Речи Душка Вујошевића, легендарног кошаркашког тренера који је промовисао принцип да је важније бити добар човек него добар играч, добијају на већем значају када се ставе у контекст резултата који је кошаркашка репрезентација Србије постигла на управо завршеном Мундобаскету.
Без звезди, без индивидуалаца, без ега, без себичлука, без било какве намере да се неко наметне било чиме осим знањем, искуством, идејом, српски кошаркаши, испраћени као „топовско месо“, вратили су се у Београд са медаљом.
„Кад год су звезде дошле, никад ништа нисмо урадили, да ли је то неки его, ко је већи фрајер, ко је већи каубој, свако гледа да покаже себе и ту никад није био добар резултат. А ево, погледајмо екипу код селектора Дуде Ивковића када сам и ја био, онда екипе код Салета Ђорђевића када су ту били Милосављевић, Катић, Бирчевић, момци који у том тренутку нису највиша класа, али су то играчи који гину за дрес и дају сто посто себе“, рекао је за Спутњик некадашњи репрезентативац Иван Паунић.
Тимски спорт мора да чини тим, индивидуалци су вишак у таквом окружењу и по правилу могу да донесу више штете него користи.
„Један играч може да направи, али и да растури екипу. Трудимо се да то немамо у нашем тиму“, навео је селектор Светислав Пешић.
Уз девизу, на свом, пиротском дијалекту, „сви за једног, један за сви“, Пешић је тај мото ревитализовао и учинио да добије нови смисао, кроз отелотворење у 12 момака који су се нашли у тиму Србије за Мундобаскет.
Више од тога, момци који су отишли на Филипине као „отписани“, вратили су се као „записани“ за историју српског спорта, али и целокупног српског друштва, као идеја водиља свакоме од нас, у данашњем времену где доминира „ја, па ја“ принцип.
„Више ми је значило што ћу бити бољи човек уз њих, него што ћу бити бољи играч“, рекао је Никола Јовић, најмлађи члан експедиције српског тима, момак који игра у НБА лиги где је битно само бити бољи играч и узети сваки шут за који се пронађе простор.
У тиму Србије није тако било, нити треба да буде, селектор Пешић је скројио тактички систем у коме се тражи најбоља могућа позиција, без обзира на то ко од играча се нађе у њој.
О томе сведочи и напад Србије у финалу Мундобаскета где је могла да се стигне Немачка – Богдан Богдановић је као номинални лидер, као капитен, одлучио да пошаље лопту отвореном Марку Гудурићу и повери му најважнији шут на такмичењу.
Да ли је ушла лопта у кош или није, није битно, ако јесте, следећа неће ући, ако није, следећа ће ући, све су то пролазне ствари, оно што остаје је утисак слоге, заједништва, братства, духа који је Србе водио кроз векове и тешке моменте, а који се у луксузу и миру често заборавља.
Требало би да научимо, да задржимо тај дух у себи у сваком моменту и да тежимо ка томе да од „отписаних“ постанемо „записани“, а то ћемо моћи да постанемо само ако се потрудимо да будемо бољи људи – сами са собом, а потом и за себи ближње, друге и околину.
Бољи пример од Душана Ристића за то не постоји, момак који је годинама покушавао да се наметне у српској клупској кошарци, без поговора се увек одазивао позиву репрезентације, гинуо је у квалификацијама за Мундобаскет и, у недостатку играча на позицији центра, добио је карту за Филипине – и апсолутно је заслужио, био је ту за екипу, навијао за своје саиграче и браћу, дизао атмосферу и потпуно се ставио у функцију тима.
Ако хоћемо да одемо и корак даље, Никола Милутинов је поставио стандарде одсуства егоистичног момента, не само да се прошле године на Мундобаскету, иако је без поговора најбољи центар Европе, прихватио улоге резерве Николи Јокићу, већ се на слављу поводом освајања сребрне медаље, највише веселио управо са њим, иако га није било у Манили да му помогне у борби под обручима.
Е, тако. Само тако и никако другачије. Време нам је да схватимо и научимо, да се потрудимо да будемо бољи људи – и све ће нам бити боље!
