Getty © Credit Rob Atherton

Посланици Покрета социјалиста поднели су недавно Скупштини Србије  Предлог резолуције о осуди систематских злочина над српским народом на Косову и Метохији.

Подносиоци иницијативе поручују да је циљ резолуције да се јасно и недвосмислено у српском парламенту осуде сви облици насиља над Србима на КиМ. У светлу најновијих случајева неоснованог тамничења Срба, овај документ би, како указују, био израз не само политичког става, већ и институционалне одговорности Србије да штити своје грађане, своје историјско наслеђе и принципе међународног права.

Ко ће подржати резолуцију?

Један од предлагача резолуције посланик Ђорђе Комленски објашњава за РТ Балкан да је то иницијатива његовог колеге Бојана Торбице и њега, као и да до сада нису разговарали са другим колегама из парламента о подршци.

„Нисмо унапред тражили подршку али не могу да верујем да неко неће подржати. Да ли ће бити на дневном реду и да ли ће бити усвојена то је нешто што сад не могу са сигурношћу да знам. Али, свако према својој савести нека доноси одлуку. Не може се ‘политички трговати’ са оваквим стварима. Ако дође на дневни ред, онда су велике шансе да буде усвојена“, објашњава Комленски за РТ Балкан.

Комленски истиче да смо дошли до „црвене црте“ преко које се даље не може прелазити.

„Ова резолуција осуђује све оно што се уназад 30 година дешава Србима и неалбанцима на КиМ. Дошло је до тога да се овом декларацијом јасно стави до знања да ако је усвојимо, да ће Србија и на друге начине бити принуђена да штити интересе својих сународника. Мислим да је важно да скупштина без обзира на политичка опредељења, стане иза овакве резолуције јер то даје одређену чврстину и тежину“, наводи Комленски.

Шеф посланичке групе „Ми – глас из народа“ Бранко Павловић за РТ Балкан каже да Србија треба да користи сваку могућност, укључујући и скупштинске резолуције којима би подигла ниво својих упозорења Бриселу и Америци – да политика охрабривања Куртија коју воде, иде ка етничком чишћењу Срба.

„Таква резолуција је добродошла. То је питање за владајућу већину. Немамо добра искуства када су неке претходне резолуције биле у питању, јер су својим негласањем довеле до тога да оне не дођу на дневни ред. Ми ћемо подржати резолуцију. Руководимо се тиме не ко је поднео резолуцију него ко по нашем мишљењу има користи и да ли је у складу са српским интересима“, наводи Павловић.

Шеф посланичка групе НАДА, председник Новог ДСС-а Милош Јовановић је за РТ Балкан подсетио да његова странка не учествује у раду Скупштине Србије, уз оптужбу да је „косовска политика“ званичног Београда допринела јачању терора и повећању злочина албанских сецесиониста над српским становништвом.

Резолуцијом би се, како истичу подносиоци ове иницијативе, осудили систематски злочини, прогон и етничко чишћење српског народа на КиМ, констатовало да наведени злочини представљају историјски континуитет организованог насиља и притисака чији је исход драстична демографска промена. 

За стављање резолуције на дневни ред парламента неопходно је да се потврдно изјасни већина народних посланика – 126.

Подсетимо, неславно је у Скупштини Србијинедавно поново прошла Резолуција о геноциду у НДХ, за коју није било неопходне већине да се стави на гласање.

Чланак Да ли ће Резолуција о осуди злочина над Србима на КиМ на дневни ред Скупштине или у фиоку се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Samir Jordamovic/Anadolu Agency

Кандидат Српске напредне странке (СНС) за председника Скупштине општине у Кули Велибор Милојичић изабран је на ту функцију у трећем кругу гласања.

Подсетимо, претходно је на гласању за његово именовање било 18 одборника, док је 19 било против.

Како листа „Александар Вучић – Кула наша породица“ има 19 одборничких мандата, а листа „Глас младих општине Кула“ 18 мандата, било је јасно да је неко од одборника СНС-а гласао против предлога да Милојичић буде изабран на функцију.

На конститутивној седници претходно су потврђени мандати свих 37 одборника у новом сазиву Скупштине.

Пред почетак седнице СО Кула испред зграде су се окупиле две групе грађана, а били су распоређени и припадници полиције у опреми за разбијање демонстрација.

Присталице опозиције носиле су транспарент „Студенти побеђују“, док је друга група окупљених носила транспарент „Србија побеђује“.

Након што је, после другог круга гласања, констатовано да кандидат није изабран, председавајући је одредио паузу од 15 минута, али ни на поновљеном гласању Милојичић није добио потребан број гласова.

Потом је у скупштинску салу ушла полиција, због комешања насталог јер одређени одборници нису желели да гласају иза паравана.

Гласање за председника Скупштине општине је заустављено и одређена је пауза, али је након ње поновљено, што је резултирало избором Милојичића за председника.

Локални избори у Кули одржани су 29. марта, а према коначним резултатима у Скупштину општине Кула су ушле две листе – „Александар Вучић – Кула, наша породица“ која ће имати 19 одборничких мандата и листа „Глас младих општине Кула“ којој је припало 18 одборничких мандата.

Чланак Кула: Након тензија, кандидат СНС-а изабран за председника СО у трећем кругу гласања се појављује прво на ИСКРА.

© NARODNA SKUPŠTINA SRBIJE/ PEĐA VUČKOVIĆ/ nr

Посланици Покрета социјалиста Бојан Торбица и Ђорђе Комленски поднели су Скупштини Србије предлог закључака о стављању ван снаге санкција које је Србија увела Белорусији усаглашавајући се са одлукама Савета Европске уније.

У предлогу који је ушао у скупштинску процедуру, наводи се да је Србија 2012. године, под „бесрамним притисцима ЕУ“ била принуђена да у неколико наврата приступи усаглашавању са појединим рестриктивним мерама ЕУ према Белорусији.

„Ту су укључене мере од 4. јуна 2021. године које су се односиле на забрану прелета ваздушног простора и приступа аеродромима Европске уније авионима белоруских авио-компанија. Само постојање ових усаглашавања је јавно констатовано у званичним изјавама Савета ЕУ“, наводи се.

Из Покрета социјалиста поручују да је такво поступање било политички погрешно и државно штетно. Белорусија је, истиче се, пријатељска држава која никада у својој историји није предузимала акте непријатељства према Републици Србији, никада није уводила нити се усаглашавала са рестриктивним мерама које су у прошлости увођене према српској држави и народу.

„То је држава која није признала једнострано проглашену независност такозваног Косова и која је увек подржала пун суверенитет и територијални интегритет Републике Србије. Посебну тежину има историјска чињеница да је председник БелорусијеАлександар Лукашенко 14. априла 1999. године, у време НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, посетио Београд, исказујући солидарност у тренутку када је Србија била изложена оружаној сили“, подсећа се.

Посланици упозоравају да санкције као инструмент спољне политике, нарочито када нису засноване на одлуци Савета безбедности Уједињених нација, већ на једностраним или регионалним политичким одлукама појединих центара моћи, представљају спорно средство међународних односа.

Оправданост даљег трајања ових мера додатно је, наводи се, доведена у питање и чињеницом да су саме Сједињене Америчке Државе у протеклом периоду приступиле систематском укидању санкција уведених према Белорусији.

„Званично је потврђено издавање лиценце за трансакције компанији Белавиа у септембру 2025. године, а затим и додатно укидање рестриктивних мера у марту 2026. године у односу на Белинвестбанк, Министарство финансија Републике Белорусије и Развојну банку Републике Белорусије. Имајући све наведено у виду, Народна скупштина Републике Србије сматра да постоје пуни политички, државни и морални разлози да се Влада Републике Србије задужи да без одлагања повуче, стави ван снаге и обустави примену свих аката и мера којима је Република Србија спровела усаглашавање са одлукама Савета Европе којима се уводе рестриктивне мере Белорусији“, закључују се у предлогу о укидању санкција Белорусији.

Чланак Предлог у Скупштини Србије: Да ли ће Београд укинути санкције Белорусији се појављује прво на ИСКРА.

© FOTO TANJUG/ NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRBIJE/PEĐA VUČKOVIĆ/bs

Председница српског парламента Ана Брнабић објавила је да је током Конференције председника парламената у Данскојразговарала са делегацијом Украјине на челу са првим човеком Врховне раде Русланом Стефанчуком о „потреби јачања сарадње међу земљама кандидатима за чланство у Европској унији“.

„Покренута је иницијатива за одржавање заједничке конференције, како бисмо ускладили ставове, разменили искуства и додатно убрзали процес европских интеграција. Оно што смо сви апострофирали јесте неопходност да иста правила важе за све“, написала је Брнабићева на Инстаграму.

Европска унија је иначе најгласнија у захтевима Београду да уведе санкције Москви. Русија истовремено упозорава да Брисел хоће да сврста Србију у свој антируску фронт.

Москва види захтеве Европске уније који су усмерени на заоштравање односа између Србије и Русије, изјавио је недавно портпарол Кремља Дмитриј Песков одговарајући на питање РТ Балкан.

„Дакле, поставља се питање: или настављате да се оријентишете на чланство у ЕУ, на неко заједништво са Европском унијом, али под једним условом – да прекинете све односе са Руском Федерацијом, да се придружите санкцијама и тако даље, или настављате пријатељске, прагматичне односе са Русијом, али онда заборавите на европску перспективу“, рекао је раније Песков коментаришући захтеве ЕУ упућене Србији у вези са увођењем санкција Русији.

Према речима руског званичника, таква формулација питања је изузетно погрешна.

„Свака земља је суверена у свом избору, па тако и Србија. И управо ће Срби морати да направе избор“, додао је Песков.

Брнабићева је данас изјавила да је Србији важно учешће на конференцијама попут ове у Копенхагену, јер је то „прилика да се лобира за наш европски пут као и да се разговара о дешавањима у Србији и у свету“.

На питање о иницијативи Украјине о бољој сарадњи између земаља кандидата за чланство у ЕУ, Брнабићева је рекла да сматра да је таква иницијатива добра јер подразумева да земље кандидати заједно раде на томе да агенда проширења у будућности остане отворена, али и да услови за чланство буду исти за све кандидате.

„У овом тренутку видимо да је тај процес најмање заснован на резултатима. Заснован је на свему осталом осим на резултатима и томе шта у ствари ви чините у смислу реформи, а како бисте пришли ближе чланству у ЕУ. Многе државе кандидати се суочавају са билатералним проблемима. Видите у каквој ситуацији је већ годинама Северна Македонија. Многе се суочавају са скептицизмом, као што је Украјина или као што је Молдавија, а углавном се Србија суочава са изузетно нефер ставом према ономе што радимо и како се они односе према нама„, објаснила је она, а преноси Танјуг.

Навела је да то што ће Исланд да организује референдум на којем ће питати питати своје грађане да ли су за даље приближавање Исланда Европској унији „добар индикатор нама да видимо како грађани земље, која је у смислу стандарда у складу са правилима ЕУ и правним тековинама ЕУ, сада гледају на то и да ли желе да постану чланови ЕУ или не“.

Подсетимо, Покрет социјалиста Александра Вулина више пута је тражио да Србија спроведе референдум на којем би грађани могли да искажу своју вољу по питању Европске уније.

Чланак Брнабић у Данској са украјинском делегацијом: Јачање сарадње с кандидатима за чланство у ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

Фонд за хуманитарно право из Приштине упозорио је крајем прошле недеље на осетан пораст броја суђења у одсуству на Косову и Метохији.

Током 2025. године вођено је 50 предмета за наводне ратне злочине у којима је оптужено укупно 154 Срба.

„Ово укључује и 24 оптужнице у одсуству против 120 окривљених у одсуству“, рекао је аутор годишњег извештаја ФХП, адвокат Амер Алија.

Додао је да је специјално тужилаштво истовремено подигло 15 нових оптужница од којих су десет против оптужених у одсуству.

„Правда не може да се измери само бројем оптужница или бројем пресуда, већ поверењем да је процес био правичан, потпун и разумљив за жртве и за целокупно друштво“, казао је Алија.

На оптуженичкој клупи по правилу су само Срби, а њихови адвокати у сваком од ових процеса указују на озбиљне повреде правичности.

Злоупотреба суђења у одсуству

Са таквом оценом се слаже и бивши војни тужилац, адвокат из Београда Драган Пашић.

Приштина злоупотребљава суђења за ратне злочине, а посебно то важи за процесе који се воде у одсуству оптужених, упозорава овај правник.

