КАКВА ЛЕКЦИЈА ИЗ ЗЕМЉЕ КОШАРКЕ: Маестрални „орлови“ декласирали Турску!
Фото: Блиц
Земља кошарке. Тако су нас, са правом, давно, баш давно звали. Један чудесан поздрав из те земље кошарке упућен је Европи у виду велике лекције: Србија је у 4. колу Еуробаскета, уз 17 поена и 13 асистенција Теодосића и 20 поена разиграног Радуљице, декласирала Турску са 91:72 (30:14, 23:21, 18:24, 20:13), па ће у четвртак од 14.30, такође у Берлину, са Италијом одлучивати о првом месту у групи пред осмину финала.
Да је почело добро, и није. Једна блокада Ерсана Иљасове. Па друга. У сећања су почеле да навиру слике са Еуробаскета одиграног 2009, када је такође имао две блокаде против нас. Тада је, по први пут у својој каријери, остварио тријумф а да је играо против оних за које ми навијамо. И, урадио је то са стилом, јер је после пораза у кадетској и конкуренцији младих селекција, са 22 поена и 11 скокова предводио Турке до тријумфа од 69:64. Сада је деловао још опасније, само…
… нису ово они „орлови“ из 2009. Тада су многе изненадили стигавши до финала, а сада играју још боље, још лепршавије. Још храбрије. И, та храброст је бачена у лице Турцима одмах после те две блокаде. Оне би многе уздмрале, јер су дошле у уводним тренуцима меча, па би се многи уплашили да пробају да поентирају из рекета. А само од тог, трећег минута, до краја прве деонице – наши су дали 16 поена под обручем. То је био само делић лекције српских кошаркаша која је сервирана ривалу. Калинић се разгоропадио. Тројке је давао и Теодосић. Радуљица „везао“ шест поена. Нису знали изабраници Ергина Атамана шта их је снашло у том помало нестварном јуришу. Семафор га је испратио исписивањем 15 узастопних поена за Србију, за вођство од 20:7. За ињекцију самопоуздања која је додатно раширила крила „орловима“.
Пробали су Турци да узврате, јер они и нису екипа која се предаје. Осман је за 13 минута игре „постао двоцифрен“, но против разиграног ривала није ишло његовом тиму. Не када је покретљива, одбрана „човек на човека“ четири пута за пет минута украла лопту турским играчима. Не када је Србија, укључујући и почетак треће деонице, шутирала тројке са 50% успешности (5/10) а имала скоро двоструко више скокова. Не, против овакве Србије чак ни Турци, који су се надали да могу до тријумфа, нису имали шансе, чак ни када су као препорођени заиграли од треће деонице.
У другој – Калинић је први предахнуо после осам поена на старту. Марковић, Теодосић, Бјелица и Кузмић, који су са њим чинили стартну поставу, одморили су такође, баш као и Богдановић који је најпре изашао из игре у првој деоници, услед бола у лакту, а потом се у наредној четвртини, срећом, вратио. Освежени, „додали су гас“. И, Атаман је у 15. минуту морао да тражи тајмаут, вероватно да би рекао својим играчима „Бољи су. Дајте да се не обрукамо“. Шалу на страну, борбеност никада није мањкала турским кошаркашима, али 43:22 је било превише сурово за резултат између наших и кошаркаша који су се надали да могу да баш те наше победе. А био је тек 15. минут у току.
Мада, већ тада је било јасно да моћ више није скривена, нити стидљива. Кад Тео има по седам поена и скокова за 13 минута наступа, када Радуљица убаци шест поена за то време, када наше резерве надиграју турске колеге са 13:0, а одбрана, у тих „четвртину и по“ са 6:1 победи у освајању лопти, онда не мора да се спомиње да смо имали асистенцију по минуту игре. Да смо имали седам скокова у нападу, што је било за један више од броја турских дефанзивних. Онда је просто довољно рећи – играли се наши. Не са ривалом, већ – играли се игре које толико воле.
Међутим, после 53:35 у првом полувремену, уз десет асистенција Теодосића, прича о овом мечу је, због великог налета ривала, постала озбиљнија. И, претворила се у песму.
„Кад си био мали, гледао си баскет“, гласе уводни стихови омиљене песме наших кошаркаша. А заиста су гледали оне легенде, из Турске 2011, маштајући да ће и они тако, једног дана, побеђивати када је тешко. Није било лако тада играти, усред Турске, против Туркчана, Туркоглула, Тунчерија, Ерденаја, Кутлаја. Али, имао је ко да игра против њих – Бодирога, Обрадовић, Ракочевић, Стојаковић, Јарић, Милојевић, Груовић, Шћепанновић…
„Срце је тукло, гледао си храбре“, наставља се песма.
Четрнаест година касније, тадашњи 11-годишњаци (просечна старост наше екипе је нешто око 25 година и осам месеци) намерили су се на неке нове, озбиљне турске ривале. И, ти ривали су, заигравши на све или ништа, кад већ ништа нису могли да изгубе, пришли на „-12“ у 27. минуту. Озбиљна ситуација. Озбиљна и претња.
„За ово си рођен, страха нема“, порука из стиха тада је почела да се спроводи у дело. Сале Ђорђевић је затражио тајмаут, на паркет послао Теодосића, Недовића, Богдановића, Бјелицу и Радуљицу. Њихово је било да задрже велики налет великог тима, а они су то и урадили. Турска је, и поред неколико атрактивних закуцавања, задржана на двоцифреној удаљености, но остала је још последња четвртина као коначни чин овог двобоја.
У њој су Тео новом порцијом асистенција, а Калинић и Богдановић реализацијом, одвели Србију на „+18“ и уз закуцавања Недовића, „уписивање“ Милутинова и неколико атракција приде – почели да лекцију приводе крају како и доликује ономе ко држи час. Овај час је био на тему „Да се упознамо“.
