ХРВАТСКИ НОВИНАР И ПИСАЦ БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Има, Боже, правде!

Иако је на крају пријеноса финалне утакмице Свјетског ватерполског првенства у руском Казану, и високе побједе Србије над Хрватском 11:4, коментатор Мићо Душановић најавио поново укључење за десетак минута, на вријеме да видимо свечану додјелу медаља, Хрватска телевизија није се укључила у изравни пријенос. Ни након десет минута, ни након сат времена, ни сутрадан, нити икад више, пише Борис Дежуловић, хрватски новинар и писац у колумни на сајту ТВ Н1.

Тек, у касном је вечерњем Дневнику ХТВ емитирао кратки прилог с утакмице, од цијеле утакмице приказавши једино четири почасна гола хрватске репрезентације. Што се државне телевизије тиче, Хрватска је уништила Србију резултатом 4:0 и само ваљда због техничких сметњи нисмо видјели церемонију на којој се Казан Ареном орила „Лијепа наша“, пише Дежуловић за сајт ТВ Н1.

Његову колумну преносимо у целости:

У најгорем пак случају – како је то ономад, након побједе Југославије над Хрватском 8:7 у финалу ватерполског турнира Медитеранских игара у Барију 1997, на ХТВ-у стручно објаснио хрватски телевизијско-олимпијски мастерминд Антун Врдољак, по којему смо „ми с Југославијом практички одиграли 7:7, јер смо онај осми гол могли постићи и ми као и они“ – могло би се рећи како је Хрватска са Србијом у Казану практички одиграла 4:4. Оних седам голова, схватили сте, могли смо дати и ми као и они.

Свакако, шупачко одбијање да се укључи у пријенос додјеле медаља – како у дане поноса и славе, док нацију још тресе домољубна огњица од годишњице Олује, војне параде и Тхомпсонова „За дом спремни“ у Книну, поштоване гледатеље не би провоцирала с „Боже правде“ и спортском честитком хрватских играча и селектора бољем противнику – био је занимљивији начин да Хрватска телевизија обиљежи тужну годишњицу једног од највећих скандала у повијести хрватског спорта.

Тужна годишњица једног од највећих скандала у повијести хрватског спорта

Овога љета навршило се, наиме, точно двадесет година од оне недјеље кад је репрезентација тадашње Југославије, предвођена Дивцем и Ђорђевићем, у финалу Еуропског кошаркашког првенства у Атени побиједила страшну Сабонисову Литву и попела се на побједничко постоље.

Једно од бизарнијих финала, у којему је због наводне судачке крађе у полуфиналном поразу од Југославије двадесет хиљада Грка на трибинама звиждало дојучерашњој православној браћи и отворено навијало за Литву, завршило је још бизарније: кад су додијељене медаље Литванцима и Хрватима – који су побједом над Грцима у утакмици за треће мјесто освојили бронцу – а спикер у дворани најавио злато за еуропске прваке Југославију, репрезентативци Хрватске пред констернираним су кошаркашким свијетом демонстративно сишли с постоља и нестали из дворане.

Био је, наиме, српањ 1995, и истовремено је на другом крају Балкана започињао још један финални турнир. Акцијом Бљесак два мјесеца раније Хрватска војска је ослободила Западну Славонију, а Мартић је за освету гранатирао Загреб. Пред сам почетак Еуропског првенства хрватске су снаге заузеле Динару, кључну стратешку точку за велико финале у Книну, и Фрањи Туђману догодила се најгора ноћна мора: мјесец дана пред Олују, Хрватска је требала гледати своје репрезентативце како на најнижој степеници постоља мирно стоје на омражену „Хеј, Славени“, док југославенски – дакле српски – репрезентативци тријумфално дижу три прста. Из Загреба је стога стигла директива од Јосифа Висарионовича Туђмана, и непосредно пред додјелу злата Југославији репрезентација Хрватске напустила је постоље.

Најзад, што се тадашњег директора ХРТ-а тицало, Хрватска је практички била првак Еуропе: оних 96 кошева у финалу могли су дати и они као и Срби.

Кукавички, пиздунски бијег

Никад прије и никад послије, у свих четрдесет пет година колико пратим спорт, нисам видио ништа тако срамно и кукавички као што је био тај пиздунски бијег с постоља.