„На основу оваквог понашања Приштине могу да се извуку три закључка. Први је квантитет наспрам квалитета. Повећан број оптужница и проширен круг оптужених сигурно не стварају нешто што се зове правна сигурност, а то итекако може да буде од утицаја на квалитет суђења“, сматра Пашић.

Као други недостатак наводи да пракса суђења у одсуству „изузетна мера“, а да је Приштина злоупотребљава.

„То ствара и правну несигурност и блокаду сарадње, а то су приштинске власти и признале јер не постоји никаква сарадња са правосудним институцијама Београда. Отуда суђења у одсуству говоре о томе да то постаје масовна појава која не води достизању правде и све се ради на уштрп квалитета“, уверен је овај правник.

Додаје да све већи број оптужница, али и пресуда у Приштини могу бити проблем за Београд.

„Србија може да има вишеструке последице. Оне се огледају у политичком притиску међународних институција и организација, Савета Европе, али и разговора у Бриселу“.

Додаје да је једна од последица и ограничена слобода кретања оних против којих су подигнуте оптужнице.

„Они не могу слободно да се крећу у региону, али и на КиМ јер су против њих расписане интерполове потернице. Свакако да то додатно отежава положај Срба на КиМ, па је питање шта ће бити са преосталим Србима који тамо живе“, закључује Пашић.

„Хрватски модел“ суђења Србима

По много чему, наглашава, процеси у Приштини за ратне злочине се могу упоредити на онима који су вођени, или се воде против Срба током и након рата у Хрватској.

„Може да се извуче паралела између понашања Хрватске и тзв. Косова јер масовност и селективност постоји у подизању оптужница хрватских правосудних институција. Оптужнице се подижу селективно, према једној нацији, према Србима. То је ситуација и на Косову и Метохији“, сматра Пашић.

Додаје да овакви процеси производе страх код повратника или оних који размишљају о томе.

„Несигурност људи који желе да се врате на своја огњишта је изражена како у Хрватској, тако и на Косову и Метохији“, прецизира Пашић.

Сличности види и у „правној изолацији“, односно несарадњи надлежних институција.

„Хрватске правосудне институције не сарађују у довољној мери са Србијом и на начин који подразумева међусобни дијалог и потпуну правну сарадњу. Иста је ситуација са правосудним институцијама на Косову“, тврди Пашић.

„Бренд“ у подизању оптужница

Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац потврђује ову тезу и иде корак даље. Тврди да су Хрватске власти „патентирале бренд“ који се сада користи у Украјини, али и на Косову и Метохији.

„Срби извозе шљивовицу, а Хрвати модел суђења за ратне злочине. Крајишким Србима и бившим припадницима ЈНА у Хрватској је до сада кроз 750 пресуда изречено више од 7.000 година затворских казни“, наводи Штрбац.

Додаје да су приштинске власти преписале „рецепт“, али и прошле обуку из Хрватске због чега не треба да изненади мали број пресуђених Албанаца за ратне злочине.

„У Хрватској је за све ове године и од свих процеса за ратне злочине правоснажно кажњено само три одсто Хрвата. Све остало су искључиво Срби који по правилу добијају између 15 и 20 година робије“, сликовит је Штрбац.

Обрачун са српском мањином на КиМ

Током 2025. године у Приштини је донето укупно десет пресуда за ратне злочине. Десеторо Срба је осуђено, а један ослобођен.

У три предмета окривљени су осуђени у одсуству на максималне казне – 15 година затвора.

Предавач на Универзитету у Њујорку и аутор пројекта који се бави односом институција на северу и изградњи мира на КиМ др Сандра Давидовић каже да поступци привремених институција у Приштини „све мање подсећају на нормалност, а све више на својеврсно обрачунавање са српском мањином“.

Тврди да се то види не само по оптужницама и суђењима за ратне злочине, већ и по сталним привођењима и хапшењима Срба због бизарних разлога, попут ћириличних ознака.

„Такви преступи су подвођени под претеране оптужбе о урушавању јавног реда и мира, или тероризма. То би по себи био пример државног насиља када се спроводи по етничком принципу. На основу тога се може закључити да је реч о својеврсној демонстрацији силе државних институција над мањином“, тврди Давидовић.

Она је током прошле године боравила на КиМ где је бавила управо овом тематиком.

„Резултати мог истраживачког рада су такви да све већи број Срба напушта Косово, посебно север, да је све већи број затворених бизниса, да грађани све више доживљавају полицију као претњу, а не као инструмент јавног реда и да постоје институционални притисци попут Универзитета у Косовској Митровици“, наводи Давидовић.

Сматра да је у центру проблема покушај „решавања питања севера“ КиМ и да се овде уочава сличност са „хрватским моделом“ понашања према српској заједници.

„Север је био једина институционална и демографска препрека за изградњу моноетничке државе на Косову. У том оквиру се могу извлачити паралеле са својеврсним ‘хрватским моделом’. Али, оно што је извесно је да делује да се од мултиетничности на Косову одустало. То је наравно штетно и опасно из перспективе изградње мира, регионалне стабилности и било каквог помирења“, закључује овај истраживач.

Предмети ЕУЛЕКС-а

Прва суђења за ратне злочине на Косову почела су 2000. под окриљем УНМИК-а и међународних судија.

Међутим, већина тих предмета никада није завршена.

Децембра 2018. ЕУЛЕКС је институцијама у Приштини предао 495 полицијских списа предмета организованог криминала и 434 списа предмета ратних злочина, као и списе предмета несталих особа.

Суђења у одсуству започела су након законских измена 2019.

Први окончан поступак био је против Чедомира Аксића који је 26. децембра 2024. у одсуству осуђен на 15 година затвора за наводне злочине над албанским цивилима у општини Штимље.

У међувремену, на приштинским оптужницама нашли су се и некадашњи генерали, али и нижи официри војске и полиције.

Само током ове године у Приштини су због наводних ратних злочина над Албанцима осуђени Срђан Лазовић, Махмуд Алидемај, Душко Арсић, Зоран Костић и Драган Миловић.

Једини који је ослобођен био је Драган Ристић из Ђаковице.

Правичност суђења

Амбасадор Швајцарске у Приштини Јорг Шпрехер истакао је током представљања извештаја ФХП да више оптужница не значи и да се испуњава правда, а да се суђења у одсуству користе само у изузетним околностима.

„Оно што је важна ствар јесте да ли ови процеси воде ка одговорности, правичном суђењу и осећају правде које ће имати жртве. Суђења у одсуству би требало да се користе само у изузетним околностима у складу са стандардима успостављеним на нивоу међународне заједнице и Европског суда за људска права“, казао је амбасадор нагласивши да рат и кршења људских права остављају трајне ожиљке.

Чланак Све више суђења за ратне злочине у Приштини – на оптуженичкој клупи углавном Срби се појављује прво на ИСКРА.

Мирослав Гуџић претучен је данас у месту Доња Гуштерица на Косову и Метохији и хоспитализован у Клиничко-болничком центру Приштина са привременим седиштем у Грачаници, а у покушају да га заштити повреде је задобила и радница ове установе која је такође хоспитализована.

Гуџић, чије је стање стабилно, испричао је да је физичком нападу непознатих нападача на њега претходио инцидент у саобраћају када је нешто после 11 часова кренуо из Добротина ка Доњој Гуштерици.

„Код добротинског гробља један ауто беле боје, регистарске таблице 01, мислим да је голф петица, кренуо је у претицање више возила. Ја сам њему аблендовао, како бих га обавестио да ћемо да се сударимо. Стао сам, он је прошао поред мене. Наставио сам пут Гуштерице и тамо код раскрснице у близини маркета ме је ударио ауто са задње десне стране бочно“, истакао је Гуџић.

Додао је да је, након што се зауставио да види колика је материјална штета на аутомобилу, видео троје младих Албанаца који су, према његовим речима, нешто добацивали, али да није чуо шта и није их препознао.

„У том тренутку желео сам да наставим пут, да избегнем целу ситуацију. Кренуо сам колима испред и ауто са којим сам се сусрео код добротинског гробља ми је препречио пут. Некако сам успео да избегнем ту блокаду и кренуо сам улицом према Дому здравља, надајући се да ће да одустану од њихове намере. Они су наставили да ме прате. Мислим да су била три возила“, испричао је Гуџић.

Гуџић је након тога, видевши да нападачи желе сукоб покушао да уђе у дом здравља у Доњој Гуштерици, у нади да ће, како је истакао, избећи инцидент.

„Излетео сам из аута и ушао сам у канцеларију, негде да се склоним. Они су, њих петорица или шесторица кренули за мном. Улетели су за мном у канцеларију и ту су почели да ме ударају, да ме вуку, како би ме извукли из канцеларије. Ту је била једна радница или медицинска сестра која је покушала да ме одбрани, али су и њу напали. Можете замислити, жена покушала да мене одбрани. И онда су ме извукли напоље и наставили да ме туку“, казао је Гуџић.

Нагласио је да не зна, ко га је и зашто напао, да никог није провоцирао и истакао да је једини мотив то што је Србин и што вози ауто са нишким регистарским таблицама.

Гуџић је рекао да је од радника дома здравља затражио да позову полицију, што су они и учинили.

„Полиција је била овде, дао сам изјаву шта се десило. То је то, случај је отворен и рекли су ми да се после хоспитализације јавим да дам изјаву у полицијској станици у Грачаници“, казао је он.

Гуџић тврди да су му све време претили и псовали „српску мајку“.

„Псовали су ми српску мајку, претили су ми да ће да ме пронађу било где и псовали су ме. Псовали су ме сво време, претили су. Урликали су и ја никад у животу нисам видео толико мржње и толико крволочности у очима људи“, испричао је Гуџић.

Директор Клиничко – болничког центра Приштина са седиштем у Грачаници, Братислав Лазић потврдио је да су две особе нешто после подне хоспитализоване у овој установи и истакао да је њихово стање стабилно.

„Двоје повређених је данас примљено на хируршку клинику Клиничко-болничког центра Приштина-Грачаница, са повредама задобијеним у тучи по њиховом наводу. Доведени су санитетским возилом, пацијенти су примљени код нас на клинику и у процесу су обраде и даље дијагностике. Тренутно њихово здравствено стање је стабилно, али о неким додатним детаљима и о процени тежине повреда можемо се изјаснити тек након завршетка комплетне дијагностике“, рекао је Лазић.

Канцеларија за Косово и Метохију осудила је овај напад, истичући да је реч о још једном етнички мотивисаном инциденту који је показатељ погоршане безбедносне ситуације у српским срединама и подизања међуетничких тензија на АП КиМ.

„Нови етнички мотивисани инцидент долази након низа антисрпских поступака режима у Приштини, као и напада на Србе који остају нерасветљени или неадекватно санкционисани, што стимулативно утиче на изгреднике који Србе третирају као мете“, наводе из Канцеларије.

Чланак Претучен Србин у Доњој Гуштерици: Албанци га пратили и извукли из Дома здравља (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Херој Миленко Павловић

На данашњи дан прије двадесет и седам година,  јуначки је погинуо пуковник Миленко Павловић, командант 204. Ловачког пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије. Павловић је погинуо у борби са ескадрилом авиона НАТО на небу изнад Ваљева.

Тог 4. маја 1999. године, Павловић је извукао млађег колегу пилота из кокпита МиГ-а 29 који се спремао да полети са аеродрома Батајница.

„Нећете ви децо да гинете, ја ћу!,“ говорио је Павловић док је извлачио колегу из кабине, да би потом у полуисправном авиону кренуо ка Ваљеву, родном крају, у сусрет десетинама НАТО ловаца и бомбардера.

Пуковник је управљао једним од свега 14 авиона МиГ-29 који су имали неке шансе да се супротставе авијацији НАТО од чак 600 летјелица.

На радару је показивало стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни био је Павловић – сам!

Дванаест минута касније, његове колеге у оперативном центру чуле су само: „Имам их, имају и они мене!“. Његов авион нестао је са радара, а дјелови Миг-29 којим је пилотирао пали су на земљу у близини села Петница.

Држава је Павловића одликовала Орденом за храброст, а СПЦ је његовој породици доделила Орден Светог владике Николаја за јуначко дело.

Његово херојство симболично обилази свет и на поштанској марки. А у Осечини централна градска улица понеће име пилота-хероја.

