Припадници тзв. косовске полиције ухапсили су особу са иницијалима Ј. Р. у вези са случајем наводних ратних злочина на подручју општине Зубин Поток.

Тзв. косовска полиција саопштила је да је хапшење извршено по налогу Специјалног тужилаштва, а осумњичени се терети за наводно извршење кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва.

У Зубином Потоку су у понедељак ухапшене још две особе под сумњом да су током сукоба на Косову и Метохији 1999. године починиле наводни ратни злочин против цивилног становништва.

Сумња се на учешће у убиству 23 цивила

Специјално тужилаштво у Приштини саопштило је тада да се ухапшени сумњиче да су на подручју Косовске Митровице, у априлу 1999. године, учествовали у убиству 23 цивила.

Основни суд привремених институција у Приштини одредио им је једномесечни притвор, преноси Политика.

Чланак Ухапшена још једна особа у Зубином Потоку због сумње за наводни ратни злочин се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом Бранкица Ристић / Вилијам Вокер

Вилијам Вокер је особа која не говори истину о дешавањима у Рачку и за то постоје докази црно на бело. Да је постојао иједан доказ да су српски полицајци тамо починили масакр над албанским цивилима зар мислите да тужилаштво Хашког трибунала не би неком од наших судило за то, каже адвокат Бранко Лукић.

На суђењу у режији Приштине о дешавањима у Рачку, које је започело у петак, сведок тужилаштва ће бити ни мање ни више него Вилијем Вокер, некадашњи шефа верификационе мисије ОЕБС-а и човек задужен за, како је називају, најјавнију лаж икада инсценирану на овим а и ширим просторима која је послужила за почетак агресије НАТО на СР Југославију.

Вокер је доказани лажов

Адвокат Бранко Лукић, који има богато искуство са суђења у Хагу, каже да није проблем што ће Вокер сведочити већ што неће рећи истину.

„Проблем је што је он лажов. Зна се како се гледају чињенице. Међутим, проблем је што се пред тим судовима, као што је Трибунал у Хагу или ти судови на тзв. Косову, чињеница не гледају, него је важан наратив, важан је задатак који треба да се испуни. Они ће вероватно и да га саслушају, можда и да узму обзир то што он каже. Али он све што каже ће да слаже! Ми знамо да је форензичар Хелена Ранта, која се налазила се челу финског стручног тима који је спроводио аутопсију тела страдалих Албанаца у Рачку, рекла да је Вокер од ње тражио да мења извештај у складу са оним што њему треба. То је чињеница. Све то што он тврди је неистина и у то време када се одвијала акција у Рачку против терористичке ОВК био је обавештен ОЕБС. Они су били ту присутни када се акција изводила. Зна се да судија Даница Маринковић када изашла на лице места није могла да обави увиђај зато што су били под ватром. Крили су се иза кола, нападао је ОВК и у том моменту када је судија изашао на увиђај. И сад тврдити да у том моменту када је била акција није било терориста ОВК на терену, него да сто били цивили, није ни сулудо, него је безобразно! Неспојиво са било каквим основним нормама морала. Али то сад колико ће бити том суду важно, не знам,“ истиче Лукић.

Оправдање за бомбардовање СРЈ

Наш саговорник верује да ће одбрана имати могућност да доказује да оно што Вокер тврди није тачно, јер заиста није тачно.

„Али треба уложити доста напора да се сад та истина изнесе на видело. Знате шта, сад је у интересу свима да Рачак остане наводни српски злочин, јер је због Рачка бомбардована Србија. Сада када би они допустили да Рачак буде разјашњен, да се тачно докаже шта се десило онда нема оправдања за бомбардовање Србије. А врло тешко је да ће се то десити,“ сматра Лукић.

Лукић подсећа да је у предметима пред Хашким трибуналом суд одбацио захтеве тужилаштва да се оптуженима суди и за Рачак што свакако нешто говори.

„На једној статусно конференцији у Хагу суд је рекао да не могу да се изводе доказе везани за Рачак, затвор у Дубрави и још једно место. Зашто? Зато што су знали да им не иде у прилог да ми изводимо доказе везано за то. Јер затвор у Дубрави бомбардовао је НАТО, па су тамо затвореници погинули од бомбардовања НАТО-а, а не онако како је оптужница тврдила у предмету Милутиновић, Шаиновић и остали. И онда је дато две седмице да странке се изјасне. Нико се није изјашњавао и на крају пресуда кад је донета у њој није било Рачка. Дакле, да је било икаквог елемента да се суди за то, да се пресуди, они не би од тога одустали. А суд је наложио да о томе не могу да се изводе докази уопште,“ напомиње Лукић.

Хаг би судио за Рачак да је било доказа

Лукић каже да је Рачак документован у Хагу до детаља захваљујући сведочењу и доказима судије Данице Маринковић, где су они видели да су им изгледи слаби, јер је све задокументовано.

„Дакле, имамо документацију, није то нечија прича. Након те завршене акције, када су у борбама погинули припадници ОВК, грешка је начињена јер се наша полиција повукла из Рачка, што је оставило простор режисерима Рачка да у том времену они уђу у Рачак и направе сценарио који им је треба. Вокер организује све. Наши су онда морали поново да улазе под борбом у Рачак да би узели та тела и однели на обдукцију. Али ту је прилику Вокер и његовој банда искористила су да направе сценарио и да би омогућили НАТО да може да бомбардује Србију,“ истиче Лукић.

Адвокат такође подсећа да је Вокер и уопште његов политички пут везан за многобројне скандале и разне афере.

Ко је Вилијам Вокер?

Едвард С. Херман и Дејвид Петерсон у књизи „Политика геноцида“ из 2010. године између осталог подсећају и да је Мадлин Олбрајт, сазнавши за наводни масакр у Рачку, одушевљено изјавила да је „пролеће те године раније стигло на Косово“ , подсећају на ране радове Вилијама Вокера.

Поменути аутори у тој књизи подробније говоре о личности Вилијама Вокера који је током каријере знао и да заташкава злочине који су ишли у прилог америчким интересима, о чему сведочи масакр у Ел Салвадору. Како су написали, чињеница је да је, док је 1989. године служио као амбасадор своје владе у Ел Салвадору, изводио спектакуларну апологетику у одбрану масакра који је салвадорска војска починила над шест језуитских свештеника, њиховом домаћицом и њеном ћерком у новембру те године. Вокер је тада рекао да није било никаквог намерно изведеног крвопролића, већ само „ексцеса у жару борбе“; а на Косову није било рата, већ (се догодио) „хладнокрвни масакр“. Како је касније приметио Лос Анђелес Тајмс, овакво самопредстављање као крсташа за људска права представља значајну промену код Вокера.

Вокер је, заједно са Медлин Олбрајт, Џејмсом Рубином и Ричардом Холбруком радио на финансирању и обуци албанских терориста, чија је улога била да испровоцирају сукобе са српском војском и полицијом. Основни мотив је био ескалација сукоба и изговор за довођење НАТО трупа на територију Србије.

Сарадња са Албанцима

Вокера је се на чело косовске верификационе мисије ОЕБС-а именован 17. октобра 1998. одлуком председавајућег те организације Броњислава Геремека. Непосредно пре овог именовања Вокер је обављао дужност Специјалног изасланика Генералног секретара ОУН на месту шефа Прелазне администрације Уједињених нација за Источну Славонију, Барању и западни Срем у Хрватској.

Влада СРЈ је 18. јануара 1999. донела одлуку о проглашавању Вилијама Вокера „персоном нон грата“.

У биографији Вокера стоји и да га је 24. новембра 2008. председник Албаније Бамир Топи именовао за почасног грађанина Републике Албаније, а 15. јануара 2009, на десетогодишњицу случаја Рачак, премијер и председник самопроглашеног Косова, Хашим Тачи и Фатмир Сејдију су га одликовали „Златном медаљом за услуге човечанству“.

У јануару 2012. године учествовао је на протесту националистичког покрета косовско-метохијских Албанаца под називом Самоопредељење којим су блокирани административни прелази ка Србији и који има за циљ блокирање трговине између Косова и Метохије и остатка Србије.

Оптужница Приштине

Влада такозваног Косова је иначе издвојила је 70.000 евра како би финансирала књигу Вилијама Вокера, у којој је некадашњи шеф мисије ОЕБС-а изнео своју “истину” о догађајима у селу Рачак на Косову 1999. године. Према речима Аљбина Куртија, ову књигу ће приштинска влада финансирати због њеног “историјског значаја”.

Приштина је започела суђење у одсуству против 21 особе углавном из редова српске заједнице који су оптужени за наводне ратне злочине и „убиства цивила“ у селу Рачак током 1998. и 1999. године. На оптужници се налази 21 особа, међу којима су бивши припадници полицијских и војних снага, као што су Радомир Марковић, Горан Радосављевић и Обрад Стевановић.

Терете се за кршење међународног права, убиство 42 цивила у Рачку код Штимља, нечовечно поступање и уништавање имовине. Суђење у одсуству се одржава пред судом у Приштини на основу законских измена из 2022. године, пошто су исцрпљени покушаји да се обезбеди присуство оптужених који нису доступни властима у Приштини.

Чланак Доказани преварант: Вокер на суђењу у Приштини за случај Рачак може само да прича неистину се појављује прво на ИСКРА.

Рушење објеката на Газиводама и налози за исељење српских породица поново отварају питање које међународне мисије на Косову годинама избегавају: важе ли закони и људска права једнако за све или само за неке? Ако је одговор потврдан, зашто га Срби на Косову не осећају у свакодневном животу?

Последњих дана сведоци смо убрзаног рушења објеката на подручју Газивода. Након кућа и викендица, данас се уклања и један хотел, а постоји бојазан да би се рушење могло проширити и на село са кућама старијим од самог језера.

Притисци и претње нису заобишли ни Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, једну од најважнијих институција српског народа на Косову. Зато се намеће питање: зашто се управо власницима српских кућа и станова издају налози за исељење и рушење објеката, док се иста правила не примењују једнако према свим грађанима на овим просторима?

Да ли је фотографија сломљеног човека који немоћно седи крај пута, док га други придржава и теши, довољна да пробуди макар трачак савести код оних који су обећавали да ће бранити интересе Срба на Косову? Шта је остало од речи онога који је говорио: „Не дам Газиводе“, а данас са својим сарадницима обилази предизборне скупове и народна весеља под шатрама у централној Србији, док на судбину сопственог народа на Косову окреће главу?

Ћутање више није избор појединаца, већ образац понашања. Једни ћуте по налогу да се „не таласа“,и да не угрозе своје политичке интересе, други јер су уцењени или се боје да не изгубе радна места и плате, а трећи зато што су одавно изгубили веру да њихов глас може било шта да промени. Понеко се и огласи у том масовном ћутању, док људи остају без својих домова, а читава српска заједница без основне правне сигурности.

И поставља се питање: Зашто би се међународна заједница озбиљније ангажовала када изостаје реакција чак и оних који тврде да представљају Србе? Онима којима одговара привид стабилности није у интересу да мењају постојеће стање. Народ који ћути док нестаје постаје готово невидљив.

Годинама слушамо да су међународне мисије на Косову ту да штите људска права, владавину права и мултиетничност. Међутим, када су у питању Срби, стиче се утисак да та правила престају да важе.

Довољно је да у институцијама седе један или два представника српске заједнице како би се свету представила слика мултиетничког друштва, док се на терену гомилају једностране акције, правна несигурност и осећај да за Србе постоје нека друга правила.

Где су европски стандарди, људска права и закони на које се међународна заједница толико позива? Ако се примењују селективно, онда престају да буду стандарди и постају политички инструмент.

Још једна порушена кућа, још једна исељена породица, још један угашен дом – као да више никога не дотиче. Док у централној Србији траје изборна кампања заоденута у општенародна весеља под шатрама, на Косову се убиру плодови политике која је годинама грађена на обећањима, а завршава се ћутањем пред новим рушењима и избеглиштвом. Истовремено, међународне мисије одржавају привид стабилности, као да је важније да се сачува слика успешне мисије него људи због којих су те мисије и дошле.

Косовски Срби данас се налазе између власти у Београду, која их користи као политички инструмент и често своди на статистику подобности, косовских институција чије одлуке доживљавају као дискриминаторне и као директну претњу свом опстанку, и међународне заједнице која на бројна упозорења о кршењу права, непоштовању закона, несигурности и исељавању углавном одговара ћутањем и саопштењима.

Данас више није довољно изражавати забринутост, позивати на уздржаност и издавати дипломатска саопштења. Док се пишу саопштења, људи остају без своје имовине, својих домова и наде да ће их било ко заштитити. Зато међународна заједница дугује одговор – не политичарима, већ Србима који још увек живе на Косову.

Да ли ћете коначно признати да закони и људска права на Косову не важе једнако за све или ћете наставити да ћутањем дајете легитимитет ономе што се догађа?

Јер, ако сте на Косово дошли да штитите мир, право и једнакост, а данас немо посматрате како једна заједница нестаје пред вашим очима, онда више нисте само неутрални посматрачи. Пасивност престаје да буде неутралност онда када траје годинама и када њене последице имају име, презиме и адресу.

И зато остаје питање на које ћете, пре или касније, морати да одговорите:

Да ли ћете, када последњи Србин закључа врата своје куће и напусти Косово, саопштити да је то неуспех ваше мисије или ћете, као и до сада, ћутањем потврдити да је управо такав исход био прихватљива цена ваше политике?

Проф. др Бранка Петковић

ПМФ, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(КоССев, 31.07.2026)

Чланак Бранка Петковић: Важе ли закони и за Србе на Косову се појављује прво на ИСКРА.

© OMK MUP REPUBLIKE SRBIJE (HO)

У Рашкој је откривен и освештан споменик у знак сећања на 60 погинулих, тројицу несталих и 186 рањених припадника 37. моторизоване бригаде на Kосову и Метохији током НАТО агресије на СР Југославију. Дачић на откривању споменика страдалим припадницима 37. моторизоване бригаде.

Откривању споменика присуствовао је и министар унутрашњих послова Ивица Дачић који је рекао да споменик представља израз поштовања према онима који су часно служили отаџбини и потврду да њихова жртва неће бити заборављена, а да посебан значај споменику даје чињеница да је подигнут на иницијативу Удружења припадника херојске 37. моторизоване бригаде, уз подршку локалне самоуправе, што показује да култура сећања није само обавеза државе, већ и одговорност заједнице према сопственој историји.

„Kада једна средина одлучи да подигне споменик својој бригади, она тиме чува успомену на све њене припаднике. На оне који су положили своје животе, на оне који су кроз рат прошли носећи терет своје дужности и на њихове породице, које су заједно са њима поднеле највеће жртве. Припадници 37. моторизоване бригаде извршавали су своју дужност часно, професионално и храбро у временима која су била међу најтежима у новијој историји наше земље. Њихова оданост заклетви, одговорност и спремност на жртву остају трајна вредност и пример будућим генерацијама“, рекао је министар.

Он је истакао да посебну симболику има и место на којем се споменик налази – плато испред Основне школе „Рашка“, где ће свакодневно подсећати младе генерације на вредности слободе, одговорности и љубави према отаџбини.

„Свакога дана овуда ће пролазити деца, млади људи и будуће генерације. Овај споменик биће њихов тихи учитељ историје. Подсећаће их да је слобода вредност која се чува одговорношћу, солидарношћу и љубављу према својој земљи“, рекао је министар.

Споменик ће, како је рекао, бити трајни симбол захвалности, заједништва и поштовања као и место на којем ће будуће генерације учити о драгоцености мира, слободе и јединства.

„Данас не говоримо о рату да бисмо га величали. Напротив. Говоримо о људима који су, када је то од њих тражила држава, стали у њену одбрану, свесни тежине задатка који су преузели. Њихова храброст обавезује нас да чувамо мир, да градимо разумевање и да учинимо све како се страдања никада више не би поновила. Наша је заједничка обавеза да негујемо културу сећања. Народ који заборави своју историју ризикује да изгуби део свог идентитета, а народ који своје хероје памти достојанствено и са поштовањем гради сигурнију будућност“, констатовао је Дачић.

Министар је указао да се Србија данас суочава са покушајима ревизије историје, како из иностранства тако и унутар земље, у намери да се, како је рекао, „страдални српски народ представи као народ који је вршио геноцид, етничка чишћења и ратне злочине“.

