© Sputnik / Лола Ђорђевић

Србија у ЕУ може ући само са пуним територијалним интегритетом, у границама како су дефинисане, као призната чланица Уједињених нација. Свака дилема да ли да се Србија одрекне дела територије зарад пријема у ЕУ и у замену за економску помоћ не стоји, јер се нико не одриче за новац чланова породице нити делова отаџбине.

Овако професор Факултета политичких наука у Београду, др Драгана Митровић, коментарише дилему која се у делу српске јавности увек појави када из Брисела или Стразбура стигне нека резолуција или одлука везана за Србију. А ових дана стигле су две: резолуција Европског парламента и препорука Европске комисије за отварање Кластера 3 у приступним преговорима Србије о којој у ЕУ није било консензуса.

Поред увек присутних критика на рачун српског неусклађивања са европском безбедносном и спољном политиком, односно одбијања Србије да уведе санкције Русији и придружи се европским јастребовима у њиховом походу на Исток, у српској јавности отвара се и питање вреди ли зарад економије и приступа европским фондовима одрећи се Косова и Метохије, односно признати независност јужне српске покрајине.

„Размишљање да ли узимати помоћ од ЕУ, па продати своју земљу или имати један суверенистички приступ и преговарати са позиције самопоштовања, рекла бих да је ово друго увек бољи приступ“, сматра наша саговорница.

Европски фондови скромни

Драгана Митровић, која на Факултету политичких наука предаје политичку економију, недвосмислено тврди да не вреди. Што се тиче отварања Кластера 3, том процесу се углавном противе чланице које наступају са антируског или отворено антисрпског становишта, каже она. Са друге стране, и такозвани европски фондови су проблематични.

„Често се истиче могућност приступа фондовима. Међутим, прво треба да схватимо да су ти фондови релативно скромни за потребе наше економије, да се дају у дугом временском року, у мањим траншама и да су најдиректније политички условљени. Рецимо, ако гледамо конкретне пројекте, ЕУ увек тражи да се постави нека врло упадљива табла да је помогла некој институцији. Ради се о томе да је учешће државе Србије у таквим пројектима и до 90 одсто, у сваком случају већинско, а да је помоћ ЕУ симболична“, наводи она.

Табле да је обнову неке зграде помогла ЕУ могу се видети свуда, у сваком граду у Србији, а заправо се ради о томе да је та помоћ симболична или козметичка.

Ипак, са друге стране, ЕУ на тај начин остварује огроман утицај, а нарочито је раширена пракса додељивања различитих пројеката државним институцијама, чиме се, како наша саговорница каже, поткупљује државна бирократија.

Помоћ из ЕУ увек политички условљена

Најзначајнија помоћ ЕУ видљива је код модернизације пруге Београд-Ниш, додаје она – у том случају Србија је од Брисела тражила значајнију помоћ или би се окренула некој од кинеских корпорација. Али и ту опет већински део средстава даје Србија.

„Хоћу да нагласим једно: нама земље чланице ЕУ дају помоћ, а оне су истовремено и чланице НАТО-а и нанеле су нам огромну штету, пре свега привреди и инфраструктури, штету коју можемо бројати у милијардама евра и никада нам је нису надокнадиле да би нам сада давале неку такозвану помоћ. Друго, та помоћ је директно политички условљена и има далеко већу цену него што је њен номинални износ. И треће, она се даје у различитим траншама, кроз велики временски распон и у сваком моменту може бити заустављена. То се дешава и са земљама чланицама, као што је био случај са Мађарском, како би се утицало на политичка дешавања у тој земљи“, истиче Драгана Митровић.

Што се самог Плана раста тиче, наша саговорница подсећа да се ради о шест милијарди евра за државе тзв. Западног Балкана – две милијарде би требало да буду бесповратна средства, а четири милијарде наводно повољни зајмови. Међутим, када се та помоћ конкретизује, она је и даље скромна. На пример, Србија би требало да повуче 130 милиона евра као следећу траншу, која је такође условљена.

Ова помоћ можда није бесмислена, али је веома скромна и условљена. И када би се цео износ одмах утрошио, он је недовољан да се стварно покрене економски раст региона, закључује Драгана Митровић.

Чланак Нема дилеме – скромни европски фондови не вреде одрицања од КиМ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Erkin Keci/Anadolu Agency

„Срби који немајукосовска документа, а живе на Kосову, од данас ће на основу српских докумената попут личне карте, извода из матичне књиге рођених, венчаних и умрлих моћи да се пријаве да добију и косовска документа“.

Овако је крајем марта ове године, после усменог договара Соренсен – Курти, гласила и звучала бомбастична најава како ће, ето, Срби са КиМ без докумената лажне државе, нестварно лако, после година чекања и малтретирања, сада уз много олакшица решити свој статус, добити папире на основу којих ће моћи да остану да живе у лажној држави.

Три месеца касније, НВО ЦАСА из Северне Митровице, на основу анонимне анкете утврдила је да је „само мали проценат испитаника успео да у потпуности регулише свој статус, док за велику већину административни поступци и даље трају“.

„Само 11,4 посто испитаника навело је да је њихов статус у међувремену у потпуности решен. Од тог броја, мање од пет одсто добило је косовску личну карту, док су остали остварили право на привремену дозволу боравка. Око половине испитаника изразило је незадовољство квалитетом комуникације и подршке коју пружају институције, као и неизвесност у погледу тога када ће, односно да ли ће њихови поступци бити окончани“, наведено је у извештају ове НВО који је објављен 15. јуна ове године.

„Свако ко је поверовао да ће власти у Приштини, напрасно, одједном, ничим изазване променити однос према Србима, дозволити им да лако, без зачкољица и малтретирања добију папире, да ће их Албанци у канцеларијама дочекати раширених руку, или ништа не зна о овдашњим приликама или је, благо речено, злонамеран. За све ове године приштинске власти су бројним активностима, поступцима, показале да им није интерес да Срби остану, него да их присиле да оду са Космета“, каже за РТ Балкан један од Срба из Северне Митровице који има косовску личну карту, али, наглашава, бројни његови пријатељи и чланови шире фамилије немају.

По завршетку тромесечног прелазног периода за замену докумената, из поменуте НВО пре који дан још једном су констатовали „иако је процес најављиван као олакшица, на терену се претворио у административни лавиринт пун дискриминације, неуједначене праксе и одбијања – нарочито јужно од Ибра, где у градовима попут Пећи готово ниједан захтев није успешно решен“.

„Осим што је сам процес каснио, чиме је грађанима остављено мање времена за регистрацију, забележили смо и неправилну примену закона, неуједначену праксу између општина, непотпуне информације, конфузију у примени прописа, као и недовољну обученост појединих административних службеника. Забележили смо веома мали проценат успешно решених захтева, а очекивали смо да ће тај проценат бити још нижи јужно од Ибра, што се, нажалост, и показало тачним“, изјавила је за Радио Гораждевац Тијана Грујић, заменица програмске директорке организације ЦАСА.

У једном од извештаја констатује се,  поред осталог, и да „деца рођена у централној Србији, упркос томе што испуњавају све законске услове, остају без докумената због грешака самих службеника на шалтерима“.

Помиње се случај ћерке  Слађане Дашић из Брестовика, чији је захтев одбијен због административне грешке, иако је породица доставила сву потребну документацију.

„Проблем је настао зато што је рођена у Крагујевцу. Прошле године, када је отворена могућност за подношење захтева, прикупили смо сву потребну документацију и предали захтев. На крају је одбијен. Kао разлог одбијања наведен је документ о кућној заједници који је издао њихов службеник. У њему је био уписан јединствени матични број који дете има у Србији. Рекли су да тај матични број не може да стоји. Указали смо да је то грешка њиховог службеника, јер је он издавао документ и требало је да зна како се правилно попуњава“, рекла је за Радио Горажедвац Слађана Дашић из Брестовика.

Она је испричала да „административна голгота“ са којом се суочила није само исцрпљујућа, већ и изузетно скупа.

„Сва документа из Србије морала су да буду оверена апостил печатом. Затим смо имали трошкове овере код нотара, као и два пута путовање до Крагујевца. Укупни трошкови износили су око 500 евра. Нисмо у могућности да поново издвојимо толики новац, поготово када нико не може да нам гарантује да ће дете овога пута заиста добити документа“, испричала је Слађана Дашић из Брестовика.

Меродавне процене говоре да више од 4.000 Срба који живе на Косову и Метохији немају документа тзв. Косова. Сви они нашли су се почетком године, ступањем на снагу косовског закона о странцима на удару, са обавезом да се периодично морају пријављивати у станицама полиције, да морају прибавити боравишне дозволе, или, ако не регулишу статус да буду протерани из својих кућа.

Крајем марта почело је спровођење договора изасланика ЕУ Петера Соренсена и Аљбина Куртија којим је, како је тада наглашено, „отворена могућност за лакше прибављање косовских докумената грађанима који до тада у томе нису успевали“.

Доступне информације говоре да је процес у најмању руку завршен фијаском, а неки од Срба које смо контактирали и који нису успели да заврше процес отворено сумњају да се ради о још једној у дугом низу Куртијевих превара и неиспуњавања обећаног или потписаног.

Јавности у овом тренутку нису познати подаци ни о броју поднетих захтева нити о броју решених случајева. У највећем броју случајева ради се о особама без докумената тзв. Косова које су одрасле и школовале се на KиМ, али су рођене широм региона. Даље, о супружницима  и деци носилаца косовских личних карата који живе и раде на KиМ,  о усвојеној деца чија су усвојења спроведена у правном систему Србије или друге државе, о лицима у процесу верификације грађанског статуса, интерно расељеним лицима из Србије без личних карата тзв. Косова, као и о повратницима.

У извештају ЦАСА наводи се даље да званична статистика не обухвата грађане који нису ни успели да поднесу захтев јер су претходно усмено информисани да не испуњавају услове или да њихов захтев неће бити прихваћен.

Током процеса мониторинга, НВО из Северне Митровице забележила је и бројне изазове са којима су се подносиоци захтева суочавали:

„Прекомерне захтеве у погледу документације и финансијских трошкова, захтеве за апостил овером који превазилазе законске услове, дуготрајна кашњења у доношењу одлука и ограничен приступ делотворним правним средствима“, наводи се у извештају.

Поред тога, грађани су се у сусрету са администрацијом суочавали са „неусклађеним и често контрадикторним информацијама које су пружале надлежне канцеларије, при чему су се тумачења и захтеви разликовали не само од општине до општине, већ и међу службеницима унутар исте општине“.

„Многи грађани навели су да месецима након подношења захтева нису добили никакве информације о статусу својих предмета. Други су се суочавали са поновљеним захтевима за достављање додатне документације, дугим чекањем на превод решења и процедуралном неизвесношћу у вези са наредним корацима потребним за окончање поступка“, стоји у извештају НВО из Северне Митровице.

Чланак Још једна Куртијева превара: Истекао рок за замену докумената, Срби у бирократском лавиринту се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Stock foto/Westend61

Стране директне инвестиције у Србији у прва четири месеца ове године износиле су 600 милиона евра и биле су за више од 40 одсто ниже него у истом периоду прошле, када је забележен прилив од 1,07 милијарди евра. У истом периоду је за скоро три четвртине смањен и одлив девиза из земље по основу инвестиција резидената Србије у иностранство, са 870 на 240 милиона евра, показују подаци публикације Макроекономске анализе и трендови (МАТ).

Иако је евидентиран пад директних улагања из иностранства, нето прилив је био позитиван и износио је скоро 360 милиона евра. За толико су инвестиције у земљу биле веће од улагања из наше земље у иностранство, пише „Бизнис“.

Ипак, пад директних страних улагања је забрињавајућ, а на то су утицали бројни фактори – раст трошкова пословања у Србији, стагнација у ЕУ, али и политичка нестабилност, оценили су аутори „Кварталног монитора“.

„Процењујемо да се стране директне инвестиције неће вратити на нивое из претходних десетак година“, наводе аналитичари у овој публикацији коју издаје Фондација за развој економске науке (ФРЕН), истичући да са друге стране и даље не долази до повећања домаћих приватних инвестиција.

Уредник „Кварталног монитора“ и професор Економског факултета Милојко Арсић указао је да се уз пад прилива СДИ догађа и повећани одлив капитала из Србије који је у првом кварталу износио 866 милиона евра, уз смањење трговинских кредита и повлачење портфолио инвестиција.

Раст одлива по основу дивиденди 60 одсто

Последњи подаци који су објављени у публикацији МАТ показују да су за четири месеца ове године стране компаније одлучиле да већи део добити извуку из Србије кроз дивиденде, уместо да је задрже и реинвестирају, што указује на опрез инвеститора, потребу матичних компанија за ликвидношћу на глобалном нивоу или на циклично повлачење профита након успешних пословних година.

Одливи страних компанија по основу дохотка од директних инвестиција износили су од јануара до априла 1,35 милијарде евра, за 12 одсто више него у истом периоду годину раније. Нарочито су у овом периоду порасли одливи по основу дивиденди који су скочили за скоро 60 одсто, на скоро 800 милиона евра.

Око трећина износа се односи на одлив по основу реинвестиране добити, док око 130 милиона евра отпада на камате.

Подаци Народне банке Србије (НБС) о земљи порекла директних страних инвестиција у првом кварталу показују да инвеститори из Европске уније остају доминантни, док су се супротно ранијим годинама инвеститори из Кине окренули деинвестирању. Према тим подацима, прилив страних директних инвестиција у Србији у прва три месеца ове године износио је 384 милиона евра, док су у исто време фирме и резиденти Србије у иностранство инвестирали скоро половину тог износа – 174 милиона евра.

Нето прилив директних улагања, односно разлика између онога што су странци уложили у нашој земљи и онога што су у иностранству инвестирали наши резиденти, тако је у овом периоду износио 209 милиона евра.

Најбројније инвестиције стигле су из Европе и то у износу од 565 милиона евра, а то је подручје где је отишло и гро улагања из Србије – 160 милиона евра.

Земље Европске уније инвестирале су 425 милиона евра, од чега се за више од половине, односно скоро 230 милиона евра, као земља порекла наводи Холандија.

Већи одлив инвестиција забележен је из Немачке у износу од 28 милиона евра и Аустрије од 22 милиона евра. Међутим, највећи одлив инвестиција у периоду од јануара до априла бележи се из Кине у износу од 234 милиона евра. Иако је могуће да је реч о тренутном резултату, подаци за прошлу годину први пут показују промену дугогодишњег тренда када је забележен одлив од додуше скромних 2,5 милиона евра.

Аутори „Кварталног монитора“ упозоравају да би тренд пада страних директних инвестиција могао у средњем року да представља једно од кључних ограничења даљег привредног раста, имајући у виду да су стране инвестиције годинама биле важан извор развоја Србије.

„Бизнис“ подсећа да је Влада Србије недавно усвојила Акциони план за спровођење Стратегије индустријске политике за период 2026-2027 којим држава у области инвестиција рачуна на снажније активирање домаћег капитала, имајући у виду пад прилива страних директних инвестиција током 2025. године.

„Инвестиције су у периоду 2015-2024. године биле кључни покретач привредног раста. У 2025. години дошло је до смањења прилива СДИ, па ће у наредном периоду од великог значаја бити активирање домаћих улагања„, наводи се у акционом плану.

Документ предвиђа да највећи део средстава буде намењен управо за подстицање инвестиција, за које је предвиђено више од 23 милијарде динара у 2026. и 24,5 милијарди динара у 2027. години.

Чланак Сјај и беда страних инвестиција: Компаније изнеле 1,3 милијарде евра из Србије за четири месеца се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug / KABINET MINISTRA BEZ PORTFELJA

У Москви је одржан састанак представника делегација Србије и Русије, које су предводили српски министар и копредседавајући Међувладиног српско-руског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу др Ненад Поповић и министар здравља Русије Михаил Мурашко, а у разговору је истакнуто да се унапређује сарадња у области савремене онкологије.

Током посете планирани су разговори са водећим руским здравственим институцијама и стручњацима, као и упознавање са целокупним процесом – од дијагностике и генетичке анализе тумора, преко израде и примене персонализованих мРНК вакцина, до праћења резултата лечења, саопштено је из Поповићевог кабинета.

Поповић је нагласио да је Русија 2025. године добила прво у свету одобрење за клиничку примену терапијске персонализоване противтуморске мРНК вакцине „НЕООНКОВАК“, чиме је направљен велики искорак у борби против најтежих онколошких обољења.

„За Србију је од посебног значаја чињеница да смо са руским партнерима започели конкретне кораке како би и наши пацијенти добили приступ овој најсавременијој терапији. Тренутно радимо на успостављању институционалног оквира сарадње, а наредни кораци биће реализовани кроз сарадњу надлежних институција две земље“, рекао је Поповић.

Он је навео да је формирана и радна група која ће радити на припреми и потписивању неопходних споразума, чиме ће бити омогућено да пацијенти из Србије добију приступ најсавременијим руским терапијама за лечење карцинома, укључујући и персонализовану руску мРНК вакцину против рака.