Чланак Годишњица смрти јунака Миленка Павловића: Нећете ви децо да гинете, ја ћу! се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Програми ЕУ су прикривена субвенција за њихову привреду, где 85 одсто новца заврши код њихових консултаната. Иза прича о правосуђу крије се политичка уцена, покушај да се Србији сломи кичма, уз услов свих услова – одрицање од Косова и Метохије и увођење санкција Русији. Али економска корист од сарадње са Москвом далеко надмашује европске фондове.

Овако адвокат и посланик у Скупштини Србије Бранко Павловић коментарише најаву обустављања помоћи Европске уније Србији због, како је објашњено, назадовања када је реч о правосудном систему:

„Реч је о четворогодишњем опредељеном износу од милијарду и по евра, од тога је само 500 милиона донација , остало су кредити . Није им довољно што усмеравају паре ка својим компанијама, што се приказују као добротвори, а две трећине су кредити, него још имају и тешке политичке уцене“, јасан је Павловић.

Да је подршка Србији у оквиру такозваног Плана раста привремено обустављена због проблема у правосудном систему обзнанила је у четвртак комесар ЕУ за проширење Марта Кос.

Она је навела да Европска комисија очекује да Србија у потпуности спроведе све препоруке Венецијанске комисије , као и да је констатовано назадовање када је реч о демократији, на пољу слободе говора и медија.

„Постоји будућност Србије у ЕУ, али курс мора да се врати или да се снажније изрази у деловању политичара. Такође је важна и геополитичка оријентација. Имамо правило да земља, да би постала чланица, мора да се стопроцентно усагласи са спољном и безбедносном политиком ЕУ“, рекла је Кос алудирајући на увођење санкција Руској Федерацији.

Рекли – па порекли

Дан касније Европске комисија је саопштила да још процењује да ли су испуњени релевантни услови за подршку земљама попут Србије и да ће у том контексту размотрити да ли су препоруке Венецијанске комисије спроведене. Односно, да ли Србија и даље испуњава услове за плаћања у оквиру финансијских инструмената ЕУ.

Павловић сматра да је пре свега важно објаснити шта Србија добија овом „помоћи“. Суштински, каже – скоро ништа.

„То је фонд од шест милијарди евра намењених региону, од чега је Србији опредељено око 1,5 милијарди . Ти подаци су погрешно интерпретирани у јавности, јер две трећине тог износа заправо чине кредити, док се преостала трећина, коју ЕУ назива донацијама, растеже на период од четири године“, каже и додаје:

„А она се одмах показује у разлици у цени гаса по којој Србија купује гас и цени гаса по којој већина Европске уније купује гас. На тој разлици, не рачунајући ову годину, Србија је до сада уштедела две милијарде долара . А оне су нам омогућиле да ми инвестирамо где хоћемо, бескаматно. Пошто смо уштедели, нема никаквих кредитних линија, и наравно, нисмо уопште политички условљени. Корист коју имамо тако што нећемо да уведемо санкције Русији је економски упоредиво већа. Свакако, јер ту нема политичког условљавања за разлику од фондова Европске уније“.

Једини разлог – да се Србија казни

Павловић додаје да се политичка уцена ЕУ крије иза приче о правосудним законима, те да се измене о којима Марта Кос говори не могу обавити у року о коме она говори.

Он објашњава да је немогуће да се поступи по мишљењима, која су прелиминарна и биће усвојена средином јуна, када Венецијанска комисија заседа. Подсећа и да је држава одмах рекла да приступамо усаглашавању са препорукама. Дакле , зашто онда уводе било какве санкције? То је потпуно бесмислена ствар.

„Не, овде се жели казнити Србија, мисле да је време да доведу на власт политичку гарнитуру која би беспоговорно одмах проводила све што Брисел каже, а прва ствар која се захтева је да се закључи уговор којим се одричемо Косова и Метохије и у истом дану, вероватно, да уведемо санкције Руској Федерацији . А после би били притисци везани за Републику Српску, за Српску православну цркву, наводни геноцид у Сребреници и тако редом. Мисле да могу да нам сломе кичму и да могу напокон да доведу до тога да се српски народ самоукине. То је за њих прави пут Србије ка ЕУ и због тога подижу тезију и уводе санкције“.

Заоштравање део глобалног процеса

Упитан да ли је индикативно да је до ове „казне“ дошло у недељи у којој су више од сат и по конструктивно разговарали амерички и руски председник Доналд Трамп и Владимир Путин , у тренутку када Трамп улази у отворени политички рат са Немачком и добрим делом ЕУ, зато што не жели да подржава њихове ратне пројекте у Европи, Павловић каже да би разговор би био још бољи, да Трамп није ударио главом о зид по питању Ирана.

„Али очигледно долази до једног продубљивања јаза између Трампове Америке и Брисела и кључних држава ЕУ на политичком плану. Али пре свега, све те привреде иду убрзано ка рецесији , ка још већим проблемима, тако да се у тим перспективама заоштравају сви други односи и сви други проблеми који иначе постоје. Цело њихово заоштравање није само текуће актуелно и није само идеолошко, него је заправо једно репозиционирање усред врло, врло озбиљних економских проблема“.

Све може да се надокнади уговорима са Кином

Упитан да ли Србија ипак може имати економске проблеме због стопирања „помоћи“ Европске уније, да ли ће то осетити сами грађани, одговара негативно и понавља да је реч о четворогодишњем нивоу.

„Имамо у плану ЕКСПО, имали смо кредитне линије за задуживање државе за око 18 милијарди евра за три године . А овде говоримо укупно, што кредита, што донација, око 600 милиона. Говоримо о три посто онога што су иначе државне инвестиције. Утицај неће бити нула, биће два и по одсто. Дакле како решавамо 97,5 одсто , тако ћемо решити и то ресто, и без њих . А следи и државна посета Народној Републици Кини. Буквално можемо са једним или два донета уговора да то анулирамо потпуно“.

Грађани да кажу шта они мисле

Павловић сматра да, поред владе и њеног јасног курса када су у питању политичке уцене Брисела , о свему треба да се изјасне и грађани Србије:

„По свим истраживањима јавног мњења, подршка ЕУ се креће између 30 и 40 одсто, док је у парламенту око 90. То јасно показује раскорак између грађана и политичких структура. Зато немам ништа против предлога о референдуму на коме би се грађани изјаснили да ли желе у Европску унију, односно о кључним питањима спољне политике“, закључује Павловић.

Он као алтернативу види јачање сарадње са организацијама попут БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу, где, како каже, постоји већи степен уважавања суверенитета држава.

Чланак Брисел хоће да Србији сломи кичму: Чврста веза са Русијом много више вреди од европских фондова се појављује прво на ИСКРА.

Општина Грачаница обратила се уставном суду, који је у међувремену, 31. јула 2025, изрекао меру блокаде којом је привремено обустављено спровођење одлуке, а затим је 31. октобра 2025, па и 28. јануара ове године ту меру продужио

Уставни суд лажне државе пресудио је да је одлука владе привремених приштинских институција да од општине Грачаница, без консултација, одузме 13,3 хектара земљишта у складу са уставом.

Реч је о одлуци коју је тзв. влада у Приштини усвојила 28. августа 2024, а која је на снагу ступила 10. септембра те године, којом је присвојила земљиште у насељу Падалиште, у власништву Општине Грачаница и доделила га удружењу “Балканска сирочад” за изградњу Центра за децу и старије особе са аутизмом, Дауновим синдромом и инвалидитетом.

Општина Грачаница обратила се уставном суду, који је у међувремену, 31. јула 2025, изрекао меру блокаде којом је привремено обустављено спровођење одлуке, а затим је 31. октобра 2025, па и 28. јануара ове године ту меру продужио.

Уставни суд је, међутим, пре два дана утврдио да оспорена одлука приштинске владе није у супротности са релевантним уставним одредбама које се односе на локалну самоуправу, преноси Косово онлајн.

Тиме се поништавају одлуке о увођењу привремене мере којом је привремено обустављено спровођење одлуке. Пресуда ступа на снагу даном објављивања у Службеном гласнику.

Чланак Узурпирање земљишта у Грачаници: Нови злочиначки подухват лажне државе се појављује прво на ИСКРА.

Марта Кос

Европска унија је обуставила сва финансирања Србије због политике у правосудном систему, изјавила је европска комесарка за проширење ЕУ Марта Кос.

„Србија је данас веома поларизована. Кандидат је за чланство у Европској унији више од 10 година. Нажалост, видели смо да назадује, посебно када су у питању вредности о којима сам говорила раније – закони, демократија, слобода говора и, посебно, слобода медија. Постоји будућност за Србију у Европској унији, али курс мора да се врати или да се снажније изрази у деловању политичара“, поручила је европска комесарка.

Један од проблема је, како каже, и геополитичка оријентација земље.

„Имамо правило да земља, која жели да постане чланице ЕУ, мора стопроцентно да се усагласи са спољном и безбедносном политиком ЕУ. То значи – не можете седети на две столице. Србија ће у једном тренутку морати да одлучи шта је најважније за даљи развитак“, изјавила је Кос.

Споменула је и унутрашње проблеме и незадовољство у земљи, подвукла је да ЕУ жели да помогне, али да Србија мора да се покрене.

„У овом тренутку смо обуставили све исплате (Србији) у оквиру плана развоја, јер поново констатујемо назадовање у правосудном систему. Док то не буде исправљено, земља неће моћи да добија финансијску подршку ЕУ“, рекла је она на конференцији у Фрајбургу.

Европска комисија разматрала је прекидање финансијске помоћи Србији као земљи-кандидату због наводног назадовања у демократским процесима, изјавила је раније комесарка ЕУ за проширење.

Марта Кос је већ најавила могуће замрзавање средстава из такозваног „Плана раста“ због правосудних реформи, а најављено је да ће коначна одлука бити донета након што Венецијанска комисија саопшти своје мишљење о такозваним „Мрдићевим законима“.

Кос је, наводно, оценила да усвајањем и спровођењем тих закона Србија назадује на ЕУ путу и тражила је да се њихова примена законски обустави.

Венецијанска комисија је одговорила на захтев Србије да изнесе став о сету правосудних закона и то на 23 странице. Комисија, у извештају који је објављен на сајту, наводи да промене закона утичу на расподелу надлежности и обим хијерархијске контроле унутар јавног тужилаштва, проширују околности у којима се привремена именовања и поновна именовања могу користити и у судству и у тужилаштву, мењају режим привременог распоређивања јавних тужилаца и имају за циљ увођење прерасподеле одређених основних судова и тужилаштава у Београду.

„Венецијанска комисија сматра да су такве промене, које су од великог значаја за друштво, захтевале смислену јавну дебату, консултације са заинтересованим странама и темељну процену. Комисија са жаљењем примећује да ниједан од ових елемената није био присутан у овом случају. Стога препоручује да се у будућности принципи транспарентности, инклузивности и демократске дебате доследно и ригорозно примењују током целог законодавног процеса„, наводи се.

Чланак Марта Кос: ЕУ обуставила финансијску помоћ Србији, проблем и геополитичка оријентација се појављује прво на ИСКРА.

www.globallookpress.com © globallookpress.com MFA Russia

Заменик министра спољних послова Руске Федерације Александар Грушко изјавио је дапартнерство Србије и Русије стоји на чврстим темељима, као и да су односи стабилни и отпорни чак и на изазове савременог геополитичког окружења и у условима озбиљних турбуленција на међународној сцени.

„Наше партнерство стоји на чврстим темељима – историјским, духовним, културним и економским. Ови фактори неће нигде нестати, него ће наставити да одређују карактер веза Русије и Србије“, рекао је Грушко у интревјуу за београдску „Политику“.

Он је навео да „Србија задржава важну позицију војне неутралности, што јој, како истиче, „омогућава да води самосталну и уравнотежену политику, док партнерство с Русијом наставља да се развија на обострану корист“.

„Сарадња у оквиру Нафтне индустрије Србије, вишегодишње стабилно снабдевање руским енергентима по најповољнијим ценама нису само комерцијални пројекти већ и показатељ наше суштинске међусобне повезаности, што је посебно важно у време глобалне нестабилности. Ситуација у вези са НИС-ом показује у којој мери Запад политизује домен енергетике вршећи спољни притисак на Србију и присиљавајући је да преиспита давно успостављене, поуздане и предвидљиве формате сарадње с Русијом. Полазимо од тога да ће коначне одлуке у вези са НИС-ом бити у складу са интересима Русије и Србије“, наводи Грушко.