Кад су након оног хисторијског финала против Совјетског Савеза на Олимпијади у Мüнцхену 1972. амерички кошаркаши одбили примити сребрне медаље, барем се нису ни појавили на церемонији: ако ништа друго, њихов је бојкот био протест због контроверзних одлука суца финалне утакмице, чувеног Бугарина Артеника Арабадјана.

Ово је, међутим, било нешто друго. Нису организатори на јарбол ставили заставу Социјалистичке Републике Хрватске, нису хрватски репрезентативци били покрадени, нису најзад ни изгубили од Југославије, нити уопће играли против ње – није се, укратко, догодило ништа због чега би макар немушто оправдали свој кукавички потез.

Побјегли су као пичке само зато што Врховник није могао поднијети да су Срби прваци Еуропе, а да им хрватски витезови морају још и спортски честитати. Или да се, далеко било, некоме од дојучерашњих југославенских репрезентативаца на церемонији омакне, па да запјева „Хеј, Славени“.

Да се, ето, уопће нису ни појавили, или да су сачекали додјелу злата, па скинули хлаче и окренули гузице југославенској репрезентацији, таман да су запјевали „Лијепу нашу“ надгласавајући се с химном из разгласа, или Дивцу, Ђорђевићу, Даниловићу, Паспаљу и осталима, док стоје мирно, на препад отели златне медаље и побјегли из дворане – не би то било јадније и бједније од шупачког бијега с постоља.

Након тога догодило се оно што се догодити морало: како су те недјељне вечери сишли с постоља, никад се више, до дана данашњег, на њега нису вратили.

Хрватски кошаркаши – који су до тада, што у саставу Југославије, што као репрезентативци самосталне хрватске државе, на тридесет пет свјетских, еуропских и олимпијских натјецања освојили невјеројатних тридесет медаља – на сљедећих двадесет великих натјецања заредом нису више узели ниједну једину.

Све од тада до данас струка и новинари питају се што се догодило с некад моћном кошаркашком Хрватском, која је још половицом првог полувремена олимпијског финала у Барцелони 1992. оним монструозним Араповићевим закуцавањем преко Робинсона водила 25:23 против америчког Дреам Теама с Мицхаелом Јорданом, Ларрyјем Бyрдом и Магиц Јохнсоном, најјаче спортске екипе која је икад крочила Земљом.

Двадесет година стручњаци тако анализирају је ли за пропаст хрватске кошарке крива прерана смрт Дражена Петровића, одлазак талената у НБА, Цибонино убојство домаће лиге или свађе у Савезу, а све је заправо започело неспортским, шупачким бијегом из Олимпијске дворане у Атени.

Хрватска није имала муда

Није ријеч о свемирској равнотежи или проклетству, како то воле називати надахнути спортски есејисти. Ствар је знанствено, управо емпиријски доказива. Момчад која не поштује спорт којим се бави и не честита бољој од себе, па таман да је та састављена од убојица – а јебига, није – само играчки демонстрира свој људски кукавичлук. Велика муда и много храбрости требало је да се 1995. честита Србима у Атени, а Хрватска тих муда, нажалост, није имала.

Данас, двадесет година касније, знамо: Фрањо Туђман – чијом директивом, ваља се и тога сјетити, Хрватска телевизија годинама касније није преносила ниједно финале ниједног спортског натјецања у којему је играла Србија – морао је Сабонису, Марчиулионису и Куртинаитису додијелити највише државне ордене.

Да су, наиме, Литванци изгубили од те, иначе сјајне хрватске генерације – талентираније од сваке која је наслиједила њен лузерски ген – и да је Хрватска прошла у финале, изгубила би од Југославије двадесет осам разлике. То није ни свемирска равнотежа ни проклетство, то је елементарна спортска психологија.

Да Хрвати, наиме, знају бити велики и достојанствени у побједи, знали би ваљда бити велики и достојанствени и у поразу. А у побједи нису знали бити велики и достојанствени ни онога љета 1995. ни овога 2015. кад су славили њену двадесету годишњицу. Има зато бога, или правде, чега год, нечега мора бити.

Да парафразирам старог преваранта Горана Бреговића и онај његов пророчански стих о пјесми и олуји: тко не слуша „Хеј, Славени“, слушат ће „Боже правде“.

Тагови: Борис Дежуловић, Ватерполо, Србија, Хрватска