ЂОКОВИЋ КАО ФЕДЕРЕР, НАДАЛ И МАРЕЈ ЗАЈЕДНО: Распад „велике четворке” почео 2011.

Причама о љубави и мржњи, после њујоршког финала и десете гренд слем титуле Новака Ђоковића, незаслужено су прикривене многе спортске чињенице о реалној тежини његових спортских подвига. За 43 године претварања годишњих резултата у поене на АТП листи, нико пре њега није прешао 16.000 поена, као што нико током године није стварао толики јаз ка другом месту, ко год се на њему смењивао. Још у априлу је срушио рекорд разликом већом од 5.000 поена, затим је одржавао, повећавао и довео до садашњих 6.740. Ко сумња да је та разлика нереална јер су укључени поени од јесенас, може да погледа листу овогодишњих резултата, на којој она износи 5.415 поена и за очекивати је да се повећа до новембра.

Већ после Њујорка – а пре завршног гренд слема то нико није успео – Ђоковић је могао да прославља четврту сезону завршену на врху АТП листе. У тенису се пре свега памте четири највеће титуле, али се заборавља да су до њих стизали и они који нису били ни близу најбољих у својим генерацијама: Гастон Гаудио, Петр Корда, Алберт Коста, Андрес Гомез, Томас Јохансон, Брајан Тичер, Марк Едмондсон… Збир годишњих поена оличава константост која и чини фаворите опасним и изузетним.

Ако се најбољи у професионалној ери рангирају по том мерилу, на врху је Пит Сампрас, а Ђоковић већ за две године може да достигне његових 6 година владавине, прескачући успут по 5 Роџера Федерера и Џимија Конорса. И Ђоковићев повратак на прво место је ретка појава, то су успевали још само Лендл, Федерер и Надал.

Други угао гледања на Ђоковићеве резултате – сужавајући видик на време од 2011, када се нагло пробио – још више погађа његове главне ривале. Тачно је да „велика четворка” апсолутно доминира на највећим представама од 2004, као и да су до 2010. за то били заслужни Федерер и Надал, али од 2011. један члан квартета ради за осталу тројицу! Ђоковић је од тада освојио девет гренд слем титула, више него Надал (5), Мари (2) и Федерер (1) заједно. Узгред, 2015. је била прва, после 13 година, у којој остала тројица нису стигла ни до једног од четири највреднија пехара.

И када се узму у обзир мастерс турнири, олимпијски и завршни годишњи заједно, дакле највећи и најзначајнији, српски тенисер је са 31 трофејом радио за тројицу: Надал 14, Федерер 9, Мари 8. Као узгредни ефекат ове статистике, издваја се још један мотив Ђоковића, који ће га гурати и кроз 2016. У Рију ће имати сјајну прилику да уласком међу олимпијске победнике попуни и ту празнину, поред оних са Ролан Гароса и из Синсинатија.

Враћајући се на 2015, отвара се питање да ли је конкурс за најбољег спортисту света одавно закључен? Ако је Ђоковић то био 2014, са само једном гренд слем титулом, могу ли мање да се вреднују овогодишње три и досад незабележена доминација? Да ли дивљење према оном што је Јусеин Болт учинио за укупно пар минута трка на Светском првенству може да засени годину потпуне надмоћи, у златној ери тениса?

——————————————————————————

„Велика четворка” 2011-15.

Гренд слем титуле: Ђоковић 9, Надал 5, Мари 2, Федерер 1

Мастерс 1000 титуле: Ђоковић 19, Надал 9, Федерер 7, Мари 5

Завршни мастерс: Ђоковић 3, Федерер 1, Надал 0, Мари 0

Олимпијски турнир 2012: Мари 1

Укупно: Ђоковић 31, Надал 14, Федерер 9, Мари 8

Ђоковић против осталих: Надал 14:7, Федерер 14:8, Мари 15:6, укупно: 43:21 (18:3 у последњим мечевима).

——————————————————————————

Број година на врху АТП листе (од 1973.)

6: Пит Сампрас (1993-98)

5: Џими Конорс (1974-78)

5: Роџер Федерер (2004-07, 2009)

4: Џон Мекинро (1981-84)

4: Иван Лендл (1985-87, 1989)

4: Новак Ђоковић (2011-12, 2014-15)

3: Рафаел Надал (2008, 2010, 2013)

2: Бјер Борг (1979-80)

2: Стефан Едберг (1990-91)

2: Лејтон Хјути (2001-02)

1: Илија Настасе (1973)

1: Матс Виландер (1988)

1. Џим Куријер (1992)

1: Андре Агаси (1999)

1: Густаво Киртен (2000)

1: Енди Родик (2003)

Тагови: АТП, Новак Ђоковић, Тенис