На питање какве су перспективе пред Србијом као државом која развија односе с различитим међународним партнерима, укључујући и Европску унију, уз истовремено придржавање политике војне неутралности, Грушко наводи да „Србија с једне стране, развија односе с Европском унијом, што је вероватно условљено географском и економским разлозима“, док с друге стране, она доследно брани своје право на независну спољну политику.

„Позиција Србије ће у великој мери зависити од њене способности да истраје у одбрани свог суверенитета. Притисак који Запад врши не би ли приморао Србију да изврши избор у његову корист и одустане од плодотворне сарадње с другим партнерима, пре свега Русијом и Кином, вероватно ће се само појачати. Војна неутралност омогућава Србији да избегне увлачење у сукобе, а да истовремено развија сарадњу у различитим форматима. Ова позиција може постати још пожељнија у будућности, јер ће свет засигурно наставити да се креће ка мултиполарности„, рекао је Грушко.

Он је рекао да две земље настављају да негују међусобно поверење и уважавање обостраних интереса.

Поводом иницијативе руског председника Владимира Путина за стварање евроазијске безбедносне архитектуре, Грушко је рекао да Србија заузима посебно место као држава која се доследно придржава војне неутралности и може да има улогу „моста“, односно платформе за дијалог и компромис.

„Ми верујемо да се безбедност не може заснивати на блоковским поделама, нити да треба да је граде „изабране“ државе на рачун других. Отворени смо за дијалог са западним институцијама, али тај дијалог мора бити садржајан и поштен. Не може се водити на основу ултиматума или покушаја наметања фамозног „поретка заснованог на правилима“. У овом контексту, Србија заузима посебно место као држава која се доследно придржава војне неутралности. Њен став је пример како градити односе с различитим центрима моћи без упуштања у конфронтирање. Београд се одавно етаблирао на међународној сцени као независан, одговоран и конструктиван партнер“, наводи Грушко.

Он је истакао да је кључни моменат, када је реч о тој иницијативи, поштовање
међународног права и Повеље УН, што за Србију значи, прије свега, праведно решавање косовског питања на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН, која јасно каже да је Аутономна Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије.

Грушко је навео да се руско-српско партнерство савршено уклапа у мултиполарни систем који се формира, те да то није усмерено против трећих земаља.

Чланак Грушко: Позиција Србије ће зависити од способности да истраје у одбрани свог суверенитета се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anadolu / Contributor

Бивши припадник терористичке ОВК Митхат Љожани пуштен је на слободу, а вест је обелоданио његов адвокат Аријанит Коци додајући у објави да ће „наставити да ради за грађане Косова„.

Неколико сати касније, Коци је на Фејсбуку објавио да се Љожани вратио из српског притвора на Косово и Метохију, као и да је „прошао кроз тежак период“ и да ће „више детаља, заједно са Митхатом, пружити у наредним данима“.

„Био сам у Београду неколико пута због тога. Да ли сам имао неких проблема или ризика? Није битно. Важно је да се грађанин Косова вратио кући“, написао је Коци.

Љожани је ухапшен 5. фебруара ове године на прелазу Батровци и после хапшења одређен му је притвор у Србији.

„Обавештавамо вас да је Виши суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одредио притвор против осумњиченог Митхада Љожанија у трајању до 30 дана у предмету истраге које Јавно тужилаштво за ратне злочине Републике Србије води против овог осумњиченог због основа сумње да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника“, наведено је почетком фебруара, који дан по хапшењу у саопштењу Вишег суда у Београду.

Из Министарства унутрашњих послова Републике Србије тада је речено да се ухапшени Албанац терети да је током 1998. и 1999. године, као припадник терористичке ОВК учествовао у нападима на српску полицију и војску.

„Као припадник такозване Ослободилачке војске Косова – Оперативна зона Дукађини, најпре је прошао селективну обуку, а након тога учествовао у терористичким нападима усмереним на припаднике МУП Републике Србије и Војске Југославије. Као припадник те групе, којом је командовао Рамуш Харадинај, учествовао је у отмици и масакрирању полицијских службеника“, наведено је у МУП-у.

Како се догодило да бивши припадник терористичке ОВК, оптужен за овако тешка кривична дела за која је запрећена вишегодишња казна робије буде пуштен на слободу после 85 дана у притвору за сада нема званичног објашњења.

Почетком фебруара, убрзо после хапшења Ложанија огласила се и Европска унија оптужујући Србију да „крши споразум из 2015. године“. Тада је из Брисела саопштено да се „Србија обавезала да неће покретати кривичне истраге нити кривична гоњења“ за, како је речено, „наводна кривична дела почињена на Косову„, осим ако то „не затраже косовске власти“.

„Надлежност за наводе о ратним злочинима и другим тешким кривичним делима припада институцијама Косова„, дословце је тада речено из ЕУ, уз додатни позив Србији „да поштује преузете обавезе“.

„Као главни преговарач Београда у дијалогу на техничком нивоу који се води у Бриселу, могу да потврдим да наводне одредбе споразума на које се позива портпарол ЕК, не постоје нигде у поменутим документима. Те 2015. године договорен је Споразум о правосуђу, а 2016. Закључци ЕУ посредника о правосуђу. Ни у једном тексту не спомињу се одредбе које наводи портпарол ЕК“, рекао је тада директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић одговарајући на саопштење Брисела.

Петковић је тада рекао да је „право питање како се портпарол ЕК никада није огласио када Курти хапси Србе“.

Званични став Републике Србије, који је више пута изнет у јавним саопштењима, јесте да ће „Србија наставити да спроводи истраге и гоњење у складу са својим законом и међународним правом за кривична дела за која постоји надлежност, укључујући ратне злочине и друга тешка кривична дела – независно од тога да ли косовске институције формално захтевају то“.

То је званични став власти Србије. Са друге стране, међутим, јавност у Србији била је протеклих година више пута сведок хапшења Албанаца који су сумњичени за тешка кривична дела, ратне злочине, а да су они затим убрзо били пуштани на слободу.

РСЕ на албанском објавио је својевремено попис Албанаца који су ухапшени у Србији због разних кривичних дела и њихов тренутни статус. Према овоме, већина њих, а не ради се о тако великом броју приведених, убрзо по хапшењу били су ослобођени. Пописа Срба ухапшених на Косову на овом порталу нема.

Према овом списку, Арбнор Спахиу, бивши припадник специјалне полиције тзв. Косова ухапшен је у јуну 2025. године због сумње на „тешко убиство“ у Бањској, а пуштен је на слободу 21. новембра прошле године.

Хазир Хазири ухапшен је у септембру 2025. због сумње на „ратне злочине“, а пуштен у јануару 2026. године. Био је под сумњом да је током 1999. године у Подујеву, заједно са неколико припадника терористичке ОВК учествовао у убиству српских цивила ватреним оружјем.

„Дана 14. августа 2025, српске власти су објавиле да су на српско-мађарском граничном прелазу Хоргош привеле још две особе са иницијалима Џ.Е. и Б.Е. (Џемајл и Башким Емини), због сумње да су као припадници ОВК ‘починили ратне злочине против цивилног становништва’. Пет дана касније, пуштени су на слободу“, преноси РСЕ.

На том попису су и Љуљзим Хаљиљи који је ухапшен у јулу 2025. године, оптужен за ратне злочине, организовање и подстицање на извршење геноцида и који је према доступним информацијама и даље у притвору. Халили је, како је објављено после хапшења, био истакнути припадник терористичке ОВК која је деловала на подручју Пећи, Приштине и Ђаковице и у нападу на караулу војске Југославије на Кошарама.

Бехар Пренићи ухапшен je у августу 2025. на прелазу Бајаково између Хрватске и Србије док се враћао према Косову, као „сумњичени припадник ОВК“. Он је према доступним информацијама и даље у притвору а нема података о процесу против њега.

Авни Ћенај ухапшен је у новембру 2025. због ратних злочина, а суд у Београду одредио му је једномесечни притвор.

Косовски Албанац Незир Мехметај из Клине осуђен је у децембру 2024. у Београду на шест година затвора због кривичног дела ратни злочин. Касније је Апелациони суд у Београду укинуо ту пресуду, наложио поновно суђење, а Мехметај је почетком октобра 2025. године пуштен на слободу. Ухапшен је пет година раније и све време био је у притвору у Србији.

У најпознатијем случају у Србији, Апелациони суд у Београду објавио је почетком 2014. године образложење пресуде којом је правоснажно ослободио припаднике „гњиланске групе“ ОВK оптужби за злочине над Србима и неалбанцима на подручју општине Гњилане од јуна до краја децембра 1999.

Том одлуком потврђен је ослобађајући део пресуде Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду којом су Фазли Ајдари, Реџеп Алији, Шаћир Шаћири, Идриз Алији, Шемси Нухију и Рамадан Халими ослобођени од оптужбе да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, односно да су од јуна до децембра 1999. до смрти мучили најмање 80 особа.

Истом одлуком, Апелационог суда је због недостатка доказа преиначен део пресуде којом су Муслију Шефкет, Алија Садик, Агуш Мемиши, Фатон Хајдари, Ахмет Хасани, Назиф Хасани, Самет Хајдари, Ферат Хајдари, Kамбер Сахити, Селимон Садики и Бурим Фазлиу били осуђениза силовање две жене.

Апелациони суд је у овом случају одржао главни претрес у септембру 2013. и сам извео кључне доказе, након што је у мају на јавној седници разматрао жалбе оптужених и тужилаштва за ратне злочине на пресуду којом је 11 припадника те групе било осуђено на укупно 116 година затвора, а шесторица ослобођена оптужби.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је 19. септембра 2012. 11 припадника „Гњиланске групе“ ОВK због злочина над Србима 1999. у Гњилану, а шесторицу оптужених је ослободило оптужби.

Осуђени су тада проглашени кривим за силовање две заштићене сведокиње „Ц1“ и „Ц2“ пошто је суд утврдио да су оне силоване свакодневно, да су тучене, дављене, као и да су оптужени уринирали по њима након силовања.

Српско национално веће Косова и Метохије саопштило је почетком марта ове године да се у притворима на Косову налази више од 50 Срба који су оптужени за ратне злочине, после, како су рекли, „вештачки конструисаних оптужница“.

У последњем случају, Владимир Толић и Благоје Спасојевић из Северне Митровице осуђени су пред судом у Приштини у случају Бањска на доживотне казне затвора а Душан Максимовић на казну од 30 година робије.

Пресуде су изречене иако Максимовић није спорног дана ни био у Бањској, а за Толића и Спасојевића нема конкретних доказа о њиховој индивидуалној кривици.

Чланак Срби са КиМ на доживотној робији: Колико Албанци остају у српским затворима? се појављује прво на ИСКРА.

Видео са линком

Измене и допуне Породичног закона окупирају јавност у Србији недељама. Забринутост код родитеља је изазвао члан закона којим се забрањују телесно кажњавање деце, те страхују да би за сваку „васпитну ћушку“ држава могла да покрене механизам посебног „корективног надзора“, који подразумева укључивање центара за социјални рад, као и разна саветовања и едукацију родитеља.

Део стручне јавности, поједини адвокати и удружења грађана указују на „погубније одредбе“ по породицу, којима се детету од 15 година даје могућност да одлучује о предузимању „медицинских мера“, што у најгорем случају може значити да деца одлучују о промени пола.

Из ресорног Министарства за бригу о породици и демографију поручују да је „све погрешно схваћено“, да Породични закон није никакав инструмент за кажњавање родитеља, нити механизам за давање самовоље деци, већ нормативни оквир који нам показује пут и начин како да се као друштво развијамо и усмеравамо.

Укључио се и председник Србије Александар Вучић који је позвао предлагача измене закона – Министарство за бригу о породици и демографију и Владу Србије да саслушају све сугестије и примедбе, посебно обичних људи.

„У сваком случају, као председник Републике донећу и коначну одлуку потписивањем или непотписивањем тог закона“, навео је Вучић на Инстаграму.

Адвокат Миленко Радић каже за РТ Балкан да је циљ доношења овог закона разбијање породице.

„У нацрту стоји да морамо да се ускладимо са стандардима Европе. А шта је стандард Европе када су у питању деца – све већа права деце. Шта то значи? Тамо је дато право деци да сама бирају пол, да узимају хормоне, без знања родитеља. Циљ је управо то. Подсетићу вас да је ‘Институт за џендере у Европи’ рекао да уколико се настави овим путем за 60 година ће се направити џендерска равноправност. Подлога овог свега је џендеризам“, сматра Радић.