„На жалост, тврде и говоре да је наша политика била та која је изазвала НАТО агресију на нашу земљу. У име полиције, и у име Министарства унутрашњих послова, а усудићу се и у име Владе Србије, а сигуран сам и да председник Републике Александар Вучић то мисли, желим да кажем да смо ми водили један одбрамбени рат, да су сви наши борци били борци за слободу и ратни хероји а не ратни злочинци. То свима треба да буде јасно“, рекао је Дачић.

Он је додао да је током ратних сукоба на Kосову и Метохији, као и у нападима албанских сепаратиста и терориста, погинуло скоро хиљаду српских полицајаца. Нагласио је да ће, због храбрости и пожртвованости припадницима 37. моторизоване бригаде вечно припадати место у великој и славној српској историји.

„Залажем се за то да сви крајеви Србије који су поднели највеће жртве у ратовима буду места у која ће се улагати и јачати њихов економски развој, јер су сачували Србију“, рекао је Дачић.

Министар је у Рашки посетио Полицијску станицу и Ватрогасно-спасилачку јединицу, где је припадницима полиције и ватрогасцима-спасиоцима поручио да ће држава наставити да улаже у јачање капацитета и побољшање услова рада како би још ефикасније одговарали на све безбедносне изазове и ванредне ситуације.

Чланак Споменик херојима 37. моторизоване бригаде откривен у Рашки: „Њихова жртва неће бити заборављена“ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Erkin Keci/Anadolu Agency

„Дошло је наше време“!

Славодобитно, осветнички, безобзирно и безобразно ово су Александру Јакшићу, власнику мотела „Језеро“ саопштили јуче ујутру „чувари реда и мира“ на КиМ, пре него што су га, како је рекао Јакшић, без судског налога, без правног основа, уз осмех истерали из мотела и затим му великим багером срушили објекат.

До темеља!

„Рушење објеката на Газиводама попримило је размере коначног обрачуна са Србима у том крају“, изјавио је јуче књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић.

На северу КиМ, додао је Ракочевић који живи у српском гету крај манастира Грачаница, полиција је преузела власт. Тамо сада постоји „полицијска управа“, а „дуге цеви“ су суштина власти и онога што се дешава на КиМ“.

„Полицијска управа“ на северу и на југу, понављају људи који живе у гету у који је читав север претворен већ трећу годину, има неколико нивоа.

„Први и основни је страх.Косовски полицајци поступају тако, тако изгледају, тако говоре, носе панцире, дуге цеви, препун их је град, са главним циљем да, просто, људима утерају страх у кости. Следећи ниво је мржња, тешка и неописива са којом наступају према нама Србима. Ниподаштавање, потцењивање, омаловажавање, понижавање… Са свим тим суочавамо се свакодневно. Уз све ово, и неизвесност која је део наше свакодневице. Ретко који дан прође да неко не буде ухапшен, заустављен, легитимисан, претресен, малтретиран. О већини тих случајева људи ћуте, срамота их је да причају. Сви ми који смо били на барикадама, који смо протестовали стрепимо од хапшења. Преиспитујемо себе да ли смо се некад замерили неком Албанцу, да ли је неки Албанац бацио око на нашу имовину, да ли ће нас као у много случајева који су се већ десили ухапсити, стрпати у затвор, са два сведока оптужити за ратни злочин“, прича за РТ Балкан Србин из Северне Митровице.

На све ово, каже, треба додати сталне и тешке ударе Приштине на пресецање свих веза Срба са КиМ са Србијом. Од укидања институција, забране динара, забране српских докумената, забране српске робе, до последње најаве да ће организоване групе из Србије на Космет моћи само уз пратњу туристичких водича које лиценцира Приштина, како се не би „искривљавала историја КиМ“.

На северу ничу војно-полицијске базе

Север је у међувремену преплављен војно-полицијским базама, контролним пунктовима, станицама полиције, главна комуникација, од Косовске Митровице, поред Звечана, преко Бистричког моста, Сочанице и Лепосавића до Лешка и Јариња претворена је у праву тврђаву.

Око севера постављен је челични прстен. Тако је јула прошле године у селу Извори у општини Звечан, на два километра од административне линије са централном Србијом отворена још једна војно-полицијска база са циљем да се пресеку везе Срба из тог дела Космета са централном Србијом и да се из ње надгледа део административне линије на планини Рогозни.

Тада је објављено да је база, постављена уз комуникацију која од Звечана, поред Бањске и даље преко села Рудине и планине Рогозне води право у центар Новог Пазара и даље према Рашки, на 4.000 квадратних метара, коштала око 700.000 евра.

На Јарињу, на километар од административног прелаза, на месту где је некада била контролна тачка Кфора коју су Срби пре 15-так година два пута палили, сада је право утврђење са бетонским зидовима високим четири – пет метара иза којих су оклопна борна кола и косовски специјалци.

Тзв. косовски специјалци из базе са борним колима често изађу на магистралу да патролирају, застрашују Србе, заустављају, претресају. Брзина кретања возила магистралом овде је ограничена на 10 километара на час.

На Бистричком мосту, само тридесетак километара даље је још једно слично утврђење, војно-полицијска база око које су такође дан и ноћ борна возила, специјалци, дуге цеви. Ту су војно-полицијске кућице, оклопна возила, „лежећи полицајци“ на сваких неколико метара, из објеката вире дуге цеви, рефлектори на високом стубовима осветљавају околни терен.

Поред специјалаца некадашње Росу на овом пункту често су припадници специјалне тзв. косовске јединице полиције за брза реаговања – ФИТ. На километар и по даље, на раскрсници према Бањској додатно, свакодневно дежурају саобраћајна полиција, специјалци, а на раскрсници су свакодневно борна кола.

Између две базе су полицијске станице у Лешку, Лепосавићу, Сочаници.

На овом терену је и село Дрен, између Лешка и Лепосавића где је у плану подизање још једне војно-полицијске базе и то на 80 хектара. Првом покушају специјалаца да на простор будуће базе уведу грађевинске машине, пре пар године, супротставили су се Срби староседеоци на чијим би отетим њивама у сред српских села требало да буду постављене војне и полицијске инсталације. Процес је сада обустављен, али, то не значи да неће бити настављен у било ком тренутку.

Из те базе Приштина намерава да контролише и административну линију према Рашки, односно централној Србији, али и магистралу према Лепосавићу као и пут који од магистрале, мостом преко Ибра и даље преко планине Тресаве кроз српска села води до магистрале између Рашке и Новог Пазара.

Једна од база је у селу Горњи Јасеновик, изнад језера Газиводе, ту је од Срба староседелаца приштинска власт отела десетине хектара земље, изградила објекте, оградила приватно власништво бодљикавом жицом па тек онда покренула процес експропријације.

Власницима земље, полицајци са дугим цевима сада не дозвољавају ни да се приближе својим поседима, а камоли да их обрађују. Покушаји Срба да макар виде своје њиве и ливаде редовно се завршавају малтретирањем од стране косовских полицајаца.

Куће и викендице Срба око Газивода које су у три четири таласа порушене последњих месец дана, налазе се у близини ове базе, па је једно од могућих објашњења да Приштина рушењем објеката и протеривањем мештана, буквално чисти терен од Срба и прави својеврсну тампон зону које ће или бити празна или ће је полако населити Албанци.

Још једна војно-полицијска база налази се на самој магистрали од Брњака према Зубином Потоку. Ту је постављен пункт на коме дежурају специјалци, ту су свакодневно оклопљена возила Росу, дуге цеви…

Улицама Северне Митровице, али и Звечана, Зубиног Потока, Лепосавића, даноноћно патролирају оклопна возила Росу, патроле свакодневно заустављају, претресају, контролишу, малтретирају Србе у Северној Митровици посебно и на више тачака од Бошњачке махале, Три солитера, на Малом Звечану, код капија Трепче на путу од Митровице према Звечану…

Слику употпуњује и намера Приштине да на вису Црнуша изнад Косовске Митровице, јужно од Ибра, на брду на 1.000 метара надморске висине изгради војну базу на 200 хектара. Из те базе на длану је читав север.

Испрва стидљиво и тихо, сада већ сасвим гласно и отворено, на северу Косова и Метохије Срби то стање зову окупацијом.

„То је Куртијево време. И у праву је био полицајац који је то пре који дан изговорио на Газиводама – „дошло је њихово време“ и ту више нема заваравања, нема лажи, њихово је време, а из историје добро знамо шта је Србе чекало и шта им се дешавало када наступе њихова времена“, каже саговорник из Северне Митровице.

Чланак Читав Космет албанска војна база: Kако изгледа Куртијево време и где су ту Срби се појављује прво на ИСКРА.

Фото:Принтскрин

Теолог Небојша Лазић оцијенио је да најава приштинске власти о увођењу „лиценцираних туристичких водича“ који би надзирали туристичке водиче и групе које долазе на Косово и Метохију представља континуитет напада на српски народ, културну баштину и српско духовно насљеђе, те покушај спровођења културоцида над Србима.

Лазић је истакао да је Косово и Метохија колијевка духовности и да је српски народ и, након што је Приштина једнострано прогласила независност, остао везан за своје светиње.

„Многи велики народи и велике цивилизације имали су дворце и тврђаве. Ми смо имали духовне тврђаве које су нас очувале у тешким временима и формирале наш национални идентитет“, изјавио је Лазић Срни.

Према његовим ријечима, Приштина жели да изврши културоцид над Србима да би створила своју националну историју и сопствени идеолошки и културолошки образац.

„Ово са такозваним лиценцираним водичима представља још један у низу притисака с циљем разбијања односа између српског становништва на Косову и Метохији и матице“, указао је Лазић.

Он је истакао да се ти притисци одвијају и преко напада који долазе од Николе Џуфке и његове такозване и непризнате косовске цркве, упада у храмове, као и извођења радова унутар заштићене зоне манастира Високи Дечани, који је на УНЕСКО-вој Листи свјетске културне баштине.

Према његовим ријечима, притисци у Федерацији БиХ, Хрватској, као и насртаји на имовину Српске православне цркве у Црној Гори представљају општи образац и матрицу којом се српска културна баштина покушава представити као баштина неког другог народа, чиме би се обезбиједило да, на основу фалсификоване историје, тај народ има неки историјски средњовјековни континуитет.

„И ови нови водичи које је најавила Приштина представљају не само један вид културоцида него и вид притиска на монахе, свештенство и људе који, упркос свему, опстају на Косову и Метохији. То је покушај искривљавања историје с циљем представљања формирања тог новог идентитета који су они замислили и покушавају силом и политички да формирају“, нагласио је Лазић.

Међутим, како каже, то што су потези Приштине све радикалнији говори о томе колико је српски коријен дубок на Косову и Метохији.

„Када разговарате са људима у Ораховцу и у српским енклавама, јасно је да то што их Срби обилазе и што српски поклоници долазе за њих представља једну врсту оптимизма и помаже опстанку нашег народа. Тако везани и тако сложни кроз светиње које смо ми чували, а светиње су сачувале нас, обезбиједили смо историјски континуитет и опстанак“, рекао је Лазић.

Он сматра да нема сумње да је увођење „лиценцираних туристичких водича“ усмјерено и на притисак на поклонике из Србије и Републике Српске који долазе на Косово и Метохију.

„Јасно је да је то покушај да и њих застраше. Имали смо прије неколико мјесеци једну дивну посјету ђака из Новог Сада Косову и Метохији. Постала је традиција да дјеца из централне Србије иду у јужну покрајину и да дјеца из јужне покрајине иду у централну Србију. Али, замислите како ће сада неко дозволити дјеци да иду тамо у присуству тих ревизора Приштине, односно тих такозваних туристичких водича“, указао је Лазић.

Он је додао да је очигледно да Приштина на све начине све жеšће притиска Србе и да у томе не бира средства.

„Имали смо и срамне фотографије које су обишле регион и шири простор. То су слике када униформисана лица такозване косовске полиције претресају колица бебе од седам мјесеци“, нагласио је Лазић.

Приштинска власт најавила је да од 1. августа све туристичке групе током боравка на Косову и Метохији морају да буду у пратњи „лиценцираног туристичког водича“, да „више неће дозволити да страни туристички водичи представљају Косово како желе“ и да, како наводе, искривљују њихову историју.

Министар културе и туризма самопроглашеног Косова Саранда Богувеци рекла је за приштинске медије да се увођењем лиценцираних водича успоставља механизам који ће служити и за надзирање рада туристичких водича и за пријављивање случајева „искривљавања историје“.

Чланак Лазић: Приштина покушава да спроведе културоцид над Србима се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Спутњику уступила Јована Алексић

Срећна сам што сам прва и сигурна сам да ћу се излечити. Не мислим тако зато што је ово моја последња шанса. Заиста верујем у ову терапију! Већ сам упознала лекаре у Русији и верујем им. Сигурна сам да ће на крају све бити добро. Свесна сам и да је ово историјски тренутак. Једва чекам да отпутујем у Москву! Сваког дана очекујем тај позив.

Ово за Спутњик каже Јована Алексић из Трстеника, прва Српкиња и један од првих пацијената који ће примити нову, прву у свету, персонализовану терапију за лечење меланома:

„Требало је и раније да одем на припремне прегледе, али ми се стање погоршало. Сад је све добро, прегледи завршени, метастазе на плућима и мозгу тренутно мирују. Спремна сам да примим терапију коју овде сви зову руска вакцина против рака. Своју нову шансу“.

Наша саговорница средином августа отпутоваће у Русију , где ће примити прву у свету персонализовану терапију за лечење рака .

Направљена је искључиво за њу, уз помоћ вештачке интелигенције. Стимулисаће имуни систем да створи специфична антитела против њеног тумора.

Пут до ове шансе за тридесетпетогодишњу васпитачицу Јовану био је дуг и тежак. На њему јој је највећа подршка супруг , а почео је много раније, пре скоро девет година. У време када је носила свог сина и веровала да ће се, после једне операције, живот вратити у нормалу.

Од „здрава сам“ до 54 метастазе

Сумњив младеж уклоњен је, а анализа је показала да је реч о малигном меланому. Ипак, уследила је превентивна операција на Институту за онкологију у Београду, уклоњени су лимфни чворови из леве аксиле, а налази су били добри. Није било метастаза, редовне контроле нису показивале било какве промене.

„Веровала сам да се то никада неће ни вратити, али неколико година касније уследио је шок . Спремајући се за редовну контролу, на рутинском снимку плућа уочена је промена. Уследили су додатни прегледи, тумор маркери и скенер, који је показао метастазу на десном плућном крилу . Отишла сам у Београд, кренули су конзилијуми и снимања осталих органа. Снимили смо главу, у том тренутку имала сам 15 метастаза на мозгу . То је био јул 2024. године“.

Уследили су гама нож, имунотерапије и нова лечења. Нека су, прича нам Јована, краткотрајно давала резултате, али су се на сваком наредном снимку појављивале нове промене . На крају их је на мозгу било више од педесет.

„Онда су кренуле промене, метастазе, било их је 54 , расле су, почеле су да притискају нерве, била сам у јако лошем стању. Имала сам јаке главобоље, губитак говора , вид ми се погоршао, био је мутан, дупло сам видела, а моторика ми се скроз погоршала. Издавале су ме руке, ноге, прсти. Почела сам да заборављам , желим нешто да кажем, али не умем то да изговорим. Само сам спавала две, три недеље, била сам по болницама и тог периода се и не сећам“.

Руску вакцину – изгуглала

Наша саговорница испробала је све терапије доступне у Србији. Лечила се и Турској, где је пронашла нову. Безуспешно:

„Стање ми је било све горе, лежала сам и истраживала, гуглала на интернету. Истог дана ми је и мама рекла да је прочитала за неку руску вакцину . Нисам ни знала шта је то тачно, мислила сам да је једна вакцина, а не персонализована терапија. Успела сам да ступим у контакт са доктором Јаковљевићем у Крагујевцу и тако је све кренуло“.

Сву документацију, снимке и налазе проследили су у Русију како би лекари проценили стање, али и српски стручњаци који учествују у овом историјском пројекту, поменути професор др Владимир Јаковљевић са Факултета медицинских наука у Крагујевцу и професор Сергеј Бољевић , шеф катедре за патолошку физиологију при Сеченовском Универзитету у Москви, који је и члан тима који развија мРНК вакцину против рака,.

Вера у лекаре у Русији

Установљено је да је Јована Алексић кандидат за нови лек. Требало је да оде у Москву још у септембру, али ју је спречило лоше опште стање организма.

