Ово је изјава једног високог представника НАТО-а америчком листу „Питсбург њуз газет“ у јуну 1999. године. Редакција листа није хтела да наведе и име тог високог представника НАТО-а.

Вероватно ова изјава најбоље одсликава историјски однос Запада према Србима. Однос и све заблуде наших политичких и културних елита о том односу. Наше полтронство према Западу због економских веза са тим истим Западом. Као да Запад са нама тргује и економски сарађује само да бисмо ми зарадили и да би нама било добро, а да притом он нема никакав економски интерес у тој сарадњи. Када ћемо већ једном схватити да је покретачка снага економије Запада његово величанство профит и да због профита западне, наравно и друге компаније које нису са Запада, и долазе да улажу у Србији. Не зато да би нама било добро, већ зато да они зараде. И нема ту никакве љубави, већ чисти интерес.

Који је то био интерес САД, односно Запада, да окупира Косово? Пре свега економски, јер на Косову леже природна богатства која вреде  на сторине милијарди долара, Косово је близу свих стратешких рута могућих гасовода и нафтовода који би из Русије могли да воде ка централној Европи. А стратешки циљ Америке јесте да Европску унију по сваку цену одвоји од руских енергената, учини ЕУ по том питању зависном од САД, а уједно и направи штету руској економији.

У том контексту, Србија је од стране Запада препозната као неко ко може да поквари такве планове. Наравно, историјски гледано Запад Србију никада није тетошио, према Србији је имао донекле коректан однос само у време СФР Југославије. Да ли су западне силе три пута напале Србију: 1914. године Краљевину Србију, 1941. Краљевину Југославију и 1991. Савезну Републику Југославију? Тачно, али ми и даље живимо у илузијама да нам је Запад пријатељ и да нам желе добро. Не желе нам добро, они желе само свој профит. Запад је циничан, арогантан и препотентан, притом и ратоборан према свакоме ко је економски и војнички слаб.

ЕУ нам је јучер отворила поглавље о рибарству. Пошто смо ми рибарска земља, штавише рибарска велесила са два океана. Наши аласи Жика и Пера угрожавају норвешке, италијанске, француске и шпанске рибаре, да и не спомињем рибаре у Хрватској. Па о томе треба да се усагласимо кроз поглавље о рибарству. Огласиће се барба Фране када буде требало и када нама то буде најболније, немојте уопште да сумњате. Јер и барба Фране сада је Запад. Ипак, рибари у Црној Гори још нису забринути, јер још нису ушли у ЕУ, па им Жика и Пера нису нелојална конкуренција.

Немац нам није досудио чисти пенал на светском првенству у фудбалу у Русији. Немац је са швајцарским играчима, вероватно и са Шаћиријем и Џаком, разговарао на немачком, пошто немачки судија сигурно не говори албански. А можда и говори, јер праунук Хитлеровог фелдмаршала Кесерлинга реформисао је, после пада Енвера Хоџе, албанску обавештајну службу „Шик“. Успут мало помогао и овима у Приштини. Све је то немачки судија намерно урадио управо у Калињинграду, некадашњем пруском Кенигсбергу. Како руска фудбалска репрезентација није играла у Калињинграду, ту су били „мали Руси“, односно Срби, па је немачки судија приступио директној ревизији резултата Другог светског рата. Руси не могу да изгубе, али Срби морају. Управо на месту где су Немци изгубили Пруску. То што су се наши играчи у другом полувремену вукли по терену ко пребијене мачке, то што нису знали шта играју, то што су нам швајцарски Албанци могли да увале још два-три комада, то је нека друга прича.

Зашто наш капитен Коларов није енергично затражио од немачког судије да се консултује ВАР, зашто је клупа остала нема, зашто наши играчи нису опколили Немца и извршили одређени притисак на њега, јер сви то раде у таквим ситуацијама, на то немам одговор. Односно, имам. Ми смо у међувремену оболели од „стокхолмског синдрома“. Заволели смо наше убице. И дивимо им се.

Јер како тумачити да америчка амбасада одбија да изда визу начелнику Генералштаба Војске Србије, генералу Диковићу, а ових дана у оквиру вежбе „Платинасти вук“ на југу Србије вежбају заједно српски и амерички војници? Па чији је Диковић генерал?! Чије војске?! Како тумачити то да болница у Нишу на фасаду зграде поставља велики амерички грб зато што је америчка војска донирала болници уређаје вредне око 500.000 долара. Да ли сте то господо из болнице у Нишу заборавили касетне бомбе по Нишу из 1999. године због тих 500.000 долара? Где вам је национално достојанство господо лечници? Плава коверта од 500.000 долара. Срамота.

А наша је химна „Боже правде“.

До када ћемо од Бога чекати на правду? Уместо да сами мало порадимо по том питању…

У емисији „На нишану Лазанског“, данас од 17 часова говоре Драгољуб Којчић, дипломирани филозоф, директор Завода за уџбенике у Београду и Здравко Јокић легендарни бек ОФК Београда из седамдесетих, фудбалски судија и посматрач суђења ФИФА и УЕФА.