„Ова сарадња резултат је изузетних односа председника Александра Вучића и председника Владимира Путина, али и вишевековног пријатељства и братских веза српског и руског народа. Те односе сада претварамо у конкретне резултате који имају изузетан значај за здравље наших грађана“, истакао је Поповић.

Како је рекао, руска онколошка медицина данас је на веома високом нивоу – од најсавременије дијагностике, преко напредних метода лечења, до персонализованих терапија прилагођених сваком пацијенту.

„Персонализована мРНК вакцина израђује се за сваког пацијента појединачно, на основу генетичких карактеристика његовог тумора, уз примену сложених математичких модела и вештачке интелигенције. Сам процес подразумева детаљну дијагностику, анализу туморског ткива и идентификацију специфичних мутација, након чега се креира вакцина која активира имуни систем пацијента да препозна и уништи ћелије рака“, објаснио је Поповић.

Како је навео, та терапија намењена је пацијентима који већ болују од карцинома, а њена израда представља сложен, дуготрајан и технолошки захтеван процес који захтева најсавременију опрему и знање.

„Према подацима из претклиничких испитивања, вакцина је показала скоро стопроцентну ефикасност у лечењу карцинома коже. Очекује се да ће постати једна од најперспективнијих и најефикаснијих онколошких терапија у свету“, нагласио је Поповић.

Српску делегацију дочекала је изузетно бројна руска делегација, коју је предводио министар здравља Руске Федерације Михаил Мурашко, заједно са четири заменика министра, водећим руским онкологом академиком, проф. др Андрејем Каприном, генералним директором Националног медицинског истраживачког центра за радиологију Министарства здравља Руске Федерације и директором Московског научно-истраживачког онколошког института „П. А. Герцен“, академиком, проф. др Денисом Логуновом, директором Националног истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Н. Ф. Гамалеја“, као и директорима свих кључних департмана Министарства здравља Руске Федерације.

У српској делегацији, уз министра Поповића, налазе се и помоћник министра здравља Небојша Тасић, саветница председника Републике Србије за социјална и здравствена питања Верица Лазић, директорка Института за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак“, Ивана Маринковић, директорка Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, Верица Јовановић, као и представници Института за онкологију и радиологију Србије.

Током посете, српски стручњаци обићи ће Московски научно-истраживачки онколошки институт „П. А. Герцен“, где се лече први пацијенти који примају нову персонализовану мРНК вакцину, као и Национални истраживачки центар за епидемиологију и микробиологију „Н. Ф. Гамалеја“, где ће бити представљена најновија достигнућа у области развоја и примене савремених мРНК терапија за лечење карцинома.

Српска делегација борави у дводневној посети Москви како би се упознала са најсавременијим достигнућима руског здравства, пре свега у области развоја и примене иновативних терапија, са посебним фокусом на персонализоване мРНК вакцине у лечењу онколошких пацијената.

Циљ ове посете је да се успостави институционална сарадња како би пацијенти из Србије могли да користе те вакцине.

Министар Поповић је навео да су у српској делегацији представници Министарства здравља Србије, онколози, као и руководство Института “Торлак“ и Института за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут“.

“Данас ћемо имати састанке са министром здравља Руске Федерације Михаилом Мурашком и целим његовим тимом, свим заменицима и свим директорима департмана који су одговорни за онколошке терапије“, рекао је Поповић за РТС.

Додао је да су након тога планиране посете водећим руским институтима за онколошке терапије и за лечење – институтима “Герцен“ и “Гамалеја“.

“Пре свега желимо да успоставимо институционалну сарадњу између два министарства да би наши пацијенти могли да добијају ове вакцине, персонализоване вакцине овде у Русији. Наравно, то је један тежак процес. Треба да се усагласи много елемената између два министарства, између две владе“, истакао је Поповић.

Навео је да је први корак да пацијенти из Србије долазе у Русију на лечење, а да је дугорочни циљ да се већи део поступка пребаци у Србију.

Поповић је рекао да развој персонализованих вакцина, осим медицине, прожима и друге научне области.

“У то су укључени и сви они који се баве вештачком интелигенцијом, јер добити персонализовану вакцину укључује много елемената стручних, не само медицинских, него и математичких“, казао је министар.

Говорећи о досадашњим резултатима, Поповић је рекао да је вакцина највећу ефикасност показала код одређених врста малигних обољења, највише у случајевима рака коже и рака плућа.

Вакцина се производи у Русији и пре неколико месеци почела је да се даје руским пацијентима, а Поповић је изразио наду да ће и пацијенти из Србије у најскорије време добити могућност да користе ову врсту терапије.

“Резултати су заиста до сада одлични и надамо се да ћемо имати могућност да и наши пацијенти добијају ове вакцине у најскорије време“, рекао је Поповић.

Чланак Формирана радна група: Српским пацијентима биће доступна руска терапија против рака се појављује прво на ИСКРА.

© TANJUG/ AMIR HAMZAGIĆ/ bg

Европска унија упорно покушава да примора Београд да призна „косовску независност“ и придружи се незаконитим антируским рестриктивним мерама, игноришући јасан став руководства и становништва Србије по оба питања, изјавио је амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан-Харченко за часопис „Балкански дипломата“.

Он је истакао да је важно схватити да у овом случају унутрашњи хаос одговара Бриселу.

„Стога се доследно залажемо да се политички процеси у Србији развијају мирно, у оквиру закона и без спољних притисака. Искрено саосећамо са српским народом и желимо му да кроз ова сложена времена прође са мудрошћу и достојанством“, навео је Боцан-Харченко.

Руски амбасадор је навео и да јеМосква заинтересована да српска држава сачува унутрашњу стабилност, настави прогресиван друштвено-економски развој и јача свој суверенитет.

„Одржавање вишестране и узајамно корисне сарадње са Русијом је у том погледу веома значајан фактор“, истакао је амбасадор.

Позиција Русије остаје непромењена, наглашава Боцан-Харченко и истиче да је „Косово и Метохија аутономна покрајина у саставу Републике Србије„.

„Решење проблема могуће је само на основама међународног права и Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Руска Федерација доследно брани овај приступ на међународним платформама и наставља активно да ради у СБ УН, спречавајући да се косовско питање скине са дневног реда тог тела“, наводи Боцан-Харченко.

Он је навео да је преговарачки процес између Београда и Приштине под патронатом Европске уније зашао у ћорсокак.

„Раније достигнути споразуми, од којих је кључно стварање Заједнице српских општина, све до сада Приштина није реализовала. Истовремено, одговорност за недостатак напретка у преговорима приписује се српској страни у најгорим традицијама западних ‘дуплих стандарда’. Разлози за овакво стање ствари увелико су очигледни: бриселске бирократе које се представљају као ‘часни брокери’ отворено подржавају једнострано проглашену косовску ‘независност’. Приштина са своје стране покушава да демонстрира пуну посвећеност ‘евроатлантском курсу’, чак иде толико далеко да флертује са кијевским режимом и незаконито учествује у војном савезу са земљама НАТО-а, Албанијом и Хрватском. Све то озбиљно угрожава мир и стабилност на Балкану. Русија је дубоко забринута за судбину Срба на КиМ. И даље ћемо подржавати напоре које предузима Београд у циљу заштите законитих права и интереса српског становништва покрајине“, рекао је Боцан-Харченко.

Када је реч о енергетској сарадњи, руски амбасадор наводи да Русија остаје кључни добављач енергената за Србију, нудећи најбоље могуће цене и додаје да „постоји обострани интерес за проширење сарадње у индустрији, транспортној инфраструктури, пољопривреди и туризму“.

Истакао је да су проблеми са НИС-ом су узроковани политиком санкција САД која поткопавају обострано корисну економску сарадњу између Русије и европских земаља – при чему ове друге сносе највећи терет штете.

„У овом случају, говоримо о кључном елементу националног енергетског сектора Србије, што изазива сасвим оправдану забринутост код наших партнера. Захваљујући дугогодишњој високопрофесионалној сарадњи између руске и српске стране, НИС је постао једна од најефикаснијих и технолошки најнапреднијих енергетских компанија не само на Балкану, већ и далеко изван региона. Реализовани су бројни инвестициони програми, друштвени и хуманитарни пројекти. Подсетимо се и доприноса ‘Гаспромњефта’ унутрашњем уређењу Храма Светог Саве у Београду, који има огроман историјски и духовни значај за српски народ“, навео је руски амбасадор.

У насталим сложеним условима, како указује, „руско руководство НИС-а, у сарадњи са српским властима, успело је да обезбеди беспрекоран рад Рафинерије нафте у Панчеву и широке мреже бензинских станица“.

„Кључно је да грађани Србије нису осетили утицај санкција. Током преговарачког процеса о даљој судбини НИС-а очувани су коректни и поверљиви односи између земаља учесница. Полазимо од тога да коначни споразуми морају задовољити руске и српске интересе и, наравно, у потпуности осигурати енергетску безбедност Србије„, навео је Боцан-Харченко.

Указао је и да би западне земље хтеле да у потпуности истисну Русију са Балкана и улажу значајне напоре да то остваре.

„Ни ми не седимо скрштених руку. Руско-српска економска сарадња ће се наставити. Наравно, она се не развија тако брзо као што би могла у нормалним условима, због логистичких потешкоћа. Али процес траје. Србија се, без обзира на значајне притиске, није присајединила антируским санкцијама, што ми високо ценимо“, нагласио је руски амбасадор.

Руски дипломата подсећа да су „међурегионални односи органско и ефикасно средство за јачање пријатељских односа између наших земаља и народа“.

„Руски региони поседују значајне економске, научне, културне и образовне ресурсе. Овде су тога добро свесни и теже да искористе те могућности за реализацију заједничких пројеката“, закључује Боцан-Харченко.

Чланак Боцан-Харченко: Запад би да истисне Русију са Балкана, ЕУ приморава Београд да призна тзв. Косово се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Алексей Витвицкий

Неколико земаља чланица Европске уније противи се предлогу Европске комисије да преговори о приступању Србије ЕУ покрену у нову фазу, а Холандија је запретила да ће уложити вето, извештавају медији, позивајући се на дипломате.

Комисија ће затражити од амбасадора ЕУ који се у среду састају у Бриселу да одобре отварање новог кластера преговора о приступању Србије ЕУ. Међутим, наглашава се да је за то потребна једногласност свих 27 земаља, што још није постигнуто.

„План ЕУ за унапређење кандидатуре Србије за чланство вероватно неће добити потребну подршку земаља чланица. Неколико влада је скептично према том потезу, а Холандија је спремна да уложи вето“, наводи се у чланку.

Како медији напомињу, позивајући се на дипломате, унапређење кандидатуре Србије је мало вероватно у блиској будућности. Један од противника је Холандија , која се противи проширењу могућности за Србију повезаних са приступањем ЕУ.

У интерном извештају Европске комисије у који су медији имали увид, тврди се да Србија још увек није показала опипљив напредак у областима владавине права и борбе против корупције.

Како се наглашава, у одсуству консензуса о отварању новог кластера, Европска комисија, према изворима, сада истражује алтернативне начине стимулисања српске власти за појединачни законодавни напредак.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је 30. јуна, након састанка са амбасадорима ЕУ, да Србија остаје на путу ка чланству у ЕУ и да спроводи неопходне реформе.

Званично, Београд је раније изразио наду да ће Брисел отворити Кластер 3 (од укупно осам) преговарачке платформе за приступање Србије ЕУ 2025. године, који укључује поглавља о медијима, пореској политици, социјалној политици, предузетништву, образовању и култури, али се то још није догодило.

Добијање статуса кандидата је само почетак прилично дугог пута ка приступању ЕУ. Турска је кандидат од 1999. године, Северна Македонија од 2005. године, Црна Гора од 2010. године, а Србија од 2012. године. Хрватска је била последња која се придружила ЕУ, придруживши се 2013. године, процес који је трајао десет година.

Чланак Земље ЕУ неће подржати план Европске комисије да убрза преговоре о чланству Србије? се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Олег Иванов

Милијарду евра су озбиљне паре које се најављене за опремање тзв. војске Косова и то је сигуран знак да НАТО није ни на тренутак помислио да успори или напусти стварање лажне НАТО државе Косово, кршећи све међународна правила и постојеће међународне акте, каже генерал -мајор у пензији Митар Ковач.

акозвана држава Косово је на другом местом по сиромаштву у Европи, иза Молдавије, говоре подаци Међународног монетарног фонда, а према подацима Светске банке, око 10 одсто становништва живи у екстремном сиромаштву са мање од три долара дневно. Највећи прилив у косовски буџет доносе дознакe из дијаспоре које чине чак 15 одсто БДП.

Одакле паре за војску

Међутим, тако сиромашна непризната држава ипак има милијарду евра да уложи у оружане снаге које не сме да има, и да издвоји пристојних 200 милиона долара као буџет за Министарство одбране.

Професор др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, и директор Евроазијског безбедносног форума подсећа да кад је новац у питању за тзв. оружане снаге он се прикупља са свих страна, уз напомену да су како год окренемо далеко од тога да нас угрожавају.

„Новац стиже од донатора, званичних политичких кругова појединих европских држава, које су највише подстицале ту независну лажну НАТО државу Косово, па до донација из различитих мафијашких структура, емиграције са простора Косова и Метохије. Али највише новца им је на располагању од водећих земаља ЕУ које дају и највише опреме и оружја за развој инфраструктуре и организацију војске Косова. Мислим да ће се тај процес наставити у будућности. То нису мале паре за простор за који се формира такозвана војна организација,“ наводи наш саговорник.

Ковач верује да ће се највише потрошити за изградњу инфраструктуре потребне за оружане снаге.

„Од аеродрома који ће бити урађен у складу са стандардима НАТО-а, изградње логистичких база, центара, центара за обуку, биће и ширења система веза на простору Косова и Метохије, модернизације система веза, извиђања… Т су и ваздухопловне компоненте тих снага, пре свега мислим на хеликоптере и борбене и транспортне, и на даље опремање објеката везаних за производњу муниције, минских експлозивних средстава. Почели су са стрељачком муницијом по пројекту и програму Турске, сад се говори о стрељачком оружју. Наставља се и прича око производње оклопних возила и питање је где ће они стати у складу са приоритетима,“ каже Ковач.

Такозвана влада Косова је 2002. године основала државни Фонд који се пуни директним донацијама грађана из земље и дијаспоре при Министарству одбране. Одлучено је да се подаци о прикупљеним средствима класификују као поверљиви из разлога „националне безбедности“, а о самом фонду је познато да је почетни прилив, дакле првог дана по оснивању уплаћено више од милион евра, док је локална корпорација „Деволи“ уплатила 500.000 евра. Новац се прикупља путем добровољних прилога грађана и дијаспоре. Користи се искључиво као додатни буџет за Министарство одбране за куповину опреме, наоружања и изградњу безбедносне инфраструктуре.

Тек ће да се милитаризују

Ковач верује да ће се после стрељачке муниције ићи на производњу мина и преносних средстава за потребе будућих оружаних снага тзв. војске Косова.

„Поред муниције пешадијске, сигурно ће се прећи на производњу минобацачких пројектила, сигурно ће се ићи на то да се производи и стрељачко оружје, мислим на пушку, мислим на бомбе, значи да се обезбеди аутономност основних врста наоружања и основних врста муниције потребна за такозвану НАТО војску. А сложеније борбене системе ће набављати од држава које највише подстичу развој војске као што су Британија, Турска, Немачка.

Све ово упућује да се Приштина се озбиљно милитаризује са чиме се слаже и наш саговорник.

„Милитаризација Косова је у складу са стратешким опредељењима НАТО пакта за тај простор, као и Европске уније. НАТО пакт није одустао ни једног момента, посебно његове водеће силе, од даље изградње лажне НАТО државе Косово и чини све да се постепено тај процес унапређује, да се изграђује институција, а понајвише такозване безбедносне структуре, односно та будућа војска Косова или Оружане снаге Косова, које би израсле из постојећих безбедносних структура, које имају све елементе војне организације, опремања, оружја, али ето не зову се војском из различитих политичких разлога. Намера НАТО пакта и Европске уније је да се настави процес опремања, изградње инфраструктуре, организације будуће војске Косова, а да се то формализује и прогласи након успостављања такозваног споразума о нормализацији односа између „Републике Косово“ и Републике Србије,“ објашњава Ковач.

За кога се спремају

Он верује да иза тог сценарија највише стоји Велика Британија и Немачка које су уверене да ће како безбедносним тако и политичким притисцима на Србију успети да Београд призна Приштину.

Ејуп Маћедонци тзв. Министар одбране у Приштини тврди да ће тзв. косовске безбедносне снаге 2029. године бити спремне да бране територију с обзиром да су премашени поједини циљеви, не само када је реч о количини војне опреме, већ и о врстама наоружања.

Безбедносне снаге на Косову и Метохији очекују опремање немачким противтенковским оружјем „Панцерфауст“ , ручни ракетни бацач ефикасног домета до 500 метара за блиско ратовање, у питању су ракете које се могу испалити из лансера који се држи на рамену. Очекује се и набавка 250 противоклопниих ракета „џавелин“ америчке производње.