„Када ми је било боље, када сам могла да летим, отишли смо, крајем новембра. Тамо су ме дочекали доктори , урадили сва снимања и вађење крви. Све је било организовано, нисам морала претерано да чекам, за неколико дана је урађено много тога. Немам шта друго да кажем осим – хвала. Видела сам њихову стручност , али и тај позитиван однос , и заиста верујем у све то. Сигурна сам да ће терапија да делује како треба“.

Изолација и чување од инфекција

Наша саговорница додаје да је доста компликован пацијент, због броја промена на мозгу. Терапија се, како је и најављено, прави специјално од њеног ткива и тај процес израде траје три до четири месеца, а примање терапије , која у међувремену може бити и измењена, у зависности од стања, око пола године .

„План је да у Москви будем око пет месеци. Прве три вакцине примам на седам дана, а осталих седам на 21 дан. Бићу тамо са мамом у изнајмљеном стану и поштоваћу све што ми доктори кажу“.

И сада се строго чува, како каже, сасвим другачије живи. Пази шта једе, пије и већ готово осам месеци уопште не излази из куће како би се сачувала од вируса и бактерија.

„Чувам се да бих могла да примим терапију. Меланом је такав да се никада не зна, зачас галопира. Многи ме критикују што уопште не излазим, али сам одлучила да се јако добро пазим, док не примим све вакцине . Не смем да дозволим да поново паднем у лоше стање, пред пут“.

Захвалност непознатим људима

До сада су само два пацијента у Русији укључена у овај процес, за сада, показују добар одговор на терапију , чак и интензивнији од очекиваног.

С обзиром да је реч о изузетно скупој технологији, дијагностици и производњи терапије, комплетан циклус лечења кошта нешто мање од 200.000 евра . У то су укључене све процедуре, као и боравак у Москви за пацијента и пратиоца.

„Један део новца за лечење сам имала, а оно што ми је фалило морала сам да тражим преко Фондације „ Буди хуман “. То се јако брзо сакупило и успели смо да прикупимо цео износ. Бескрајно сам захвална свим људима у Србији и ван ње који су ме звали, пружали подршку и показали емпатију! Хвала свима! Порука за све људе који страхују због новца јесте – постоји пуно добрих људи, све се може решити“.

Сигурно ћу успети

Упкос тешкој дијагнози, дуготрајној борби и компликацијама, Јована не да не губи наду, већ је веома оптимистична. Пред њом је дуг пут и вишемесечни боравак у Москви, али у Русију одлази са само једним циљем и непоколебљивом вером у победу:

„ Ја верујем у то . Срећа је што сам била прва из Србије која се јавила професорима Јаковљевићу и Бољевићу. Гледам на све ово тако, да је битно да сам стабилно, да могу да путујем и изнесем све то. Ја ћу успети сигурно, успећу . Чујемо се следећи пут са много лепшим вестима“, поручује Јована Алексић.

Чланак ИСТОРИЈСКИ ТРЕНУТАК Српкиња која ће прва примити вакцину против рака у Русији: Сигурно побеђујем! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Аљбин Курти, не само да руши српске објекте, већ покушава да затре сваки српски траг на Косову и Метохији. Не да мира ни живима, ни мртвима. Чак девети пут је срушена спомен плоча новинарима Радио Приштине отетим 1998. године. Срби се бесправно хапсе, а мира немају чак ни када обележавају неке од својих најважнијих празника.

Живојин Ракочевић, књижевник и новинар је рекао у емисији „Данас на РТ“ да је рушење објеката чији су власници Срби на језеру Газиводе попримило размере коначног обрачуна са људима у том крају, али да у свему томе постоји и једна додатна димензија, односно врста цинизма.

„Постоје десетине хиљада и стотине хиљада објеката који су нелегални, али изгледа да је у систему у којем је већина ствари нелегална најлакше рушити оно што се не може бранити и оно што припада другима и другачијима. Овде у Грачаници има на стотине нелегалних објеката које су изградили Албанци просто примењујући силу, новац, притиске, уцене и подмићивања, али ја не могу да се сетим када је некоме од њих нешто срушено“, казао је Ракочевић.

Он је указао да се најављује нека цинична мера у којој ће наводно бити срушени и нелегални објекти поред других језера, Батлавског и Грачаничког, али да ми то, за сада не видимо.

„Видимо само ову врсту насиља, врсту обрачуна и тоталитаризма који не разуме и неће, и не жели да види никакав папир, ни доказ, који су власници показали, јер је рочиште заказано за 12. август. То ништа не вреди када дуге цеви решавају ствари. Та силина притиска и на местима на којима га до сада није било посебно оставља трагичне и трауматичне последице за Србе на северу КиМ“, истакао је Ракочевић.

Он је указао да је на северу КиМ полиција преузела власт и да тамо сада постоји „полицијска управа“ и да је су „дуге цеви“ суштина власти и онога што се дешава на КиМ.

Живојин Ракочевић је истакао да Срби немају мира ни приликом обележавања празника и да се намерно доводе у понижавајуће ситуације и објаснио да је присуствовао обележавању славе Светих архангела код Призрена на којој је било више од 2.500 људи и да они нису давали никакав знак који би послужио као повод да се људи хапсе.

„Нервозу и притисак је изазвао и велики број тајне полиције, која се врзмала међу верницима. Поставили су траке, које нису за људе, то су гвоздене препреке које се користе за утовар стоке и то је непримерено према народу који је дошао у своје светиње. Парадокс је – како је могуће да им смета једном или два пута годишње тих неколико хиљада људи који дођу, а у самом Призрену имате пет Срба, који тамо живе. То је тај тоталитаризам који не може да препозна друге и који увек има осећај да се са неким мора коначно разрачунати“, казао је гост емисије „Данас на РТ“ и истакао да нико не може да уништи ни веру у људима, ни потребу да се буде у Светим архангелима.

Он је указао да се ни у гету у Варшави није дешавало оно што се десило Србима, јер су полицајци тражили од глумца Милана Васића списак песама и да су му одредили шта не сме да пева.

Ракочевић је указао да српски народ на КиМ већ 27 година живи у стању непрестаних шокова и изненађења и да само механизми трпљења које су развили Срби који тамо живе могу да поднесу све то.

„На неким просторима би било довољно да се догоди само један такав инцидент за годину дана, а ми их имамо на десетине јавних и на хиљаде оних који се не виде“, рекао је Ракочевић.

Поводом акције тзв. косовске полиције у вези са обавезним присуством лиценцираног водича из Приштине приликом посете манастирима, он је рекао да је то изазвало дубоко узнемирење на КиМ.

„Муњевито је реаговала СПЦ и Епархија рашко-призренска и оно што сада имамо је неко ублажавање те одлуке, па последње вести говоре да је стигло обавештење да се ово не односи на ходочашћа, вернике и на људе који посећују манастире на КиМ. Али, морам да изразим дубоку резерву према томе. То је још један од застрашујућих удараца“, казао је Живојин Ракочевић.

Он је рекао да би то била карикатура од ходочашћа и да то превазилази све границе апсурда, али је напоменуо да ми живимо у систему где је апсурд реалан и где је он начин управљања другима.

„То је једини начин да се наметне њихова слобода, та ‘албанска етничка слобода’, а доказ тога је хиљаде инцидената који се више не могу ни побројати“, поручио је Ракочевић.

Чланак Ракочевић о ситуацији на КиМ: Рушење објеката попримило размере коначног обрачуна са Србима се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pierre Crom

На језеру Газиводе на северу Косова и Метохије јутрос су уз јаке снаге полиције тзв. Косова срушен је мотел и плажни бар „Језеро“, уз тешку механизацију, багер и камион а простор око мотела ограђен је жутом траком.

Акција је почела дан пошто је истекао рок који је компанија „Ибар Лепенац“ дала власницима објекта да „ослободе имовину“, иако је по тужби власника за 12. август заказано рочиште пред приштинским судом. У међувремену је породица власника поднела и кривичну пријаву против директора косовске компаније Фарука Мујке, али ни то није зауставило багере.

Прошле седмице, на удару багера, један дан по истеку ултиматума Мујке и без судског решења, нашло се десетак викендица и кућа Срба на обали Газивода. Двадесетак дана раније још неколико кућа. Иако су неке од кућа које су сада на удару изграђене пре бране на Ибру када је формирано језеро Газиводе, директор Мујка новинарима је изјавио да су „према информацијама које су прикупљене, ове куће углавном изграђене током 2019. – 2020. године“.

Почеком јула власнима викендица и кућа које Мујка сматра спорним издато је упозорење да су дужни да објекте напусте, да „уклоне све постављене ствари и градње на противзаконит начин“ те да „врате имовину у претходно стање“.

Машине „косовских“ институција није зауставила ни чињеница да су поводом спорних објеката покренути судски поступци, ни тврдње власника појединих викендица или кућа да су земљиште на којима су подигли објекте још 2006. године добили на коришћење, на 99 година, од српског Јавног предузећа „Србијашуме“, да су у међувремену уредно плаћали закуп, рачуне за струју, да су сада спремни да закуп плаћају и предузећу које је Приштина основала.

Уз ово, неки од власника изашли су са тврдњом дакосовска компанија по косовском закону може земљиште на коме се налазе објекти да изда на закуп корисницима, али…

Док на остатку простора КиМ цвета дивља градња, а више од 300.000 објеката је без икаквих дозвола, експресни излазак багера на терен, рушење српских викендица и кућа на Газиводама није спречила ни чињеница да општина Зубин Поток није дала дозволе за рушење, да рушитељи немају судске налоге, да, по наводима адвоката оштећених породица, нема правног основа за рушење објеката јер власништво пред судом још увек није утврђено.

„Неко је добио десет минута, неко пола сата за исељење. Мени су рекли пола сата, али ја сам се побунио. Деца су ми била ту. Рекао сам им да немам намеру да изађем, а да они слободно руше ако хоће. Тада су ми запретили да ће ме ухапсити и рекли да је боље да изађем него да деца гледају како ме хапсе“, испричао је за медије Бранимир Михајловић, власник једне од срушених кућа, додајући да је све од ствари што су имали остало унутра.

Он је објаснио да је кућу почео да зида 2007 године, да је из родног Вучитрна избегао 1999. да је његова кућа у селу Свињаре које се налази између Косовске Митровице и Вучитрна спаљена једном, 1999. године,  па за време Мартовског погрома 2004. после обнове, и по други пут, да је плац на коме је подигао кућу добио од „Косовошума“…

Србима из села Чечево којима су двадесетак дана раније срушене куће у међувремену стигли су рачуни на по 2.500 евра  за рушење њихових рођених кућа, исте казне, нема сумње, стићи ће и на адресе Срба са обала Газивода којима су срушене куће пре који дан.

„После ових акција Куртијеве полиције и министарстава, компаније ‘Ибар Лепенац’ а зна се да се на Косову ништа не дешава без његовог знања и наређења, поставља се питање да ли се то Аљбин Курти враћа на ратну тактику, на тактику из времена рата 1999. и Погрома 2004, када су широм косова гореле и рушене на хиљаде српских кућа а према којој у срушену и спаљену српску кућу – нема повратка. Зашто викендице и куће за које сматрају да су нелегално подигнуте не заплене, не закључају, пломбирају и не ставе траке около до окончања судских спорова, зашто их експресно руше, чему журба, осим ако се не ради о обнављању ове тактике“, пита саговорник РТ Балкан, један од на Срба са севера КиМ, добар познавалац тамошњих прилика, чији је идентитет познат редакцији.

По његовим речима, после рушења на Газиводама, сасвим се легитимно поставља и питање да ли уклањање објеката Срба има везе са војно-полицијском базом у Горњем Јасеновику која се налази у непосредној близини и Газивода и административне линије са централном Србијом и да ли је циљ да се Срби уклоне из близине те базе.

„Уопште, да ли је циљ да се Срби уклоне из, тако је можемо назвати, тампон зоне према централној Србији, да то буде или празан простор или да се насели Албанцима у некој другој фази. И да се рушењем кућа спречи повратак Срба на те просторе? Све су то питања која чекају одговоре. Да ли рушења кућа и викендица и склањање Срба са тог терена имају везе са објектима на обали језера које су заузеле разне институције и безбедносне службе Косова и да ли ће и те објекте рушити или су за рушење планиране само српске куће“, пита наш саговорник.

Док багери раде међународна заједница оличена у амбасадорима западних земаља  у Приштини, у међународним мисијама, у изасланицима ћути.

„Када се рушење заврши, када се уклоне српске куће са обала језера, када су уклоне Срби, наступиће статус кво, као што је статус кво наступио и после протеривања стотина хиљада Срба са Косова 1999. године, као што је наступио и 2004. године после Погрома, спаљивања стотина српских кућа. Као што је наступио после забране динара, забране српских докумената, укидања српских институција, после окупације Севера Косова и претварања овог подручја у један велики гето. Наступиће нова ситуација још неповољнија по Србе и тако до неког следећег погрома до неког следећег удара косовских власти на неком другом месту. А нас Срба на Косову и Метохији у међувремену је све мање и мање“, каже наш саговорник.

Чланак Багери на Газиводама: Враћа ли се Курти на ратну тактику – у порушену кућу Србима нема повратка се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Никола Јоксимовић

Привремене власти у Приштини срушиле су мотел и плажни бар „Језеро“ на Газиводама код Зубиног Потока, тврдећи да је објекат изграђен илегално, на земљишту које припада водопривредном предузећу „Ибар-Лепенац“.

Акцију рушења обезбеђивали су припадници тзв. косовске полиције, који су јутрос од седам часова били на терену, заједно са радницима и тешким машинама које су допремили из владе и компаније „Ибар-Лепенац“.

Канцеларија за Косово и Метохију саопштила је да је наставак рушења у општини Зубин Поток, конкретно приватног објеката породице Јакшић код језера Газиводе, доказ да је политика Аљбина Куртија једино рушење, девастација, узурпирање и гажење свега српског на простору Косова и Метохије.

Мотел „Језеро“ је 17. објекат у власништву Срба који власти у Приштини руше у последња два месеца на обалама језера Газиводе .

Како наводе локални медији, јуче је истекао рок који је компанија „Ибар-Лепенац“ дала власницима мотела и плажног бара „Језеро“ да „ослободе имовину“ за коју у том предузећу тврде да им је узурпирана, преноси РТС.

На адресу плажног бара и мотела „Језеро“ , „захтев за ослобађање имовине“ од „Ибра-Лепенца“ стигао је 14. јула. У међувремену, породица која управља плажним баром, у статусу власника, поднела је кривичну пријаву против директора „Ибра-Лепенца“ Фарука Мујке, а покренут је и грађански поступак, уз захтев да суд привременом мером забрани било какво рушење или промену постојећег стања док се не оконча спор о имовини.

Рочиште по овој пријави заказано је за 12. август. Након рушења десетак викендица српских власника средином јула, међународне мисије у Приштини позвале су на моменталну обуставу рушења.

Европска унија је затражила хитну обуставу рушења , упозоравајући на озбиљна питања поштовања законских процедура, права на правичан поступак, а из амбасада Немачке и Велике Британије у Приштини позвали су на пуно поштовање владавине права.

Полицајци рекли: Ово се руши, дошло је наше време

Власници мотела „Језеро“ на Газиводама Јордан и Александар Јакшић кажу да нису очекивали да ће до тога доћи. Наводе да су поднели тужбу против компаније „Ибар-Лепенац“ и да је судски поступак у току, али да су припадници Специјалних јединица тзв. косовске полиције јутрос са дугим цевима упали у њихов објекат, најављујући његово рушење.

„Ту су ми син и зет ноћас спавали. Они су упали, обили су врата на трпезарији и улазна врата. Са дугим цевима затекли су их у кревету. Очекивали смо да се то неће десити. Овде смо улагали више од 30 година“, навео је Јордан.

Његов син Александар наводи да су припадници специјалних јединица тзв. косовске полиције јутрос упали са дугим цевима и наредили им да напусте објекат.

„Јутрос сам се пробудио око пет сати, није било никога. Следећи пут, око пола седам, такође није било никога у околини. Вратио сам се у кревет да спавам, када сам одједном чуо тресак и трчање уз степенице. Специјалци су са дугим цевима упали у објекат. Уперили су цеви у нас и рекли нам да одмах напустимо објекат. Питали смо их да ли имамо право да узмемо неке ствари, а они су одговорили: ‘Не, одмах напоље, данас се овај објекат руши'“, прича Јакшић.

