ЧАВИЋ: Србији сам дао више него она мени

Необјашњиво је шта ми Србија значи, и као земља и као појам. Као када се из далека дописујете или чујете са особом коју волите, осећај припадности и жеља да будете заједно у том моменту превладава здрав разум. Од тренутка куповине карте, како бих био са том особом, креће ми адреналин и повећава се из дана у дан како одбројавам дане до слетања на аеродром „Никола Тесла“. То слетање ме је одувек подсећало на тренутак када сам излазио до стартног блока Олимпијског финала.

Овако, за „Новости“, говори наш најбољи пливач свих времена Милорад Чавић, који се прошле јесени вратио у Сан Дијего после одлуке да затвори своју Академију „Милорад Чавић“ у Крагујевцу. Прослављени спортиста признаје да је разочаран напустио нашу земљу, коју, ипак, поносно назива својом највећом љубави, указујући да би поново за отаџбину учинио исто.

Шта прво помислите када слетите у Београд?

– Стигао сам и овде ми је место! Од жеље да будем са својом вољеном особом, а то је Србија, потпуно ми је свеједно да ли ће ми таксиста узети 1.800 или 10.000 динара до града. Јер, на одредишту ме чека особа коју волим, и насмејана је. Када јој испричам све што је занима, скренем пажњу на њу и питам је све што ми пада на памет, али схватим да носи маску…

Да прецизирамо, та вољена особа је – Србија…

– Да. Као фасада на згради и закрпљене рупе на улици, крије проблеме и истину о свему. Трудим се да јој помогнем, али ме тера све даље од себе, супротно од онога што сам желео. Видим јој у очима и у души да тражи помоћ, али не сме то да изусти и ради све супротно, као да је приморана да тако ради. Говорим јој да је волим, и да сам ту, али ми не узвраћа, већ ме само грли и тапше по леђима као туђе дете које је пало са бицикла.

И, шта из тога закључујете?

– Да је никада заиста нисам ни имао, да јој се свидела идеја, али да је остало само на томе – без искрене и безусловне подршке када ми је била највише потребна. Патетично све ово звучи, али сам Србији много више дао него што је она мени. Све бих, међутим, поновио да могу, са малим изменама.

Упознали сте отаџбину, пропутовали, видели је…

– Обишао сам скоро целу Србију, али никада Косово, једноставно ми се није указала прилика или да ми неко близак предложи да тамо одемо заједно у посету. Радовао сам се свакој прилици када сам пословно морао у Бугарску, јер сам морао да прођем кањонима југоисточне Србије. А некако најлепше сам се осећао у Војводини, радовао сам се свакој прилици да роштиљам са најближима на Фрушкој гори.

Покушали сте у Крагујевцу да наставите велику спортску причу, али сте морали да угасите своју академију. Зашто?

– Дуго сам планирао и сањао да отворим школу пливања у Србији, а и да, успут, створим услове за елитну екипу вођену филозофијом спорта коју сам ја примењивао током целе каријере. Од октобра 2013. до јула 2014. остао сам сам без помоћи града, и имао губитак од 7.000 евра месечно. Обећали су ми да ће новац лећи на рачун, а тај дан никада није дошао. Оно што није престало да ми се гомила су били рачуни, а обећао сам Чаби Силађију да неће доћи дан да у Крагујевцу не може да тренира, док је у мом клубу. И то сам испоштовао све до краја те сезоне, јер сам толико могао.

Да ли сте се покајали што сте ушли у целу причу око Академије?

– Истина је да је то велика грешка, али када помислим на децу са којима сам радио, лекције које сам научио, и искрене пријатеље које сам упознао, не кајем се. Ако се кајем, кајем се што сам толико емоција и здравља уложио, и што сам имао посла са људима попут Верољуба Стевановића и Златка Милића.

У чему је био неспоразум?

– Проблем није што сам на крају годину и по дана радио по 12 сати дневно да бих остао у лепом минусу, већ зато што ме градоначелник није примио на састанак 10 месеци да ми каже да спаса нема, већ ми је поручивао супротно. То што сам изгубио 10 килограма од стреса, и што сам изгубио новац, вратићу Америци. Али, ожиљци од третмана и непријатних искустава које сам имао у Крагујевцу ће ми вечно остати.