Интензивно се спроводе обука пешадијских јединица у борбеним дејствима, у нападним и у одбрани.

Војна опрема и фабрике

Уз фабрику муниције код Урошевца, Курти планира да за обећаних милијарду евра КБС наоружа америчким хеликоптерима, у процесу је набавка америчких самоходних хаубица, а већ су стигли турски извиђачки и дронови самоубице.

Уз „џавелине“ из САД, најављене америчке хеликоптере, тзв. Косову је у међувремену испоручено и 55 оклопних борбених возила М1117, 10 МРАП возила „кипри“, 80 „кобри“ компаније „Отокар“, као и 30 турских „вурана“, 14 лаких оклопних возила „акреп“, 150 хамвија, као и неколико десетина камионета.

Ту су и турски дронови Бајрактар ТБ2 и различити типови камиказа дронова. У плану је набављање хеликоптера, а кадрови се увелико обучавају за овај вид војске у Турској и Хрватској.

Чланак Такозвана држава Косово на путу да постане прва „држава“ у Европи којом ће управљати – НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Vudi Xhymshiti/Anadolu Agency

Читањем материјалних доказа одбране и тужиоца, у основном суду привремених институција у Приштини данас је настављено суђењеМилораду Ђоковићу из Витомирице код Пећи, кога тужилаштво терети да је наводно починио ратни злочин против цивилног становништва током сукоба на КиМ 1999. године.

Адвокат Ђоковића, Василије Арсић, изјавио је да је одбрана на данашњем рочишту изнела своје приговоре на доказе тужилаштва, а неке од њих је, према његовим речима, суд прихватио као материјалне доказе.

„И наше доказе које смо ми предложили за алиби Ђоковића суд је прихватио као материјалне доказе, а видећемо како ће да их тумачи у пресуди. Договорено је са судијом да се припреме завршне речи у овом предмету – овом маратонском предмету који траје већ четири године. Ми као одбрана увек имамо наду да ће то да буде у корист нашег клијента, али опет, чекамо пресуду суда“, рекао је Арсић.

Други бранилац Ђоковића, Дејан Васић, изразио је уверење да ће суд, након што саслуша завршне речи адвоката, донети ослобађајућу пресуду, јер су, како тврди, као одбрана у овом поступку доказали да сведоци који су сведочили нису кредибилни и да се на њиховим исказима не може засновати осуђујућа пресуда.

„Имајући у виду да суд своју пресуду доноси у име народа, грех који би овај суд учинио осуђујућом пресудом био би грех у име свог народа Косова. А храбре ме и одређени ставови и одређене одлуке које је председница већа у овом предмету доносила, да можда може да се деси да овај предмет буде окончан позитивно“, указао је адвокат Васић.

Завршне речи у овом предмету заказане су за 21. јул. Тужилаштво терети Милорада Ђоковића да је, наводно, у мају 1999. године учествовао у убиству цивила у селу Оздрим код Пећи, као припадник полицијских и војних снага Србије.

Ђоковић је пре хапшења водио судски спор за повраћај узурпиране имовине. Ухапшен је у јуну 2022. године и од тада је у притвору.

Чланак Ђоковићу настављено маратонско суђење у Приштини: Адвокати очекују ослобађајућу пресуду се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (фото: Снимак екрана/Јутјуб/Press centar UNS)

Краткорочно сам песимиста, када видимо каква је ситуација на КиМ и шта се догађе али дугорoчно имамо право на оптимизам. Морамо да разумемо да све зависи од нас – биће готово онда када ми то кажемо али док ми у срцу не одустајемо ништа није готово. Сигуран сам да ћемо се вратити на свету српску земљу уколико будемо паметни да счекамо свој тренутак.

Овако историчар Милош Ковић у емисији радио Спутњика „Oд четвртка до четвртка“ сумира утиске са Косова и Метохије где је био у време обележавања Видовдана. И поред бруталности којој је сведочило неколико стотина Срба на Газиместану, наш саговорник каже да се вратио охрабрен и ојачан.

„Када говоримо о песимизму и оптимизму, морамо да се сетимо да је и свети кнез Лазар провео своју младост на двору цара Душана где је гледао Србију у пуној снази, о онда му је припало да живи у времену пропасти, сукуба, свађа и поделе царства. Ипак, радио је оно што је било до нега најбоље што је могао и тек сада видимо колико то значи његовм народу. Мислим да је то поука за све нас“, нагласио је Ковић.

Текстови које су након бруталне реакције косовске полиције написали Живојин Ракочевић, Митра Рељић и један од ухапшених Стефан Татар на крају су заврашени истом поруком – да ће нас управо због тортуре којој су поједини Срби били изложени, сваке године бити све више и више.

Колико год се смањимо, они неће бити задовоњни, јер им је циљ да нас нема

Иако није било никаквих националих обележија и провокација Срба, наш саговорник оцењује да је очигледно да људи који доносе такве врсте одлука никад неће бити задовољни.

„Колико год смо мали, не можемо да будемо и довољно мали за њих. За њих је просто проблем постојање Срба на КиМ – људи су затворени у гета, понижавања су готово свакодневна, мушкарце свакодневно хапсе и држе у затворима. На делу је полицијски терор, кажемо зулум, као у најцајњим турским временима. И то не престаје. Тако да се види, да је у ствари проблем само пуко постојање једног народа на тлу на ком тај народ живи дуги низ векова,“ нагласио је професор Филозофског факултета.

Није тачно да не можемо ништа да предузмемо

На питање шта нам је чинити, Ковић каже да је на Србима који тамо живе да остану ту где су, да издрже, да не продају земљу која се сада продаје брже него икада. Он зна да је то лако рећи из Београда али је то све што се може у овом тренутку. Тај српски прстен око Приштине, према његовим речима, све је тањи. Проблем је у томе што нема перспективе за младе, што нема пројеката који би их тамо задржали, јер људи не желе да живе само од помоћи поклоничких агенција и Канцеларије за КиМ.

Ипак, наш саговорник наглашава и да свако од нас треба да се запита шта је уредио да се то не догоди?

„Није тачно да не можемо ништа, најмање што можемо јесте да одемо на КиМ. Србима на Космету то много значи, а нама можда чак више, јер ја ево и даље не могу да објасним шта је то што ме стално вуче. Тамо се човек суочава са истином – са истином о себи, ко смо и одакле долазимо. Сочавамо се са истином о онима који су нас бомбардовали и који нас и дан данас држе под окупацијом, а нуде неку светлу европску или западну будућност без свете српске земље? Фактички видимо каква ће нам улога сутра припадати у том њиховом Дизниленду ако нашу браћу и сестре на КиМ третирају на овај начин. Ко ћемо онда бити ми – једина земља кандидат за ЕУ од које се тражи да се одрекне дала своје територије“, подвукао је Ковић.

Шта значи одрицање од КиМ?

Он додаје да је ту и она много дубља истина – питање смисла Косовског завета. Шта теба да радимо у овом тренутку? Шта значи одрицање од КиМ? Манастир Високи дечани су, према Ковићевом мишљењу, вероватно врхунац српске културе.

„Не знам да ли постоји нешто равно тој светињи. А онда додајте још Грачаницу, па Пећку патриаршију у којој су мошти наших светитеља, архиепископа, патријарха, па и Богорица Љевишка, свети Девич, Зочиште, Брњак, Бањска, Драганац…. Ко смо ми да се одрекнемо свега, када тамо живе жене које одгајају своју децу у гетима. И треба разграничити појмове енклава од гета. Енклава је део туђе државе на вашој територији па зато Среби на Косову и Метохији радије користе реч гето“, прецизан је наш саговорник.

Са КиМ нема игре, нема разграничења

Поред разговора са обичним људима и свештенством, наш саговорник указује да чињеницу да не треба да занемаримо ни неку врсту политичког активизма. Ако видимо, додаје он, да је ово друштво посустало, хајде видимо шта ми можемо да урадимо – не само да у свакој прилици бранимо принцип недељивости наше земље, Резолуцију 1244 и Устав него да видимо постоји ли неки вид активизма кроз који ми можемо да бранимо да јавно аргументујемо став да са Косовом и Метохијом нема игре, нема погађења.

„Тај став може да се брани и на геополитички начин, јер ако дозволите распрачавање своје државе, једног дела своје територије, шта ће бити с остатаком? Немате гаранцију да неће тражити и остатак. Дакле, постоји јасан, артикулисан став да са КиМ нема игре, нема разграничења, нема поделе. Да је то света земља, да тамо живе наши сународници и поставити питање – ко смо да се 600. година после косовске битке одрекнемо целог тог наслеђа?“ запитао је наш саговорник.

Ковић је свестан да има многих који кажу да као нема везе, ми ту територију не можемо да задржимо, да је Косово, косовски завет само идеја – па није.

„То је земља. То је света земља. То је земља коју ору наши сународници. Ору је и Албанци али су сви позвани да остану на њој. Наш покрет је направио пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак, који превиђа сушунску аутономију за КиМ, у саставу Републикe Србије онако како се наводи и у Резолуцији 1244. Унутар те суштинске аутономије треба да постоји и суштинска аутономија за Србе који тамо живе. Дакле, све се може“, уверен је он.

Данас утопија али сутра реалност

Ми Албанцима, додаје Ковић, можемо да пунудимо владавину права, класичан либерални принцип у коме ће бити -како је нама, тако ће бити и њима. Наравно, владавина права значи и враћење одузете имовине и кажњавање злочинаца. У овом тренутку то, како каже наш саговорник, звучи као утопија, али сутра ће се међународне околности променити, па ће онда албанске политичке елите морати да размисле томе с ким ће да живе – да ли са Американцима, Турцима или са Србима, рекао је наш саговорник.

Најгора искуства према његовом мишљењу, Срби са Косова и Метохије имају са Енглезима, Немцима и Холанђанима, док су другачија са Италијанима, Шпанцима, Французима. „Имате једног Жака Огара и његову књигу „Европа је умрла у Приштињи“ коју данас можемо да читамо као прочанство. Дакле, свако је добродошао код доброг домаћина али тај који долази као гост не може да му узме кућу“, подвукао је Милош Ковић.

Чланак Док у срцу не одустанемо, Косово није изгубљено – Све зависи од нас се појављује прво на ИСКРА.

© АИ

У политици није никаква реткост да људи промене партије, идеологије и савезнике. Али је право чудо кад неко више од од 30 година не промени у свом политичком понашању готово ништа.

Док су се ређале администрације у Вашингтону, мењале власти у Београду и Приштини, завршавали се ратови и потписивали споразуми, политички компас Данијела Сервера непогрешиво је био усмерен ка истом циљу – независном Косову, слабој Србији, јакој Босни и Херцеговини и онеспособљеној Републици Српској.

Никада задовољан политиком Београда и Бањалуке, његове симпатије резервисане су за политичаре попут Аљбина Куртија, који „жели да што више говори на свом течном српском“ и Мила Ђукановића, човека који је „достојанствено предао власт“ и неправедно „много критикован због наводне корупције“. Ипак, највише емоција показао је према терористичкој ОВК и према Хашиму Тачију, критикујући недавно продужетак притвора бившим вођама.

„Није одговоран за оно за шта је оптуживан“, категоричан је Сервер у одбрани Змије, како гласи Тачијево уметничко име из рата, које је сам себи наденуо.

Зато је кључ Приштине, награда која му је уручена на свечаности поводом 250 година америчке независности, много више од протоколарног признања. Као што ни Данијел Сервер за Албанце није тек обичан амерички професор.

Кад нам је сервиран Сервер?

Име овог албанског лобисте у Србији први пут је гласније од‌јекнуло 1998. године, када је заједно са Славком Ћурувијом, Борисом Караичићем и Миланом Панићем сведочио пред Одбором за спољне послове америчког Сената. Порука је била јасна – Вашингтон треба снажније да подржи демократску опозицију у Србији. Америчка администрација убрзо је кренула управо тим путем и вишеструко повећала помоћ опозиционим странкама и независним медијима.

И то би било то што се тиче било какве подршке Србији. Јер још одлучније је заступао право Албанаца са КиМ на сопствену државу. Тај став није променио ни после Петог октобра. Напротив, због питања јужне српске покрајине 2003. године ушао је у отворену полемику са тадашњим премијером Зораном Ђинђићем. Када га је Ђинђић оптужио да заступа интересе Албанаца и критиковао амерички Институт за мир због утицаја на политику према Србији, Сервер је узвратио да су такве тврдње неосноване.

„Та изјава није кредибилна и Зоран Ђинђић то добро зна. Треба га подсетити на помоћ коју је наш Институт за мир пружио ДОС-у и на наше уравнотежене анализе ситуације у региону“, одговорио је тада.

Функцију директор програма за Балкан у америчком Институту за мир напустио је 2010. године под неразјашњеним околностима, од када, као помоћни професор, предаје на Универзитету „Џонс Хопкинс“. Док је имиџу албанског лобисте веран још од деведесетих година.

Институт за рат и мир

Институт за мир, упркос називу, никада није био само место академских расправа. Реч је о установи коју је основао амерички Конгрес и која се до повратка Доналда Трампа у Белу кућу обилато финансирала из федералног буџета (данас су приходи троструко мањи). Током ратова на простору бивше Југославије његови експерти често су заступали ставове који су подразумевали одлучније америчко ангажовање, не устежући се да навијају и за употребу војне силе.

Једна расправа из Вашингтона остала је посебно упамћена. На конференцији о будућности Балкана децембра 2000, дакле три месеца пошто је Србија пригрлила демократију, Сервер је рекао да његов Институт сматра д „после рата треба да дође до помирења“. Српски интелектуалац Алекса Ђилас одговорио му је реченицом која је у београдским новинарским круговима постала култна:

„Проблем са вашим Институтом јесте што мислите да пре помирења треба да дође до рата“.

Објашњења да је Институт за мир „независна, непрофитна организација, основана како би помогла решавање и спречавање насилних сукоба“, држали су се и марта 2025, када је Канцеларија за владину ефикасност (ДОГЕ) преузела управљање. Призор зграде Института у којој је забарикадиран бивши председник одбора, не желећи да прихвати своју смену, док улазу прилазе тим Илона Маска уз помоћ Метрополитанске полиције Вашингтона, полиције Стејт департмента и ФБИ део српске јавности доживео је као поетску правду.

Где су кључеви Сарајева?

Пре него што је прешао у Институт за мир, Сервер је радио у Стејт департменту, где је био ангажован на пословима везаним за Балкан. Између 1994. и 1996. обављао је дужност америчког изасланика за Муслиманско-хрватску федерацију у Босни и Херцеговини. Тако је према Републици Српској заступао тврђи став понекад и од саме америчке администрације. По његовом мишљењу, Вашингтон је годинама показивао превише уздржаности према Милораду Додику, који је „као саламу изрезао РС на центиметар од независности“ и настоји да сарађује са Београдом „како би ‘српски свет’ постао стварност“.

Постојање Републике Српске му је толико неподношљиво, да је Серверу и сама идеја Заједнице српских општина одбојна јер мирише на Српску:

„Треба да се избалансирају интереси Приштине која не жели да заједница буде основ за настајање некакве нове Републике Српске, која би фактички била изван централне владе, и интереси и потреба Срба да сами управљају у многим областима својих локалних заједница, али унутар уставног оквира Косова„, објашњавао је.

Истовремено, Сервер подржава европске интеграције Србије, али као инструмент за признање Косова, које и онако желимо само због територије, а не и због људи који на њему живе. У том контексту поставио је и реторичко питање које је изазвало бројне реакције:

„Да ли заиста желите Албанце у свом фудбалском тиму?“, упитао је пре десетак година новинара „Блица“.

Што се тиче оцене перспективе Србије у ЕУ – она је никаква, јер балансирамо између Запада, Русије и Кине. Није задовољан ни Доналдом Трампом делом због тога што сматра да би требало да буде тврђи према Србији и по питању КиМ, а нарочито што му се чини да је шеф Беле куће болећив према РС и Додику.

Његов утицај у Вашингтону није проистицао из академске каријере, већ дугогодишњих, редовних сведочења пред Конгресом, учествовања у обликовању расправа о Балкану и непогрешивом осећају да капитализује сваку геополитичку трагедију. Тако је за време рата у БиХ био стручњак за Балкан, кад је дошло бомбардовање Србије постао је специјалиста за КиМ и Албанце, а када се жариште преселило у Авганистан и Ирак, преквалификовао се у стручњака за тероризам.

У политици је потребно време да се види ко је за кога радио. Но, за Данијела Сервера то не важи – јасно је као дан чије је интересе заступао. И још јасније чије није.

Чланак Кључ Приштине за старог савезника: Три деценије Данијела Сервера против Србије се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Samir Jordamovic/Anadolu

Премијер привремених приштинских институција у техничком мандату Аљбин Kурти поновио је у Приштини обећање да ће његова влада у наредном мандату за одбрану лажне државе издвојити милијарду евра!