Истакао је да је полицајцима показао документацију из које се види да је пред Основним судом у Митровици покренут судски поступак.

„Нису се обазирали. Само су уз смех рекли: ‘Ово се руши, дошло је наше време’ и то је било то. Нису нам дали ништа да изнесемо. Једва смо успели да изнесемо личне ствари, телефон и гардеробу. Били су веома груби. Нису хтели никакав разговор нити било какво објашњење“, навео је он, преноси Косово онлајн.

Чланак Срушен мотел на Газиводама у власништву Срба, полиција им рекла: „Дошло је наше време“ се појављује прво на ИСКРА.

© Stanislav Nedelja/ATAImages

Нова српска политичка мисао објавила је истраживање о расположењу бирача пред најављене изборе у Србији, који би требало да буду одржани на јесен или крајем године.

Према наводима НСПМ, студентску листу би подржало 39,6 одсто испитаника, док би за листу око Српске напредне странке, како наводе, гласало 37,5 одсто грађана (проценти без неизјашњених).

Цензус би, према проценама овог истраживања, самостално прешла и Социјалистичка партија Србије са 4,9 одсто, евентуална коалиција Народног покрета Србије, Новог лица Србије, Еколошког устанка и Покрета за децентрализацију имала би 5,6 одсто а коалиција Странке слободе и правде, странке СРЦЕ и Покрета слободних грађана 4,2 одсто.

У парламенту би се нашао и покрет Бранимира Несторовића са 3,8 одсто док би листа НАДА остала ван скупштинске сале са 2,3 одсто.

На питање да се следеће недеље одржавају избори, да ли би на њих изашли, 74,1 одсто би изашао на биралишта, вероватно би изашло 18,2 одсто, а 3,3 одсто одговорило је да вероватно не би изашло, док је са сигурношћу тврдило да не би изашло – 2,2 одсто испитаника.

У свој изборни став, према наводима истраживања, потпуно је сигурно 56,5 одсто њих, док се 21,8 одсто изјаснило да ће вероватно тако гласати. Да није сигурно како ће гласати одговорило је 21,7 одсто испитаника.

Одговарајући на питање „да ли сматрате да је дошло време за промену власти у Србији“,  према наводима из истраживања НСПМ, 44,2 одсто одговорило је да сигурно јесте, вероватно јесте – 13 одсто, вероватно није девет, док је одговор „сигурно није“ дало 23,8 одсто учесника истраживања.

Чланак Истраживање НСПМ о изборима: Ко је у предности, ко губи на рејтингу и да ли су бирачи већ опредељени се појављује прво на ИСКРА.

© Stanislav Nedelja/ATAImages

Нова српска политичка мисао објавила је истраживање о расположењу бирача пред најављене изборе у Србији, који би требало да буду одржани на јесен или крајем године.

Према наводима НСПМ, студентску листу би подржало 39,6 одсто испитаника, док би за листу око Српске напредне странке, како наводе, гласало 37,5 одсто грађана (проценти без неизјашњених).

Цензус би, према проценама овог истраживања, самостално прешла и Социјалистичка партија Србије са 4,9 одсто, евентуална коалиција Народног покрета Србије, Новог лица Србије, Еколошког устанка и Покрета за децентрализацију имала би 5,6 одсто а коалиција Странке слободе и правде, странке СРЦЕ и Покрета слободних грађана 4,2 одсто.

У парламенту би се нашао и покрет Бранимира Несторовића са 3,8 одсто док би листа НАДА остала ван скупштинске сале са 2,3 одсто.

На питање да се следеће недеље одржавају избори, да ли би на њих изашли, 74,1 одсто би изашао на биралишта, вероватно би изашло 18,2 одсто, а 3,3 одсто одговорило је да вероватно не би изашло, док је са сигурношћу тврдило да не би изашло – 2,2 одсто испитаника.

У свој изборни став, према наводима истраживања, потпуно је сигурно 56,5 одсто њих, док се 21,8 одсто изјаснило да ће вероватно тако гласати. Да није сигурно како ће гласати одговорило је 21,7 одсто испитаника.

Одговарајући на питање „да ли сматрате да је дошло време за промену власти у Србији“,  према наводима из истраживања НСПМ, 44,2 одсто одговорило је да сигурно јесте, вероватно јесте – 13 одсто, вероватно није девет, док је одговор „сигурно није“ дало 23,8 одсто учесника истраживања.

Чланак Истраживање НСПМ о изборима: Ко је у предности, ко губи на рејтингу и да ли су бирачи већ опредељени се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Бранкица Ристић

Чланак Ово је тешко објаснити: Џабе приштинске лиценце – што нас више тлачите, више ће нас долазити! се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Бранкица Ристић

Сусрет албанског туристичког водича и српског ходочасника који познаје сопствену историју вероватно би био непријатан за обе стране. Циљ закона о њиховим водичима у нашим светињама је нови покушај Приштине да пресече реке поклоника које теку из остатка Србије, Републике Српске и Црне Горе ка Косову и Метохији и које из године у годину расту.

Овако Милош Ковић , професор историје на Универзитету у Београду који сваке године води своје студенте на Косово и Метохију, коментарише албански закон о туристичким водичима. Приштинске власти планирају да од 1. августа уведу правило које налаже да туре које стижу из остатка Србије могу ићи у обилазак српских светиња искључиво у пратњи локалних водича којима лиценцу издаје Приштина.

Привремене институције у Приштини наштампале су брошуре које су поделиле српским агенцијама и водичима на административним прелазима, а у њима до детаља наводе ко све може да обавља услуге туристичких водича на простору Косова и Метохије. Огласила се и Епархија рашко-призренска која је нагласила да се мора правити очигледна разлика између туристичких и ходочасничких путовања, те да слобода вероисповести гарантује верницима слободан пролаз до светиња и учествовање у богослужењима.

Колико звездица дајете Дечанима?

Ковић каже да се са једне стране говори о туризму као привредној делатности, док је са друге реч о основним верским слободама које су непорециве, чак и по законима такозваног Косова. То је важна разлика о којој би се морало водити рачуна убудуће, напомиње он.

Такозвано Косово говори о туризму и туристичким турама. Међутим, Епархија рашко-призренска нагласила је да овде није реч о туризму, него о поклоничким путовањима. И заиста, сва путовања која се организују из остатка Србије на Косово и Метохију имају поклонички карактер. Дакле, њихови циљеви су пре свега духовни, а затим и културно-историјски, и о томе би заиста требало водити рачуна. То су две потпуно различите ствари, каже Ковић за Спутњик.

Професор најмање једном, а често и неколико пута годишње студенте историје са београдског универзитета води на ходочасничко путовање кроз читаво Косово и Метохију. Од манастира Бањске, Газиместана, Грачанице, Драганца, преко Урошевца до Љевишке, Призренске богословије, Светих Архангела, кроз Зочиште, Ораховац, Велику Хочу, до Високих Дечана и Пећке патријаршије.

Генерације српских студената ишле су овим и сличним путевима, учећи о историји, али и о судбини српског народа, његовом страдању и непрекидној борби за опстанак. Смештај нису имали у хотелима или мотелима, већ у манастирским конацима и кућама српских домаћина по енклавама. Уколико Албанци буду инсистирали да су ходочасничка путовања заправо туристичка, можда и српске домове ставе на туристичку мапу. То можда и не би било тако лоше, уколико би то подразумевало да их више нико не малтретира.

Тешко је замислити да би неки туристички водич из Приштине могао да убеди професоре, па и студенте, Универзитета у Београду у неку нову верзију историје Косова и Метохије. Историја ових простора одавно је написана, утврђена и прихваћена у међународној науци. Могу да се мењају поједини детаљи, хронолошки оквири или техникалије, али се зна шта је историја ових простора и та чињеница је оверена у међународној науци.

Шта је циљ овог закона?

Наш саговорник каже да је циљ Приштине да овим законом пресече везу између преосталог народа и цркве са матицом . Он не верује да ће Албанци у томе успети, али каже да у сваком случају треба тражити начине кроз које ће се ова путовања наставити.

Последњих година стотине хиљада поклоника посетиле су Косово и Метохију. Ништа не може да замени лично искуство, оно што човек види својим очима и осети непосредно. Управо је тако успостављена посебна веза између Косова и Метохије и осталих српских крајева. Иако је косовски завет веома древан, питање је да ли смо икада у новије време имали овако снажну повезаност са Косовом и Метохијом као данас. За то су, у великој мери, заслужна управо ова поклоничка путовања.

Важно је разумети да је ово део готово свакодневних насртаја Приштине на Српску православну цркву и на преостало српско становништво које још није протерано одоздо. Права реч је геноцид , истиче Ковић, и он се одвија управо сада пред нашим очима.

Да ли ће се то зауставити? У догледно време – тешко. Србија данас на територији Косова и Метохије нема утицај какав је некада имала. Тамо се налазе стране окупаторске трупе и добрим делом ће управо од њих зависити шта ће се даље догађати на Косову и Метохији.

Што их више тлаче више ће нас долазити!

Упркос све отворенијем насиљу према Србима са Косова, што озакоњеном, што отворено криминалном, а некажњеном, поклоника је све више. Колико год да се Куртијев режим труди да прегази преостале Србе доле, утолико расту посете не само светињама, већ и сународницима по енклавама. Тај феномен, каже Ковић, тешко је објаснити некоме ко не зна значење Косова и Метохије.

Тешко је то објаснити. Што су насиља чешћа и грубља, то је број поклоника већи. Као да људи осећају да се на Косову и Метохији налазе одговори на кључна питања нашег времена. Тамо се решава питање да ли смо и данас верни косовском завету који нам је оставио свети кнез Лазар, а пре њега Свети Сава, као светосавски завет – или смо га погазили. Реч је о основном моралном питању – да ли ћемо напустити своју браћу и сестре и окренути леђа онима који данас страдају, или ћемо настојати да им помогнемо на сваки могући начин.

Тамо се решава и питање голог опстанка Републике Србије , објашњава он, јер би прихватање отцепљења Косова и Метохије могло да отвори пут даљем распарчавању државе. Решава се и питање привреде и економске судбине нашег народа, јер се на Косову налазе огромна природна богатства. И, наравно, на првом месту, решава се питање судбине наших светиња . То нису светиње само српског народа, додаје наш саговорник, јер оне припадају целокупној светској културној баштини и налазе се под заштитом Унеска.

Када се све то зна, постаје јасно зашто све већи број Срба жели да добије одговор на та питања. Где би се ти одговори могли боље наћи него на самом Косову? Истовремено, тим путовањима пружа се подршка Србима који су остали да живе у енклавама. Колико год њима значи та помоћ и подршка, толико и нама значе сусрети са људима који, упркос свему, истрајавају на својој земљи, на заветној српској земљи. Зато и нама значе ти сусрети. Све су то разлози у којима би требало тражити изворе ових река људи које теку на Косово и Метохију, како из остатка Србије, тако и из Српске и Црне Горе, закључује Ковић.

Чланак Ово је тешко објаснити: Џабе приштинске лиценце – што нас више тлачите, више ће нас долазити! се појављује прво на ИСКРА.

Спомен-плоча отетим новинарима Радио Приштине Ранку Перенићу и Ђуру Славују, коју је Удружење новинара Србије (УНС) са својим огранком на Косову* поставило на путу Велика Хоча-Зочиште, девети пут је срушена.

“Овде су 21. 8. 1998. године отете наше колеге новинари, Ђуро Славуј и Ранко Перенић – тражимо их”, писало је на овој спомен-плочи.

Председник УНС-а Живојин Ракочевић рекао је да је „девети пут срушен споменик истини и слободи медија“.

„Девети пут је срушен једини спомен на двојицу професионалаца, на њихове животе, на бол породица и колега који двадесет осам година понављају: ‘тражимо их!’. Ко су људи који руше споменике, какво је друштво и заједница која затире сваки траг људима који су се борили за истину, који су отети и нестали?“, упитао је Ракочевић.

Четири године смо се, рекао је Ракочевић, „надали да је мржња утихнула и да ће спомен-плоча невиним професионалцима остати да позива на правду и откривање починилаца“.

„Фанатична упорност у рушењу спомен-плоче новинарској екипи РТВ Приштина, Ђуру Славују и Ранку Перенићу, постала је симбол убијања истине, симбол убиства после смрти и мера пропасти косовских институција. На обележавању отмице наших колега, у августу прошле године, полицајци у цивилу су нас снимали телефонима на којима су били грбови Ослободилачке војске Косова (ОВК), а Славуја и Перенића су 1998. године отетли управо припадници те организације. У том парадоксу се крије део несреће, а можда и судбине наших колега“, истакао је он.

Ракочевић је најавио да ће УНС са својим огранком на Косову* десети пут обновити спомен-плочу Славују и Перенићу.

„Обнављаћемо је док нас буде и док буде ове професије, обнављаћемо је као доказ да смо живи, и да живимо ту – међу рушитељима, отмичарима и убицама. Нема ни једног познатог споменика који је толико рушен и обнављан у протеклих двадесет година – нема силе на свету која може зауставити његово подизање. Истина се увек подиже из свих рушења и рушевина, а колеге и породице Славуј и Перенић стаће и ове године поред спомен-плоче и својим радом и болом поновити: ‘жива је њихова и наша истина. Тражимо их!“ , навео је он.

О спомен-плочи

УНС и ДНКиМ су плочу први пут поставили 2012. године, на 14. годишњицу отмице новинарске екипе.

За вишеструко рушење плоче отетим новинарима полиција је само једанпут пронашла починиоца. Шабан Бериша (47) условно је кажњен на три месеца затвора и 200 евра новчане казне за рушење плоче.

Упркос податку да је Бериша у истрази признао да је плочу ишчупао користећи грађевинску машину и да је био мотивисан етничким разлозима, у пресуди је та околност изостављена. УНС, као оштећена страна, није никада позван од стране суда у Ђаковици, нити му је омогућен увид у спис предмета.

Подсетимо, Ђуро Славуј и Ранко Перенић су се 21. августа 1998. године, са жељом да направе прилог о отетим монасима,  упутили ка манастиру Свети Врачи у Зочишту. Након неколико пређених километара скренули су на погрешан пут који их је одвео до припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК). Од тог тренутка губи им се сваки траг, а до данас породице Перенић и Славуј немају званичне информације о њиховој судбини.

УНС је детаљно истраживао отмицу Ђура Славуја и Ранка Перенића, о чему је и објавио и серију текстова, који се могу пронаћи у Досијеу УНС-а о убијеним и несталим новинарима.

Чланак Девети пут срушена спомен-плоча новинарима Ђуру Славују и Ранку Перенићу се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Gestur Gislason

Епархија рашко-призренска објавила је да су у законом утврђеној специјалној заштитној зони манастира Високи Дечани поново покренути радови на траси повезаној са спорним пројектом међународног пута Дечани–Плав и позвала надлежне у Приштини и међународне представнике да учине све да се радови обуставе.

„Природа и обим радова превазилазе уобичајено одржавање пута и имају обележја изградње, реконструкције или значајнијег унапређења путне инфраструктуре унутар заштићеног подручја“, саопштено је из Епархије.

У саопштењу се истиче да ни Епархија, а ни манастир Високи Дечани нису обавештени о радовима, као и да им нису достављени пројектна документација и образложење о њиховој сврси, обиму и правном основу.

У Епархији указују да није затражена ни сагласност Српске православне цркве, иако је то предвиђено Законом о специјалним заштитним зонама и да није познато да је покренут поступак пред Саветом за спровођење и надгледање.

Епархија подсећа да ово није први покушај извођења радова на истој или повезаној траси без пуног поштовања закона, јер су слични радови започети 2018. и 2020. године, али су обустављени након реакције међународних представника.

Епархија је позвала полицију и друге надлежне органе да утврде ко је наручио и одобрио радове, провере њихов правни основ и предузму мере да се обезбеди поштовање закона и режима Специјалне заштитне зоне, као и да се започети радови обуставе, преноси Срна.

Упућен је и позив међународним представницима на Косову и Метохији, укључујући ЕУ, ОЕБС и КФОР, да размотре овај случај и помогну у очувању законских механизама и договора успостављених ради заштите манастира Високи Дечани.

Чланак Епархија рашко-призренска: Поново покренути радови у заштићеној зони Високих Дечана се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Godong/Universal Images Group

Епархија рашко-призренска саопштила је, поводом навода о примени нових туристичких прописа на подручју АП Косова и Метохије, да је неопходно јасно раздвојити комерцијалну туристичку делатност од верских поклоничких путовања.