Подсетио је на списак од 74 облика у којима могу да се појаве мушкарци и жене и сви су равноправни. Како каже да се не би код нас у прописе и законе ставили реч џендер, што би било упадљиво, искоришћена је реч „род“ и да је тако јавност у Србији доведена у заблуду.

Навео је да је 2021. године у Србији донет Закон о родној равноправности, којим је стављен ван снаге Закон о равноправности полова.

„Родитељи имају децу коју хране, а неко други ће да васпитава. Сутра када му не купе мобилни телефон или неће да плати да надува усне они ће их пријавити“, навео је Радић.

Сматра да измене Породичног закона не би било да није донет општи Протокол за заштиту деце из 2022. године и да је тај Протокол основ за све прописе.

„Родно (џендер) засновано насиље над децом је сваки чин насиља над дететом због рода (џендеризма) и родног (џендерског) идентитета пола, полних карактеристика, сексуалне орјентације, а може да укључи полне предрасуде и дискриминацију, родно (џендерско) укалупљивљање и сексуалну објективизацију….Ово је основ за све прописе. Ту настаје проблем. Приметићете да се увек у таласима нешто ради прво смо имали Пекиншку декларацију, па Истанбулску декларацију…“, навео је Радић.

Србија је, сматра он, сада под притиском ЕУ да прихвати све што се намеће.

„Ако имамо на улици људе који демонстрирају, Европа реагује. Ако хоћете да не реагује, онда ћете нешто заузврат да учините. У Европи деца са 14, 15 година одлучују о захватима, промени пола. Имате приручнике који кажу да деца када се роде она нису ни мушко ни женско, тек са 18 година одлучује о томе. То је монструозно. Председник САД Доналд Трамп је то могао да сузбије, док у Европи то није једноставно. Европа доноси препоруку која није обавезујућа. Када виде да неком треба помоћ, да је нејак изврше притисак. Овај закон не би га било да није донет Општи протокол за заштиту деце“, навео је он.

Јелена Сарафијан из Удружења „Родитељи за права деце“ из Републике Српске подсетила је на доношење потпуно новог Породичног закона 2022. и да су они као Удружење реаговали на Члан 102 и Члан 119, док је јавност у РС била шокирана чланом који каже да се располагање дечјом штедњом више неће обављати самостално од стране родитеља већ ће бити потребна сагласност Центра за социјални рад.

„Наше Удружење указивало је на погубне одредбе Члана 102 и Члана 119. и на таласу јавног незадовољства успели смо да укажемо на погубна дејства ова два члана. У члану 102 стајало је да за предузимање већих медицинским захвата, промену личног имена или презимена, издавање путне исправе детета, одлуку може да донесе Центар за социјални рад или орган старатељства у случају несагласности родитеља. То је нама био аларм да се ради о озакоњењу промене пола која би на тај начин била отворена и слободна у правном систему. Посебно имајући у виду и измене Закона о здравственој заштити који каже да дете са навршених 14 година може да да самостално пристанак за предузимање одређених медицинских захвата“, навела је Сарафијан за РТ Балкан.

Сматра да је проблематично у изменама Породичног закона у Србији што се уводи старосна граница од 15 година где је дете способно и може дати пристанак за предузимање медицинске мере.

„На тај појам треба обратити пажњу јер се он надовезује на појам Закона о здравственој заштити, јер је медицинска мера шири појам од медицинског захвата. Медицинска мера обухвата превентивне, дијагностичке, терапијске захвате. Ми смо већ имали и раније могућност да деца дају самосталан пристанак за медицинске интервенције, сада се то проширује појмом мере, даје се још већа слобода деци о различитим врстама медицинским мера, а старосна граница је 15 година“, појашњава она.

Указала је и да је овим изменама укинута старосна граница од 10 година, где дете у свим поступцима који се тичу њега- судски, управни поступци има право да изрази своје мишљење, а органи и све институције су дужни да мишљење детета уваже.

„Усклађивање са стандардима Европе је нешто што се нама намеће као обавеза, нарочито у контексту породичних односа. Породични односи и породица треба да остану у домену наших националних законодавстава, да се прилагођавају нашој традицији, нашој вери, култури, нашем националном идентитету“, закључила је она.

Чланак Измене Породичног закона: Како се под плаштом „европских вредности“ разара српска породица се појављује прво на ИСКРА.

Видео са линком

После осам година паузе, 2026. година означава повратак заједничким војним вежбама са НАТО-ом на полигону Боровац. Званични Београд истиче да је реч о подизању оперативне способности и обуци за мировне мисије уз строго поштовање војне неутралности.

Питање које се намеће је шта је са мораторијумом на одржавање заједничких вежби са страним партнерима који је уведен у фебруару 2022. године на сарадњу и са НАТО и Русијом.

Директор Евроазијског безбедносног форума Митар Ковач за Јутро на РТ истиче да мораторијум није званично укинут, али да се у пракси не поштује.

„Ми имамо двојност у политици. Једно говоримо за народ, друго радимо у пракси. Мораторијум јесте брана за вежбе са другим земљама света, тако се то појавило и у односима према Руској Федерацији. С друге стране, после извесног времена смо наставили вежбе и са припадницима НАТО-а и са појединим земљама НАТО пакта и то није добро, као ни ове поруке које нам долазе из седишта НАТО-а да ми треба да се спремамо за неко ново време. Поруке су и да раскинемо неке традиционалне везе и да не угрожавамо на тај начин безбедност на Балкану, али и да будемо спремни да постанемо чланица НАТО пакта. То говоре без обзира на то што знају да српски народ није за такву промену стратешке позиције у односу на војну неутралност“, наводи Ковач.

Ове вежбе нису борбене мисије и то је донекле, објашњава Ковач, олакшавајућа околност. Како истиче, „то су вежбе за припрему наших снага за мировне мисије“.

„Није нама потребно неко ново знање и вештине у том послу. Већ дуго учествујемо у тим операцијама. Ово више израз политичке намере НАТО-а да је присутан ту и да јавно иде информација да вежба за Војском Србије. Посебно истичу да се вежбе одвијају на позив српских власти, а не на њихову иницијативу. Проблем је што они регионално посматрају ове иницијативе пре свега, Албаније и Хрватске, као и лажне државе Косово, да су оне у функцији интероперабилности тих снага помоћи према косовским снагама, као и да ове две државе пружају велику помоћ Кфору, то јесте опасност“, оцењује Ковач.

Коментаришући посету амбасадора САД при НАТО Метјуа Витакера свим државама које купују оружје од САД, Ковач истиче да не толико гласно, али да је сигурно да Америка врши преко политичких и војних представника, притисак на српске власти да се производе одређени системи и оружја у копродукцији са чланицама НАТО-а – у погледу стандардизације и унификације.

„Тиме нам поручују да не набављамо ‘тамо из неких земаља’. То је вероватно порука за Кину пошто од Руске Федерације већ одавно не набављамо. То је као време у време после Информбироа, када су наше очи биле упрте у Запад, кад смо се одрекли Совјетског савеза. Таква матрица односа жели и сада да се наметне према Србији у тој војно-технолошкој сарадњи“, истиче Ковач.

Коментаришући Витакерове изјаве да су се „Србија и САД заједно „раме уз раме“ бориле у Првом у Другом светском рату“, у којима није споменуто непожељно – НАТО агресија на СРЈ, Ковач указује да САД прескачу тај период и последице које су дошле са агресијом.

„А то је политичка афирмација лажне НАТО државе ‘Косово’, њихово стајање данас иза тог пројекта, као и наоружавање будуће војске, оружаних снага лажне НАТО државе. О томе се не говори, а говори се о пријатељству са државом којој сте одузели или окупирали 14 одсто идентитетске српске територије. Проблем је што у нашим узвратним порукама не подсете њих“, подсећа Ковач.

Осврћући се на Витакерову констатацију о томе где Србија треба да буде за 25 година, као и да „Србија и САД деле исте вредности“, наглашава да су то „класичне политичке флоскуле“.

„Не делимо вредности у погледу тога да олако могу да се одузимају туђе територије, да се постане нагло пријатељ са неком земљом. Мислим да Србија и Америка никада неће бити пријатељи док се не реше питања КиМ на прихватљив начин у складу са интересима Србије“, оцењује саговорник Јутра на РТ.

Коментаришући то што је 2019. одржана последња војна вежба са Русијом, Ковач наводи да „се ради о једној недоследности, да олако подлежемо притисцима великих и моћних са западне стране, а ове друге, попут Руске Федерације, држимо негде и одбијамо преко мораторијума“.

„То се оправдава тиме да Србија због украјинске кризе не жели да делује као дестабилишући фактор, а с друге стране, све што се дешава са Западом, оправда се као мировна вежба. Ово није добро за нашу доследност и за политику војне неутралности. Већ то препознају и у региону, али и у Руској Федерацији, да војна неутралност није у пракси довољно оправдана. Ако желимо да будемо војно неутрални, онда морамо да имамо исти број вежби и са НАТО-ом и осталим земљама“, закључује Ковач.

Чланак Политика војне неутралности Србије: Мораторијум и војне вежбе са НАТО снагама се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Ferdi Limani/Getty Image

Душан Максимовић, Србин из Северне Митровице који је пре који дан у суду у Приштини у случају Бањска осуђен на 30 година затвора због „тероризма“, а нити је био у Бањској спорног дана, односно јутра, нити је у истрази имао позитивну „парафинску рукавицу“, нити је против њега било других доказа – у судницу је из затвора уведен у сцени која је личила на оне из америчких филмова.

Са лисицама на рукама, као да се ради о вишеструком убици, у пратњи тројице – четворице полицајаца, један од њих држао је директно за лисице вукући их на доле. Лисице су Максимовићу са руку скинуте само кратки тренутак читања пресуде а онда враћене.

Како је Максимовићу, као и другој двојици Срба осуђених на доживотне казне, Толићу и Спасојевићу, у затвору, шта су све преживели од хапшења до данас, знају само они.

И иначе, приче Срба из тзв. косовских затвора ретко или никада не угледају светло дана.

„Ако који детаљ и процури из затвора, прича о огуљотинама на рукама због везивања лисицама, о модрицама по телу, о ускраћеним прегледима или терапијама, о лошим условима, малтретирању, ако дође до медија, управе затвора онда позивају затвореника о коме је реч на информативни разговор, и његов положај после тога може се само погоршати. Због тога се о условима у затворима ћути, тако је боље“, каже за РТ Балкан, члан уже породице једног од Срба који је већ скоро три године у затвору Дубрава крај Истока.

Седам дана после Бањске, председник Србије Александар Вучић најавио је да ће јавност у Србији убрзо „видети доказе о зверском убијању најмање једног Србина у Бањској“.

„Ми имамо исказе очевидаца, људи који су били на лицу места и видели како и на који начин је најмање један рањени човек зверски убијен“, рекао је тада Вучић.

Чак и људи који су били у тзв. косовским затворима па у међувремену изашли на слободу ретко, чешће никако, бојећи се последица, причају о условима у затворима и ономе што су тамо доживели и преживели.

„На Космету је довољно да неко од Албанаца понишани прстом у вас и каже да вас је видео на неком месту како чините кривично дело, ратни злочин, тероризам, напад на службено лице и да будете ухапшени и осуђени. Зато је боље не замерати им се“, каже један од наших саговорника са Севера КиМ.

Нема прецизних података колико је Срба по тзв. косовским затворима, ухапшених и осуђених због „ратних злочина“, „угрожавања уставног поретка тзв. Косова“, „ширења националне мржње“, „напада на лица под међународном заштитом“…

Према незваничним извештајима из септембра 2024. тада се затворима на КиМ налазило око 80 Срба, углавном под ретроактивним оптужбама за наводне ратне злочине.

Ретко кад појави се понеки фрагмент на основу ког се само да наслутити у каквим условима живе Срби у неком од тзв. косовских затвора.

Официр за везу Дејан Павићевић обишао је пре коју годину Србе заточене у притворским јединицама у Грдовцу крај Подујева и у затвору у Гњилану.

Павићевић је крајем јуна 2023. у затвору у Грдовцу посетио Милуна Миленковића, Немању Влашковића, Милована Божовића и Далибора Спасића, у Гњилану Радоша Петровића и Душана Обреновића. Павићевић је рекао да су му затворени Срби показали ране, бројне подливе и хематоме добијене од тзв. косовских полицајца који су их пребијали кундацима и шутирали.

