Кошаркашка репрезентација Србије отпочела је Еуробаскет 2015 победом над једним од главних фаворита за златну медаљу, Шпанијом, коју је савладала са 80:70 (11:21, 23:14, 28:14, 18:18). „Орлови“ су овај успех остварили и поред тога што су Шпанци имали 12 поена предности у другој деоници, јер се најпре разгоропадио Недовић, потом су кошгетерски почели да муче ривала Теодосић и Богдановић, а како је све време бриљирао Немања Бјелица (24 поена, девет скокова, четири асистенције), „фурији“ је понестало решења за игру момака из „земље кошарке“, чији је наредни ривал Немачка, у недељу од 15 сати.
Ми, често, волимо да прецењујемо себе. Али, још чешће, да се потцењујемо. Онима који су мислили да је искусна, трофејима окићена шпанска селекција прејака за „орлове“, чак и без Марка Гасола, Ибаке, Калдерона и Навара, придружиле су се и све светске кладионице. Ниједна није давала велике шансе Србији, а и неке стране, стручне анализе указивале су на такав епилог. Само, којим то ми анализама подлежемо, када често ни сами не знамо шта ћемо да урадимо? Не зато што не знамо шта ћемо са собом, већ зато што се, спремни за надигравање, заправо – играмо.
И, ова прича, о великој победи, заправо је прича о једној игри. О јунаку који је преокренуо тог једне спортске битке својим надахнућем, а онда добио подршку у заједничком јуришу на подвиг. Прича је то о нама, земљи кошарке, у којој цитат „нека бити што бити не може“ (п)остаје заштитни знак.
А испрва је све деловало бајковито. Пет минута наши нису примили ни један једини поен. Натерали су ривала на седам промашаја и три изгубљене лопте. То би, ко год да игра против Шпаније, могао да сматра фантастичним остварењем. Но, то баш и није довољно да се уздрма једна таква кошаркашка сила, препуна искусних асова. Петорка Теодосић, Марковић, Бјелица, Калинић, Кузмић успевала је да задржи Љуља, Родригеза, Фернандеза, Миротића и Гасола да се не размахну од старта, не и када је на ред дошао пети минут. После неколико озбиљних дефанзивних „пацки“, попут Гасолових блокада Кузмића и Радуљице, екипа селектора Александра Ђорђевића почела је да губи конце игре и а другој страни паркета. Наслађивали су се Шпанци што својим офанзивним умећем које је „прорадило“, што несебичном помоћи судија, па је неколико хиљада навијача Србије почело више да звижди него да навија.
Имали су и зашто. Звиждали су најпре не би ли омели „фурију“, која је почела да поентира и после акција у којима је било и додавања кроз ноге, а звиждали су и арбитрима са правом, јер су се двапут огрешили о Богдановића. То што је Ђорђевић бурно протествовао јесте донело техничку грешку, а Шпанцима помогло да продуже своју серију 18:2 којом су и изградили предност од 21:9, али је мало и примирило судије. Уосталом, све лоше ствари скоро по правилу престану да тако функционишу када се на њих усмери пажња јавности.
Ђорђевић је тако жртвовао ту релативно малу кошаркашку казну, као и примљене поене са линије пенала, али је успео да пробуди екипу, уједно и да је заштити. Да ли је то било довољно да би се надиграла моћна екипа, одговора на то ниј ебило, но у том тренутку је било битно нешто друго: хоће ли „орлови“ успети да зауставе јуриш супарника, који је пред старт друге деонице имао више него осетну предност од 21:11.
Са две „четворке“, у виду Бјелице и Ерцега, а са спољном линијом Тео – Богдан – Стефан, наши су се коначно уздигли. Примирили су разиграног ветерана Рејеса и пик-ен-рол игру другог шпанског резервисте, Сан Еметрија, док је на другој страни Бјелица тешке офанзивне ситуације решавао индивидуалним потезима пред звук сирене. Међутим, недостајала је она препознатљива „течна игра“ наше екипе, па је напетост расла, нарочито са понеким сумњиво досуђеним прекршајем. Али, док су стартери, који су изгарали у одбрани, имали проблем да их у рекету Гасол не блокира, Ђорђевић је трагао за решењима. На паркет је убацио Немању Недовића, четири минута пред крај друге деонице, када је предност ривала била сведена на „+5“. А Недовић му се одужио одличним одговорима на сва офанзивна решења „фурије“: постигао је десет поена за два минута и две секунде, поравнао резултат у финишу првог полувремена, које је окончано поготком Љуља из „мртвог угла“ за шпанско вођство од 36:34.
То би, после веома неубедљивих 13 минута било довољно за радост, да није постојало једно „али“. А оно је увод у реченицу „Али, наши центри су били невидљиви!“. Офанзивно да, јер Радуљица и Кузмић нису дали ни поен у првом полувремену, а Милутинов није улазио у игри. У одбрани је утисак био нешто бољи, не и довољно добар да би престало хватање за главу бројних српских навијача када би Гасол и високи играчи Шпаније имали лопту. Али, било је много више навијања тих наших људи на трибинама у Берлину него неверице. Нарочито због борбености наших у сопственом рекету, а још више када је, средином треће деонице, после погодака Бјелице, Радуљице и Теодосића, тројка Немање Бјелице донела предност Србији од 46:45. Еуфорија, наравно, уме да буде преурањена, бар смо ми томе склони јер смо је жељни, али свима је и даље било јасно да ће на овом мечу итекако бити борбе. Чак и када је после „уписивања“ Милосављевића, тројка Богдановића донела 53:47, Ерцегова 58:49, а Недовићев продор 62:50 пред сам крај треће деонице.
У четврту се ушло са „десет разлике“ за Србију, али су судије поново тада почеле да пуштају Шпанце да повлаче и држе ривале, што су они искористили да приђу на „-4“. Тада је, средином последње четвртине, Теодосић толико био фаулиран да је додао лопту Бјелици и почео да прича са судијама у стилу „Да ли је могуће да и ово дозвољавате?!“. А Бјелица? Он је са осам метара убацио тројку и примирио јуриш петорке Љуљ, Фернандес, Рибас, Рејес, Гасол. Међутим, драма се осећала у ваздуху. „Орловима“ није ишло са линије пенала, па је Ђорђевић у последња три минута вратио стартну поставу на паркет, и то када је вођство спласло на 69:66. Први су, међутим, поентирали, преко Гасола, а онда је напетост достигла врхунац јер се ушло у завршних стотинак секунди утакмице, а Србија је имала само „+1“.
Међутим, драма нестаје када храброст наступи. На добро изведена слободна бацања Теодосића, надовезала се тројка Бјелице. На његову тројку – тројка Богдановића. Али, не би тих мајсторија било да се Марковић није бацао за лоптом која је бежала Шпанцима. Да високи Кузмић није узео лопту „мајстору вођења“ Љуљу. Да сви нису дали свој допринос, већи или мањи.
Велики се и постаје када се – удруже сви. А то зајединштво је и донело ову велику, велику победу.
Тагови: Еуробаскет, Кошарка, Победа, Србија, Шпанија