Из Епархије су поручили да очекују да свака примена прописа из области туризма буде спроведена уз пуно поштовање загарантованих права на слободу вероисповести, слободу кретања, слободан приступ верника верским објектима, као и посебног правног положаја и права које Српска православна црква има на Косову и Метохији.

„Само таквим приступом могуће је истовремено обезбедити законито уређење туристичке делатности и несметано остваривање основних људских права и слобода“, наведено је у саопштењу.

Епархија рашко-призренска навела је да је примила обавештења од поклоничких група које се враћају са посета српским светињама на Косову и Метохији да им је тзв. косовска полиција уручивалалетке са обавештењем Министарства културе и туризма у вези са применом закона о туризму, који ступа на снагу 1. августа 2026. године.

Како се наводи у обавештењу које преноси Епархија, лица која професионално обављају послове туристичког водича и предводе организоване групе у туристичке сврхе морају поседовати одговарајућу лиценцу.

Такође се наводи да организоване групе које долазе са страним туристичким водичем без лиценце морају током боравка бити у пратњи локалног туристичког водича лиценцираног на Косову и Метохији, уз најаву новчаних казни за непоштовање ових правила.

Истовремено, из Епархије наводе да се у појединим медијима помиње забринутост да организоване поклоничке групе верника Српске православне цркве убудуће неће моћи да посећују манастире Српске православне цркве без испуњавања наведених услова који се односе на туристичке водиче са лиценцом издатом од стране Приштине.

„Имајући у виду да су ови наводи изазвали разумљиву забринутост међу верницима, неопходно је јасно разликовати комерцијалну туристичку делатност од верских поклоничких путовања као једног од кључних видова остваривања слободе вероисповести. Манастири Српске православне цркве на Косову и Метохији пре свега су живе светиње, места богослужења, молитве и монашког живота. Огромна већина посетилаца не долази у ове светиње као туристи, већ као поклоници који желе да учествују у богослужењима, поклоне се светим моштима, затраже духовни савет и посете манастире у оквиру свог верског живота“, наводи се у саопштењу.

Подсећа се да слобода вероисповести непосредно обухвата и право верника да слободно долазе у своје светиње, учествују у богослужењима и организују поклоничка путовања.

„Епархија не доводи у питање право надлежних институција да, у оквиру важећег законодавства, уређују професионално обављање послова туристичких водича и комерцијалне туристичке услуге. Међутим, регулисање комерцијалних туристичких услуга не може се тумачити на начин којим би се верска поклоничка путовања уз пастирску пратњу верника, учешће у богослужењима и уобичајени верски живот манастира изједначавали са професионалним пружањем туристичких услуга“, наведено је.

Како се додаје, ниједно тумачење туристичких прописа не може умањити право Српске православне цркве да самостално уређује верски живот у својим манастирима, нити може да задире у њену надлежност у погледу богослужења, пастирске делатности, духовне поуке и представљања сопствене духовне, историјске и културне баштине.

Чланак Обилазак манастира СПЦ уз водиче лиценциране у Приштини: Огласила се Епархија рашко-призренска се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Chris McGrath/Getty Images

Да ли нова правила о раду туристичких водича која од 1. августа уводи Приштина могу потпуно зауставити одлазак организованих туристичких и поклоничких група из централне Србије на Косово и Метохију и посете српским светињама у јужној покрајини?

И, како ће на нове забране и нова ограничења реаговати они које на Косово и Метохију, које до светиња вуку и срце и душа?

И ова, и много других питања намећу се посла најаве Приштине да од 1. августа све туристичке групе морају „током целог боравка на Косову бити у пратњи лиценцираног туристичког водича“, да више неће дозволити да „страни туристички водичи представљајуКосово како желе“.

„Ако се овако нешто догоди, мислим да би то био веома тежак ударац за све нас који редовно долазимо на Косово и Метохију. То би значило константну конфронтацију са водичима који би се трудили да наметну оно што се у Приштини сматра историјом и исправним тумачењем прошлости“, каже реагујући на најаве Приштине професор историје на Филозофском факултету у БеоградуМилош Ковић.

Наглашава да је важно овим поводом рећи да не постоји више историја Балкана, Србије и у саставу Србије – Косова и Метохије,да постоји једна интерпретација која је опште прихваћена у целом свету и зна се шта је историја ових крајева, укључујући и Косово и Метохију.

„Сваки покушај да се наметне одређена интерпретација онима који су водичи, сам по себи је тоталитаран јер ни у једној земљи света се не догађа да некаква министарства покушавају да контролишу оно што ће водичи говорити. Они који долазе на Косово и Метохију из остатка Србије нису туристи, то су поклоници, то су сасвим специфичне групе поклоника. Овде се ради о духовном поклоништву и групама које долазе у светиње СПЦ. Заиста би било занимљиво видети на који начин би се понашали ти тзв. водичи које акредитује Косово у Дечанима, или у Пећкој Патријаршији“, каже професор Ковић додајући да су нове мере само део притисака и напада на СПЦ.

За њега ради се о најави озбиљног насиља које има за циљ да заустави реке поклоника које годинама стижу на КиМ.

„Уколико се то спроведе био би то озбиљан ударац и веома је важно да видимо шта по овом питању могу да ураде наша држава и пре свега СПЦ“, речи су професора Ковића.

Он посебно наглашава чињеницу да се веза Срба ма где били са Дечанима, Грачаницом, Патријаршијом, Богородицом Љевишком не може прекинути ни покидати.

„Уколико нас буду спречавали да долазимо у групама, долазићемо појединачно. Да видимо онда да ли ће у сваки аутомобил да поставе по једног свог водича“, вели Ковић.

По њему, ако та мера остане и ако се ништа не буде могло урадити, онда се мора размислити о промени форме поклоничких путовања.

„Ваља знати да су се та поклоничка путовања на Косово показала као круцијална, кључна у учвршћивању свести шта су нама Косово и Метохија и у обнови Косовског завета. Оно што је кључно јесте отићи на Косово и својим очима, својим срцем открити шта је света земља. Мора се нагласити да је половина поклоника сада из Републике Српске. Не мислим да ће то да се прекине али ће ово да буде озбиљан ударац ако се нешто не учини“, закључује професор Ковић.

За књижевника из Грачанице Живојина Ракочевића увођење лиценцираних туристичких водича за аутобусе и организоване туристичке посете Косову и Метохији „директан је одговор Приштине на стотине хиљада људи који долазе у светиње Косова и Метохије“.

„Суштина је у томе да после 27 година репресије, дискриминације, ограничавања, повлачења, предаје различитих ингеренција, Срби упркос свему у све већем броју долазе на Косово и Метохију. Што је већа репресија то се повећава број људи који долазе у светиње и код народа у гетима и енклавама. Тако да је суштина ове најновије иницијативе заправо одсецање манастира СПЦ како би постали изоловане заједнице, као и одсецање Срба на КиМ од своје матице„, каже Ракочевић за РТ Балкан.

Додаје и да је суштина комплетног процеса да „постоје туристички водичи за литургије“.

„Очигледно је да се овим папиром и овим уредбама настоји да литургија добије свог туристичког водича, да верник и ходочасник добије свог косовског туристичког водича. Апсурд, парадокс и бесмисао, али, докле год сте живи има нешто да вам се узме, и кад год помислите да више нема шта што није отето, одузети и узрпирано онда се појави нека нова креативност у бесмислу и апсурду“, закључује Ракочевић.

Са друге стране, у туристичким агенцијама које организују поклоничка путовања кажу да чекају да виде шта се дешавати од 1. августа.

„Те услове које Приштина сада поставља готово је немогуће испунити“, каже за РТ Балкан власник једне туристичке агенције која већ годинама води туристичке групе из источне Србије на Косово и Метохију.

Према наводима из летка који министарство туризма и културе тзв. Косова већ дели на административним прелазима, „организоване групе које улазе на Косову у пратњи страног туристичког водича који нема лиценцу издату у складу са регулативима Републике Косово, морају током целог боравка бити у пратњи лиценцираног домаћег туристичког водича“.

Даље се наводи да за „сваку организовану групу туристичке агенције морају ангажовати само водиче који испуњавају законске услове Косова“.

„Први проблем са којим се суочавамо јесте недостатак тих њихових туристичких водича јер је према подацима које имамо на Косову тек десетак лиценцираних водича. Други је цена и да ли ће ти водичи хтети да раде са нама, трећи проблем да ли ти водичи уопште говоре српски језик. И на крају, најважније шта ће ти водичи причати туристима, поклоницима, да ли ће људи из Србије то уопште желети да слушају“, каже овај власник агенције.

Шта је стварна намера ових мера да се наслутити из изјава које су званичници косовског министарства туризма дали недавно на додели првих 12 лиценци туристичким водичима.

Тада је речено да су уређење ове области тражили туристички оператери и домаћи водичи „који су стално указивали да је недостатак лиценцирања створио простор да страни водичи представљају ‘историју, културу и наслеђе Kосова’ према сопственим тумачењима“.

„Постоји надзор, страни туристички водичи не могу да долазе без поштовања правила која смо успоставили и без контакта са нашим лиценцираним туристичким водичима“, рекла је министарка туризма тзв. Косова Саранда Богујевци за Коху додајући да је сада „успостављен механизам који истовремено служи и за надзор и за пријављивање случајева када водичи, било домаћи било страни, искривљују нашу историју“.

Председник Уније туризма тзв. Kосова Баки Хоти рекао је да је „уређивање тржишта био један од дугогодишњих захтева туристичког сектора, посебно због случајева у којима су страни водичи тумачили историју без икаквог институционалног надзора“.

„Kампању је покренуло Министарство културе и туризма, а ми смо као Унија заинтересовани да уредимо тржиште, јер већ четири године указујемо на проблем да страни туристички водичи долазе и представљајуKосово како они желе“, изјавио је он.

Истовремено, Богујевци за Коху изјавила једа је сада „успостављен механизам који истовремено служи и за надзор и за пријављивање случајева када водичи, било домаћи било страни, искривљују нашу историју“.

Историчар из Грачанице Александар Гуџић за РТ Балкан констатује да се ради о покушају Приштине да се кроз институционални оквир заправо пласира албанско виђење косовске прошлости.

„То у пракси значи да ћемо имати туристичког водича Албанаца који ће туристима, људима из Србије, презентовати своје виђење Дечана, албанско виђење Грачанице, албанско виђење Богородице Љевишке, Пећке Патријаришије. Туристички водич из Приштине туристима, верницима, поклоницима који долазе из Србије, Дечане ће представити као део косовске културне баштине, албанско наслеђе, албанску цркву коју су Срби узурпирали. Уз ово и гомилу других неистина и научне неутемељених конструкција. И то све кроз жељу да се уреди област туризма“, каже Гуџић.

Према његовој оцени ни овај покушај Приштине не може зауставити вернике, туристе, поклонике који долазе на КиМ на поклоњење светињама.

„Не може зауставити, посете али ће свакако унети нелагоду међу оне који долазе да посете цркве и манастире, светиње. Свакако ће отежати посете, а крајњи циљ и јесте да се смањи број Срба који ће долазити. Крајњи циљ политичких и културних елита тамо, албанских, јесте управо кидање свих веза КиМ са централном Србијом. Можда ово, међутим, буде контрапродуквино, КиМ је сувише важно за Србе да би они од њега одустали“, каже Гуџић.

Ситуација свакако није нормална, али, најновије условљавање може да резултира, закључује саговорник, да људи почну појединачно више долазити, а за појединачне посете нису потребни туристички водичи.

Чланак Нови подмукли удар: Може ли Курти зауставити Србе да посећују светиње на Космету се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Thomas Brey/picture alliance

Приштина и даље наставља терор над Србима. Након здравствених и просветних установа на ред су дошле и српске светиње. Новим мерама покушавају да спрече поклоничка путовања и обиласке српских светиња на Косову и Метохији. У плану им је да од 1. августа уведу да туре које стижу из централне Србије у обилазак српских манастира могу само у пратњи локалних водича којима је лиценцу издала Приштина.

Привремене институције штампале су брошуре који се ових дана деле српским агенцијама и водичима на административним прелазима. Ту је до детаља наведено ко може да обавља услуге туристичких водича на простору Косова и Метохије.

„У циљу спровођења закона бр.08/Л’074  о туризму, Министарство културе и туризма обавештава све све туристичке оператере, агенције и водиче о њиховим законским обавезама. Свако лице које обавља делатност туристичког водича на територији (такозване)Републике Косово и предводи организоване групе у туристичке сврхе, мора поседовати важећу лиценцу издату од стране Министарства културе и туризма“, стоји у брошури.

Додају да током обављања дужности водич је у обавези да носи видно истакнуту идентификациону картицу (лиценцу), као и да пружа услуге искључиво у области за коју је лиценциран.

„Организоване групе које улазе на (тзв.) Косово у пратњи страног туристичког водича који нема лиценцу издату у складу са регулативамаКосова, морају током целог боравка бити у пратњи лиценцираног домаћег туристичког водича“, стоји у летку који дели полиција.

Прецизирају да за сваку организовану групу туристичке агенције морају ангажовати само оне водиче који испуњавају законске услове које је прописала приштинска власт.

„Пуна примена почиње 1. августа 2026. године. Непоштовање ових правила представља законски прекршај. Физичка и правна лица која обављају ову делатност без лиценце биће кажњена новчаним казнама у складу са законодавством на снази“, стоји у брошури.

Чланак Нове игре Куртија: Шта пише у лецима које полиција дели Србима који обилазе светиње на КиМ (ФОТО) се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Godong/Universal Images Group

Да ли ће туристичке и поклоничке групе које из централне Србије обилазе светиње на Косову и Метохији од 1. августа у аутобусима, уз групе, од уласка до излазака са КиМ морати да имају водиче лиценциране у Приштини и да ли ће ти водичи са групама улазити у светиње, у Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију или Архангеле да им преносе приштински лиценцирану квазиисторију?

Ова питања отварају се после више незваничних најава из Приштине, али и после летака који су неки од возача туристичких група добили на прелазу Мердаре у недељу поподне.

„Једна група верника била је у организацији наше агенције у недељу, на Аранђеловдан, у манастиру Архангели и на прелазу Мердаре, полиција је нашем возачу дала летак. Са тим летком су га и фотографисали као доказом да је упознат са новим условима уласка туристичких група на Космет. На летку дословно пише да морамо имати водича од тренутка уласка на Косово и Метохију до изласка, и да тај водич мора бити лиценциран у Приштини“, каже за РТ Балкан власник једне од туристичких агенција са истока Србије која организује путовања у светиње на Космету и који је замолио да не објављујемо његово име ни име агенције због могућих компликација.

Наш саговорник каже да је просто немогуће испунити ту обавезу и са њом се није срео нигде.

„На летку који смо добили јасно пише да водичи који иду са групама морају имати лиценцу коју издаје Министарство културе Косова. Тај водич биће са нама од Мердара, кроз Митровицу или Приштину, али, оно што нам није јасно да ли ће он са групом ући кроз капију Дечана или Грачанице. Да ли ће у цркви он, уместо монаха или игумана, говорити верницима о историји наших светиња? Или ће само контролисати шта се прича и изрицати упозорења? За сада је непознаница како ће све то функционисати у пракси“, каже наш саговорник.

Додаје да по неким информацијама које имају у агенцијама на територији читавог Косова и Метохије до сада је лиценцирано тек десетак водича, а посебно питање је да ли они знају српски језик.

„Друго питање јесте да ли они хоће и по којој цени да раде са нама, да ли ће тражити, рецимо 500 евра за једну групу за један дан? Ко ће да покрије тих 500 евра? Имамо у плану групу за Дечане и Грачаницу за крај августа, али смо стопирали све активности, док не видимо каква ће бити искуства других. Планирали смо једнодневно путовање, али сада чекамо да видимо шта ће бити са колегама који организују вишедневне посете нашим светињама. Чекамо упутства нашег министарства, Канцеларије за КиМ, да видимо из медија шта ће се дешавати. За сада не знамо ни шта ћемо ни како ћемо“, каже овај власник туристичке агенције.

Други наш саговорник из северног дела Косовске Митровице који често са групама поклоника обилази светиње јужно од Ибра каже да је јасна намера приштинских власти да и на овај начин ограниче број верника и поклоника који организовано долазе на Косово и Метохију у обилазак светиња.