Да ли је само новац узрок што се наше пливање не развија у правцу у којем бисте ви желели?

– Не развија се јер је потпуно без визије, филозофије и смера. Када се прича о пожељним резултатима, говори се само о врхунским, а то је могуће једино уз рад, ред, и дисциплину. Тим рецептом можете створити солидног спортисту, али не врхунског.

А савет за почетнике?

– Дете које тренира мора да се забавља у игри, јер стојим иза тога да су најуспешнији и најгенијалнији они који се играју на послу, не они који раде. Дете мора да зна шта треба да једе, а шта не треба. Дете мора да зна на који начин да схвати успех и пораз, да ли је чаша полупуна или полупразна, као што мора да превазиђе све падове. Све почиње од деце, и зато су она апсолутни приоритет.

Да ли је гашење Академије био једини разлог да напустите Србију и вратите се у САД?

– У том периоду ми је отац био веома болестан, и решио сам да будем уз њега у случају да се деси најгоре. Требало ми је времена да размислим шта желим даље, од живота и од посла.

Сада у Сан Дијегу градите каријеру пословног човека. Како се сналазите у новој улози?

– Бавим се потпуно трећим занимањем, али, у основи, радим оно што сам одувек и желео, а то је да помажем људима. У последњој деценији се моја породица једва извукла из економске кризе, као и многе фамилије у Америци, и волео бих да се пронађем као финансијски саветник. Требаће ми неколико година да станем на ноге у новом занимању, али када сам схватио шта све оно обухвата, пронашао сам нови смисао живота.

Како сте се привикли на одело?

– Свиђа ми се како ми стоји одело. И леп је осећај када ме посматрају као професионалца, ван воде!

Сада сте опет део дијаспоре…

– На послу имам тројицу колега из Србије, једног Црногорца, једног Хрвата, па се повремено осећам као да нисам ни отишао из Србије, али ми недостају пријатељи и домаћа храна. Планирам да овог лета дођем на две недеље, једва чекам!

Како сте доживели А олимпијску норму Силађија, успехе Стјепановића?

– Одувек сам имао специфичан став када је у питању испуњавање норме за Олимпијске игре – не треба некоме да буде циљ да испуни норму да би учествовао, већ да зна да му је место негде и да мисли само о томе. Норма и све остало ће, сигурно је, успут доћи. Велимир је заиста у добрим рукама и знам да ће се борити за медаљу у Рију, а баш ми је драго што Чаба данас плива како никада раније није. Волим да мислим да сам део сваког његовог следећег успеха.

НЕ ЗАМАРАМ СЕ ПРОШЛОШЋУ

Једну од највећих неправди у историји Олимпијских игара доживео је Чавић. У епском финалу на 100 метара лептир у Пекингу 2008. отето му је злато, које је припало Американцу Мајклу Фелпсу, како би на тим Играма као осмоструки олимпијски победник надмашио Марка Шпица. И баш је седмоструки освајач злата из Минхена 1972. прошле недеље уздрмао јавност тврдњом да има доказе из „Омеге“ да је Чавић победио у кинеској престоници. Међутим, врло брзо је сам себе демантовао. Наш ас се због тога није нимало потресао. На свом твитер-налогу захвалио се свим навијачима на подршци, уз констатацију да је та вест стара. О великој неправди није желео да говори ни за „Новости“. Једноставно је ставио до знања да нема шта ново да каже, да је о томе одавно причао, да увек иде даље и себе не замара прошлошћу.

СМЕТАО САМ МНОГИМА

Да ли сте као велики шампион некоме сметали?

– Многима сам сметао, својим резултатима, друштвеним и политичким ставовима. И делима, што сам осетио више пута на својој кожи. Важно ми је да сам на крају био и остао свој.

ВРАТИЋУ СЕ ЈЕДНОГ ДАНА

Да ли планарате да се једног дана вратитете у Србију?

– Све је могуће, апсолутно све. Али, сматрам да се то неће десити наредних 10-15 година.

Тагови: Интервју, Милорад Чавић, Пливање