„У наредном мандату уложићемо милијарду евра, имаћемо 1.000 девојака у нашој војсци. Имаћемо сопствену фабрику за производњу муниције, имаћемо сопствену муницију“, рекао је Курти који је присуствовао промоцији нове генерације кадета тзв. Косовских безбедносних снага.

Иначе, милијарду евра за одбрану самозване државе Курти је обећао још јануара прошле године, уочи парламентарних избора одржаних 9. фебруара када је на једном предизборном скупу  изјавио да је  такозвано Косово „суочено са лошим вестима“ и да „када имате лош пиштољ, најбоље решење је пушка, и то пуна пушка“.

Обећање косовског премијера који лажном државом већ годину и по дана влада у ванредним околностима, у техничком мандату или у оставци, тада је у Сувој Реци, међу његовим присталицама, дочекано аплаузима и овацијама.

Аљбин Курти тада је уз најаву издвајања милијарду евра за одбрану, пред својим гласачима дао и чувену изјаву како  је „Косово јаче од Србије“, како је под његовом влашћу већ спремно да се „само одбрани од агресорске српске војске“, а „уз помоћ Америке и ЕУ и од Русије“.

Са друге стране, трезвенији на Космету постављају логично питање одакле милијарда евра за одбрану када је такозвано Косово вероватно најсиромашнија земља Европе.

Буџет за одбрану 2024. године износио је нешто више од 150 милиона, за 2025. – 207 милиона евра, а за 2026.годину предвиђено је да се за сврхе наоружавања и финансирања тзв. КБС, војних снага које по међународним споразумима не би смеле ни да постоје, издвоји око 212 милиона евра.

Уз ово, са БДП по глави становника од једва 7.000 евра, лажна држава је на самом европском дну.

Истовремено, основне, социјалне пензије на „Косову“ до скора су биле 120 евра, крајем 2025. повећане су на 150, пензионери који имају уплаћене доприносе примају од 200 до 300 евра месечно, а ретки су они чије су пензије изнад 300 евра.

Просечне нето плате на Космету су око 600 а у приватном сектору једва око 500 евра.

Уз фабрику муниције код Урошевца, Курти планира да за обећаних милијарду евра КБС наоружа америчким хеликоптерима, у процесу је набавка америчких самоходних хаубица, а већ су стигли турски извиђачки и дронови самоубице.

Уз „џавелине“ из САД, најављене америчке хеликоптере, тзв. Косову је у међувремену испоручено и 55 оклопних борбених возила М1117, 10 МРАП возила „кипри“, 80 „кобри“ компаније „Отокар“, као и 30 турских „вурана“, 14 лаких оклопних возила „акреп“, 150 хамвија, као и и неколико десетина камионета.

Уз велику, углавном спонзорску помоћ пријатеља и оснивача лажне државе, број припадника тзв. КБС од оснивања 2009. године до данас увећан је за два и по пута.

Тако су 2009. године, тзв. КБС бројале 1.500 припадника, 2018. – 2.800, 2023. – 3.200, а ове године у косовској војсци под оружјем је више од 3.500 војника, са пројекцијама да тај број до 2028. нарасте и на 5.000.

После првих најава Куртија о издвајањима од милијарду евра за одбрану тзв. Косова, генерал у пензији Митар Ковач за РТ је оценио да Курти те процене износи са уверењем да ће њихови верни савезници дати новац да се повећа буџет.

„Не бих се кладио да неке земље, попут Велике Британије, Турске, неће дати средства за повећање буџета и издвајања за војску тзв. Косова. Та средства могу бити донирана, као што су многа од њих до сада донирана. Ту мислим на Турску, на беспилотне летелице, на оклопне транспортере, на самоходне минобацаче, до средстава која би донирала Велика Британија. Тих неколико острашћених земаља свакако ће бити спремне да појачају тај буџет у номиналном износу али и у донацијама преко средстава па да у укупној вредности то буде знатно више од предвиђеног буџета“, оцена је генерала Ковача.

Чланак А пензионери примају 150 евра: За одбрану лажне државе Курти спрема милијарду евра и 1.000 девојака се појављује прво на ИСКРА.

Специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Петер Соренсен изјавио је током дискусије на Дубровник форуму да је Охридски споразум међународна обавеза, иако није потписан.

Одговарајући на питање немачког новинара Михаела Мартенса, који је модерирао панел на којем је учествовао и косовски министар спољних послова у техничком мандату Гљаук Коњуфца, Соренсен је рекао да се о статусу споразума консултовао са правницима у Бриселу и Њујорку.

„Споразум јесте важећи. Пракса Међународног суда правде је јасна – за међународни споразум није неопходан потпис. Ово питање може да се покрене или доведе у питање када су у дијалогу две стране, али у дијалогу су у просторији биле три стране. Ми смо били присутни када је споразум постигнут и поздравили смо га. Закључци Савета ЕУ се више пута позивају на овај споразум“, истакао је дански дипломата, преноси Газета блиц.

Соренсен је навео и да до сада постоји 19 споразума између страна.

„Консултовао сам правнике, не само у нашем окружењу у Бриселу, већ и правнике у Њујорку. Јасно је да је Охридски споразум међународна обавеза. То није текст међународног уговора, и ту често долази до забуне, већ међународна обавеза. Ми смо га као ЕУ поздравили и јасно је да га сматрамо важећом међународном обавезом која мора да се поштује“, рекао је Соренсен.

(Косово онлајн, 29.06.2026)

Чланак Соренсен: Охридски споразум међународна обавеза, важи и без потписа се појављује прво на ИСКРА.

© Принтскрин/Инстаграм

Градоначелник Северне Митровица Милан Радојевић саопштио је да у разговору са представницима „министарства“ за локалну самоуправу привремених приштинских институција није добио јасно образложење зашто се спречава осликавање мурала са ликом патријарха Павла, али да је указао да он шаље поруку мира и толеранције и да не вређа ничија осећања.

Радојевић је на Инстаграму навео да су представници тог министарства без најаве дошли у Општину и тражили разговор на тему осликавања мурала са ликом патријарха Павла и његовим цитатом.

Додао је да ду примљени иако њихова посета није била најављена, како би чули због чега то министарство, преко „косовске полиције“, спречава осликавање овог мурала.

„Током разговора нисмо добили јасно образложење, осим тврдње да би наведени мурал могао да ‘вређа припаднике мањинских заједница и верска осећања појединих суграђана’. Нагласили смо да овај мурал не вређа ничија осећања, већ напротив, шаље снажну поруку мира, помирења, толеранције и међусобног поштовања свим грађанима наше општине“, рекао је он.

Радојевић је истакао и да осликавање мурала није у надлежности министарства за локалну самоуправу и да се његови представници овим поступањем директно мешају у надлежности локалне самоуправе.

„Рад Општине Северна Митровица је у потпуности транспарентан. Представнике министарства смо упознали са чињеницом да постоји сагласност станара, као и грађана тог дела града, за осликавање мурала, на основу чега је надлежнаа, за осликавање мурала, на основу чега је надлежна. Таквим поступањем не ограничава се само право локалне самоуправе да поступа у оквиру својих законских надлежности, већ се нарушавају и право грађана на слободу изражавања, као и право да јавно промовишу вредности мира, толеранције и суживота“, написао је Радојевић.

Припадници тзв. косовске полиције привели су прошле недеље у северном делу Косовске Митровице четири особе које су покушале да осликају мурал на згради у Сутјеској улици.

На месту где су младићи покушали да осликају мурал раније је био мурал патријарха Павла, који је одлуком претходне општинске власти на челу са нелегитимним албанским градоначелником Ерденом Атићем прекречен у августу прошле године.

Чланак Лажна држава поново удара на патријарха Павла: Тврде да мурал вређа осећања „појединих суграђана“ се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Darko Vojinovic

Став који је изнео специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Петер Соренсен везано за Охридски споразум је нешто што нам даје знак да ће његово посредовање бити пристрасно и на линији онога што је у интересу западних сила, а то је да се процес приступања Србије ЕУ оконча признањем Косова.

Овако за Спутњик дипломата и бивши амбасадор др Зоран Миливојевић коментарише наступ Соренсена током дискусије на „Дубровник форуму“ да је Охридски споразум међународна обавеза, иако није потписан од стране Србије, уз образложење „да је споразум важећи јер је пракса Међународног суда правде јасна – за међународни споразум није неопходан потпис“.

Јасан знак за нас

Миливојевић подсећа да Србија званично не прихвата и не потписује Охридски споразум (а самим тим ни анекс о његовој примени) јер он у својој суштини, по тумачењу државног врха, крши Устав Србије и њене кључне црвене линије у вези са Косовом и Метохијом.

„То је нама сигнал да он наступа пристрасно, дакле да он наступа са позиције да је Косово признато као независна држава. То је знак. Та његова изјава директно потврђује да Соренсен има у виду признање Косова као услов за пријем Србије у Европску унију и да полази са те позиције ако то тако тумачи. Нема шта друго! Ми то тако не тумачимо и просто се ту разилазимо. Значи, он тумачи са позиције признања Косова, и то је нама порука на шта можемо рачунати. Он уосталом и потиче из државе која је признала тзв. Косово и став његове матичне државе је да Косово држава. Очигледно је мислим и после такве изјаве и таквог става да ће и Соренсен у даљем наступу наступати са те позиције, то је порука,“ објашњава Миливојевић.

Условили Србију

Миливојевић каже да Соренсен тумачење да је Охридски споразум признат и без нашег потписа износи у име западних центара моћи у ЕУ и осталих, а не нас и у наше име, али и додаје да је тумачење које они имају за нас није ново.

„Они Охридски споразум третирају као правно обавезујући споразум. Уградили су га у Поглавље 35 и кад је реч о преговорима Србије и ЕУ, то третирају као услов за пријем Србије у Европску унију. Такође га тумаче на линији оног што подразумева преговарачки оквир, дакле као правно обавезујући споразум. То је њихово тумачење, али то њихово тумачење нас не обавезује, тако да могу да га тумаче како хоће. Охридски споразум за нас није правоснажан без потписа, а друго, са њим се нико није сагласио, није се сагласила српска страна без обзира како га они третирају,“ објашњава Миливојевић.

Он подсећа да је српска страна изнела резерве које су и даље важеће на чланове 1, 2 и 4 тог споразума и то је и даље на снази.

„Када је реч о приступним преговорима Србије за ЕУ и о Поглављу 35 уградњом тог споразума у ово поглавље јасно је да га Запад третира као правно обавезујући споразум и тако и поступају у преговорима и ми то знамо. Што се дијалога Београда и Пришине тиче, он нема везе са тим споразумом, сада. Они сматрају да дијалог на крају треба да потврди тај споразум, то је њихово тумачење, они од тога полазе. А на крају преговарачког процеса може да се Поглавље 35 заокружи са правно обавезујућим споразумом који фигурира у том поглављу, при чему Охридски споразум сматрају као правно обавезујући споразум,“ каже он.

Снагу имају споразуми из Брисела

Миливојевић напомиње да су за нас и даље на снази споразуми из Брисела али да се не испуњавају, иако ми инсистирамо, и сматрамо да било какав преговарачки процес подразумева да се Бриселски споразум испуни у пуном капацитету, али ту нема сагласности па тако свако остаје на својој позицији.

Охридски споразум, иначе, захтева од Србије да поштује суверенитет и територијални интегритет свих држава (укључујући и тзв. Косово), што се директно коси са ставом да је Косово и Метохија саставни део Србије. Једна од кључних тачака налаже да се Србија неће противити чланству тзв. Косова у било којој међународној организацији (укључујући Уједињене нације). Документ третира Београд и Приштину као равноправне стране и захтева размену сталних мисија, чиме би се фактички признала државност тзв. Косова.

Иако се у преговорима са Европском унијом овај споразум третира као обавезујући део процеса европских интеграција (кроз Поглавље 35) званични Београд одбија његово потписивање, истичући да га прихвата само у форми концепта који може водити ка нормализацији односа, али не и као правно обавезујући документ за признање тзв. Косова.

Чланак Сад је јасно! Београду послат сигнал из ЕУ – откривено шта Србија може да очекује се појављује прво на ИСКРА.

© РТ Балкан

Дамјан Оташевић из Црне Горе, један од приведених након парастоса на Газиместану, изјавио је да је током привођења и транспорта до полицијске станице био изложен физичком и психичком малтретирању од припадника тзв. косовске полиције.

Он је навео да му је инспектор у цивилу пришао, ухватио га за руку и убацио у полицијско возило, где су му потом пластичним везицама везане руке.

„Рекао сам му да су ми лисице претегнуте и да ме боли, а онда их је додатно стегао и питао ме ‘је л’ добро’. Знао сам шта следи и прећутао сам“, рекао је Оташевић.

Према његовим речима, током вожње био је изложен увредама и психичком притиску, док га је један припадник специјалне јединице више пута ударао отвореном шаком.

„Док су ми руке биле везане иза леђа, ударао ме је отвореном шаком прво са једне, па са друге стране и говорио ‘да дођеш опет на Косово’. Ја сам му рекао ‘да дођем’. А помињао је и ‘хоћеш да певаш, да не певаш’, то сам прећутао даље да не би опет било тортуре“, казао је Оташевић.

Он је испричао да је сваки пут када би возило закочило полицајац покушавао коленом да га удари испод појаса.

„И сваки пут би ми се осмехивао подругљиво. Друга ствар, психички је то малтретирање било – ‘ви сте овакви, ви сте онакви, ви оно, ви ово’. Разговарао је са неким телефоном и показивао је на мене“, навео је он.

Додао је да су у полицијском комбију била још четворица приведених, међу којима и млађи мушкарци за које тврди да су такође били изложени малтретирању.

„Посебно су тукли једног младића, можда је имао 60 или 70 килограма, док га је припадник специјалне јединице висок скоро два метра ударао шамарима. Можда ми је то најтежи тренутак у том комбију“, рекао је он.

Оташевић је навео и да је покушао да идентификује полицајца који га је малтретирао, али да на униформи није имао видљив идентификациони број, већ само ознаку специјалне јединице.

„Један момак је записао код других полицајаца то, он се вратио по сестру која је била приведена. Они му дозволили прво да дође и онда… како је он био упоран, и њега су привели. Тај момак је уписао више бројева значака“, рекао је Оташевић.

Основни суд привремених институција у Приштини изрекао је данас новчане казне у износу од 700 евра за прекршајно дело нарушавање јавног реда и мира за 35 особа које су приведене у недељу на Газиместану, након парастоса косовским јунацима.

Лицима која немају тзв. косовска документа одређено је протеривање са Косова и Метохије и забрана уласка у трајању од три године. Судија за прекршајни поступак у образложењу пресуде истакла је да су окривљени узвикивали националистичке пароле „Косово је Србија“, уз подигнута три прста. Међу приведенима биле су особе са Косова и Метохије, Црне Горе, као и централне Србије.

Чланак Оташевић о привођењу на Газиместану: Ударали су ме отвореном шаком се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Visar Kryeziu

Од пријатеља чији су синови ухапшени на Газиместану за Видовдан чуо сам како су према њима поступали косовски полицајци и током хапшења, и у притвору… Пуни су модрица, наслушали су се увреда а момци из Црне Горе и Републике Српске не могу назад кући јер су им документа одузета, све то јер су певали родољубиве песме, каже историчар Милош Ковић.

Професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић боравио је током Видовдана на Косову и Метохији и из прве руке чуо како се косовска полиција понашала током хапшења Срба на Газиместану.

Ковић сам није био сведок тога јер је на Газиместан дошао нешто касније због прославе Видовдана у Великом Ропотову, у Косовском Поморављу, где је био гост и говорник на традиционалној прослави поводом одржавања „Видовданске свечаности“.

Спутавање слободе мисли и говора

„То је велики празник, фактички за све српске становнике Косовског Поморавља. Тамо сам говорио. Иначе изнад Великог Ропотова је тврђава Прилепац у којој је рођен Свети Кнез Лазар. Дакле, говорио сам на Прилепцу, а затим и доле на прослави у Великом Ропотову.  У Косовском Поморављу се осетило оно што се догађало на Газиместану, али смо пратили вести и слушали што се догађа. Било је омладине из Косовског Поморавља који су били и на Газиместану, а како смо сазнали накнадно је било и у хапшења. Оно што је главни утисак из Косовског Поморавља то је велики број деце. Тамо су млађе породице, ретке су породице које имају мање од троје деце. То се види и на прославама у Поморављу – тамо се пева, тамо се игра фолклор и просто се човек из Косовског Поморавља врати у Београд заиста охрабрен,“ наводи Ковић.

После Ропотова, додаје он, запутили смо се у Грачаницу и на Газиместан али то је већ било касније, у предвечерје, тако да су сви инциденти на Газиместану били окончани.