Oфицир за везу тада је, током разговора са Србима које је обишао, утврдио да Милун Луне Миленковић „има видљиве повреде на потиљку превијене газом испод које се, према његовим речима, налази неколико „шавова“ после ушивања повреде коју су му припадници тзв. косовске полиције нанели ударцем кундаком пушке“.

„Затим видљив је хематом изнад десног ока и обострани хематоми на врату и над кључном кости, леђима и испод ребарног лука са леве стране. На зглобовима шака обе руке видљиве су подеротине изазване средствима за везивање које зарастају, а Миленковић се жали и на одузетост и трњење палчева обе руке као последицу дуготрајног везивања“, наведено је извештају.

Официр је констатовао да је „затекао Миленковића у изузетно лошем психичком стању, да је читавим трајањем посете деловао видно збуњено, упадљиво анксиозно и био је доста утучен“.

„По сопственим наводима, Миленковића су припадници тзв. косовске полиције приликом хапшења ударали, малтретирали, викали, псовали и вређали на националној основи. По довођењу у полицијску станицу су му рекли да га воде у Бајгору, а затим му показивали слике терориста тзв. ОВK из 1999. године, са намером да га застраше и сломе не би ли дао изјаву која њима „иде на руку“. Пошто нису успели рекли су му да ће „лежати“ у затвору бар десет година и да му се на терет ставља упад у просторије тзв. ЦИK, бацање експлозивних направа на исте, те да имају слике из града, као и да имају слике на којима се види како узима бомбе из санитетског возила“, наведено је извештају у коме се додаје како је Миленковић говорио о „крвничком иживљавању над њим, ударцима кундаком од пушке, рукама и ногама, све док су му руке биле везане“.

„Потом су га подигли на столицу да седи, па га оборили на земљу ударцем ногом у главу, а затим га поново подизали на столицу и ударце понављали. То је све трајало док нису дошли „инспектори из Приштине“, затим је одведен у болницу где му је урађен ЦТ главе због сумње на прелом кости лобање, односно на крвављење у мозгу“, пише у извештају.

Немања Влашковић испричао је да су га после „хапшења“ припадници тзв. косовске полиције туки у просторијама станице у јужном делу Kосовске Митровице.

Официр за везу тада је констатовао да су припадници тзв. косовске полиције приликом хапшења лица која је посетио, све њих псовали и вређали на националној основи, том приликом псујући им српску мајку, итд.

„Сви притвореници генерално проводе 21 сат дневно у ћелијама-самицама (опремљеним креветом, столом, столицом, телевизором и тоалетом) док два сата (ујутру и увече по сат времена) проводе у шетњи, један сат у ходницима свог (српског) павиљона. Ово се примењује, за сада, само на Божовића, док су остали „у карантину“ и у ћелији проводе по 23 часа дневно, а у шетњу иду сами, тако да су лишени било какве људске интеракције“, стоји у поменутом извештају.

Официр за везу је током посете наведеним затворима утврдио да сва притворена лица наведена у извештају нису посетили припадници ни једне међународне мисије нити организације које се налазе на Kосову и Метохији (ЕУЛЕKС, KФОР, Kанцеларија ЕУ/ЕУСР, ОЕБС, УНМИK, итд.), нити су исказали икакво интересовање за третман који су та лица имала приликом хапшења и притвора.

Иначе, затвор високог ризика у Грдовцу, изграђен 2014. године средствима Европске уније, намењен је пре свега Србима оптуженим за наводне ратне злочине. У неким извештајима помињано је да затвореници у том затвору проводе дневно и по 22 сата у изолацији, да молбе породица се та мера укине остају без одговора.

О условима у том затвору пре неколико година за „Косово онлајн“ говорио је адвокат Предраг Миљковић речима да „услови у затвору у Подујеву нису сјајни, али да се мора констатовати и да постоје затвори са лошијим условима“.

„Е сада, што се тиче самог затвора у Подујеву он је конципиран тако да је сваки затвореник, па и притвореник, сам у ћелији. Дакле, свака ћелија има само један кревет. То конкретно представља највећи проблем притвореницима, јер су 22 од 24 часа сами у ћелији, а два сата дневно проводе у шетњи. Уз све разумевање да је у питању затвор високе сигурности, ипак притвореници у њему не смеју бити у целости поистовећени са затвореницима, јер су то лица која су ту док траје истрага и евентуално током судског поступка. Притвором се обезбеђује да они не оду у бекство, међутим, они морају уживати сва права као и лица која се бране са слободе“, изјавио је тада Миљковић.

Средином октобра 2024. власти у Приштини забраниле су официру за везу Београда Дејану Павићевићу да посети Србе који се налазе у затвору високе безбедности у Подујеву.

У Канцеларији за КиМ тада је констатовано да власти у Приштини више од годину дана онемогућавају Павићевића да посети притворене Србе, да је те године четири пута одбијен његов захтев и да одбијање Приштине додатно указује на степен непоштовања не само споразума већ и гарантованих људских права притворених Срба.

Влада Србије која плаћа браниоце ухапшених Срба, пре годину дана донела је одлуку о додели новчане помоћи од по 300.000 динара за Србе који су затворени на КиМ.

Чланак Самице, огуљотине од „лисица“, батине, иживљавање: Како живе Срби заточени у Куртијевим затворима се појављује прво на ИСКРА.

Чича Дража

Војник, генерал Југословенске војске у отаџбини, вођа четничког покрета у 2. светском рату, осведочени Србин и борац за српску ствар (1893-1946)

На данашњи дан, 27. априла 1893. године у Ивањици, рођен је Драгољуб Дража Михаиловић у народу познатији као „Чича“.

Драгољуб Михаиловић Дража био је армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Равногорског покрета који је основао 1941. године након напада Немачке на Србију. За време баканских ратова и Првог светског рата вршио је функцију министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије. Стрељан је 17. јула 1946. године у Београду и званично се не зна место где је сахрањен.

Дражини родитељи су били Смиљана и Махаило Михаиловић, имао је и две сестре. Име је добио по оцу своје мајке Драгољубу Дражи Петровићу који је био пореклом из села Тисовица. Деда са очеве стране је био Милосав Михаиловић, занатлија.

Дража и његове сестре су рано остали без родитеља па су бригу о њима преузели стриц Владимир Вајко Михаиловић и баба са очеве стране Станица. 1901. године селе се у Београд и живе у кући са стрицем која се налазила у Студеничкој улици (данашња улица Светозара Марковића).

У Београду уписује основну школу, а 4 године касније школовање наставља у Трећој мушкој гимназији, затим прелази у Другу београдску гимназију и 1. септембра 1910. почиње да похађа 43. касу Ниже школе Војне академије у Београду. После 6 месеци добија чин питомца-каплара, а после 2 године постаје питомац-поднаредник.

У јесен 1912. године чланице Балканског савеза који су чиниле: Грчка, Бугарска, Црна Гора и Србија напале су турску империју. То је уједно и био почетак Првог балканског рата у коме учествује и Дражина класа. Он је био у 4. прекобројном пешадијском пуку и борио се на македонском фронту.

Ватрено крштење и прва битка у којој је учествовао била је Кумановска битка 23. и 24. октобра. Ово је битка добијена захваљујући храбрим српским војницима и официрима међу којима је био и Дража. Том приликом добио је сребрну медаљу за храброст и унапређен у чин наредника.

Године 1913., 29. јуна, бугарске снаге нападају српску војску без објаве рата. У биткама које су вођене од Злетовске реке до Кочана бива рањен, алии добија чин потпоручника.

По завршетку Другог балканског рата, Дража је постао водник у пешадијском пуку првог позива „Стефан Немања“.

Почетком 1914. године Дражина класан наставља школовање које су прекинули збох Првог балканског рата. Завршавају Војну академију по скраћеном програму.

1914. године, 28. јуна, Гаврило Принцип је убио аустроугарског престонаследника Франца Фердинанда и његову супругу у Сарајеву. Месец дана касније Аустроугарска објављује рат Србији. Дража је постављен за водника 3. чете 1.батаљона прекобројног пука првог позива Дринске дивизије која је била у саставу Треће армије. Учествује у Церској битци у којој је српска војска поразила непријатеља. У новембру 1914. године почиње Коубарска битка коју су српске снаге добиле, „Чича“ се добро показао и добија Златну медаљу за храброст.

Непосредно пре Албанске голготе, постао је водник пуковског Митраљског одељења које је поседовало свега 4 митраљеза. Повлачили су се правцем Пећ-Беране-Подгорица-Скадар и дошли у албанску луку Валона. Фебруара 1916. године његов пук је кренуо у Вардарску дивизију, а после и у логор Ипсос на Крфу. Када су стигли на острво већина Срба, међу њима и Дража били су у лошем здравственом стању. Упркос великим губицима, у септембру Срби су освојили Кајмакчалан и у новембру ослободили Битољ. Борио се у некоико битака, а у оној 11. септембра је тешко рањен. Савет лекара да се не враћа више у строј није послушао, већ се априла 1917. године враћа на прву линију фронта. На Солунском фронту је унапређен у чин поручника и добија Орден белог орла са мачевима 4. реда, Енглески војни крст и златну медаљу за храброст.

Крајем марта 1919. године као најбољи официр у пуку постаје члан краљеве гарде у Београду. У јесен 1919. добија чин водника 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Маја постаје водник митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. У октобру је унапређен у капетана 2. класе, а већ децембра добија орден белог орла са мачевима 5. реда.

Годину дана касније оженио је Јелену Лазаревић (девојачки Бранковић), она је била сестра његовог најбољег друга са Војне академије. Јелена је пре Драже у браку била са професором књижевности Радивојем Лазаревићем који 1915. године оболео од тифуса и умро. Дража и Јелена су имали 3 сина: Бранка (1921-1995), Љубивоја (1922-1923) и Војислава (1924-1945) као и ћерку Гордану (1927-2014).

Октобра 1922. године добија чин капетана 1. класе, а већ 1925. године бива унапређен у чин мајора. Почетком 1930. године добија чин потпуковника и као један од најбољих југословенских официра иде у Париз на специјализацију.

Силе Осовине (Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска), 6. априла 1941. године врше инвазију на Краљевину Југославију и то је почетак Другог светског рата.

Дошавши на Равну Гору, 11. маја 1941. са само 31 војником оснива Равногорски покрет или Југословенску војску у отаџбину. Циљ му је био да Југославију ослободи од окупатора тако што ће подићи устанак против њих кад савезници дођу. Осим Слободана Јовановића који је постао водећи идеолог покрета, придружили су му се и други интелектуалци из организације Српски културни клуб. Током лета је регрутовао нове војнике и формирао Централни национални комитет. Заједно са Народноослободилачком војском се борио против окупатора. 19.септембра се у Струганику сусрео са Јосипом Брозом Титом где су разговарали о склапању савеза између четника и партизана, али договор није постигнут.

Почетком 1942.године за председника владе изабран је Слободан Јовановић, а Дража постаје дивизијски генерал. Постаје министар војске, морнарице и ваздухопловства. Михаиловић је веровао да ће контролисати Југославију након што савезници победе окупаторе. Он се највише борио против усташа и партизана које је сматрао државним непријатељима.

Почетком 1944. године, он је у селу Ба организовао Светосавски конгрес коме су присуствовала 272 делегата. Усвојена је Башка резолуција која се заснивала на обнови Југославије као парламентарне монархије унутар које би постојале три федералне јединице: Србија, Хрватска и Словенија. После тога се склања на планину Овчар и ту остаје до марта 1944. године.

У лето те године успева да спасе савезничке пилоте и ова акција је позната као операција „Ваздушни мост“.

У септембру његове снаге су се бориле против Немаца, Бугара и партизана који су им нанели тежак пораз на Јеловој гори. Дража одатле бежи у Мачву, па преко Дрине одлази у Семберију. Новембра одбија предлог савезника да побегне из Србије.

Марта 1945. године са својим ослабљеним трупама се налази на планини Вучијак и креће ка Србији где има неколико сукоба са Југословенском армијом где доживљава тешке поразе.

Mарта 1946. године бива ухапшен у селу Репушићи које се налази у близини Вишеграда. Детаљи његовог хапшења нису били познати све док лист „Политика“ 16 година касније није објавила фељтон „Како је ухваћен Дража Михаиловић“.

Суђење Дражи и његовим присталицама је одржано од 10-15. јула 1946. године. Стрељан је 17. јула исте године, а није познато где се налази његов гроб.

14. маја 2015. године, Виши суд у Београду га је рехабилитовао.

