ДАН КАД ЈЕ ПЛАКАО САБОНИС А ХРВАТИ ОТИШЛИ СА ПОДИЈУМА: Кошаркаши „измислили” балкон

Били су први и остали непоновљиви, ненадмашни. Пре 20 година на данашњи дан наша мушка кошаркашка репрезентација (тадашње Југославије) освојила је титулу европског првака, а у Београду је приређен дочек на ком би позавидео и Јосип Броз Тито. Од аеродрома до центра стотине хиљада људи направили су шпалир и бацали цвеће под точкове аутобуса у ком су се возили „златни дечаци”, а када су изашли на балкон градске скупштине око 100.000 душа одало им је поштовање што су земљи и народу даривали „мелем на рану” после година санкција, рата у окружењу, патње и беде.

Они који су „измислили” балкон вечерас ће се још једном поклонити на истом месту, али биће у јачем саставу. Најбољи актер култног финала са Литванијом Александар Ђорђевић (41 поен, чак девет „тројки”) тада је право из Атине одлетео на медени месец и не слутећи шта ће се догодити неколико сати касније. И данас жали што се није нашао на месту рађања највећег српског спортског ходочашћа, али имао је три пута прилику да окуси „реплику” као играч, после сребра на Играма у Атланти, злата на ЕП у Барселони и светске титуле у Атини, три године заредом, као и тренер светских вицепрвака лане.

У две прохујале деценије са балкона градске скупштине махали су бројни шампиони у неколико спортова, али он је био и остао – кошаркашки. Момци који „гањају” велику наранџасту лопту осам пута су били на „небу” изнад Београда, а придружиле су им се коначно и кошаркашице, владарке Старог континента. Ипак, тај први дочек, због времена у ком се догодио и околности у којима су кошаркаши дошли до злата, добио је епске размере и тешко да га неки успех може скинути с пиjедeстала.

Почело је слоганом „Европо, стижемо”, а завршило песмом играча „Сад си узео трофеј, Паспаље” (капитен репрезентације). Усред припрема у Солуну за Игре у Барселони 1992. у камп наше репрезентације стигла је депеша о увођењу санкција Југославији и забрани учешћа екипним спортовима на међународним такмичењима. Упорношћу селектора Душана Ивковића, који је сваког лета окупљао тим, и захваљујући грчким пријатељима под „лажним” именом („све звезде”) водио репрезентацију на „Акрополис купу”, очуван је култ државног тима у четири године егзодуса због санкција. Накнадом одлуком Фибе да повећа листу учесника Европског првенства у Грчкој са 12 на 14, дата је шанса актуелним светским и европским првацима да се врате на велику сцену кроз квалификације у Софији. Ивковић је за десет дана успео да освежи играче од напорне клупске сезоне и поведе их ка Атини, у легенду.

Рачунајући квалификације (није играо Дивац), момци су нанизали 13 победа, а једну утакмицу су добили за „зеленим столом”. У другом колу баража у Софији на другој страни паркета није било играча Босне и Херцеговине, којима је стигао декрет да не играју против Југославије. Селектор Мирза Делибашић и играчи, који су се свакодневно дружили са нашим тимом, скрушено су прихватили одлуку свог државног врха, али то није био и једини политички диктат.

Ако би бирали догађаје који су обележили ЕП у Атини, наравно изузев сјајних игара, доминације наших кошаркаша, девет „тројки” и 41 поена Ђорђевића у финалу и бруталног „закуцавања” Даниловића преко Сабониса, два су веома упечатљива. После пораза Грчке од Југославије у првом колу такмичења по групама, домаћи навијачи су исказали потпуно необјашњив гнев према „браћи”, који је прерастао у отворену мржњу после полуфинала, када су им наши момци још једном узели меру и распршили сан о злату. Зато су Ивковић и „12 величанствених” у финалу имали два тешка противника – сјајан литвански тим предвођен Сабонисом и Марчуљонисом и 17.000 људи у дворани који су хорски звиждали 40 минута када је лопта била у нашем поседу. Таква атмосфера створила је код Литванаца утисак да морају на трон, а када су видели да лоптом не управља само умеће наших кошаркаша већ и „Божија рука”, буквално су се расплакали (Сабониса тешио Ђорђевић). Други ружан печат шампионату ударили су Хрвати, а последице осећају до данас. Када су се на престо попели наши момци, Кукоч, Рађа и другови су сишли са подијума јер нису желели да слушају химну „Хеј Словени” и то је била последња медаља коју су наши западни суседи освојили. Ни „златни” им нису остали дужни. Полагањем цвећа на место на ком су Хрвати претходно стајали, симболично су „сахранили” њихову репрезентативну кошарку…

Без пораза до европског трона

Квалификације (Софија) – Југославија–Бугарска 93:87 (продужетак), Југославија – Босна и Херцеговина 20:0, Југославија–Естонија 89:64, Југославија–Турска 84:65.

ЕП (Атина) – Југославија–Грчка 84:80 (продужетак), Југославија–Литванија 70:61, Југославија–Италија 87:74, Југославија–Шведска 85:58, Југославија–Израел 72:59, Југославија–Немачка 92:79. Четвртфинале: Југославија–Француска 106:84. Полуфинале: Југославија–Грчка 60:52. Финале: Југославија–Литванија 96:90.

Југославија–Литванија 96:90 (48:49)

Дворана: „Маруси”. Гледалаца: 17.000

ЈУГОСЛАВИЈА: Бодирога 12, Даниловић 23, Обрадовић 5, Сретеновић, Паспаљ 5, Берић, Ђорђевић 41, Ребрача 1, Дивац 5, Савић 4, Томашевић, Котуровић.

ЛИТВАНИЈА: Хомичус 3, Висоцкас, Штомбергас 2, Тиминскас, Лукминас, Крапикас, Куртинаитис 6, Сабонис 20, Карнишовас 19, Марчуљонис 32, Ејникис 8, Маркевичијус.

Тагови: Београд, Југославија, Кошарка, Тераса, Шампиони