АЛЕКСАНДАР СТОЈАНОВИЋ: Не знам да ли је Новак крив, али знам нешто друго

Слушам, гледам и читам. Оптужбе, сумње, омаловажавање, звиждуке. Знате, када вам неко стално налази ману, то више говори о њему него о вама.

Не, не бих о кривици. Мучно ми је да читам, а поготово да пишем на ту тему. Има ту нешто друго.

Пре нешто више од две седмице слушао сам Новака док говори. Трудио сам се да упамтим сваку реч, да не заборавим ниједну мисао.

„Знате шта, ја не желим да живим у свету у којем нећу смети да кажем шта мислим. Али ако сам некога нечим повредио, ја ћу се извинити“, рекао је тада.

Извинити…

Одувек сам му веровао. Тачније, у његове добре намере.

Јер видео сам како се исто понаша према деци после меча, према новинарима на конференцијама, премијерима на пријемима, глумцима у изласку, хостесама на турнирима, скупљачима лоптица у паузи између поена.

Слушао сам приче како поклања новац у добротворне сврхе, како се смеје и када би плакао, како је трпељив и према безобразницима, како прашта увреде и занемарује завере.

„Када сте окружени људима који вас вуку на доле, није лако одупрети се томе ма колико да сте јаки. И зато је важно да се човек бори али и да буде са онима који му искрено желе добро . Ви мислите да ја немам неодумице, страхове, бриге…Међутим, хоћу да се суочим са њима. Треба да сагледате себе, са стране, објективно и борите се. Ствари се неће решити саме од себе.“

Не само од себе…

Не знам како успева, питао сам се. Немам појма. Слушао сам.

„Наравно да погрешим. И волео бих да исправим неке ствари и другачије поступим у одређеним ситуацијама.“

Исправим…

Не знам да ли је крив. Не знам колика је његова кривица. Али ћу вам рећи шта знам.

Знам да су му стално оспоравали успех. Да већ годинама уназад читам текстове И слушам приче да му никада неће признати да је шампион. „Новак је овакав, Новак је онакав, урадио је ово а није оно…“

Недавно сам видео текст у којем није ни међу најбољих 20 у историји тениса. Ни међу 20. Хеј…

Слушам, гледам и читам. Оптужбе, сумње, омаловажавање, звиждуке. Знате, када вам неко стално налази ману, то више говори о њему него о вама.

Када се прикључи гомили и прихвата опште мишљење (гласине) без да је сам питао или закључио. Модерно ли је приклонити се томе. Лакше је.

Ма, то набрајање шта је учинио а да нико није рекао „хвала“ или „браво“, то је узалудно. Знате тај осећај? Када вас оговарају они којима сте помогли, вређају они којима сте хтели добро и окрећу леђа они које сте чували…

Е сад помножите то са (не) популарношћу Новака Ђоковића.

Не знам да ли је крив.

Али знам нешто друго.

Знам када неко погреши јер је добронамеран и знам када неко погреши јер није. Знам када неко хоће да нешто створи и знам када неко нешто хоће да сруши. Не знам много о животу, али то знам.

Е ту је разлика. А они који је не препознају, ја им ту не могу помоћи. Не може нико.