија то није радила.

Како је време одмицало, гости са Острва су добијали на самопоуздању, јер је њихов план успевао и утакмица је ишла током који им више одговора.

Лепршаве игре није било, акције готово да нису постојале и могле да се играју, рововска борба водила се на средини терена, коју су штопери обе екипе радо прескакали, само да би противничка одбрана лако очистила сваку опасност.

Што због кадровских проблема, здравља играча, али и тактичких замисли, Србија је у мечу деценије експериментисала, одустала од своје игре, својих принципа и радила нешто што очигледно није полазило за ногом.

Пенал серија је лутрија, пречесто чујемо тај израз и он је великим делом тачан. Срећа је хтела да један од најбољих нападача и стрелаца које је наша земља имала, промаши одлучујући пенал.

Ипак, нисмо смели да се на срећу ослањамо, није као да смо је у поменутих 20 година имали, а своје грешке смо поново прескупо платили.

Шкотска након 22 године чекања напокон иде на једно од највећих такмичења и треба им честитати, већим делом су то и заслужили.

А ми, нама остаје да још чекамо, да се надамо, да градимо и стварамо, да устајемо из пепела и да се поново рађамо.

Не треба плакати за просутим млеком, већ треба гледати напред, али је то јако тешко радити, када изнова и изнова просипате млеко.

Репрезентацију Србије поново очекује један веома тежак период, нова реконструкција и ново дизање главе након неуспеха. Нажалост, на то смо се већ навикли…