То што се не зна где је гроб довољно говори да у нашој земљи и даље постоје снаге које никако не желе да се сазна где је гробно место.

Постоји неколико теорија о гробном месту генерала Михаиловића. Једна је да је убијен и сахрањен близу Белог двора у Београду, друга је да је убијен и бачен у јаму са кречом негде на Ади Циганлији. Како год, све власти од 1946. године па на овамо никако нису показале зрелост као и вољу да открију гробно место. Неколико сведока смрти је било живо до скоро, али како кажу званичне информације, они о томе нису знали ништа.

Свакако је тешко поверовати да се не зна ништа у малој земљи попут наше где се иначе све зна и никад се ништа не сакрије. Политичка воља је пресудна за откривање стратишта убијеног генерала Михаиловића, а зашто та политичка воља не постоји, питање је за све нас. Од краја 2. светског рата на власти су углавном исти људи и њихови потомци. Многи политички аналитичари се слажу да је уствари то једини разлог неоткривања генераловог гроба.

Навешћемо вам једну чудну и занимљиву чињеницу у вези са овом темом. Прва играна серија од 1946. године па до данас, у којој се на позитиван начин помиње и појављује генерал Дража Михаиловић је била серија, Равна Гора. Било је предвиђено пројектом да се сниме три серијала по 10 епизода, наравно, погађате, снимљен је само један серијал и снимање је обустављено. Било како било, на част нам свима служи што смо једног осведоченог војника, официра, Србина и борца за српску ствар стрпали у “јаму са кречом“, а притом га неоправдано и гнусно заборавили и избацили из колективног сећања.

Чланак На данашњи дан рођен је Драгољуб Дража Михаиловић! се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Нечувен је захтев који се поставља пред Србију да се сврста против Русије, јер наша земља ни у Другом светском рату није слала војнике на Источни фронт, иако смо били под директном нацистичком окупацијом, каже филозоф и публициста Марио Калик.

Он овако реагује на упозорење министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова који је рекао да је Србија на линији борбе за националну независност и да је суочена са директним захтевима бирократа из Брисела да заузме антируску линију, па чак и да пошаље своје војнике у блок који прете да формирају против Русије. Наш народ је, додаје Калик, заправо већ одлучио – 80 одсто грађана не подржава санкције Русији , нити жели да уђе у НАТО. Верујем, каже, да ни Влада Србије неће ићи против воље народа.

„Тај ултимативни, бахати, империјалистички, наредбодавни говор да ми само треба да будемо у позицији вазала и беспоговорних извршитеља свега што нам се каже треба да пробуди оно елементарно што краси наш народ и што би требало да краси и руководство а то је достојанство и самопоштовање. Можемо помало да учимо на примеру Ирана који није прихватио уцене , а тражио је основну ствар – да се поштује као саговорник. Треба да будемо храбри и поносни и да не мислимо да је смак света ако нечему или некоме кажемо „не“. Постоје неке границе, јер изван тога престајемо да постојимо као народ, у елементарном смислу независна земља и одричемо се магистрале своје историје која је увек била слободарска“, рекао је наш саговорник у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“.

Косовски завет цара Лазара обавезује и данас

Сада је, додаје он, прилика да преиспитамо тај наш „безалтернативни“ пут у ЕУ, јер све чешће чујемо захтеве те „бриселске аждаје” – једна је НАТО , а друга ЕУ.

Већина људи која је против уласка наше земље у ЕУ нема ништа против сарадње али на равноправној основи, на међусобном поштовању и тражењу заједничких интереса али постоје границе које не смеју да се прекораче. Неке од њих су, подсећа Калик, дубоко дефинисане и зацртане у темељу нашег народа и историје као што је Косово и Метохија.

Косовски завет цара Лазара обавезује све генерације. У свим историјски важним моментима наши владари су се позивали на тај мит, али мит у позитивном смислу, као избор слободе тог царства небеског, а не неког ситног ћара – продаје вере за вечеру, а Калик је категоричан да око неких ствари наш народ и држава не могу да праве компромис.

„Не може компромис да буде било какво непријатељство према Русији. Санкције, слање војника била би издаја правих партнера. Ми смо у историји већ открили врло јасно да нам је Русија прави партнер. Русија ову земљу никада није напала, већ је помагала или, ако није могла да помогне, бар није одмагала. Помагала нам је од Првог српског устанка, Српско-турског рата, сада се обележава 150 година Невесињске пушке и руских добровољаца који су тамо одлазили, па преко Балканских ратова, а онда и Првог и Другог светског рата, све до савременог доба када је ојачала и могла нешто више да учини за Србију на међународном плану и да спречи да независтност тзв. Косова прође у Уједињеним нацијама. А да не причамо о помоћи у енергетици“, рекао је наш саговорник.

Ни ова генерација неће поклекнути

На питање да ли константним дугогодишњим притисцима западне земље мисле да ће приморати Србију да прихвати њихове захтеве, Калик каже да им то није пошло за руком ни 1914., ни 1941. а ни 1999. године. Он верује да фундамент и биће нашег народа није промењено и да и даље постоји тај континуитет слободарске самосталне политике која је спремна на компромис. Ипак, наглашава да када је у питању овако драстично нарушавање наших елементарних интереса и историјских савезништава, елемената части, али и прагматизма, компромис није могућ.

„Ако следимо историјску аналогију, верујем да ни ова генерација неће изневерити на тим кључним историјским тестовима, као што то нису ни раније генерације српског народа. Ово јесу велики историјске промене, можда не толико драматичне у смислу светских ратова, али ни то није искључено. Што кажу, да не осрамотимо претке, а да нас се потомци не постиде “, нагласио је Калик.

Реторика ароганције и бахатост силе

Да упозорење шефа руске дипломатије има и конкретно упориште доказао нам је амерички амбасадор у НАТО Метју Витакер који је након посете Београду рекао да „одбрамбена и безбедносна сарадња Србије са непоузданим партнерима ствара дугорочну стратешку зависност коју је тешко разградити и да компликује будућу сарадњу. За модерно партнерство окренуто будућности, стратешки правац Србије мора бити усклађен са Западом. Безбедност зависи од избора правих партнера“.

Наш саговорник каже да оваква реторика на неком принципијелном плану дипломатске добре праксе прелази меру, јер се чује израз да „Србија нешто мора“, а мора се само оно што је народ одлучио, ако причамо о демократији.

„Њима су пуна уста демократије, а хоће да намећу своју вољу одређеном народу, а не да та држава, та заједница изабере свој пут. Дакле, то је већ кршење елементарних постулата демократије и добре дипломатске праксе. Они примењују реторику ароаганције и бахатост силе, а не схватају да више нису у тој позицији као што су били“, оцењује он.

Морамо, сматра Калик, како год знамо да се одупремо увлачењу у сумануто, самоубилачко сврставање на једну страну света, на такозвани колективни Запад. Он додаје да одржавање војних вежби са НАТО има за циљ само да покушају да нас пошаљу на Источни фронт , јер се Алијанса ширила деценијама и сада се, бар овај европски део, припрема за напад на Русију.

„Који је ту интерес Србије? Да будемо, по свој прилици, поражено топовско месо. Који је смисао да будемо на пораженој страни историје на којој никада нисмо били? Мислим да имамо снаге да се одупремо ономе што је рекао амерички амбасадор у НАТО да ће Србија бити за 25 година тамо где је Америка види. Данас је снага Русије, Кине, БРИКС-а другачија него 90-их година прошлог века, а ми смо и тада пружали отпор готово целу деценију“, подвукао је наш саговорник.

Чланак Притисци без преседана – да ли Србију гурају на Источни фронт се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Vudi Xhymshiti/Anadolu Agency

Припадници тзв. косовске полиције привели су данас малолетног Б.Ј. (17) из Зубиног Потока због натписа „Четници север“ који је имао на мајици, преносе српски медији на Косову и Метохији.

У тзв. косовској полицији речено је да ће младић, након што му буде написана казна за наводно нарушавање реда и мира, највероватније бити пуштен.

Натпис „Четници север“ је, иначе, једно од обележја навијача клуба Црвена звезда. У Београду је вечерас одржан вечити дерби између Партизана и Звезде.

Тзв. косовска полиција је у протеклих неколико месеци привела више особа, укључујући и малолетнике, због натписа на мајицама, од којих су неки били са српским националним мотивима или навијачким обележјима клубова попут Црвене звезде.

Чланак Ново малтретирање Срба на КиМ: У Зубином Потоку приведен младић због натписа на мајици се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Darko Vojinovic

Покушаји да се ископа ров између Русије и њој блиских балканских народа одавно трају, па евентуални планови да се и Србија увуче у неки будући поход Европљана на исток, иако делују надреално, нису нешто што се дешава први пут, упозорава историчар др Горан Милорадовић из Института за савремену историју.

Дуго траје та брига Европљана да Руси који имају исту религију са многим балканским народима не остваре продор на југоисток, истиче историчар, коментаришући упозорење шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова да се Србија суочава са директним захтевима бриселских бирократа да заузмне антируску линију, али и да пошаље своју војску у блок који они прете да ће формирати против Русије.

Милорадовић подсећа да страх од руског утицаја на Балкану постоји још од 18. века, а у прилог томе наводи епизоду из времена заласка Османске царевине када су Руси предложили Бечу да се договоре око тога како да је заједно сруше. Барон Бендер, саветник владарке Хабсбуршке монархије Марије Терезије, рекао је да то њима не одговара јер су балкански народи врло блиску Русима па ако Русија продре на Балкан сви ће се приклонити њој а „ми ћемо изгубити све”.

„Нама више одговара да остане Османска царeвина него да делимо било шта с Русима на Балкану, рекао је Бендер. А то је 18. век. Значи, најмање 250 година траје тај покушај да се балкански народи, Бугари, Срби, Македонци отргну од Русије. Чак и Грци због религије такође гравитирају ка Русији, па и Румуни. Да се то не би десило потребно је да се ископа што дубљи ров између тих народа и Русије, као што су га Хрвати успешно ископали и у Другом, и у Првом светском рату. А сад треба такав ров да ископају и Срби”, констатује Милорадовић у емисији Свет са Спутњиком.

Србима би да понуде други идентитет

Притом, како каже, у евентуалним великим сукобима где би дејствовали милиони војника мала српска сила ништа не би ништа одлучила, али неки у Европи имају јаку жељу да Србе увуку у сукоб са Русима, да могу да кажу – ево, и Срби су проливали руску крв.

Даљи развој догађаја, по мишљењу историчара, ишао би ка томе да се Србима понуди и нека друга религија и неки други идентитет – „то је био пут и преко Југославије, а онда би била реална и велика Хрватска и разне друге жеље”.

Војни аналитичар и уредник РТ Балкана Андреј Млакар напомиње да није случајно Лавров упозорио на европске планове према Србији.

„То је стара прича, сво оружје што постоји у војсци Србије треба дати Украјинцима. Треба имати у виду и да је амбасадор Украјине у Београду бивши обавештајац и човек за специјалне задатке, што довољно говори. Сергеј Лавров је човек са дугогодишњим стажом шефа дипломатије, који и те како има одређене информације. Постоји тенденција да по сваку цену треба Србе увући у рат против Русије и окаљати руско-српско пријатељство”, верује Млакар.

Он у том кључу тумачи и уцене европске комесарке Марте Кос упућене Србији које се, сматра, не тичу само сета правосудних закона Србије него и Русије па и руских медија.

Мрачни облак нацизма над Европом

Дубље исходиште у оваквим плановима Брисела према Србији Милорадовић види у идеологији која, како каже, стоји као мрачни облак изнад Европе а највише се испољила у Немачкој док има филијале и у околним земљама, а то је нацизам.

Није случајно, подсећа он, маршал Георгиј Жуков 1945. године у Немачкој, кад је чуо шта Немци говоре, изрекао чувену реченицу: Ми смо Немце и Европу ослободили од фашизма, они нам то никада неће опростити.

Поводом оцена Лаврова да европски лидери, заједно са шефом кијевског режима Владимиром Зеленским, намеравају да уједине европске војске под заставом нацизма, Милорадовић каже да ни Немачка ни та идеологија нису никад потпуно поражени – јесу били од Совјета и Англосаксонаца, али не од мањих народа попут Срба и других Југословена који су такође ратовали против Немаца.

А кад је настао НАТО пакт а Немачка ушла у њега 1955.године Немци су, додаје наш саговорник, у односу на своје ситне противнике били на коњу.