„Лиценце за те водиче издаје или Министарство туризма или Министарство културе. А веома је јасно и познато како, рецимо, Министарство културе тзв. Косова гледа на историју, на српске светиње. За њих су све то албански манастири, албанске светиње, за њих су Дечане и Грачаницу, као и Пећку патријаршију зидали Албанци, њихова традиција на простору КиМ је вековна, а Срби и СПЦ су узурпатори и окупатори. То је историја коју они планирају да представе туристичким групама“, каже саговорник.

Иначе, на простору КиМ је недавно лиценцирано првих 12 туристичких водича, а в. д. министра туризма и култура Саранда Богујевци најавила је да ће се од 1. августа„свака особа која обавља делатност туристичког водича без лиценце сматрати нелегалном и да ће се суочити се са казненим мерама“. Такође, од 1. августа биће појачан надзор и над страним туристичким водичима који раде на Kосову.

Поред овог, на додели првих 12 лиценци водичима оцењено је да су уређење ове области тражили туристички оператери и домаћи водичи „који су стално указивали да је недостатак лиценцирања створио простор да страни водичи представљају историју, културу и наслеђе Kосова према сопственим тумачењима“.

„Биће активирани сви механизми и биће објављене додатне информације ради подизања свести. Постоји надзор, страни туристички водичи не могу да долазе без поштовања правила која смо успоставили и без контакта са нашим лиценцираним туристичким водичима“, рекла је Богујевци за „Коху“ додајући да је сада „успостављен механизам који истовремено служи и за надзор и за пријављивање случајева када водичи, било домаћи било страни, искривљују историју“.

Председник Уније туризма тзв. Kосова Баки Хоти рекао је да је „уређивање тржишта био један од дугогодишњих захтева туристичког сектора, посебно због случајева у којима су страни водичи тумачили историју Kосова без икаквог институционалног надзора“.

„Kампању је покренуло Министарство културе и туризма, а ми смо као Унија заинтересовани да уредимо тржиште, јер већ четири године указујемо на проблем да страни туристички водичи долазе и представљају Kосово како они желе“, изјавио је он.

По њему, „непостојање система лиценцирања онемогућавало је ограничавање рада страних туристичких водича, јер Kосово није имало лиценциране водиче које би међународни туристички оператери могли да ангажују“.

„Kада није постојала контрола ко долази да представља, која особа, који водич, из које државе, из Србије или неке друге, наравно да је погрешно тумачио историју и културу ваше земље. То је разлог због којег смо инсистирали да се ово што пре спроведе. Говорили смо да водичи хитно морају бити лиценцирани, јер ако једна држава нема лиценциране водиче, онда нема право да забрани водича из друге државе, пошто страни туристички оператер може да тражи лиценцираног водича“, рекао је он.

Како је раније речено у Приштини, „ступањем на снагу нових мера од августа, институције имају за циљ да историју и културно наслеђе земље представљају искључиво овлашћени туристички водичи под надзором државних механизама“.

Чланак Шта се Србима још спрема на КиМ: У светиње само уз водиче лиценциране у Приштини се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Godong/Universal Images Group

Да ли ће туристичке и поклоничке групе које из централне Србије обилазе светиње на Косову и Метохији од 1. августа у аутобусима, уз групе, од уласка до излазака са КиМ морати да имају водиче лиценциране у Приштини и да ли ће ти водичи са групама улазити у светиње, у Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију или Архангеле да им преносе приштински лиценцирану квазиисторију?

Ова питања отварају се после више незваничних најава из Приштине, али и после летака који су неки од возача туристичких група добили на прелазу Мердаре у недељу поподне.

„Једна група верника била је у организацији наше агенције у недељу, на Аранђеловдан, у манастиру Архангели и на прелазу Мердаре, полиција је нашем возачу дала летак. Са тим летком су га и фотографисали као доказом да је упознат са новим условима уласка туристичких група на Космет. На летку дословно пише да морамо имати водича од тренутка уласка на Косово и Метохију до изласка, и да тај водич мора бити лиценциран у Приштини“, каже за РТ Балкан власник једне од туристичких агенција са истока Србије која организује путовања у светиње на Космету и који је замолио да не објављујемо његово име ни име агенције због могућих компликација.

Наш саговорник каже да је просто немогуће испунити ту обавезу и са њом се није срео нигде.

„На летку који смо добили јасно пише да водичи који иду са групама морају имати лиценцу коју издаје Министарство културе Косова. Тај водич биће са нама од Мердара, кроз Митровицу или Приштину, али, оно што нам није јасно да ли ће он са групом ући кроз капију Дечана или Грачанице. Да ли ће у цркви он, уместо монаха или игумана, говорити верницима о историји наших светиња? Или ће само контролисати шта се прича и изрицати упозорења? За сада је непознаница како ће све то функционисати у пракси“, каже наш саговорник.

Додаје да по неким информацијама које имају у агенцијама на територији читавог Косова и Метохије до сада је лиценцирано тек десетак водича, а посебно питање је да ли они знају српски језик.

„Друго питање јесте да ли они хоће и по којој цени да раде са нама, да ли ће тражити, рецимо 500 евра за једну групу за један дан? Ко ће да покрије тих 500 евра? Имамо у плану групу за Дечане и Грачаницу за крај августа, али смо стопирали све активности, док не видимо каква ће бити искуства других. Планирали смо једнодневно путовање, али сада чекамо да видимо шта ће бити са колегама који организују вишедневне посете нашим светињама. Чекамо упутства нашег министарства, Канцеларије за КиМ, да видимо из медија шта ће се дешавати. За сада не знамо ни шта ћемо ни како ћемо“, каже овај власник туристичке агенције.

Други наш саговорник из северног дела Косовске Митровице који често са групама поклоника обилази светиње јужно од Ибра каже да је јасна намера приштинских власти да и на овај начин ограниче број верника и поклоника који организовано долазе на Косово и Метохију у обилазак светиња.

„Лиценце за те водиче издаје или Министарство туризма или Министарство културе. А веома је јасно и познато како, рецимо, Министарство културе тзв. Косова гледа на историју, на српске светиње. За њих су све то албански манастири, албанске светиње, за њих су Дечане и Грачаницу, као и Пећку патријаршију зидали Албанци, њихова традиција на простору КиМ је вековна, а Срби и СПЦ су узурпатори и окупатори. То је историја коју они планирају да представе туристичким групама“, каже саговорник.

Иначе, на простору КиМ је недавно лиценцирано првих 12 туристичких водича, а в. д. министра туризма и култура Саранда Богујевци најавила је да ће се од 1. августа„свака особа која обавља делатност туристичког водича без лиценце сматрати нелегалном и да ће се суочити се са казненим мерама“. Такође, од 1. августа биће појачан надзор и над страним туристичким водичима који раде на Kосову.

Поред овог, на додели првих 12 лиценци водичима оцењено је да су уређење ове области тражили туристички оператери и домаћи водичи „који су стално указивали да је недостатак лиценцирања створио простор да страни водичи представљају историју, културу и наслеђе Kосова према сопственим тумачењима“.

„Биће активирани сви механизми и биће објављене додатне информације ради подизања свести. Постоји надзор, страни туристички водичи не могу да долазе без поштовања правила која смо успоставили и без контакта са нашим лиценцираним туристичким водичима“, рекла је Богујевци за „Коху“ додајући да је сада „успостављен механизам који истовремено служи и за надзор и за пријављивање случајева када водичи, било домаћи било страни, искривљују историју“.

Председник Уније туризма тзв. Kосова Баки Хоти рекао је да је „уређивање тржишта био један од дугогодишњих захтева туристичког сектора, посебно због случајева у којима су страни водичи тумачили историју Kосова без икаквог институционалног надзора“.

„Kампању је покренуло Министарство културе и туризма, а ми смо као Унија заинтересовани да уредимо тржиште, јер већ четири године указујемо на проблем да страни туристички водичи долазе и представљају Kосово како они желе“, изјавио је он.

По њему, „непостојање система лиценцирања онемогућавало је ограничавање рада страних туристичких водича, јер Kосово није имало лиценциране водиче које би међународни туристички оператери могли да ангажују“.

„Kада није постојала контрола ко долази да представља, која особа, који водич, из које државе, из Србије или неке друге, наравно да је погрешно тумачио историју и културу ваше земље. То је разлог због којег смо инсистирали да се ово што пре спроведе. Говорили смо да водичи хитно морају бити лиценцирани, јер ако једна држава нема лиценциране водиче, онда нема право да забрани водича из друге државе, пошто страни туристички оператер може да тражи лиценцираног водича“, рекао је он.

Како је раније речено у Приштини, „ступањем на снагу нових мера од августа, институције имају за циљ да историју и културно наслеђе земље представљају искључиво овлашћени туристички водичи под надзором државних механизама“.

Чланак Шта се Србима још спрема на КиМ: У светиње само уз водиче лиценциране у Приштини се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pierre Crom

У Урошевцу, граду на Косову и Метохији који је добио име по последњем српском цару Стефану Урошу петом, у народу познатијем као Урош Нејаки, сину цара Душана Силног, покренута је петиција „За Феризај без Урошевца“ којом се од Скупштине тзв. Косова тражи укидање званичне употребе назива „Урошевац“ и коришћење искључиво назива „Феризај“ у свим документима и службеној комуникацији институција.

Иначе, Фериз, по коме су Албанци дали име овом граду, био је, како је у једном тексту од пре десетак година навео новинар и публициста са Косова и Метохије Синиша Костић, „озлоглашени великаш за време Османлија, који је предњачио у зулуму према Србима из тог краја“.

„По Душановој смрти, његов син Урош је столовао у Неродимљу, неколико километара од данашњег Урошевца. Међутим, у Титовој Југославији било је допуштено да у званичним документима стоји и Урошевац и Феризај, иако Урош преведен са српског на албански никако није могао да буде Фериз, како су многи, заслепљени братством и јединством тумачили“, записао је тада Костић.

Промена имена за Албанце је сада „питање историјске правде“.

„Нека ова петиција и ова иницијатива из Феризаја послуже као подстрек институцијама централног нивоа да формирају стручне комисије које ће размотрити ово питање и потом га упутити Скупштини Републике Kосово на расправу и одлучивање“, изјавио је Агим Аљиу, председник општине Урошевац који је први потписао петицију.

Иницијатор петиције Башким Фазљиу изјавио је, ма шта то значило, да „петиција није против ни једне заједнице“, већ је искључиви циљ уклањање назива „Урошевац“ из званичне употребе.

„Данас је историјски дан за грађане Феризаја. Kористећи демократско право, покренули смо петицију упућену Скупштини Kосова за укидање званичне употребе назива Урошевац. Истовремено тражимо да се на сва три језика – албанском, српском и енглеском – у свим документима, таблама, регистрима, правним актима и званичној комуникацији Републике Kосово користи искључиво назив Феризај“, рекао је Фазљиу.

Покретач иницијативе изјавио је како очекује ће у наредних неколико недеља прикупити 20.000 потписа, да су „грађани Феризаја јединствени по овом питању“, док је председник села Плешина Сабедин Мустафа оценио да је иницијатива требало да буде покренута и раније.

„Ово је добра иницијатива ове групе која прикупља потписе. Назив Урошевац дали су српски властодршци који су овде владали стотинама година. Феризај је старији назив, а касније су тадашње политичке структуре Србије увеле назив Урошевац. Сматрам да ова иницијатива треба да успе, јер је изворни назив града Фериз“, изјавио је како су пренели медији на Косову и Метохији грађанин Лумни Саљиху.

Историчар из Грачанице Александар Гуџић, коментаришући за РТ Балкан ову иницијативу каже да је 90-их година прошлог века и у периоду после рата, у албанској јавности грађен наратив о „Косову као вековној албанској земљи“, о „континуитету данашњих Албанаца на овим просторима“, о „српској окупацији“, о „Србима као окупаторима који су дошли на ово подручје“.

„Петиција у Урошевцу има за циљ да потврди тај наратив о српској окупацији, о Албанцима као жртви, о албанском континуитету. Јер, назив Урошевац подсећа на српско присуство на Косову“, каже Гуџић.

Наш саговорник подсећа да је данашњи Урошевац настао на месту на коме су се развијале старе цивилизације, да у периоду Немањића, Урошевац није био град, али да су Немањићи на ширем подручју имали своје резиденције, од Сврчина, где је Душан крунисан, до дворова у Паунима, Неродимљу, Штимљу.

„Само насеље не зна се када је настало, али већи значај добија седамдесетих година 19. века када кроз Урошевац пролази пруга Митровица – Солун. Тада се место убрзано развија, постаје варошица, а указом Краљевине Србије, 1912. новембра, добија име Урошевац по Стефану Урошу петом који је сахрањен недалеко од Урошевца. Недалеко од Неродимља био је његов царски маузолеј који је сравњен 1999. године“, каже Гуџић.

У међувремену, на Космету се, уз брисање ћирилице из јавног простора, полако али сигурно довршава и процес укидања српских топонима. Из градова Косова и Метохије из којих је нестало Срба, нестало је и српских топонима.

„У Призрену више немате буквално ниједне улице која носи назив по неком Србину, али зато постоји Трг Алије Изетбеговића, који никада за живота није био у том граду. Наравно, као свако понизно племе, ма колико се ‘дичили’ да су научени од западних демократа, најпре покојни Ругова и његови, а затим Тачи и сви остали нису пропустили да се захвале онима који су им омогућили да осиромашеним уранијумом и силом тренутно завладају јужном српском покрајином. Тако у личним картама пише да људи станују у улицама Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Веслија Кларка, Џорџа Буша, Вилијама Вокера, Антонија Блера и осталих, због тога што су нам наводно донели слободу“, навео је у тексту из 2016. године сада покојни Костић, додајући податак да у том тренутку, од 477 улица и 16 тргова у Приштини, буквално ниједна није носила име по неком Србину.

Он је тада цитирао и речи свог познаника, Албанца са Косова и Метохије:

„Ни ви Срби нисте довољно упознати, али се већина нас, после осећаја да смо се 1999. ослободили од вас, свега две –три године касније одселила далеко од Косова. Од прачовека па до данас, нико не воли да живи тамо где безумни завладају над умнима“, рекао је тада овај Албанац.

Место на Космету Ђенeрал Јанковић, које је добило име по ђенералу Божи Јанковићу који је предводио српске снаге које су ослобађале Косовo у Првом балканском рату, у међувремену је постало Елез Хан. Име му је наденуто по турском аги који је ту имао један од ханова. Један од албанских функционера, Руфки Сима, пре 14 годинаje изјавио да је „коначно добио битку са српским ђенералом Божидаром Јанковићем“. Битка је добијена тако што су Албанци убедили међународне менторе да из назива места избаце име на српском, а да остане само Елез Хан.

Србица је прекрштена у Скендерај, Обилић код Приштине у Кастриот. Приштински медији, међутим, указују да проблем који се јавља у овој работи јер је „промена званичних назива насељених места на Kосову повезана са одлучивањем, у којем право вета имају српски посланици“.

„То је довело до тога да, и после више од две деценије, топоними наслеђени из периода српске администрације настављају да фигурирају у званичним документима, али и да се масовно користе“, пише ових дана приштинска „Коха“.

Лист у новом погледу на историју Косова и Метохије, констатује да је „свим насељеним местима на Kосову Србија променила називе током времена окупације“.

„Они нису промењени након ослобођења, јер то у почетку није дозволила међународна администрација. А након независности то је онемогућено ветом који Срби имају у одлучивању о одређеном броју закона, укључујући и Закон о административним границама општина, у којем се налазе називи градова и села“, пише „Коха“.

Наводи се и да је „после рата формирана комисија која је предложила промену назива насељених места“, али да они нису формализовани.

Историчар Гуџић наводи да је циљ иницијативе у Урошевцу, и да се у осталим местима која носе српске топониме на Косову они избришу.

„Циљ је да се кроз призму Урошевца свим местима која у називу имају српски, словенски корен промене имена и карактер. Ту су у проблему, јер, 95 посто топонима и назива места на Косову има српско или словенско порекло. Ако се Скупштина Косова одлучи на једну овакву егзибицију, мораће да мења и име Бистрице и села Трстеника у Дреници, Исток, Клина, Србица, и имена низа других места“, наводи Гуџић.

Чланак Албански посланици против српског цара: Да ли ће Урошевац постати Феризај се појављује прво на ИСКРА.

