Академик Матија Бећковић за „Блиц“ причао је о својој великој љубави – Црвеној звезди.
Стадион Звезде је остао као једино наше бојно поље где нисмо поражени. Сва та наша епика, историја и јуначка симбологија се преместила на „Маракану“, пренио је из интервју „Блица“ портал „Седмица“
Дивно је што што цео стадион, цео тај амфитеатар и та сценогорафија до те мере унапредила да могу да се исписују и српски стихови. Попут „нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана“
Јесу ли „Делије“ предња вуча Звезде?
Увек сам мислио да Звезда има више присталица него иједна партија. И како би требало да се организује конгрес навијача Црвене звезде. Јер то је једино остало од уједињених српских земаља. То су навијачи Звезде.
Својевремено, када сам био у Сплиту, замолио ме један навијач Звезде да кажем Миљану Миљанићу „да Звезда не би смела да губи када игра у Хрватској, јер они дођу, изгубе, оду, а ми останемо“. Тај човек је био убеђен да Звезда побеђује или губи по својој вољи. Кад она то хоће. У суштини, то и јесте уверење оних највернијих.
Легендарни Миљан Миљанић је ваш рођак?
-Тако је, рођаци смо преко његове мајке Зорке. Она је блиска мојој породици са очеве стране. Ишао сам код њих на славу. Били смо Миљан и ја веома блиски. Он је био велики човек и визионар. Као и Аца Обрадовић, „доктор О“, који је бо синоним звезде и њеног шарма.
Да ли би требало да Звезда из имена избаци оно Црвена, сходно историји, комунизму, као и јаком националном осјећају?
Црвена звезда је прави пример како то може да се превазиђе. И како то никоме не смета. И како су сви ту звезду видели као црвену звезду, а не као петокраку. Црвена звезда је доказ да се и то знамаење може доживети ван идеологије. Просто као једна хералдика. Јер та звезда је старија од комунизма.