„Тамо смо накнадно сазнали шта се догађало, чуо сам се са својим пријатељима. Једном од њих је син ухапшен, тако да сам од њих из прве руке чуо шта се догађало и на који начин су третирани ти наши момци који су били похапшени. Они су ухапшени због песме, и због тога што су узвикивали Косово-Србија. Реч је о класичном вербалном деликту и спутавању слободе мисли и говора. Ово је била прва прослава Видовдана без српских националних обележја. Али како сам чуо, било је више гостију и више младих неко икада раније! И с обзиром на то што се догодило, очекује се да ће нас сваке године бити све више и више,“ уверен је Ковић.

Срби немају права као други народи

Ковић напомиње да када су ти млади људи похапшени да се испоставило да је међу њима на самом Газиместану било приштинских полицајаца у цивилу.

„Изнад њих је било дронова, тако да се то снимало. С њима је поступано на врло нечовечан начин када су хапшени. А затим су, док су били спровођени у Приштину или само у Приштину, били су тучени. Велики део њих је тучен, имају маснице по телу, понижавани су их на различите начине. Један дечак је имао српску народну ношњу. Они су понижавали ту српску народну ношњу на начине које ја сад не бих описивао, који су потпуно недостојни. Дакле, ово је акција једног врло тоталитарног полицијског терора и једног зулума који смо упамтили с турских времена, и за времена уочи Балканских ратова. Дакле, српски младићи су тучени, понижавани, изведени пред суд. Колико ми је познато, иако је тражено да против њих буду поднесене кривичне пријаве, реч је углавном о прекршајним пријавама. Младим људима који су дошли из Црне Горе и Републике Српске су одузети документи, они не могу да се врате својим кућама и они се сада и даље налазе на Косову и чекају изрицање пресуде, а то ће бити 1. јула,“ каже Ковић.

Међу ухапшенима су додаје он, су били и Срби из централне Србије и сви су тамо били заједно у приштинским казаматима.

На питање зашто међународна зајеdница никад не критикује Приштину која користи национална обележја Републике Албаније а очито одобрава прогон и терор над Србима када они користе своја национална обележја, Ковић одговара:

Са Запада реторика осуде али не и осуда и казна

„Код нас се често користи та синтагма међународна заједница, још од 90-тих година претходног века. У ствари, међународна заједница не постоји, постоје велике силе. И кад је реч о Косову и Метохији ту су присутне Европска унија и Сједињене Америчке Државе. Реч је о западним државама и западним силама, међу њима су само САД велика сила, Европска унија то није. Дакле, од почетка разбијања Југославије правила која важе за остатак света за Србе не важе. И они се заиста држе оног принципа – нема Срба, нема проблема. Иза те реторике којом тобоже осуђују поступање Куртијевих власти стоји у ствари подршка коју Куртијев режим осећа. Дакле, реторички они ће то да осуде, међутим, неће учинити ништа да спрече апартхејд на Косову и Метохији. Не само да је Косово окићено заставама суседне државе Албаније, већ ви такве заставе имате и у централној Србији, у општинама на југу, бујановачким селима и прешевским, у којима су Албанци већина. Дакле, ви имате и на територији централне Србије, на много места заставе Албаније и слављење ОВК,“ каже он.

Наш саговорник сматра да не можемо очекивати правду од земаља које су бомбардовале Србију и које су пре тога бомбардовале Републику Српску.

Очекивати од њих правду је илузорно, али да бисмо заштитили наш народ морамо да сарађујемо са њима иако не треба имати илузија у вези са њиховом моралношћу или праведношћу, оцењује Ковић.

Чланак Ковић за Спутњик: Приштинска полиција ударила на српску ношњу и песму – долазићемо све више и више! се појављује прво на ИСКРА.

Бесједа о. Слободана Јокића, архијереског намјесника никшићког на Видовдан 2026. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу

„И реци ријеч, Господе, и оздравиће слуга мој. Само реци једну ријеч и све ће бити у реду.“

Ово каже један капетан, молећи Господа да му исцијели слугу. И кад га је срео, само је рекао: „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, али знам и вјерујем да само Твоја једна ријеч све може да промијени, да само Твоја једна ријеч може да уздрма моје биће и да све може бити другачије.“

Толика је била вјера тог капетана да Јеванђеље каже да се и Христос задивио. Задивио се вјери човјека. Како може бити вјера једноставна и дубока, како вјера може бити спасоносна и тренутна, и само један трен те вјере може да промијени наш живот. Једна ријеч, али ријеч Господња.

Пазите сад, капетан моли за слугу свога, моли за онога ко је испод њега, који ради за дневницу, али то не значи да тај капетан не треба да воли онога ко је испод њега, него, пазите, иде да нађе Христа јер је чуо за Њега и за Његову ријеч. И иде да моли да му исцијели слугу.

Кад ставимо то у свој садашњи живот, питамо ли себе кога ми волимо осим оних својих најближих? Да ли идемо негдје да се потрудимо за некога ближњега свога или за даљњега свога, који нам није по крви? Шта и који напор учинимо? Да ли се Богу помолимо за ближњега свога или се молимо само за себе?

А Христос се задивио над овом љубављу и над овом вјером овога капетана. И зато Бога називамо и Ријечју. У почетку бјеше Ријеч. Та Ријеч је наше спасење, та Ријеч је наше избављење. На тој Ријечи градимо све и сва. Ако не градимо на тој Ријечи, онда све пропада, и наша вјера, и живот, и посао. Све нам буде као ништа ако нема Ријечи, која је Христос.

И то је знао цар Лазар, браћо и сестре. Када је окупио главаре и војску и рекао Христу управо ријеч: „Кажи, Господе, ријеч којом да идемо и којом да живимо.“ Та ријеч и реченица је била: „Земаљско је за малена царство, а Небеско од сада и довијека.“ И на тој ријечи направљен је Косовски завјет, на Ријечи која је Христос. И тај завјет није мит, није лаж, није бајка, него тај завјет је наш живот и свједочанство.

На том завјету данас у Грачаници српски народ се окупља да потврди да је слуга тога завјета и да без тог завјета нема нашега живота. Као што су наши краљеви и владари градили државе на том завјету. Градили су куће своје на том завјету. Васпитавали су родитељи дјецу своју на том завјету. Мајке су дојиле своју дјецу на том завјету, јер тај завјет је био завјет Христу, а не царству земаљскоме, него Христу, који је Ријеч, у коме је спасење.

На том завјету су чувани кључеви од Призрена града. На том завјету је био и Егзарх трона Пећкога. На том завјету и о том завјету су пјевале и пјевају гусле и пјесме. И ако тога завјета нема, онда све пропада.

Зато је за нас битно Косово и Метохија, а на том завјету морам да поменем оне који су нас учили како да волимо Косово и Метохију. Учили су нас митрополит Амфилохије и владика Атанасије, који су ишли на Косово и Метохију и тамо ране видали, мртве сахрањивали, али васкрсавали вјером и ријечју овом коју смо чули, а изговорио је капетан за слугу свога.

Не смијемо, браћо и сестре, то да заборавимо, јер ако заборавимо Косово и Метохију, заборавили смо себе. То су ријечи митрополита Амфилохија, онога који нас је учио, који нас је дојио Ријечју Христовом, који нас је дојио тим завјетом. И зато је све оно што је радио благословено и велико и сви смо свједоци тога. Зато је његов гроб данас опет мјесто завјета, на које се окупљају и долазе многи и многи сваки дан. Постало је мјесто поклоњења, јер је и он, као овај капетан, рекао када је дошао и вратио се у Црну Гору: „Господе, само кажи ријеч и на тој ријечи све ћу градити.“

Тако, браћо и сестре, да цијели живот градимо на овој Ријечи Господњој, јер ће нас она избавити и све нам промијенити: биће, срце, промијениће нашу мисао, очистиће нас од гријеха, учиниће нас и научити да волимо, али да волимо као овај капетан, да бисмо Господу угодили.

Јер се опет и опет, кроз вјекове, говори и каже: „Земаљско за малена царство дође и прође.“ Мислимо да је богатство у њему и слава.

То нас заведе и обмане, али није, браћо и сестре, јер Небеско је од сада, од ове службе овдје, која је темељ и из које ми црпимо, и која је слика Царства небескога, од сада па до вијека и никада неће престати.

У коме ћемо се окупити, ако Бог да, заједно са царем Лазаром, са косовским мученицима и новомученицима, са митрополитом Амфилохијем и свима онима који су дали животе своје и положили их, и овим јунацима на овим плочама чија су имена написана, јер су и они на овоме завјету ослобађали, бранили и животе своје положили.

И заједно ћемо се срести у том Царству коме нема краја, да заједно служимо Господу нашем и да пребивамо у Њему у вјекове вјекова. Амин.

(ИН4С, 30.06.2026)

Чланак О. Слободан Јокић: Косовски завјет није мит, није лаж, није бајка, него тај завјет је наш живот и свједочанство се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Erkin Keci/Anadolu Agency/Getty Images

За 36 особа које су приведене на Газиместану током обележавања Видовдана, Основни суд у Приштини одредио је новчану казну од 700 евра, коју ће платити у року од 15 дана, док ће они који не поседују косовска документа бити депортовани. Њима ће на три године бити забрањен улазак на КиМ.

Судија за прекршајни поступак истакла је да су они одговорни, јер су на Газиместану „скандирали националистичке пароле: Косово је Србија уз подигнута три прста“.

Изрицању пресуде присуствовао је и амбасадор Црне Горе на Косову Бернард Чобај, као и представници међународних мисија.

Приведени на Газиместану саслушани су пред Основним судом у Приштини 29. јуна, када су негирали кривицу.

Тзв. косовска полиција је 28. јуна саопштила да су приведени провоцирали окупљене узвикивањем провокативних парола које су садржале елементе подстицања мржње, чиме су прекршили законске одредбе.

Канцеларија за Косово и Метохију Владе Србије саопштила је да ће обавестити све међународне представнике о привођењу, називајући тај поступак срамним и беспризорним чином репресије режима Аљбина Куртија.

Из Мисије Европске уније за владавину права на Косову (Еулекс) речено је за Косово онлајн да су пратили, као и да и даље прате, активности које власти у Приштини спроводе у вези са прославом Видовдана. Из Мисије Оебса на КиМ такође су навели за тај портал да су пратили дешавања током обележавања Видовдана кроз редовно надгледање и ангажовање са партнерима и институцијама.

„Свесни смо извештаја који садрже наводе о злостављању притворених, као и о проверама идентитета и опсежним претресима представника медија. Мере спровођења закона треба да буду неопходне, сразмерне и да поштују људска права, основне слободе, укључујући слободу медија и правну заштиту. Наводи о недоличном понашању или прекорачењу овлашћења треба да се усмеравају кроз одговарајуће механизме, укључујући Инспекторат Косовске полиције и, где је то релевантно, Институцију омбудсмана“, поручили су из ОЕБС-а.

Тзв. косовска полиција ухапсила је 28. јуна на Газиместану 36 особа српске националности, међу којима и једно малолетно лице које су након саслушања ослободили.

Један од младића који је ухапшен, па пуштен, рекао је за РТ Балкан да их је тзв. полиција спровела у станицу где су их малтретирали, вређали, гурали и терали да вичу „Косово репубљик“, а да је једног од ухапшених у станици тукло неколико припадника „полиције“.

На улазу у спомен-комплекс је велики број припадника тзв. косовске полиције у униформама и цивилу претресао вернике и грубо се односио према њима.

Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић изјавио је да су Срби који су били ухапшени на Видовдан на Газиместану преживели прави пакао до данас, када су пуштени, и навео да истина о малтретирању и страдању Срба мора да се чује и да међународна заједница мора да схвати да не може више да прикрива Аљбина Куртија и све оно што ради његова полиција.

Петковић је за ТВ Мост рекао да је тзв. косовска полиција хапсила Србе на Газиместану да би се послала порука да следеће године на Видовдан не дођу на Газиместан и истакао да ће Срба следеће године на Газиместану бити још више.

Навео је да о томе шта су ухапшени Срби преживели говоре сведочења ухапшених, али и медицинска документација, бројне повреде, подливи, модрице само због тога што су били на Газиместану да прославе Видовдан.

„Дакле, оно што смо чули од ухапшених Срба, да су косовски полицајци вадили ножеве, да су ударали пендреком сваког онога ко није хтео да каже да је Косово наводно република, а нико није хтео да каже, да су их малтретирали и вређали, да су исмевали човека који је био у народној ношњи“, рекао је Петковић.

Чланак Изречене пресуде Србима приведеним на Газиместану: Кажњени за „Косово је Србија“ и три прста се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Insights / Contributor

По крвавој косовској логици, својственој ваљда само овим нашим просторима, поклопиле су се средином и крајем прошле недеље две годишњице на којима се још једном показало сво страшно лицемерје Запада и на другој страни гола лаж, гола превара на којој почива читав систем, читава надградња лажне, самопроглашене државе.

Двадесет и четвртог јуна било је 27 година како је испред свог радног места у Приштини киднапован, нестао без трага, лекар, хуманиста, добар човек пре свега, др Андрија Томановић, начелник Хируршке клинике Клиничко болничког центра у Приштини, професор Медицинског факултета у том граду. Учитељ генерација лекара, и Албанца и Срба које су изашле из те установе, супруг и отац, човек који је лечио, спасио безброј живота и Срба и Албанаца у покрајини.

Четири дана касније, у недељу, на Видовдан, била је годишњица боја на Косову пољу 1389. године.

Прву годишњицу обележило је тешко, нељудско ћутање, пре свега оних који би требало да дају одговоре, или, макар да их траже док их не нађу.

А, међународна заједница, оличена на Косову и Метохији у снагама и команди Кфора, у Еулексу, у амбасадама западних земаља чији први људи ведре и облаче у лажној држави, дужна је да да одговоре на много питања.

Поред осталог и због тога што је неколико дана пред отмицу, а неколико недеља по доласку међународних снага на Косово, др Томановићу, човеку који није лечио на националној основи, него на принципима хуманости и заклетве коју је положио, безбедност гарантовао нико други до високи официр британског контингента Кфора!

Од отмице до данас, о судбини др Томановића ништа се не зна, уствари, зна се све, само што злочинци у фотељама у Приштини, они чија држава почива на темељима тзв. ОВК и Адема Јашарија ћуте и по својој нељудској савести, а и због тога што их савезници у амбасадама у Приштини подржавају у том ћутању.

У среду, 24. јуна пропуштена је још једна прилика, као што је претходних година пропуштено њих безброј, као што ће бити пропуштене и оне наредних година, да се подсети на судбину доктора, да се затраже одговори, а они су јасни свима.

И годишњицу битке на Косову пољу, у недељу 28. јуна обележило је ћутање. На Газиместану, под спомеником, пар километара од цркве Самодреже, оскрнављене, унеређене, али не и осрамоћене, по налогу оних чија власт почива на неделима отмичара др Томановића, ухапшено је 37 Срба само зато што су дошли на Газиместан, да се поклоне сенима Кнеза Лазара и његових витезова, да се помоле Богу, да запале свећу, прикаде тамјан и изговоре молитву.

Терор који боли, на који би морао реаговати свако ко и мало људског има у себи. Свако, сем ментора лажне државе из дебеле хладовине приштинских амбасада који су као одговор на злочине изабрали – ћутање. Без имало стида и срама.

Ћутали су у недељу, као што су ћутали у среду. Означили још једном, односно оба пута да стоје иза творевине основане под њиховим патронатом, показали да не знају шта значи ни човечност, ни бол ни патња породице и отетог доктора и безброј Срба који су нетрагом нестали, сурово побијени, чија су тела побацана, завршила по косовским сметлиштима, пећинама, језерима, рударским окнима.

Они који су били у недељу на Газиместану причају о застрашујућој мржњи Албанаца у униформама са којом су се суочили Срби са иконама и молитвеницима, свећама у рукама. Газиместан претворен у логор, ограђен жицом са младим људима везаних руку, потрпаним у прљави контејнер, са оцем коме прете хапшењем док му у наручју плаче ћеркица.

Шта на све то кажу у амбасадама у Приштини? Пред свим тим сликама.

„Прате ситуацију“.

Напредак у односу на среду када је била годишњица отмице др Томановића. Тог дана, наиме, нису ни пратили ситуацију, једноставно, било их је баш брига што је тог дана годишњица када је нестао, отет, један човек.

Који дан после отмице, супруга др Томановића, Верица, руком је, подсећа у једном од текстова о отмици новинар Живојин Ракочевић, исписала вапај генералу Мајклу Џексону, првом команданту Кфора да јој хитно ослободе супруга. Следили су апели Кушнеру, Садако Огати, Кофи Анану, сведочење у америчком Конгресу.

Узалуд. Отмицу и све оно што се тих дана дешавало по Косову и Метохији испратило је исто оно ћутање, које траје и данас.

Ћутање које је пре коју недељу обележило отмицу деветорице српских рудара са копа Белаћевац крај Приштине. Те невине људе, међу њима и оца са двојицом синова из аутобуса су извели терористи ОВК која је у том тренутку била на списку терористичких организација САД. Од тада до данас о њима се ништа не зна, уствари све се зна, само лицемери из западних амбасада по Приштини и њихови подређени властодршци не дају да се истина сазна. Десетак година после отмице, пред очима те исте међународне заједнице и без икакве реакције у великом пожару спаљено је рударско окно у коме су, сумњало се, били посмртни остаци рудара.

