ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ: На једној страни спортске але, а на другој мутикаше и алавци

Кад се уз име Љубивоја Ршумовића стави предзнак песник, остаје по страни све друго што је био и што јесте, па тако и – прикривени учесник и хроничар нашег спорта.

Познато је да је оснивач, такмичар и први председник Карате клуба Црвена звезда, да је написао Звездину химну („Све што смо желели, све што смо хтели, то су нам дали црвено-бели”…), да је био председник Карате савеза Србије, али мање се зна о његовој љубави према кошарци. Поред књиге „Кош”, отварао је пре три-четири деценије и неке мини-баскет турнире заједно са тренерским великаном Ранком Жеравицом.

Одважили смо се да Љубивоју Ршумовићу (76), који је објавио близу 90 књига, поставимо нека питања у духу имена његових познатих песама или наслова књига. Држећи се спорта као теме…

Како је настала књига „Кош” и шта вам је највише остало у памћењу док сте је припремали?

Када смо постали прваци света (1970. у Љубљани) репрезентативац Дуци Симоновић је једнога дана дошао са идејом да се направи једна књига о кошарци, али за децу, дакле сликовница. И пошто је знао да ја сарађујем са Петричићем, инсистирао је да књигу илуструје Душко Петричић. Имао је прецизан план како књига да изгледа, од садржаја, до облика. Наиме, он је предлагао да књига буде округла. И Душко и ја смо се сложили. Душко је све илустрације нацртао у округлим пољима. Нисмо тада размишљали још о проблему повезивања књиге. „Нолит” је прихватио да изда књигу у 20.000 примерака, и да се штампа у словеначкој штампарији „Дело”. Кад су из „Дела” јавили да они немају могућност да повежу округлу књигу, Дуци је одмах предложио да оде у Љубљану да им покаже како да направе алат којим ће обрезати књигу, и како да је повежу. Био је искрено уверен да је у праву. А онда је, ипак, размислио, можда питао још некога, и није отишао у Љубљану. Књига је штампана у формату сликовнице 25х25 сантиметара, али све илустрације су остале у округлим пољима.

Кад гледате данашњу Црвену звезду (пре свега фудбалере), остајете ли при оном „Све што смо желели, све што смо хтели, то су нам дали црвено-бели”?

Наравно. Зар нисмо желели да постанемо прваци Европе, па прваци света? Зар нисмо то постигли? Данашња Црвена звезда то не може, али може да се поноси својом прошлошћу, и да поново жели, и да поново хоће, и да певају „Боже правде”, па ће им тај Бог једног дана помоћи да то постигну. Морају веровати у себе! А и ми, навијачи, морамо веровати у то, и трудити се да не наносимо штету своме клубу!

Кажу да негде на Триглаву постоји једна спомен-плоча у славу наше кошарке и да је тамо није донела нека „невидљива птица”. Како је та плоча доспела тамо?

То је опет фантастична идеја Дуција Симоновића. После златне медаље у Љубљани и после сребрне у Порторику (1974), предложио је да направимо једну месингану плочу на којој ћемо нас двојица пожелети југословенској кошарци да увек буде на највишем нивоу! Мислим да се та плоча, прикована челичним ексерима за једну стену, још налази тамо на Кредарици, на врху Триглава.

„Домовина се брани лепотом”, а да ли може да се брани спортом?

Зар Новак није одговор на то питање? Зар Ивана Шпановић, одбојкашице, ватерполисти, нису одговори речитији од сваког мудровања које бих ја могао да проспем? Жао ми је једино што и наше књижевне ствараоце држава мало не погура, јер имамо литературу на светском нивоу. Физичка и духовна култура су наш бренд, који власници власти никад нису довољно препознали, љубоморни вероватно што то нису они!

Кажу да нам не фале „але” у спорту. Шта ви кажете на то?

Постоје две врсте ала свуда, па и у спорту. Једне су оне але које се боре за опште добро, за неку идеју, за народ, и постоје оне але које се боре само за себе, и у тој борби су незасите. Народ каже „алаве”. Спортисти су у овој првој групи, а разни менаџери, мутикаше, алавци који се на слави и квалитету спортиста и спорта богате, у другој. Србија је срећна земља, има довољно, чак и превише, и једних и других ала. Може да се „хвали међу ђевојкама”, како опет народ каже.

Да ли су наши кошаркаши са селектором Ђорђевићем „на прагу пуног сјаја”?

Ја у Салета верујем одавно, од кад се заљубио у Секу, нашу комшиницу, ћерку наших пријатеља. Али, није толико важно што му ја верујем, него што му, очигледно, играчи верују, те але, које гину за српску заставу, али богами и за Салета.

Да ли су вам „фазони и форе” из каратеа помогли да се боље снађете у животу?

Сналажење у животу је једна од важних и корисних димензија спорта. Зашто? Зато што су пресликани живот, који је борба непрестана. Човек се кроз спорт научи другарству, научи да је и пораз један корак напред, а не назад, научи да „радост од рада” не долази сама од себе, мора се заслужити. Карате је борилачка вештина, у којој се успех не постиже оружјем, већ „празном шаком”. Сама та чињеница је лековита, да не причам даље.

За крај, какви су вам литерарни и спортски планови?

Литерарних је више, а у њих су неминовно уткани и спортски планови. Ја сам у каратеу научио да се не такмичим са противником, већ са самим собом. Пишем нови роман за децу „Шумкула у шкрипцу”. Биће то нови доживљаји дечака Вида, „кога не треба посебно представљати”, али и његове сестре Нађе, „коју треба посебно волети”. Наравно, са њима је и Шумкула, припитомљена Звер, „којој не треба много веровати”. Ту је и Љуб, Видов млађи брат, „који још чека да се роди”, али и сви остали становници Слободне територије из ранијих књига „Видовите приче” и „Вид из Таламбаса”.

Тагови: Љубивоје Ршумовић