„Слатки Боже, слатка цркво”, каже старија Српкиња након што је прошла строгу контролу на улазу у манастир Светих aрхангела код Призрена. Јуче је била слава у овој светињи код Призрена. Месту где је сахрањен српски цар Душан, месту једног од највећих властелинстава српског средњег века. Јуче су први пут примењене строге мере контроле свих који долазе: на једну страну мушкарци, на другу жене. „Где му је мајка”, пита за дете полицајац. Високи млади човек одговара: „Ја сам му отац.” Иста тензија, иста напетост као на Газиместану.

Хиљаде људи лагано испуњавају комплекс манастира, а на огромном паркингу нема више места за аутомобиле и аутобусе. У рушевинама огромне цркве најмоћнијег српског владара све је пуно, стотине људи стоје са стране, почиње литургија.

На два километра од храма према Призрену стоје два аутобуса пуна косовских специјалаца. У долини Призренске Бистрице, на заравни, испод тврђаве Вишеград све врви од посетилаца.

„Имаш ли мајицу испод кошуље”, пита на течном српском строго лице у униформи. Једног младића са мајицом на којој је мапа Косова дуго загледају и враћају назад.

Ко су ови људи који долазе, шта их је довело и како је могуће да их има толико?

Овај манастир је центар духовности, уметности и државности у периоду када је моћ једне цивилизације била на врхунцу. Неки подаци говоре да је овде било 300 калуђера, са болницом и лекарима, а риба је стизала са Плавског језера. Пропадао је стотинама година, његов огромни мозаик се расипао на све стране. Да ли су ови људи који јуче у хиљадама долазе на ходочашће нека врста коцкица тог расутог мозаика? Какве их силе скупљају и привлаче на место које изгледа готово савршено уништено?

Деца из Културно-уметничког друштва „Ново Брдо” вежбају у хладу смокве. Били су на распусту, па дуго нису играли. Три старије госпође испод улаза у Душанов народни конак (ДНК) седе на жутом ћебету и разговарају као да се ништа не дешава. Стигле су из Штрпца на празник.

„Спремили смо око 2.500 оброка”, каже Иван Костић из Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”.

Шта је спремио игуман Михаило (Тошић) са својим братством – то нико и не зна.

„Извините, али не можете да пушите на овом месту”, стиже упозорење за човека у белој мајици. Он гледа у чуду, прави се да не разуме. Али ми разумемо да је реч о полицији у цивилу која надгледа славу у Светим архангелима. Шта ове људе доводи у потпуно изоловани манастир окружен литицама у кањону реке? Шта желе да постигну, ако у Призрену из којег долазе стално живи петоро или шесторо Срба? Чега се плаше и откуд потреба да се овако понашају? Никад није било више верника, а никад није било више полиције.

„Вечно је оно што примамо од Бога”, говори у беседи митрополит Теодосије, осврћући се на пролазност сваке земаљске силе он каже: „Бог је сила моја. Те речи нас држе на Косову и Метохији.”

Он истиче да су светиње примљене од Бога „и то нам нико не може узети”, а да слава показује да Косово и Метохија нису и неће бити заборављени, само ако „ми пратимо вољу Божју”. Ту је нада у помоћ, а не страх. На крају литургије замолио је све присутне да у потпуном миру и са посебним смирењем заврше овај дан, како се не би поновили немили догађаји са Газиместана.

Док његово упозорење одјекује кањоном, двојица специјалаца косовске полиције с тешком муком, испод литица наоружани пушкама, покушавају да остану невидљиви иза ситног дрвећа. Један нишани и окреће пушку на другу страну од скупа и Архангела.

„Боже, како су дошли ту”, пита Сара Живић, апсолвент комуникологије на Универзитету у Нишу. Она је део широке заједнице Светих архангела, а стални гост – деценијама присутан у животу косовских Срба – грчки архимандрит Партеније никада не пропусти прилику да види Призрен. Од званичника су ту Милена Парлић из Канцеларије за КиМ, градоначелник Брчког Синиша Милић.

„Леп и тежак осећај”, каже Цветко Цветковић и тражи марамице да брише сузе, јер не може да их сакрије испод тамних наочара. Он 35 година живи код Дортмунда у Немачкој. Са собом је повео ћерке Сару, Теодору и Милицу, а супруга Бобана покушава да нађе мало хлада иза зида Душанове задужбине.

Глумац Милан Васић годинама долази овде и пева на слави. Ове године је строго контролисан. Тражили су списак песама које ће да изводи. Он је читао имена песама, други су преводили, надлежни је тражио спорне речи и термине. Све што је написао Васић је и отпевао, али неслобода другачије говори. Сваки пут када репресија достигне свој врхунац хиљаде неких нових лица се појаве на вратима светиње. Њих не плаше ни пушке, ни униформе, ни контроле – њихова слобода не пита друге и другачије које ће песме певати. Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.

Чланак Живојин Ракочевић: Неслобода другачије говори се појављује прво на ИСКРА.

© FOTO TANJUG/ STR

У манастиру Светих архангела код Призрена данас је у присуству великог броја верника на литургији обележена слава – Свети Архангел Гаврило, а такозвана косовска полиција је на улазу у порту претресала вернике.

Како се може видети на фотографијама уснимљеним испред манастира, „будном“ (Сарумановом) оку тзв. косовске полиције нису промакли ни мушкарци ни жене, али ни бебе, будући да су претресали и дечија колица.

Литургију је служио митрополит рашко-призренски Теодосије, који је у својој беседи поручио да реч „Бог је сила“ данас држи Србе на светом Косову и Метохији. Он је истакао да оно што је Божије не може проћи нити људи могу уништити.

„Тога треба да будемо стално свесни. И ове светиње које смо од Бога преко наших благоверних краљева и царева и владара и архиепископа и патријараха примили у наслеђе, у којима се молимо, то је Божије и нико нам то отети не може. Једино можемо изгубити оно што је Божије, што смо примили од Бога, ако ми не будемо достојни тих светиња и Божијега пута“, рекао је митрополит Теодосије.

Митрополит је истакао да данас када је најтеже на нашем светом Косову и Метохији, када су градови остали без Срба, и у време када прети опасност и нашим светињама и малобројним Србима, верници и поклоници све више долазе у светиње чиме, како је рекао, показују да нису заборавили оно што је Божије.

„Нема јачег оружја и никакве земаљске силе која би била јача од тога да ми сачувамо наше светиње. Јер Господ хоће да се сабирамо у љубави Његовој. Рекао је: ‘Где је двоје или троје сабрано у моје име, и ја сам ту присутан’. А када је Господ присутан на том месту, онда нам заиста нико не може ништа. Оно чега треба да се плашимо, појединачно и као народ, то је да ми не правимо грешке, да ми не чинимо оно што није Божије“, казао је митрополит рашко-призренски.

Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић изјавила је да српски народ и поред свакодневног кршења верских и људских права, на све то одговара својом саборношћу и молитвеним окупљањем.

„Могли сте и данас да видите, поред свакодневног кршења људских права Срба, данас је овај народ сведочио и кршењу и људских и верских права. Велики број припадника полиције, сваки верник је данас претресен. Шта на крају да кажемо? Ми одговарамо на све то управо својом саборношћу. Најбољи одговор на мржњу, најбољи одговор на репресију, на свакодневне притиске јесте молитвено окупљање, да се окупљамо у вери, да нас буде што више“, истакла је Парлићева, а преноси Спутњик.

Конаци манастира Светих архангела спаљени су током мартовског погрома, а радови на њиховом обнављању завршени су 2014. године. Манастир је подигнут на месту једне старије цркве, а грађен је од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. У њему је живело око 200 монаха са првим игуманом, блаженим митрополитом Јаковом, који се старао о изградњи манастира. У главној манастирској цркви сахрањен је цар Душан, а помирење Српске цркве и Цариградске патријаршије, које се догодило у манастиру, најзначајнији је догађај након Душанове смрти.

Чланак Ни манастирска слава није прошла без тзв. косовске полиције: Верници (и бебе) претресани у Призрену се појављује прво на ИСКРА.

Митрополит рашко-призренски Теодосије служио је данас литургију у манастиру Девина вода на Косову и Метохији, поводом крсне славе ове светиње ‒ празника Пресвете Богородице Тројеручице, током које је обављен и први чин монашења од оснивања овог манастира.

Пре почетка литургије, митрополит Теодосије замонашио је искушеника Ивана Адамовића, који је добио монашко име Симеон, по Светом Симеону Богопримцу.

У чин монаха привео га је игуман манастира Црна река архимандрит Андреј, који је посведочио његову одлуку да свој живот посвети монашком путу.

„Ово је уједно и прво монашење од оснивања манастира, што овај дан чини историјским за ову светињу. Монах Симеон ће свој духовни пут наставити у Манастиру Девина вода, на распетом Косову и Метохији, крај Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручицеˮ, објавила је Епархија рашко-призренска.

Митрополит Теодосије је током беседе навео да је наша радост што имамо Манастир који је посвећен Пресветој Богородици и Њеној икони Тројеручици.

„На тај начин смо још више везани за Манастир Хиландар и за икону Тројеручицу која се чува у Манастиру Хиландару, и све је то потребно јер су тако наши Свети, наши стари чинили, јер је сва духовност, сва лепота духовна долазила са Свете гореˮ, рекао је Теодосије.

Говорио је и о значају чудотворне иконе Тројеручице и исцељењу које је, према предању, пред њом задобио Свети Јован Дамаскин.

„Како је некада Свети Јован Дамаскин добио исцељење, тако и многи у Цркви Божијој добијају исцељење посредством Пресвете Богородице и Њених икона којих има много широм православља. Требало би, браћо и сестре, да се замислимо колико је наших духовних руку одсечено гресима и страстима, оним што чинимо у свом животу и да се обратимо Пресветој Богородици да нас она исцелиˮ, рекао је митрополит.

Теодосије је током беседе нагласио да је Црна река постала расадник монаштва у Епархији рашко-призренској

„Црна река је обновила много манастира, односно монашких обитељи у нашој епархији, а сада је то случај и са манастиром Девина водаˮ, рекао је митрополит.

По завршетку богослужења, митрополит Теодосије је освештао славске дарове и преломио славски колач.

Манастир Девина вода подигнут је 2009. године на територији Косова и Метохије, на путу између Звечана и Зубиног Потока.

На том месту раније је постојао само истоимени извор, где су мештани 2004. подигли чесму, преноси Танјуг.

Чланак Прво монашење у манастиру Девина вода на Косову и Метохији се појављује прво на ИСКРА.

Старо Грацко – „Нису још изашли Живићи”, каже новинарка Момирка Чанковић. Недуго потом стижу испред споменика породице и потомци жетелаца који су масакрирани на јучерашњи дан пре 27 година. Соња, супруга Јовице Живића, жртве која је тада имала 29 година, носи цвеће. Види се да га је брала у својој башти и да су у њега стале заједничке године, самоћа и четворо деце коју је подизала. Цвеће у њеним тврдо стиснутим рукама изгледа као да је отргнуто из самог живота.

Село Старо Грацко једно је од најлепших на Косову и Метохији, а у њему се догодио злочин који по свирепости и некажњености иде у ред најтежих мирнодопских злочина овог простора. Свака годишњица је нека врста потврде лепоте краја и несреће која се ту догодила. Изгледа као да се сам живот заледио у лепоти и несрећи. Каснила је жетва те 1999. године. Потписан је мировни споразум, десетине хиљада војника гарантовале су безбедност за све. Мирни жетеоци отишли су у поље 23. јула 1999. и нико се није вратио.

Од тада је реч „куку” најважнија реч Срба овог села. „Зна се и не зна се ко је починио злочин, ко је наредио и ко је убио. Једино што се са сигурношћу зна јесу имена оних који су страдали”, каже Милош Сурлић, који је говорио јуче у име породица жртава и мештана Старог Грацка. „Ми још немамо потпуне одговоре и остала су питања на која нико није одговорио и трају ране које нико није излечио. Овде нису угашени људски животи, овде је убијена душа једног лепог села, страдали су људи, па и они који нису рођени.” Сурлић је говорио о развоју села које је плански грађено, по узору на места у средњој Европи: „Злочин нам није дозволио ни да три генерације непрекидно живе заједно у овом селу стварајући темеље на које би се надовезивале генерације које долазе и само тако настаје трајна љубав према завичају.„

Парастос страдалим жетеоцима служио је изасланик патријарха Порфирија и митрополита Теодосија, епископ новобрдски Иларион Лупуловић. Он је на почетку своје беседе рекао да су мирни сељаци „покошени када су отишли да пожању трудове руку својих” и нагласио снажну везу са „нашом заветном земљом” на којој има места за све, позивајући на останак на Косову и Метохији. „Дошли смо овде растерећени, јер знамо да никоме нисмо зло учинили и никоме зло не мислимо. Замолио бих и вас да се помолимо за крвнике наше, ми смо хришћани – таква нам је вера! Ми се молимо за непријатеље наше да их Господ уразуми и да их приведе путу покајања и истине. Иако се молимо за оне који нас воле и оне који нас мрзе, ми не можемо да прихватимо лаж за истину. Не можемо да заборавимо да је Драгана Димић убијена од бомбе НАТО-а и треба да се каже да је 89 деце, и српске и албанске, убијено бомбама НАТО-а.„

Драгана Димић је имала четири године када су је у Старом Грацку, заједно са Божидаром и Јевросимом Јанковић, Радованом Одаловићем и Милорадом Стојисављевићем, убиле бомбе НАТО-а. У неправдама и кршењима права изгубили су се многи појединци и личности за које нема правде, па је Милена Парлић из Канцеларије за Косово и Метохију изјавила да је Старо Грацко симбол некажњивости злочина: „Данас се с пуним правом питамо: Да ли је мање вредно или важно када је жртва Србин? Да ли је мање важно када је у питању српска мајка, српско дете?” У истом тону говорио је у име Српске листе Далибор Јевтић и закључио да је „жалосно што нема представника међународне заједнице да се поклоне жртвама и да, на неки начин, и они буду гарант да злочин неће проћи некажњено. Иако је истрага званично затворена, ми од правде нећемо одустати.”

У Старо Грацко је дошло неколико стотина људи и мештана који ту живе, а путем кроз село, поред плоче са именима жртава, поред парастоса и ожалошћених породица, јуче је прошла и једна албанска свадба са свечано украшеним аутомобилима.

Поред венаца и цвећа које су положили представници општина Приштина, Липљан, Грачаница Славица Јанићијевић покушава да запали свеће на ветру. Ту су страдали њен отац, стриц и седамнаестогодишњи брат Новица. „Он се мени увек јавља с бубамарама. Тако га сањам”, каже.

С друге стране зида је учионица са више од десет ђака, и школа се није угасила. Миливоје Матовић, ту над свећама, каже како је 2023. године у породицама Матовића, Ђорђевића, Милићевића, Здравковића и Вујачића рођено шест беба – „пет девојчица и један дечак”.

Жртве, Старо Грацко

Жетва 23. јул 1999. године: Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).

Страдали у бомбардовању 1999. године: Драгана Димић (1995), Божидар Јанковић (1939), Јевросима Јанковић (1937), Радован Одаловић (1960), Милорад Стојисављевић (1958).

Из заседе 2004. године убијени: Милијана Марковић (1980) и Златомир Костић (1965).

Чланак Живојин Ракочевић: Злочин на заветној земљи се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Милица Тркља / Монахиња у припрати манастира Грачаница

Албанско отимање српске цркве код Подујева треба сагледати у ширем оквиру – као нападе на Српску православну цркву и то на територији читаве бивше Југославије. То видимо са појавом Хрватске и Црногорске православне цркве, а сада и кроз покушај да се успостави нешто што је замишљено као православна црква косовских Албанаца.

Овако историчар и професор на београдском универзитету Милош Ковић коментарише нови албански покушај отимања српских светиња и преправљања прошлости. Овај пут се на мети фалсификатора историје нашла српска црква из времена кнеза Лазара у Ракитници код Подујева.

Самозвани архиепископ Никола Џуфка годинама покушава да присвоји цркву Светог Архангела Михаила у Ракитници, изводећи ритуале са својим следбеницима у објекту који назива ,,албанским манастирским комплексом“.