Ћутање које ће обележити и годишњицу суровог убиства 14 српских жетелаца у Старом Грацку, 23. јула. Ћутање које прати безброј отмица, убистава Срба по Космету.

Новинар из Приштине Мики Михајловић давно је сведочио како је увече, уочи отмице срео доктора Томановића, у Приштини на улици,  како му је рекао да би ваљало ићи из Приштине, да је опасно, да са свих страна стижу вести о злочиним, убиствима, отмицама.

„Не пада ми на памет! Хиљадама Албанаца сам спасао живот, потребни смо људима овде“, узвратио је доктор.

Поступио онако како је радио читавог живота.

Крвавом косовском логиком, својственом само овим нашим просторима, никакво чудо не би било када би се једног дана утврдило, испоставило да је др Томановића отео, или макар наредио отмицу, управо неко од људи којима је спасао живот.

Нико од тих „хиљада Албанаца“ којима је доктор спасавао живот, лечио им децу, није се у данима после отмице, док је тињала нада да је још жив, јавио да помогне, да нешто предузме, да врати дуг доктору, да је макар покушао нешто да учини.

Између ћутње и те чињенице танка је линија која много тога објашњава.

Чланак Ћутање без стида и срама: Од годишњице отмице др Томановића до лисица за Србе на Газиместану се појављује прво на ИСКРА.

Фотографија: илустрација / Pravda.rs

У организацији Српско-руског братства, Покрета за Србију и Центра за медијске стратегије из Ростова на Дону у Београду је одржан округли сто под називом „Медији као оружје рата – напад на Кијевско-печерску лавру“, на којем су учесници говорили о улози медија у савременим сукобима, информационим операцијама, хибридном ратовању и положају православне цркве током рата у Украјини.

куп је отворио модератор Горан Шимпрага, који је оценио да је „прва жртва сваког рата истина“ и подсетио на, како је рекао, примере медијских манипулација током ратова на простору бивше Југославије, наводећи случајеве Маркала, Рачка, Сребренице и других догађаја који су, према његовим речима, имали снажан пропагандни ефекат. Он је направио паралелу са догађајима у Украјини, посебно помињући Мајдан, трагедију у Одеси 2014. године и догађаје у Донбасу, оцењујући да се слични обрасци информационог деловања примењују и данас.

Први говорник, пензионисани амбасадор Владимир Кршљанин, изјавио је да су Србија и српски народ међу највећим жртвама медијског рата у савременој историји. Он је оценио да су ратови деведесетих година представљали почетак ширег геополитичког сукоба, у којем су, према његовим тврдњама, медији коришћени као средство за демонизацију Срба, док је сличан образац, како сматра, касније примењен и према Русији. Кршљанин је навео да између догађаја у бившој Југославији и данашњег сукоба у Украјини види бројне паралеле, пре свега у начину вођења пропаганде и коришћењу информационих технологија за обликовање јавног мњења.

Директор Центра за медијске стратегије из Ростова на Дону Марк Биков говорио је о оштећењу Успенског сабора у Кијевско-печерској лаври. Он је изнео став да се радило о унапред припремљеној информационој провокацији, тврдећи да су поједини медији објавили унапред припремљен наратив којим је одговорност приписана Русији.

Као аргумент навео је околности извештавања светских медија, као и тврдње појединих блогера и руских извора да је објекат погођен ракетом система „Патриот“. Истовремено је оценио да међународни медији недовољно проверавају информације са ратишта и позвао новинаре да самостално истражују догађаје пре објављивања закључака.

Путем видео-обраћања учесницима се обратио и др Андреј Манојло, водећи научни сарадник Института за научне информације Руске академије наука. Он је рекао да савремени информационо-хибридни ратови имају за циљ не само политичко, већ и духовно слабљење противника, оцењујући да се православна црква налази међу главним метама таквих операција.

Манојло је навео да је инцидент у Кијевско-печерској лаври искоришћен као део шире пропагандне кампање, уз тврдњу да се слични обрасци могу уочити и током НАТО интервенције против тадашње Савезне Републике Југославије.

Експерт за информационе и хибридне претње Артјом Јакушевски оценио је да су медији и друштвене мреже постали једно од главних оружја савремених сукоба. Говорећи о случају Кијевско-печерске лавре, рекао је да техничке анализе, према његовим тврдњама, не потврђују верзију о руском ракетном нападу, већ да указују на другачији сценарио.

Он је упозорио да се, према његовом мишљењу, војне инциденте све чешће прате унапред припремљене медијске кампање чији је циљ обликовање међународне перцепције пре него што буду објављени резултати евентуалних истрага.

Новинар Бојан Билбија говорио је о дугогодишњем праћењу догађаја у Русији и Украјини, подсећајући да је још пре више од деценије писао о деловању ултранационалистичких организација у Украјини. Он сматра да је сукоб дуго припреман и да је информациони рат постао једнако важан као и борбе на терену. Говорећи о оштећењу Кијевско-печерске лавре, Билбија је изразио сумњу да би руске снаге намерно гађале објекат који има велики верски и историјски значај за Руску православну цркву, оцењујући да се инцидент користи у пропагандне сврхе.

Политички аналитичар Небојша Малић фокусирао се на начин функционисања савремене пропаганде. Он је оценио да се у информационом рату често не води борба чињеницама, већ емоцијама и наративима који обликују перцепцију јавности. Као карактеристику пропагандних операција навео је брзо формирање медијске слике непосредно након појединих догађаја, оцењујући да се одговор заснован искључиво на чињеницама често појављује прекасно да би променио већ формирано јавно мишљење. Малић је рекао да је брзина реакције у савременом медијском простору постала један од кључних елемената информационог рата.

Током конференције више говорника указало је на значај развоја сопствених медијских капацитета и потребу за, како су навели, ефикаснијим одговором на пропагандне кампање у дигиталном простору. Заједничка оцена учесника била је да се савремени сукоби више не воде искључиво на ратишту, већ и кроз медије, друштвене мреже и информациони простор, због чега контрола наратива постаје важан део укупне стратегије држава и политичких актера. Учесници су истакли да је неопходно развијати критички однос према информацијама и посветити већу пажњу провери чињеница пре њиховог пласирања у јавност.

Чланак „Медији као оружје рата – напад на Кијевско-печерску лавру“ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © CFOTO/Future Publishing

Србија би могла да направи нови искорак у модернизацији противваздушне одбране набавком кинеског далекометног ракетног система HQ-9, који се сматра најнапреднијим кинеским системом те врсте и панданом руском С-400. Према писању специјализованог портала „Милитари воч магазин“, овакав потез представљао би не само значајно јачање одбрамбених капацитета земље, већ и наставак продубљивања војне сарадње Београда и Пекинга.

Портал подсећа да је председник Србије Александар Вучић 28. јуна најавио планове за набавку кинеског система HQ-9, који би, уколико буде уведен у наоружање Војске Србије, представљао први прави далекометни противваздушни и противракетни систем у домаћем арсеналу.

Према оцени аутора, Србија се за кинеску технологију не опредељује само због њених техничких карактеристика, већ и због геополитичких околности. Наиме, Београд је годинама разматрао куповину руских система С-300/ПМУ-2 и С-400. У октобру 2019. године руски батаљон система С-400 допремљен је у Србију ради заједничких војних вежби, што је тада протумачено као прилика да се Војска Србије упозна са могућностима тог система. Ипак, како наводи овај медиј, западни притисци и претње економским санкцијама били су кључни разлози због којих Србија није реализовала куповину руског С-400, упркос томе што је Москва нудила флексибилне моделе финансирања.

Управо због тога, сматра аутор текста, кинески HQ-9 представља логичну алтернативу. Његовом набавком Србија би добила способности које су у великој мери упоредиве са руским С-400, али без политичке цене коју би носила куповина руског система.

Портал истиче да чланице НАТО-а и западне земље располажу механизмима за санкционисање држава које купују руско наоружање, док сличан режим не постоји када је реч о кинеској војној индустрији. Због тога би, оцењује аутор, кинеско наоружање могло да омогући Србији да настави модернизацију војске, а да притом избегне додатне политичке и економске последице.

„Милитари воч“ наводи и да Кина последњих година постаје један од најважнијих партнера Србије у области одбране. Окосницу српске противваздушне одбране већ чини кинески систем HQ-22 средњег домета, чије су испоруке почеле 2022. године, док Војска Србије користи и кинеске системе HQ-17А за близинску одбрану.

Аутор подсећа и да су у марту објављене фотографије српских авиона МиГ-29 наоружаних кинеским балистичким ракетама ЦМ-400АКГ, што је оценио као још један показатељ све интензивније војне сарадње Београда и Пекинга.

Према писању портала, HQ-9 располаже веома напредним радарима и електронским системима, а његова велика предност је висока мобилност, будући да су лансери, радари и командна возила постављени на камионске платформе, што омогућава брзо премештање и смањује рањивост система.

Чланак „Милитари воч“: Запад блокирао С-400, па се Србија окренула Кини се појављује прво на ИСКРА.

© Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска изразила је дубоку забринутост и најоштрији протест због поступања тзв. косовске полиције током и након обележавања Видовдана на Газиместану, оценивши да је тиме бачена сенка на мирну и достојанствену прославу једног од најзначајнијих празника српског народа на Косову и Метохији.

Како се наводи, овогодишњи Видовдан обележен је молитвено и без инцидената, Светом литургијом у манастиру Грачаница и парастосом на Газиместану. Ипак, након завршетка скупа приведено је 37 особа, док је против 36 покренут прекршајни поступак.

„Оно што посебно забрињава јесте чињеница да је и сама полиција саопштила да није било инцидената који су утицали на ток обележавања Видовдана. Ако је скуп протекао мирно, онда јавност има пуно право да зна на основу којих појединачних, јасних и проверљивих разлога је уследило масовно привођење верника након завршетка верског обреда. Нарочито су биле неприхватљиве крајње понижавајуће мере контроле приступа споменику на Газиместану које по објављеним снимцима и сведочанствима више људи и медија надилазе бригу о безбедности и представљају облик малтретирања на етничкој и верској основи“, наводи се у саопштењу.

Додаје се да Црква не оправдава било какве позиве на мржњу или насиље, али истиче да молитва, црквена и народна песма, сећање на претке, ношење традиционалне одеће и мирно изражавање верског и националног идентитета не могу сами по себи представљати претњу јавном реду.

Епархија оцењује да посебно забрињава чињеница да су верници ове године дошли на Газиместан без истицања националних симбола, управо због раније најављених ограничења, али да ни то није било довољно да обележавање протекне без понижавајућих полицијских мера.

„Уосталом бројни албански национални скупови пролазе уз много веће присуство националних симбола и сценографију без приближно сличних полицијских метода“, додају.

Посебну забринутост изазивају сведочења да су поједини приведени били изложени физичком и психичком малтретирању, шамарању, ударцима, вређању и претњама, као и тврдње да је од њих тражено да узвикују „Косово република“. Наводи се и да је једном од приведених оскрнављена народна ношња, да је појединима указана лекарска помоћ, да је међу приведенима било малолетно лице, као и да су новинари били изложени детаљним контролама и ометању у раду.

Епархија поздравља одлуку омбудсмана на КиМ да покрене прелиминарну истрагу и позива ову институцију, али и Полицијски инспекторат, правосудне органе, као и међународне мисије ОЕБС и ЕУЛЕКС да спроведу потпуну, независну и професионалну истрагу. Како истичу, потребно је утврдити да ли је за свако привођење постојао правни основ, да ли су полицијске мере биле сразмерне, да ли је било прекорачења овлашћења и понижавајућег поступања, као и да ли су малолетници и новинари били заштићени у складу са законом.

У саопштењу се наглашава да безбедност јавних скупова не сме бити изговор за кршење основних људских права и слободе вероисповести, подсећајући да је Газиместан за српски народ место молитве, историјског памћења и духовног завета, док Видовдан представља верски и културни догађај, а не безбедносну претњу.

Епархија је позвала међународну заједницу да обезбеди доследну примену стандарда заштите људских права, нагласивши да српски народ не тражи привилегије, већ право да Видовдан обележава мирно, достојанствено и без страха од привођења или понижавања. Истовремено је позвала вернике да остану мирни и достојанствени, а од надлежних институција затражила независну истрагу о евентуалном прекорачењу полицијских овлашћења и повреди људских и верских права.

Чланак Епархија рашко-призренска: Тражимо независну истрагу и право на Видовдан без страха од привођења се појављује прво на ИСКРА.

Пресуда у случају 36 особа приведених на Газиместану након парастоса биће изречена 1. јула, изјавио је адвокат Никола Тодоровић. Он је рекао да су се приведени данас у Основном суду изјаснили да нису криви за дела која им се стављају на терет.

„Против њих је покренут прекршајни поступак за прекршајно дело изазивање нереда и угрожавање јавног реда и мира. Њима су јуче одузета лична документа. Данас су се сви изјаснили да нису криви. Пресуда ће бити изречена 1. јула у 9 сати“, рекао је адвокат.

Истакао је да одбрана није видела ниједан доказ за кривична дела која им се стављају на терет и да је захтев нејасан.

„Нисмо видели ниједан доказ који је полиција дала за ово дело, тако да је захтев баш нејасан. Видећемо, надамо се да ће сви бити ослобођени, да неће бити никаквих казни“, рекао је Тодоровић.

Он је указао да има доста страних држављана који не могу да се врате својим кућама, јер им документа нису враћена.

„Људи су у проблему. Морају да сачекају то изрицање пресуде“, рекао је адвокат.

Данашње саслушање у Основном суду у Приштини трајало је три сата.

После парастоса на Газиместану јуче је тзв. косовска полиција привела велики број Срба, међу којима и једног малолетника. Они су након саслушања пуштени из притвора и одузета су им лична документа. Приведене особе су са КиМ, из централне Србије и из региона.

Према саопштењу тзв. косовске полиције, приведени су наводно провоцирали окупљене узвикивањем провокативних парола које су садржале елементе подстицања мржње, чиме су прекршене законске одредбе.

Канцеларија за Косово и Метохију Владе Србије саопштила је јуче да ће обавестити све међународне представнике о привођењу, називајући тај поступак срамним и беспризорним чином репресије режима Аљбина Куртија.

Из Мисије Европске уније за владавину права на Косову (Еулекс) данас је речено за „Косово онлајн“ да су пратили, као и да и даље прате, активности које власти тзв. Косова спроводе у вези са јучерашњом прославом Видовдана.

Из Мисије Оебс на КиМ такође су навели за да су пратили дешавања током обележавања Видовдана кроз редовно надгледање и ангажовање са партнерима и институцијама.

Поводом акције тзв. косовске полиције и хапшења Срба на Газиместану током обележавања Видовдана, из Унмика је за „Косово онлајн“ речено да су пратили ситуацију, уз напомену да јеважно да се сва јавна окупљања одвијају мирно и уз поштовање различитости и основних слобода и у складу са важећим законима.

Чланак Суђење приведенима на Газиместану: Срби се изјаснили да нису криви, пресуда 1. јула (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Фото Живојин Ракочевић

„Помолите се за мене”, каже Кајоко Јамасаки, јапанско-српска песникиња, на административном прелазу Мердаре, дан уочи Видовдана. Зове је Косовска полиција, има проблема са документима. Нису је пустили. „Моја душа је с вама! Срећан нам Видовдан! Свима, целом свету, жели много мира, доброте и лепоте! Анастасија Кајоко Јамасаки”, стиже порука песникиње православне светлости и мира Далеког истока. Све се утапа у општи списак инцидената, провокација, заустављања, враћања и тензија. Неће проћи ни Марко Ковачевић, градоначелник Никшића и песник, остаће их стотине пред страховима и препрекама. Отуд онда хиљаде људи од ране зоре у Грачаници, откуд догађаји и песник из Бијелог Брда из Славоније који је добио награду „Златни крст кнеза Лазара”. Његова празнична беседа говори о канону који надилази хаос света. „Лазарев избор нас увек обавезује. То је дан кад се видовчицом умивају очи наше и душе да бисмо кроз све маглине и искушења историје јасно видели ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда идемо. Нека овај Златни крст буде подсетник на победу духа над материјом. Хвала на овом пресветом дару који примам са заветом да ћу га носити као одбрану српске душе, српског имена и језика, тако ми Бог помогао.”

