ЈУБИЛЕЈ ТУЖАН, А СЛИКА ПРАВА: „Орлови“ немоћни против Француза

Ми бисмо волели да наша фудбалска репрезентација игра лепо. Или, бар, да делује на терену као да зна шта ради. То што једног ни другог није било на јубиларном, 100. наступу под именом Србија, само је делић тужне реалности овдашњег фудбала. Једино оних коначних 2:1 за Француску, у пријатељском мечу у Бордоу, није баш реално, јер су „триколори“ толико надиграли наше, нарочито у импресивном првом полувремену, да су заслужили и убедљивији тријумф.

Није срамота изгубити од Француске, да се разумемо. Чак и да било који тим на свету изгуби од ње, не би то могао да сматра срамотом. Додате томе и одбрану која је први пут наступила у саставу у коме је наступила (Томовић, Ивановић, Спајић, Обрадовић), па психолошки моменат (цела Европа у завршним борбама за ЕУРО2016, а ми тек што смо изашли из бодовног минуса), додате и триста чуда које прате наш фудбал, и добијете једну логичну последицу. Пораз од Француза.

Али, за шта је сам меч могао да послужи? Да се уигра екипа која ће отпочети квалификациони циклус за Мундијал 2018? У одабраној стартној постави петорица играча, Рајковић (19), Спајић (22), Гудељ (23) Марковић (21) и Митровић (20) су млађи од 25 година. И, лепо је имати младе у тиму. Само, није у стартној постави био баш ниједан играч из поља (не рачунајући, дакле, голмана) који је освојио титулу на омладинском првенству света. Није било Брашанца, Коларова, Живковића, Љајића и Костића, који су били стартери три дана раније, у победи над Јерменијом. О ком је ту онда уигравању реч, тешко ћете наћи одговор.

Са друге стране, „спасавај се ко може“ поставка тактике, са много индивидуалних киксева у уводних 45 минута, као да је на видело дана изнела све оне тренутка очаја које смо крили од света, а гледали на домаћим теренима. Просто, било је тужно колико су Французи лако долазили у прилику да промене резултат у своју корист, а права је срећа што су то урадили само двапут. На то се надовезао и срећан, гол-од-одбитка Србије, па је све постало помало комично, али ипак и даље више – трагично.

Залагање се поправило у другом делу меча. И, то треба признати. Да ли због тога што су момци на терену решили да поправе слику о себи, да ли због измена (а дефинитивно је било да су се мајстору Матићу придружили и расположени Костић и Тошић), да ли због одбране, чија је цела четворка од 60. минута значајно подигла ниво игре, тек, утисак је поправљен. Но, изоставити чињеницу да Французи уопште више нису кидисали на то да, заслужено вођство још увећају, чиме су у више наврата навукли бес и звиџуке својих навијача, било би неправедно. Није баш да нису хтели више да се надигравају, јер им је отпор заиста био јачи, али деловало је у наставку као да су играли са „пола снаге“.

Наши су на крају оставили бољи утисак. Недовољан, међутим, да се поправи општа слика српског фудбала, коју је голеада Француза у првом полувремену још боље разоткрила. Не толико свету, колико нама самима. Јер, овде, у том спорту, стварно много тога не штима. Појединцима који се труде да ту слику поправе, вероватно је теже него свима нама који то гледамо. Јер, нама је мука док гледамо, па онда гледамо како да то заборавимо. А они са тим осећајем живе у свакодневном сусрету са саиграчима из клубова који их стално питају „А што Србија није на великим такмичењима?!“. Па, није. Не може кућа да стоји право, када је на лошим темељима. Од њих све и почиње.

Тагови: Репрезентација Србије, Фудбал