На први поглед, то су појаве које делују карикатурално. Међутим, као и у случају такозване Хрватске православне цркве и Црногорске православне цркве, ни ово не би требало потценити. Тим пре што видимо да се овакви насртаји на Српску православну цркву, цркву у Ракитници, и на народ који чини СПЦ на Косову и Метохији, понављају из дана у дан, каже Ковић за Спутњик.

Свет гласно ћути

Историчари уметности и други стручњаци кажу да је реч о српској цркви из XIV века, из епохе кнеза Лазара и Косовске битке. Она је веома позната, а тамошњи народ, па чак и Албанци, називају је Лазаревом црквом . То никако није ,,било каква“ црква, подвлачи професор.

Косово и Метохија посејани су српским светињама, а ово је нешто на шта би међународна научна јавност морала да реагује. Српска стручна јавност се јавља по овом питању – сетимо се само покушаја узурпације имовине Српске православне цркве у Новом Брду, покушаја да се организује миса на рушевинама цркве Светог Николе у Новом Брду. Дакле, српска стручна јавност реагује, али не видимо било какву реакцију УНЕСКО-а и сличних организација.

Наш задатак и дужност је да покрећемо и подстичемо такве и сличне институције на активност и заштиту нечега што је светско духовно наслеђе , а не само наслеђе Српске православне цркве и српског народа, каже професор Ковић. Поред тога, додаје, морамо инсистирати и на елементарном поштовању права и закона, што се, нажалост, на Косову и Метохији не догађа. Међународне институције, ако се уопште и огласе, то чине врло безбојним и бескорисним саопштењима, док најчешће само гласно ћуте.

Из тог разлога је важно да сви који прате оно што се догађа на Косову и Метохији, који прате безакоње и зулум над српским народом, контактирају своје колеге и подстакну их да реагују на овакве случајеве. Срби на Косову и Метохији данас су у ситуацији да зависе од реакција и заштите оних земаља чије се окупационе трупе тамо налазе. Наравно, ту је и Србија, која мора да предузме све што је у њеној моћи да заштити српски народ, Српску православну цркву и њихове светиње, истиче Ковић.

Џуфка је приштинска „батина“ против СПЦ

Када је реч о Џуфки, њега ни православна црква у Албанији не признаје као архиепископа, подсећа наш саговорник. Реч је, како каже, о некоме ко измишља и ко у својим интервјуима износи тврдње које се могу назвати једино неистинама. Међутим, јасно је такође и то да Џуфка очигледно има одређену заштиту у Приштини и да га неко користи за појачавање притисака на Српску православну цркву, напомиње Ковић.

Ти притисци су готово свакодневни. Пре неколико дана саопштено је да је украдено звоно са једне од цркава у околини Ораховца. Такође, пре неколико дана, током богослужења у Липљану, служба Божја била је заглушена музиком и песмама терористичке ОВК, пуштаним у непосредној близини цркве. Дакле, имамо непрекидно узнемиравање Српске православне цркве. То је сада већ један систем који је нарочито видљив за време Куртијеве власти – притисци на Српску православну цркву, њену имовину и њене вернике.

Опасност појава попут Џуфке је тим већа уколико се овакве личности политички користе, оцењује Ковић:

Приштина на ово не реагује, избегава да га заустави и, очигледно, користи Џуфку и његове присталице као неку врсту батине којом удара по Српској православној цркви и Рашко-призренској епархији.

Чланак Лазарева је! Ово је дефинитивно удар на СПЦ на територији бивше Југославије – Запад окреће главу се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pierre Crom/Getty Images

Више професора Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици одбацило је наводе ректора албанског Универзитета у Приштини Арбена Хајрулахуа да установа у Косовској Митровици „краде идентитет“ Универзитета у Приштини.

Уз оптужбе о крађи идентитета, Хајрулаху јеУПКМ оптужио и да су „заузели зграду некадашњег Металуршког факултета, која је власништво Универзитета у Приштини“, позивајући их да врате „отету имовину„.

Професори УПКМ у отвореним писмима оцењују да се оваквим изјавама „занемарује историјски развој ове високошколске установе, доводи у питање академски континуитет и отвара простор за политизацију питања које би, требало да остане у домену образовања и универзитетске аутономије“.

Ванредни професор Невена Поповић оценила је да „изјава ректора Арбена Хајрулахуа о ‘крађи идентитета’ и једнострани захтеви за исељење из универзитетских просторија подривају саме темеље основних европских вредности (…) које се тичу права на образовање.“

Она је, како је пренео портал Коссев, подсетила да је Закон о оснивању двојезичног Универзитета у Приштини усвојен 1969. године у тадашњој Скупштини САП Kосова, да је Универзитет конституисан фебруара 1970. године, као и да су од његовог оснивања настава и академски живот организовани на српском и албанском језику

„Говорити о ‘крађи идентитета’ и игнорисати чињеницу да је настава на српском језику деценијама била равноправни део изворног Универзитета у Приштини представља свесно прекрајање историје и нарушавање принципа академског континуитета“, наводи у писму професорка Поповић додајући да „реторика реваншизма“ и „коришћење универзитета као политичко-пропагандног полигона нису у складу са европским вредностима, аутономијом универзитета и принципима инклузивног образовања“.

„Волела бих да гласно чујем мишљења оних интелектуалаца из редова косовских Албанаца који се искрено залажу за европске вредности, гласове који ће се храбро и принципијелно успротивити политичкој реторици реваншизма и покушајима гушења људских и академских слобода“, закључила је она.

Редовна професорка УПКМ Драгана Ваљаревић оценила је да „посебно забрињава што се данас, управо у време када би универзитети требало да буду носиоци космополитизма, дијалога и толеранције, доводи у питање историјско присуство једне заједнице“.

„Право на образовање је универзално људско право и оно не може бити привилегија резервисана само за поједине заједнице“, навела је професорка Ваљаревић.

За њу, оспоравање континуитета Универзитета није питање прошлости, већ може имати последице и по будуће генерације.

„Оспоравање тог континуитета може водити и ка ускраћивању права садашњим и будућим генерацијама да баштине институцију којој историјски и академски припадају“, оцењује професорка Ваљаревић додајући да ће на „сваки покушај негирања нашег академског постојања бити одговорено оним што универзитет најбоље уме да ствара – знањем, науком, образовањем и резултатима“, пише професорка Ваљаревић.

Професор Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици др Никола Милентијевић у свом писму навео је да оцене Хајрулахуа „занемарују историјски континуитет рада универзитета након 1999. године“.

По речима Милентијевића, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици није настао као нова установа која је накнадно преузела име или идентитет друге институције.

„Реч је о високошколској установи која је након догађаја из 1999. године наставила свој рад у измењеним безбедносним околностима, задржавајући континуитет наставног процеса, академског кадра и правног статуса у систему Републике Србије“, наводи професор у писму које преноси Коссев и додаје да тврдње о „крађи идентитета“ занемарују чињеницу да универзитет није основан након проглашења „независности 2008. године“, већ да је рад наставио готово деценију раније.

„Сам назив, ‘Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици’, сведочи о континуитету установе и околностима под којима је била принуђена да настави рад ван свог првобитног седишта“, истиче професор.

Он се у писму позива и на свој научни рад „Значај Kумановског споразума у решавању косметске кризе“, чији је коаутор, наводећи да су Kумановски споразум и Резолуција 1244 створили специфичан правни и политички оквир у којем су многа питања остала нерешена.

„Управо због тога институције које функционишу у систему Републике Србије наставиле су рад на Kосову и након 1999. године, укључујући и Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици“, наводи професор.

По његовом мишљењу, актуелни спор не може се свести на оптужбе о „крађи идентитета“.

„Уместо оптужби о ‘крађи идентитета’, потребно је признати чињеницу да данас постоје две институције које полажу право на историјско наслеђе Универзитета у Приштини, ослањајући се на различите правне и политичке основе. Игнорисање те чињенице не доприноси решавању проблема, већ додатно продубљује поделе и онемогућава озбиљан дијалог“, поручује професор.

Међу првима на оптужбе ректора Хајрулахуа реаговала је професор др Бранка Петковић која је навела да обраћа јавности јер сматра да је изостала реакције институције је требало прве да одговоре.

„Kако до данас није било званичне реакције Ректората Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици, нити било које институције Републике Србије, осећам потребу да се, као професор и неко ко готово три деценије ради на УПKМ, јавно огласим“, навела је Петковић.

Јавности се обратила још једна професорка УПКМ која је навела да је одлучила да остане анонимна због безбедносних разлога.

„Да се осећам безбедно, радо бих потписала ово писмо, али с обзиром на константну репресију коју свакодневно трпи српски народ на KиМ, остаћу анонимна“, наводи она на почетку свог писма.

Професорка Петковић у свом писму наводи да Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици није настао као политички пројекат, већ као последица ратних околности и расељавања српске академске заједнице из Приштине.

„Настао је зато што су професори, студенти и запослени након рата морали да напусте Приштину, заједно са највећим делом српске академске заједнице, јер десетине хиљада Срба више нису могле да наставе живот у Приштини и другим градовима на KиМ“, пише она.

Са сличном тврдњом излази и анонимна професорка, која је Хајрулахуу поручила да се континуитет једне институције не може свести на питање физичке локације.

„Тада је једино постојао Универзитет у Приштини, након ратних дешавања протеран у Kосовску Митровицу. Наставници и студенти су 1999. због личне безбедности напустили имовину, али не и институцију. Она је наставила институционални и правни континуитет тражећи неко безбедније место“, пише ова професорка.

На Хајрулахуове тврдње да Универзитет у Kосовској Митровици присваја идентитет Универзитета у Приштини, анонимна професорка узвратила је оптужбом да се управо научни радови професора из Kосовске Митровице годинама представљају као део академске продукције Универзитета „Хасан Приштина“.

„Све ово време на научним мрежама преузимате и присвајате интелектуалну својину нашег универзитета, што представља озбиљно кршење академске честитости. Толико о крађи идентитета“, пише ова професорка.

Чланак Српски професори одговорили албанском ректору: Од нас крадете знање, а протерали сте нас из Приштине се појављује прво на ИСКРА.

У Новом Саду у 63. години преминуо је Синиша Костић, новинар, дописник више медија, песник, боем,човек племенитог срца који је неизмерно волео свој завичај.
Синиша је рођен у Призрену, где је завршио гимназију, а студије новинарства на Факултету политичких наука у Београду.

Своју новинарску каријеру започео је као хонорарни сарадник Телевизије Приштина, а био је и хонорарни дописник из Призрена за лист Јединство.

Током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију био је мобилисан. У сукобима са терористичким шиптарским бандама био је рањен, али га ни ратна страдања нису поколебала. Свој дуг отаџбини испуњавао је часно, храбро и одговорно, носећи достојанствено терет времена које је обележило његов живот.

Након прогона са Косова и Метохије и избеглиштва у Новом Саду, наставио је да се бави новинарством, радећи као дописник београдских медија Гласа јавности, Преса, Правде, Информера а писао је текстове и за портал искра.цо остајући доследан професији коју је неизмерно волео.

Бројне колеге, пријатељи, саговорници опраштају се од Синише путем друштвених мрежа.

– Са дубоком тугом примио сам вест да је у Новом Саду преминуо Синиша Костић, новинар са Косова и Метохије, песник, боем и човек племенитог срца, чији ће одлазак оставити велику празнину међу породицом, пријатељима, колегама и свима који су га познавали.
Синиша је припадао оној врсти новинара којима је истина била професионални и животни завет. Поред новинарства, Синиша је био истинска песничка душа. Волео је књижевност, нарочито поезију, и сам је писао надахнуте стихове у којима су се преплитали љубав према завичају, човеку и животу. Био је прави боем, дружељубив, ведрог духа и широког осмеха, човек који је умео да окупи пријатеље и да сваком сусрету подари топлину и искреност. Његов неспорни таленат за новинарство и писану реч оставио је траг који ће дуго живети – написао је Југослав Рађеновић, Синишин колега и уредника с ТВ Приштина.

Посебну љубав Синиша је, како пише Рађеновић, имао према родној Средској и читавој Метохији.

– Тај прелепи крај заувек је остао у његовом срцу и његовим мислима. Где год да га је живот водио, остао је веран свом завичају, његовим људима и успоменама које је брижно чувао.
Синишин одлазак представља ненадокнадив губитак за његову породицу, пријатеље, новинарске колеге и све који су имали привилегију да га познају. Памтићемо га као изузетног новинара, талентованог песника, искреног пријатеља, великог боема и човека који је волео живот, људе и своју родну груду. Нека Синиши Костићу буде вечна слава и хвала. Почивај у миру – опростио се Рађеновић.

Синиша је радо писао о свом родном крају и пријатељима, а на својој Фејсбук страници међу последњим објавама је сећање на дружење генерације ’82. призренских матураната. Сви они тугују за њим.

Синиша ће бити сахрањен у суботу, 25. јула и 11.15 на Градском гробљу у Новом Саду.

Чланак Преминуо Синиша Костић: Последњи поздрав колеги се појављује прво на ИСКРА.

© Епархија рашко-призренска

Самозвани архиепископ Никола Џуфка годинама покушава да присвоји цркву Светог Архангела Михаила у Ракитници код Подујева, изводећи ритуале са својим следбеницима у објекту који назива „албанским манастирским комплексом“.

Историчарка уметности Јасмина Ћирић објашњава да је је реч о објекту из друге половине 14. века који се најнепосредније везује за време кнеза Лазара. Храм је, како објашњава, обнављан у 16. и 17. веку, док се средином 19. века губе трагови који би се везивали за веће присуство српског становништва на том простору.

„Али оно што свакако можемо да потврдимо на основу материјалних остатака и самог изгледа храма јесте да је у питању једнобродни храм који се везује за бочне токове архитектуре из времена кнеза Лазара, што потврђује и сама топонимија места“, истиче Ћирић за РТС.

Чак су и локални Албанци, према сведочењима новинара и књижевника Живојина Ракочевића, пре сукоба 1999. године овај храм називали „Лазарева црква“, верујући у предање да је ту преноћило тело кнеза Лазара након Косовског боја.

„Већина топонима када погледамо карту простора Косова и Метохије апсолутно су српског порекла. Било да говоримо о Ракитници, Бистрици, Дечанима, Подујеву или Пећи. Они су у међувремену албанизовани и прилагођени њиховом подручју. Сви топоними везују се за српско средњовековно наслеђе и културу која се може пратити још од времена Симеона Немање“, каже Ћирић.

Говорећи о Џуфки, Ћирић указује да је јасно да је циљ успостављање нове православне цркве, што је и сам назначио у објавама.

„Прво се присвајају материјални трагови – ако имате симулакрум у виду државе, онда стварате и симулакрум у виду културног наслеђа, а након тога следи успостављање нове цркве која нема никакве везе са канонским поретком СПЦ“, упозорава историчарка уметности.

Подсећа да је Резолуција 1244 УН јасна и да је Српска православна црква једини легитимни власник верске и духовне баштине на Косову и Метохији. Иако изостају реакције привремених институција у Приштини, посебну забринутост, каже, изазива ћутање међународних организација.

„Забрињава одсуство реакције од стране Унеска. Имамо грађевине које су директно уписане на листу светске баштине као објекти од значаја за целокупно човечанство као што су Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија. Сведоци смо континуираних покушаја албанизације и косоваризације тих објеката, па чак и кроз организоване школске екскурзије на којима се пласирају лажни наративи и идентитети“, наводи историчарка уметности.

На питање како заштитити мање цркве попут ове у Подујеву, које немају физичку ни институционалну заштиту, а којих је на стотине на простору КиМ, одговара да је кључ у документовању и свести о њиховом пореклу.

„Те мање цркве су метоси већих манастирских целина. Подујево је на неки начин амблематско место за злоупотребу културног наслеђа још од 1999. и мартовског погрома 2004. године. Мање познате цркве се лакше злоупотребљавају како би се пред међународном заједницом доказивао лажни идентитет. Ипак, чињеница да су ти објекти метоси, што и сам назив Метохија потврђује. То јасно доказује канонску ингеренцију СПЦ„, закључује историчарка уметности.

Наводи да је заштита с једне стране везана за присуство СПЦ, а с друге је заштита материјалних остатака везана за деловање Републичког завода за заштиту споменика културе, у садејству са међународном заједницом и организацијом Унеско. Додаје да је рад стручњака Републичког завода на терену отежан, иако пресудан за очување српске баштине.

Чланак Црква у Ракитници код Подујева: Српска светиња из доба кнеза Лазара на мети албанског самозванца се појављује прво на ИСКРА.