„Имате ли један божур за Симону”, тражи Чеда Јовановић из Призрена. Гура дете у колицима и смеје се. „Добио сам ћерку”, јавља Бобан Јевтић, уредник филмских и биоскопских програма Дома културе „Грачаница”, институције која је у јуну организовала 33 догађаја, трибине, концерте. Након те вести сви шаљу предлоге за име које је на различите начине у вези са Видовданом. Синиша Ђукарић из Теслића стигао је на приштински аеродром „Адем Јашари” из Штутгарта. Он је део групе од двадесет пет људи која је долетела у Приштину: „Идем да купим деци поклоне.” Овај Видовдан је у знаку деце, додељују се и Медаље „Мајка девет Југовића” – свештеник Саша Митровић дуго чита имена мајки са шесторо, петоро, четворо деце…

Изван манастирске порте и зида са бодљикавом жицом – полиција у цивилу, словеначки Кфор и понеко возило Еулекса.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије пред Грачаницом изговара да је тајна личности кнеза Лазара у вери, правди, доброти и љубави Божијој. „Косово има силу да нас подиже” је основна мисао његове беседе пред Грачаницом. Хиљаде људи се после литургије у Грачаници, на чијим зидовима се налази бодљикава жица, сели на Газиместан, простор ограђен бодљикавом жицом. Улаз у њега је ограничен гвозденим препрекама у неколико редова. Ове посетиоце одводе до места где полицајци прегледају торбе, задижу кошуље да виде шта пише на мајицама, проверавају и пипају. Парастос испред споменика косовским јунацима служе митрополит црногорско-приморски Јоаникије, митрополит милешевски Атанасије, митрополит рашко-призренски Теодосије, епископ западно-амерички Максим, епископ славонски Јован и викарни епископ новобрдски Иларион. Епископ Иларион говори о томе да „Ништа не може на силу да се отме”, да се не може забранити завет јер „ми чувамо своје достојанство и желимо некада и на страшном месту да постојимо”. Парастос на Газиместану изгледа као сусрет свих Срба света. Никола Милошевић је стигао из Нице, из Француске, са сином да му покаже место где су сахрањени његови прадедови. Ово је први Видовдан без српских застава, а после парастоса на бину излази неколико десетина младих људи и пева „Ој Косово, Косово”, „Хиљаду видовдана”, а последња песма која се чула је „На Ловћену Његош спава, најумнија српска глава”.

Званичници одлазе, а код излаза са споменичког комплекса ствара се велика гужва. Полиција у цивилу, редовна полиција и на крају специјалци у дугом реду гледају кога ће да одведу. Пролази се кроз шпалир, где вас готово грудима додирују његове две стране, а онда вас гурају рукама у леђа да пожурите. Чекају жртве које угуравају у прљави контејнер. Одатле их одводе у полицијске комбије и даље према полицијским станицама. Један млађи човек држи девојчицу у рукама и њега одводе. Стоји испред комбија док дете плаче на сав глас. Лице оца је залеђено. Једна тинејџерка се потпуно погубила, за њом се затварају врата контејнера. „Боже, колико може да их стане унутра”, каже један новинар, а онда на њега насрће и виче неки специјалац. Хоће да га отера, да га склони, сметају му његове речи. Један младић у народној ношњи косовских Срба бива угуран међу гомилу стиснутих младића. Недуго потом, с друге стране овог чистилишта, видимо га са свезаним рукама. Нема довољно места у комбијима, долазе и џипови полиције. Не зна се коме је теже, овима који излазе кроз шпалир и које гурају руке полиције или овима које узимају и одводе са стране. Из простора ограђеног жицом, на Газиместану, све што певате и говорите чујете само ви, и може бити упућено само вама, али дронови и полицајци у цивилу неселективно идентификују људе и настоје да пониште сваки облик његовог обележавања. Репресија, сила, мржња и страхови на Газиместану доживљавају свој врхунац. Логорска слика ће отићи у свет, а косовски Србин – рецимо онај младић у народној ношњи – из гета ограђеног жицом пролази кроз репресију полиције и биће уз казну пуштен да се врати у свој сеоски, српски, косовски гето без жице. Њему је све јасно, а хиљаде његових вршњака прошле су јуче школу слободе на Газиместану. Прошле су понижење и платиле цену за своје песме и речи. Прошле су најтежи пут који је оличен у речима једног младића из Требиња, који на крају Газиместанског логора и косовског шпалира, кратко каже: „Догодине ћу овде све своје да доведем!”

Чланак Газиместан: логор и слобода се појављује прво на ИСКРА.

Орао крсташ Феликс први пут је напустио родитељско гнездо крајем лета прошле године и одмах кренуо према југу, а његове потоње авантуре достојне су филмског платна. Преко Македоније, Грчке и Турске стигао је до Сирије, тамо је ухваћен и продат шверцерима птица грабљивица. Спасен је на чудесан начин, доведен у прихватилиште за птице у Либану из кога је почетком марта требало да се врати авионом у Србију, али рат који је почео на Блиском истоку га је оставио у Либану. Пре неколико дана коначно је стигао у Србију, а његова прича је нераскидиво повезала многе људе који су у њу били уплетени.

Феликс је на свет дошао у априлу прошле године у близини Бачке Паланке, у гнезду својих родитеља, орлова крсташа.

Орлови крсташи су заштићена и критично угрожена врста птица, пре само десетак година у Србији је живео само један пар – Бора и Ержика са севера Баната. Орнитолози Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) су месецима даноноћно чували њихово гнездо док се младунци нису излегли и ојачали. Данас у Србији има преко 30 гнездећих парова, али су они још увек угрожена врста, прете им нестанак шума, интензивна пољопривреда која им уништава ловишта, отрови за глодаре који се остављају по пољима, илегални трговци дивљим птицама… Орао крсташ је, иначе, због своје лепоте и снаге национални симбол који се налази у грбу и на застави Србије.

У јулу прошле године, док још није напусто гнездо својих родитеља, орнитолози ДЗППС-а су Феликса обележили металним и пластичним прстеновима и сателитским одашиљачем, што је стандардна процедура. Сви су се радовали првом младунцу ове врсте који полеће са територије Бачке после 70 година, а онда је Феликс крајем лета кренуо у своју невероватну авантуру.

Младунци крсташа лутају првих пет до шест година живота док не постигну полну зрелост, али Феликс је кренуо путем којим се ређе иде, на југ, преко Македоније, Грчке и Турске, све до Сирије. Тамо је ухваћен и продат шверцерима птица, а сателитски одашиљач који је носио је уништен.

Када су схватили шта се десило, људи из ДЗППС-а су ступили у контакт са  Либанским удружењем за миграторне птице које води др Мишел Саван. За Феликса је тражен откуп, али др Саван је преко својих канала сазнао где се налази у Сирији и успео да га, уз много ризика, пребаци у Либан. Тако је Феликс стигао у прихватилиште на северу земље у близини града Згарте, на обронцима планине Либан, у коме Мишел са својим сарадницима брине о рањеним и отетим птицама.

Од децембра 2025. ДЗППС је било у блиском контакту са амбасадом Републике Србије у Либану и амбасадором Миланом Тројановићем, који је пружао изузетну помоћ у свему што се око Феликса догађало и покушајима да се он из Либана врати у Србију. Пуштање Феликса у природу у Либану није било опција, јер би то значило да је препуштен шверцерима и ловцима на птице грабљивице, што је на Блиском истоку бизнис великих размера. Зато су сви поменути актери приче о Феликсу почели да траже начин да се орао крсташ врати у Србију авионом, али то је значило и веће трошкове за авио карту, уз оне који су се већ нагомилали за лечење, смештај и храну у прихватилишту у Либану. ДЗППС је на друштвеним мрежама објавио причу о Феликсу, замолио људе да донирају новац да би се он вратио кући, и за само три дана је прикупљено 3.390 евра.

Пут до Феликса

Нисам ништа знао о Феликсовој епопеји док средином фебрура до мене није случајно дошла објава ДЗППС-а на Фејсбуку, у којој је уз читаву причу била и молба да, уколико неко са ових простора крајем фебруара или почетком марта путује из Либана за Србију преко Турске, буде пратилац Феликсу јер ће тако цена авионске карте бити немерљиви мања.

Спремао сам се да за пар дана кренем у Либан, а повратак је био предвиђен у време које је наведено у објави ДЗППС-а. Желео сам да о овој земљи пишем за ОКО портал неке приче о тријумфу живота и вере у живот, другачије од стандардно црних вести о ратовима и кризама које долазе из Либана, попут приче о либанском песнику Халилу Џубрану, писцу „Пророка“ који је многим људима широм света, па и мени, остао урезан у сећање од када сам га први пут узео у руке, у раној младости.

И ону о националном музеју Бејрута, који је био тачно на „зеленој линији“ која је делила овај град током крвавог грађанског рата од 1975-90, у коме су неки људи под гранатама и мецима ризиковали животе да би заштитили сво оно културно благо које не сведочи само о историји Либана, већ читавог човечанства, и како се тај музеј после рата поново као Феникс издигао из пепела. А онда се ниоткуда појавила и прича о Феликсу и неким људима који посвећују живот спасавању и помогању рањеним и отетим птицама…

Јавио сам се Милану Ружићу, извршном директору ДЗППС-а, он ми је одмах послао контакт др Мишела Савана, исте вечери је Мишел одговорио на мој мејл и замолио ме да пошаљем копију авионске карте и пасоша, а сутрадан је јавио да је процедуру неопходну да би Феликс путовао са мном већ покренуо. Када сам 16. фебруара слетео у Бејрут јавио сам се и амбасадору Србије Милану Тројановићу, и договорили смо се да за неколико дана заједно одемо у прихватилиште за птице др Савана у планинама.

У тих неколико дана сам путовао по Либану, сретао неке старе и упознавао многе нове пријатеље. Део разговора је увек био о чему желим да пишем, а на помен приче о Феликсу сви су остајали фасцинирани и насмејани. Тарек Мађид, некадашњи југословенски студент који нашу бившу и садашњу земљу више воли и за њу је више везан него већина њених становника, и његова супруга Раниа позвали су свог пријатеља на либанској телевизији ЛБЦ и испричали му причу о Феликсу. Кажу да је њихов позив стигао усред колегијума, а пријатељ је одмах рекао екипи да се спреми и да сви заједно кренемо код Мишела.

Тако је 26. фебруара аутопутем поред мора, потом стрмим путевима уз планину Либан, у малено село хришћана маронита Жаржур у близини града Згарте, у коме живи свега седам породица, стигла повелика екипа: амбасадор Србије Милан Тројановић, његов заменик Саша Ојданић, новинарка ЛБЦ-ја Шерли Абу Чабке, сниматељ Тони Адем, Тарек и Раниа…

У Жаржуру, где се налази Мишелово прихватилиште за птице, сачекао нас је фасцинантан призор. На имању Мишеловог сарадника Фадија Хабиба, који ту живи са породицом у којој је и троје мале деце, много је кавеза у којима су биле роде, пеликани, орлови, лешинари, пристигли из Африке и многих европских земаља. Много је повређених птица, неке од рода су без ногe. Мишел је причао да је на југоистоку Турске, у Сирији, Либану и другим блискоисточним земљама много наоружаних људи и да они често, док преко ових предела прeлећу бескрајна јата птица селица, пуцају на њих не зато да би их користили за јело, него онако, без разлога.

Причао је и како се он од ловца (који животиње није ловио из забаве) преобратио у некога ко о птицама брине и моли људе да их не убијају и рањавају из хира, како је за њега нормално да помогне и рањеном човеку, али и птици и животињи и како би то ваљда требало да буде размишљање свих људи, али да нажалост није, што тешко разуме. Како има мастер из физијатрије и заштите природе, а да је од детињства волео животиње и птице и да је то његова страст. Кућа његовог пријатеља Фадија препуна је препарираних птица које су рањене стигле у прихватилиште и којима Мишел и Фади нису успели да помогну, али безброј је прича и о онима које су се опоравиле и полетеле поново ка својим стаништима.

У једном од кавеза био је и Феликс. Боја перја орлова крсташа мења се са годинама – птићи су светлосмеђи, такви су и док су млади, када одрасту перје им је тамнобраон, готово црно. Феликс, још „тинејџер“, издвајао се бојом од својих црнопутих колега, а локалпатриотски смо констатовали да је некако најлепши од свих, мада је и др Саван рекао да је изузетно крупан и јак за свој узраст.

Мишел је причао и о спасавању Феликса из Сирије, али није помињао све детаље. Кријумчарење и продаја птица грабљивица попут орлова, соколова, лешинара изузетно је уносан бизнис на Блиском истоку, у земљама Персијског залива оне се дебело плаћају. Спасавање птица може да буде и врло опасна работа, Мишелу и његовим сарадницима често стижу претње кријумчара зато што им кваре посао. У Сирији је Феликса лоцирао један од његових тамошњих сарадника, а један од проблема када су успели да дођу до њега био је и то што су на граници Сирије и Либана данима трајали сукоби. На крају се све добро завршило и Феликс је стигао у прихватилиште код Згарте скривен у картонској кутији. Данима није јео због стреса јер је у Сирији био заточен у малом кавезу, али се прилагодио и потпуно живнуо.

Сви смо отишли из Жаржура са осмехом и пуни ведрине, уз шале како се Феликс можда у Либану заљубио, да неће хтети да иде или да ће се из Србије одмах вратити код Мишела. Ширио се некако добар осећај да смо сви повезани у нечем лепом што враћа веру у живот, и поред потмулог звука ратних бубњева од којих је подрхтавао Блиски исток. Све је говорило другачије, али тешили смо се да су преговори у току, да ако и избије рат неће бити дуг, да Либан овог пута неће бити део тог рата…

Рат у Либану

У Жаржуру смо били 26. фебруарa, а у претходним данима су уз лавовске напоре др Савана, амбасадора Тројановића, Милана Ружића из ДЗППС-а, потезања личних веза, контаката многих министарстава у Србији, Турској, Либану, коначно обезбеђене све дозволе да Феликс преко Турске одлети за Србију. Требало је да кренемо заједно у зору, 1. марта.

Ујутру 28. фебруара пробудила ме је порука: „Почело је“, САД и Израел су напали Иран. Недуго потом позвао ме Мишел, питао да ли је мој лет отказан и да ли да креће ка Бејруту, пошто би по процедури требало да буде увече на аеродрому. Отворио сам сајт аеродрома „Рафик Харири“, уз летове свих страних компанија једна за другом су се ређале објаве „canceled“.

Нада да Либан неће бити увучен у рат потрајала је до следеће вечери, када је ова земља поново ушла у ратни пакао. Те вечери су ме либански пријатељи, уз све своје муке, звали и говорили ми да се не плашим, да ће све бити у реду, размењивали смо црнохуморне вицеве из либанских и југословенских ратних искустава. Звао је и Мишел, а када сам га питао шта ради рекао је да не верује да ће рат стићи тако далеко до севера, али да за сваки случај припрема резерве хране за птице.

Следећих десет дана остао сам у Бејруту. Отишао сам 10. марта преко Кипра либанском авио компанијом Middle East Earlines, херојима који су једини летели свакодневно и поред бомби које су падале и дању и ноћу по Дахијеу, јужном делу Бејрута, у чијој непосредној близини се аеродром налази. Отишао сам са чудном мешавином гласова у глави, једних који су говорили да је време да идем, да сам потпуно емоционално исцрпљен, других који су причали да одлазећи издајем пријатеље који остају у паклу у који је Либан тонуо, без обзира што су ми сви ти пријатељи говорили да треба да одем. И да издајем, на крају, и Феликса, мада сам знао да остаје у добрим рукама.

Није могао да лети са МЕА-ом, компанија је тада морала да брине о људима којима је била једина веза Либана са светом. А и да је желела да га превезе, не би могао са мном да уђе на Кипар, јер Европска унија има строге прописе о птицама и животињама које долазе на њену територију.

Нисам следећих недеља успео да у глави изађем из Либана, по читав дан сам звао пријатеље, опсесивно пратио вести. Онда је 8. априла, после најкрвавијег ратног дана за Либан, почело какво-такво килаво примирје. Људи су и даље масовно страдали на југу, али се живот на северу враћао у неку, ма колико ненормалну нормалност, како то у ратовима бива.

Други покушај повратка

После неколико недеља су неке стране авио компаније почеле да лете за Бејрут и из Бејрута, али се испоставило да ниједна од њих не жели да транспортује орла. Разговори свих који су били део приче о Феликсу су учестали, полако се ширило безнађе око тога шта ће бити са њим. Последња опција је била да, ако не буде другог решења, а чинило се да се дошло до зида, буде пуштен у природу уз све ризике јер је већ предуго, готово седам месеци, био у кавезу.

А онда ме, када сам 18. јуна поново стигао у Либан, сачекала вест да ће Феликс 22. јуна ипак летети кући. Делегација Војске Србије долазила је у Либан да обиђе наше војнике који се налазе на југу Либана у склопу мировне мисије Уједињених нација УНИФИЛ, и начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић, који је био део делегације, одмах је прихватио апел за помоћ наше амбасаде и ДЗППС-а да се Феликс превезе војним авионом у Србију.

Са замеником амбасадора Сашом Ојданићем и колегом Александром Аврамескуом отишао сам у Згарту дан пре него што је Феликс требало да крене. Радост због новог сусрета, топлина и добра енергија шириле су се кроз ваздух, осим када је др Саван причао да су на једном језеру у Либану претходних дана пуцали на пеликане и убили их неколико. Мишел је рекао да је Феликс још порастао и ојачао, да се наметнуо као нека врста лидера свим новим птицама које дођу у кавез, да је живахан и да делује као да зна да ће ускоро на пут.

Следећег дана на аеродрому као да се после дугог времена скупила нека породица, Мишел је донео Феликса, дошли су Милан, Саша и Џо из амбасаде, Шерли и Тони из ЛБЦ-ја, радосно узбуђење због краја дугог, али добро завршеног посла могла је да се опипа у ваздуху. Исте вечери, авион је слетео на војни аеродрому у Батајници и Феликс се коначно вратио кући.

Сачекали су га представници ДЗППС-а и Покрајинског завода за заштиту природе, и превезли у Прихватилиште за строго заштићене и заштићене дивље врсте у оквиру Зоолошког врта Палић у Суботици, где ће бити док се не привикне на ново окружење и почне поново да лети. Сутрадан су се појавили снимци из суботичког Врта на којима се види како је Феликс брзо ушао у свој нови, много већи простор, и онда шетао и пажљиво разгледао сваки детаљ.

Пре две вечери је либанска телевизија ЛБЦ приказала причу о Феликсу, започету још у фебруару. Кажу колеге са телевизије да се јавило безброј људи који су говорили да су били неописиво срећни зато што су коначно видели једну причу из Либана која има happy end.

Чланак Феликс се вратио кући: Како је један орао крсташ летео од Србије до Сирије и Либана и назад, и шта је успут доживео се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Rocio Ruz/Europa Press

Тензије на релацији државни врх – Универзитет у Београду, не сплашњавају. Након што је председник Александар Вучић најавио да ће пре подношења оставке и расписивања избора учинити све да обезбеди већину у парламенту како би спровео промене у високом образовања, уследила је реакција ректорског колегијума Универзитета у Београду који кажу да председник “будућност високог образовања користи као средство политичког обрачуна са државним универзитетима”.

Многи се питају које су то промене које се најављују са највишег државног врха које су уздрмале “духове у боци”?

Заправо, државни врх поново актуелизује стару тему од пре две године и долазак страних универзитета у Србију. Измене Закона о високом образовању, којим је дато зелено светло за долазак страних универзитета, Влада Србије усвојила је половином новембра 2024. године.

У предлогу је стајало да стране високошколске установе, које се одлуче да дођу у Србији, неће морати да пролазе кроз поступак акредитације у Србији и да ће им дозволу за рад издавати Министарство просвете на основу потписаног споразума. Услов за добијање дозволе је да факултет буде акредитован у држави где му је седиште.

У предлогу је прецизирано да ће стране високошколске установе водити евиденцију и издавати дипломе према прописима државе у којој су акредитовани. Наведено је тада и да ће дозволу за рад морати да обнављају на сваких седам година. Планирано је било и да држава учествује у финансирању трошкова школовања домаћих  студената који би уписали те стране универзитете.

Академска заједница успротивила се променама Закона уз образложење да би то била нелојална конкуренција.

“Сви универзитети у Србији, државни и приватни, доводе се у изразито неравноправан положај. Не треба сметнути с ума да су трошкови акредитације веома високи, тако да сваки циклус акредитације представља тежак удар на буџете факултета. Најављено субвенционисање страних универзитета – ослобађање процеса акредитације у Србији, као и субвенционисање студената, насупрот дугогодишњем недовољном улагању у високо образовање, примери су дискриминаторног поступања којим се доводи у питање уставност предложених допуна, али је и потенцијални генератор класних и социјалних неједнакости у друштву”, наведено је тада у саопштењу УБ. Чак су најавили и могућу обуставу рада уколико се предлог измене и допуне Закона о високом образовању не повуче из процедуре.

Влада Србије је 22. новембра 2024. године повукла допуну Закона о високом образовању. Тадашњи премијер Милош Вучевић рекао је да је одлука донета “због незапамћених притисака и уцена руководства Универзитета”.

“Нажалост постоје људи који не желе да наша деца студирају на страним универзитетима и да то могу у Србији, а не ван наше земље. Без обзира на све притиске наставићемо да се боримо и наша земља ће бити земља развоја и напретка у којој ће наша деца имати могућност слободног избора да се образују тамо где желе и да остану у својој домовини”, навео је тада Вучевић.

Дан касније, председник Србије Александар Вучић рекао је да је очајан због те одлуке и да ће размотрити могућност да лично поднесе тај законски предлог Скупштини Србије.

“Ја нисам очајан због притиска, ја сам очајан због одлуке Владе Србије. Видећу да ли ћу лично да поднесем тај предлог закона Скупштини Србије, па да видимо ко ће да има већину – влада или ја, или било ко други. Нећу да одустанем, па чекам да штрајкују против мене”, рекао је Вучић тада за РТС.

Уследиле су блокаде факултета и студентски захтеви због пада надстрешнице у Новом Саду, тако да се један период није говорило о изменама Закона у сегменту који се односи на долазак страних универзитета.

Тема је поново актуелизована почетком ове године када је председник државе рекао да је замолио министра просвете Дејана Вука Станковића да размотри модел из Казахстана. 

“Што се тиче казахстанског модела, ту је пре свега ствар о сарадњи са страним универзитетима, довођењу њихових кампуса, затим слања наших студената на студирање у иностранство, уз обавезу повратка. Ту је и куповина франшиза страних универзитета, те регионално позиционирање (факултета) у околини одговарајућих индустријских центара. На исти начин држава уводи конкуренцију неким нашим универзитетима. И зато су и скочили, да сачувају своје личне привилегије, да нас спрече да доведемо Бокони из Милана или Луис из Рима. И тада је револуција кренула”, рекао је тада Вучић.

Након тога и министар просвете Дејан Вук Станковић у више наврата говорио је о доласку страних универзитета, да треба да постоји конкуренција и да понуду треба обогатити, те да новим законом о универзитету треба отворити врата новим универзитетима.

“Страни универзитети треба да буду регистровани и функционишу по правилима која важе за све домаће универзитете и морају да прођу исту процедуру акредитације као што пролазе и домаћи универзитети, било они које је основала држава или су производ приватне иницијативе”, говорио је министар.

Када је председник државе 14. јуна за ТВ Прва рекао да ће пре подношења оставке и расписивања избора учинити све да обезбеди већину у парламенту како би спровео промене у високом образовања, поново је реаговао Универзитет у Београду.

Након саопштења Проширеног ректорског колегијума УБ у ком наводе да “свака реформа мора имати за циљ јачање, а не слабљење институција које остварују међународно признате резултате”, реаговао је Вучић, који је рекао да се не меша у рад УБ, али да гледа у будућност и да жели да омладина Србије добије боље универзитете и да иде у корак са својим колегама из Европе и света.

Чланак Бура око најаве промена у високом образовању: Шта је тачка спорења државног врха и Универзитета се појављује прво на ИСКРА.

На Газиместану је служен парастос косовским јунацима, којем је присуствовало више хиљада Срба. На улазу у спомен-комплекс је велики број припадника тзв. косовске полиције у униформама и цивилу претресао вернике.

Полиција је на Газиместану ухапсила 36-оро Срба међу којима и једног малолетника кога су након саслушања пустили.

По налогу судије, осталима су одузета документа и такође су пуштени, али ће морати да се појаве на суду сутра у 13 часова у Приштини.

Биће саслушани у три групе. Осумњичени су за нарушавање јавног реда и мира, изјавио је бранилац једног од ухапшених адвокат Богдан Хаџи-Лазић.

Међу ухапшенима има особа са КиМ и из централне Србије. Након пуштања, већина је стигла у Грачаницу где ће преноћити до појављивања на суду.

„Нецивилизацијски акт насиља“

Министар културе Никола Селаковић изјавио је да је тзв. косовска полиција на Газиместану приводила Србе само зато што су дошли да мирно одају почаст прецима и поклоне се сенима косовских јунака на Видовдан и навео да очекује хитну реакцију међународних организација чији је задатак, како је указао, да обезбеде безбедност и поштовање основних права свих заједница на Косову и Метохији.

Поводом привођења више Срба након обележавања Видовдана и парастоса на Газиместану, Канцеларија за Косово и Метохију обавестиће све међународне представнике „о овом срамном и беспризорном чину репресије режима Аљбина Куртија“.

„Захтевамо да међународни представници уложе све своје напоре и дипломатске активности како би се сви приведени ослободили, а њима ће свакако бити обезбеђена правна помоћ. Иако је обележавање Видовдана на Газиместану прошло у достојанственом тону и духу овог великог празника, Куртијева полиција спровела је још један нецивилизацијски акт насиља супротан духу мира, толеранције и помирења“, наводи Канцеларија за КиМ.

Како се наводи, приведено је више Срба са Косова и Метохије, али и из централне Србије.

Јевтић упутио писмо Канцеларији Беле куће

Потпредседник Српске листе Далибор Јевтић упутио је писмо Канцеларији Беле куће за партнерства заснована на вери и суседству поводом ескалације репресије и системско кршење људских права српске заједнице на Косову и Метохији, посебно током обележавања Видовдана на Газиместану.

У писму је истакао да постоје три кључна проблема: произвољна и хапшења са политичком позадином, забрана националних и верских симбола и репресија на Газиместану.

„О овом чину који доживаљамо као покушај застрашивања и доказ репресије режима у Приштини обавестили смо међународне представнике од којих смо тражили да се хитно укључе“, истиче се у саопштењу Српске листе.

Чланак На Газиместану приведено па пуштено 36 Срба, позвани на саслушање у Приштини се појављује прво на ИСКРА.

© Photo: Radule Perisic/ATAImages

У Краљеву је данас одржан скуп под називом „Све се види на Видовдан“ који организују студенти у блокади.

Главни програм почео је извођењем химне Србије, а говорници који су се потом обратили навели су да Србија треба да буде држава у којој се поштују Устав и закони, институције раде посао и у којој су истина и правда изнад сваког појединца.

Кључна порука са скупа је, како наводи РТС, „ближи се крај владавини СНС, студенти побеђују“. Танјуг је приметио да су учесници скупа говорили о питању Косова и Метохије и другим проблемима, не износећи решења, а критикујући политику власти.

Скупу су присуствовали активисти из Врања, Чуруга, Шапца, а дочекани су и учесници „Видовданског марша“ из Крагујевца.

У обраћању окупљенима, доцент Учитељског факултета УБ Немања Каровић нагласио је значај видовданске етике за разумевање српског историјског искуства.

„Одрицање од видовданске етике имало би далекосежне последице. Утицало би директно на обесмишљавање нашег читавог историјског искуства, јер без свести о универзалном смислу Косовског завета ми не бисмо могли више да разумемо ни Карађорђа ни Стевана Синђелића, ни Гаврила Принципа, ни Милунку Савић, ни Надежду Петровић, ни мајора Драгутина Гавриловића“,  рекао је Каровић.

Др Душан Петровић позвао је на успостављање праведног система и државе „у којој се знање цени више од везе“. „Хоћемо систем из кога млади не одлазе, него у којем млади остају. Хоћемо правду, каква год да је, да је иста за све стране, не само за поједине. И хоћемо истину, колико год да је она тешка“, поручио је Петровић.

Окупљенима се обратила и студенткиња на Косова и Метохије, која је истакла да је Универзитет у Приштини ослонац опстанка српског народа на КиМ и навела шта су Срби изгубили.

„Од доласка садашње власти ми смо изгубили своју полицију, пошту, телекомуникације, електропривреду, валуту, таблице, документа. Сада губимо последње што нам је остало: српство, здравство и школство. Наша Универзитетска библиотека је затворена“, навела је она.

Раније данас, одржан је сајамски део скупа на четири локације у граду, код „Лидла“ у Војном насељу, испред Општине, на Тргу српских ратника и код Спортске хале у Рибници. Током тог дела скупа, прикупљана је помоћ за децу на Косову и Метохији.

Од 11 до 14 сати одржан је и програм за најмлађе, у Парку Светог Саве.

Чланак Завршен скуп студената у блокади „Све се види на Видовдан“ у Краљеву се појављује прво на ИСКРА.

Полицајци тзв. Косова у цивилу привели су неколико десетина особа током изласка из споменичког комплекса на Газиместану, јавља репортер РТ Балкан.

Већина приведених Срба је одведена најпре у бараку, а потом су уведени у полицијску марицу. Из групе је, како преноси “Косово онлајн”, издвојен и отац са дететом, а међу приведенима је и неколико девојака.  Иначе, јаке снаге специјалних јединица тзв. косовске полиције налазе се на улазу у комплекс.

Током обележавања Видовдана на Газиместану није било српских застава ни симбола, а певане су песме “Ој, Косово, Косово”, “Црвен цвете”, “Видовдан”.

Медији у Приштини пренели су да су они приведени због сумње да су наводно певали “националистичке песме” против тзв. Косова.

“Током контроле учесника који су напуштали Газиместан, идентификовани су осумњичени, које је полиција потом привела”, преноси портал Калџо.

Полиција је за ову прилику подигла дронове, полицајци прегледају снимке са камере дрона, а потом приводе лица која су била на парастосу, преноси Радио КиМ.

На Газиместану је иначе данас појачана контрола свих који су ушли у комплекс, а на уласку је посетиоцима дељено упутство са правилима понашања. У том документу је назначено да неће толерисати истицање симбола који “подстичу етничку и верску мржњу”.

Тзв. косовска полиција је тада малтретирала и девојчицу од 12 година због певања песама и легитимисала њену мајку.

(РТ Балкан, 28.06.2026)

Чланак Тензије на Газиместану: Приштинска полиција привела неколико десетина Срба се појављује прво на ИСКРА.

Getty © CC BY-SA 3.0 / Sasa Micic

У манастиру Грачаница служена је света архијерејска литургија. Митополит црногорско – приморски Јоаникије поручио је да је српски народ, нарочито на Косову и Метохији „на великом распећу“ и истакао „да нас то не збуњује, јер када смо на распећу, знамо да смо на правом путу Христовом и вере православне“.

„Косово распето има ту светост, има ту силу, има ту светињу. Да нас сабира, да нас уједињује, да нас просвећује и духовно и културно увек подиже. Ово је свеопште огњиште духовно и историјско српског народа“, рекао митрополит Јоаникије.

Он је нагласио да не чуди што смо се данас сабрали са свих крајева православне васељене и свих српских земаља и истакао да ово треба да буде један завет – „да негујемо ову љубав према Косову и његовим светињама, а посебно према распетом народу на Косову и Метохији“.

„Ево нашега владике Теодосија који нас све више подсећа на Косовца Јована, чува и ово свепоље Косово. И многи са њиме су на том узвишеном задатку да чувају дух, да чувају светињу, да чувају свету веру православну, да чувају наше огњиште на коме се сви грејемо“, рекао је Јоаникије.

Он је додао да српске мајке рађају јунаке и да данас, како је навео, на Косову и Метохији имамо мајке Југовића које митрополит Теодосије сваке године одликује.

„И заиста, сваки Србин данас домаћин, и свака мајка Српкиња данас на Косову је на путу светога кнеза Лазара и мајке Југовића. И поменуо бих још неке косовске јунаке овога времена, а то су архимандрити, игумани, игуманије, монаси и монахиње, свештеници који деле и зло и добро са својим народом и показују велику храброст и велику љубав. Призренски богослови који се не плаше да у Призрену, у коме је омалило нашега народа – знамо сви каква је ситуација – али они уче ту духовну школу и дају велике и дивне плодове“, казао је митрополит Јоаникије.

Литургији су, поред неколико стотина верника из свих крајева Србије и региона, присуствовали и представници Канцеларије за Косово и Метохију, заменици директора Канцеларије Милош Терзић и Душица Николић и помоћница директора Милена Парлић, представници Српске листе и локалних самоуправа.

Ордени „Мајка девет Југовића“ које традиционално у Грачаници обезбеђују Српска православна црква и Канцеларија за КиМ, уручени су мајкама са четворо и више деце након литургије. Ове године уручена су два златна и 32 сребрна ордена.

Кристина Марковић из Новог Пазара каже да није ни сањала да ће доживети да буде одликована орденом.

„Бог ми је омогућио да и ово доживим. Свака мајка треба да буде овде и да види каква је ово благодат за све нас“, рекла је Марковић.

Маријана Коматовић из Жача, мајка четворо деце, рекла је да јој је орден веома значи.

„С обзиром на средину где се налазимо, и да су око нас сви Албанци, верујте да је доста тешко, али некако се држимо“, рекла је Коматовић.

Милица Вељковић са Брезовице захвалила је Канцеларији за КиМ и Српској православној цркви што поштују мајке.

Обележавање Видовдана, једног од највећих српских верских и историјских празника, биће настављено на Газиместану , где ће у 13 часова бити служен парастос косовским јунацима.

Литургији, поред неколико стотина верника из свих крајева Србије и региона, присуствују и представници Канцеларије за Косово и Метохију, заменици директора Милош Терзић и Душица Николић и помоћница директора Милена Парлић, представници Српске листе и локалних самоуправа.

Чланак Митрополит Јоаникије у манастиру Грачаница: Српски народ на КиМ на великом распећу се појављује прво на ИСКРА.