„Што се тиче крупних противника, почели су широку стратегију, која је резултирала Европском унијом – она је у ствари та кабаница која штити Немачку од удараца. Не може више нико да удари по Немачкој, а да не удари целу Европу.”

На питање шта је суштина жилавости нацизма, Милорадовић каже да свака идеологија има две улоге: да буде водиља одређеној политичкој групацији док дође до власти и да буде кохезивни фактор, а кад дође на власт да буде инструмент којим се влада и оправдава одређена политика.

Украјина као војна лабораторија

У контексту актуелних дешавања и формирања неког новог блока од Европљана и Украјине, Млакар примећује да је Украјина схваћена као војна лабораторија.

„Ви сте први пут добили лабораторију ин виво. Не постоји оружје које је направљено на Западу у периоду од хладног рата а да није послато Украјини. Тамо је послато све што постоји на Западу од њиховог убојитог арсенала, осим појединих борбених авиона. Направљена је револуција у рату дроновима захваљујући рату у Украјини. Све што постоји од примеса тактике, војних саветника је послато у Украјину. Значи, они су Украјину схватили као кохезиони фактор”, образлаже новинар.

Све се то, каже, потхрањује страхом од Русије иако се парадоксално шири теза да је Русија немоћна и да не може да победи.

„Они су опседнути тиме да ће се руски тенкови ваљати преко степа и доћи поново и њих покорити, изаћи ће на топла мора. Та прича о топлим морима је непрестана, сад Јадран поново фигурира у целој тој причи. А ко ту може бити кохезиони фактор? Зеленски. Зато што он има армију која има борбено искуство, па нећемо ми да ратујемо него они”, каже Млакар.

Он додаје да се у такав план уклапају и европске фабрике дронова намењених Украјини.

„То је за Европу најјефтинији и најбољи начин, инсталирати и правити ракете полубалистичке, балистичке, домета од 300 до 800 километара које би биле дате Украјини да би она могла да гађа Руску Федерацију. То је сада нова идеја. И у оквиру тога они нису џабе рекли да је Зеленски интегратор”, каже Млакар и додаје да су у Европи вољни да ратују само са дистанце.

У такав приступ уклапа се и изјава начелника белгијског генералштаба Фредерика Венсена да Украјинци својом крвљу купују време Европљанима који се до 2030. спремају за рат против Русије. Милорадовић, међутим, каже да је у овом тренутку у Европи мало оних који су спремни да ставе главу на пањ за нешто где нема чак ни идеала него је у питању чист интерес.

„Зато Европи треба одређено време које морају некако да купе да би променили расположење свог становништа. Ни Америка није била 1941. расположена да ратује па се десио Перл Харбор, што је потпуно преокренуло расположење просечног Американца. То се може уредити и у Европи. То се може уредити и у Немачкој”, упозорава историчар.

Можда ће и Хитлера да оперу варикином

Зато се, каже, не треба заваравати тиме ко би данас ратовао – направили би они од њих војнике сутра.

Милорадовић примећује да је тешко схватити како је Европа дошла на пут реваншизма према Русији, јер су двапут доживели катастрофу управо због похода на исток -и није им довољно.

Објашњење, уверен је, може бити да је европска цивилизација расистичка и сматра себе супериорном у односу на друге, а империјални менталитет није избрисан из свести и може се лако обновити.

„Популарност таквих наратива се врло брзо успоставља, чак и врло мрачне слике, врло мрачне личности, ако имају одређену фреквенцију појављивања у медијима. Најпопуларнија историјска личност је Адолф Хитлер. Зато што свако за њега зна и свако га помене кад га питате. Мало треба да се у медијима ради и да се испира мозак да би се слика од негативне променила у позитивну. Ја само чекам када ће са маргине историографије у Немачкој и Европи да се пресели у мејнстрим та прича да историја мора да се пише из почетка. Много је заблуда и много је било свесног искривљавања. Па ће онда да га перу варикином, да добију белог Хитлера какав им треба”, упозорава на крају Милорадовић.

Чланак Више од два века покушаја да се ископа ров између Русије и Срба /видео/ се појављује прво на ИСКРА.

Граничари са Кошара привели крају књигу о догађајима из 1998. и 1999: Не сматрамо се херојима, само смо бранили своју кућу (@ rts.rs)

Себе не сматрају херојима – мада их српска јавност већ 27 година доживљава управо тако. О свему што су проживели на самој граници Србије и Албаније пре и током НАТО агресије граничари са Кошара први пут су преточили у књигу „Кошаре – Наша прича“. Сада су у потрази за донаторима да би је штампали. За само три недеље оглашавања по друштвеним мрежама већ су прикупили око 40 одсто потребних средстава. Поручују, уколико нешто новца преостане искористиће га како би помогли социјално угроженим саборцима.

О догађајима на Кошарама 1999. до сада је објављено више текстова, књига, снимљено је више документарних филмова. Ипак, књига „Кошаре – Наша прича“ прва је која ће из првог лица имати сведочења већине од 126 граничара који су пре и током НАТО агресије бранили и одбранили државну међу са Албанијом.

Иза обимне монографије стоји Хуманитарна организација „Браниоци отаџбине“ коју су 2002. основали управо војници са Кошара.

Један од њих, Рудолф Кочиш из Зрењанина објашњава за Интернет портал РТС да су књигу припремали сви заједно и да је то трајало две године.

Без туђе помоћи осмислили су илустрацију корица, изабрали фотографије, рукопис припремили за штампу…

„На идеју да напишемо књигу дошли смо пре две године. У свим књигама које су до сада написане биле су и наше приче, али хтели смо да све заокружимо са нашом књигом и нашом причом и тако ставимо тачку. Да се зна како је било и шта је било. Зато смо дали такав наслов“, објашњава Кочиш.

Каже да је Хуманитарна организација „Браниоци отаџбине“ непрофитабилна и да све функционише кроз помоћ коју су прикупљају међу собом – колико је ко могао.

„Али, овај пројекат изискује доста новца, сами не можемо да га прикупимо. Зато смо дошли на идеју да тражимо спонзоре и донаторе, добре људе који су жељни да чују нашу причу. Основни циљ није зарада него да се објави наша прича. Ако остане нешто новца искористићемо га да помогнемо оним саборцима којима је помоћ потребна“, наводи Кочиш.

У истом рову Мађар, Србин, муслиман и Рус

Каже да је прикупљање новца почело пре три недеље, преко друштвених мрежа и њиховог сајта (кosare.org)

„Досад смо прикупили неких 40 процената потребних средстава за књигу. То су претежно људи који су се јављали преко друштвених мрежа. Претежно непознати људи који нас поштују. Они су у 99 одсто људи који су донирали новац“, каже некадашњи граничар.

По националности Мађар, на Кошарама се задесио почетком децембра 1998. године. Претходно је, као војник на редовном служењу војног рока у Лесковцу завршио за кувара. Уместо варјаче, већи део 1999. је у рукама имао пушку.

Каже да су на Кошарама, међу 126 граничара биле све вере и нације.

„Није се гледало ко је какве националности, ко је одакле или каквог друштвеног статуса. Сви смо били заједно. У нашем рову, од нас четворице, ја Мађар, један муслиман, један Србин и један који је имао руске крви у себи. Али нико није правио питање ко је и шта је. Ми смо сви били граничари са карауле Кошаре и то је тако и остало“, наводи Кочиш.

Већина граничара са Кошара је и данас у контакту.

„Нажалост, 16 је људи умрло. Осморо је погинуло током борби, а још осморо је преминуло после рата. Најчешће од неких болести. У контакту смо са 60-70 људи. Са некима смо изгубили контакт. Свако је ову причу и рат доживео на свој начин и не можемо да кажемо ништа за те људе који не желе да одржавају контакт или да испричају своју причу. Свако има своју судбину“.

Сећања на одбрану не бледе

Кочиш каже да ни 27 година касније слике и сећања на рат не бледе.

Признаје да је свима најтежи тренутак био 11. април 1999. године.

„Прва два дана нисмо имали губитке и имали смо осећај да не може ништа да нам се деси. Заправо у та два дана само нас је Бог сачувао. Не знам како смо уопште преживели. Трчали смо преко полигона, а небо је било жуто од метака и никога нису погодили. Још нисмо имали тај осећај да неко стварно може да погине. И тај 11. април када је погинуо Јагуар (водник Иван Васојевић), када је погинуо Шумар (Драган Миличевић), када су носили доле те људе, задесила нас је стварност да сваког тренутка можемо да погинемо. Тада смо схватили реалност да можда одемо кући, а можда никада нећемо, већ остајемо горе“, признаје некадашњи граничар са Кошара.

Објашњава да су сви припадници ове карауле након рата наставили да живе своје животе и да себе никада нису доживљавали као хероје.

„Нико никада ништа није тражио због тога што је био тамо. Стално се помиње да смо хероји са Кошара. Ја себе, али и остали не држимо да смо неки хероји или јунаци. Ми смо бранили државну границу, то је била наша караула. Као да су напали нашу кућу и ми смо је бранили. Али, јако ми је драго да смо остали до краја, да можемо себе да погледамо у огледало, да смо сачували нашу част и част војске“, каже на крају разговора један од граничара са карауле Кошаре.

Борбе од Великог петка до 14. јуна

Битка за Кошаре почела је на Велики петак, у раним јутарњим сатима 9. априла 1999. године.

Борбе су завршене 14. јуна исте године када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а, повукла са границе са Албанијом.

У одбрани Кошара 1999. године учествовали су припадници Војске Југославије – граничари 53. граничног батаљона уз подршку 125. моторизоване бригаде. Њима су се убрзо прикључили припадници других елитних јединица: 63. падобранске бригаде, делови 72. специјалне бригаде…

Против њих је дејствовало више хиљада бораца тзв. ОВК, уз артиљеријску подршку Војске Албаније и НАТО авијације.

Током 67 дана одбране државне границе страдало је 108 припадника војске.

Био је то први безуспешан покушај копнене инвазије на тадашњу СР Југославију.

Следећи покушај отпочео је у ноћи између 25. и 26. маја 1999. на Паштрику,

Чланак Граничари са Кошара привели крају књигу о догађајима из 1998. и 1999: Не сматрамо се херојима, само смо бранили своју кућу се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Pierre Crom/Getty Images

Лукаво је, још на почетку суђења тројици Срба оптужних у случају Бањска, један од албанских заступника и суду, и албанској и српској јавности ставио до знања да тај процес – „није само кривично, већ и државно питање“.

Како је најавио, тако је и било. Процес тројици Срба од почетка до краја био је не кривично, него „државно питање“. А, какав процес, такве и казне.

„Ова пресуда неће задовољити правду ни оштећене – она представља одмазду која додатно угрожава безбедност и права српског народа. Посебно забрињава чињеница да се Србима на Косову и Метохији олако приписују најтеже квалификације, попут тероризма и криминала, без стварног утемељења у доказима“, саопштили су после пресуде из Српске листе позивајући „међународну заједницу да реагује и обезбеди поштовање владавине права и гарантује једнака права за све грађане“.

Нико до Срба са КиМ, међутим, поучен ранијим искуствима, не очекује да ће се неко од западних амбасадора у Приштини нарочито узбудити  због ове пресуде и затражити „правична суђења за затворене Србе“.

На дан изрицања пресуде, дан касније, неподељено мишљење међу Србима на северу Косова и Метохије јесте да Толићу, Спасојевићу и Максимовићу нису морали ни судити, да је суђење од почетка до краја било фарса, да су им пресуду могли изрећи већ не првом рочишту, без да их било шта питају, или било шта доказују.

Иако су и тзв. специјално тужилаштво и тзв. суд у овом прецесу далеко заостали у покушају, ако је тог покушаја и било, да утврде појединачну, индивидуалну одговорност сваког од оптужених, ни тужилаштву није било тешко да напише оптужницу, ни суду да изрекне драконске казне.Владимиру Толићу и Благоју Спасојевићу доживотни затвор, Душану Максимовићу тридесет година робије.

„Ја нисам негирао конкретно да је мој брањеник био учесник догађаја у Бањској. Није ни било сврхе да то радим, јер је био учесник и у том правцу има доказа, али ми кажемо – не знамо да ли је он предузео неку радњу, а ако јесте, о каквим се радњама ради“, узалуд је пред судом понављао адвокат Љубомир Пантовић, бранилац осуђеног Благоја Спасојевића.

Осим овог, Пантовић је, такође узалуд, суду предочавао и примере из судске праксе, косовске, где су врховни суд тзв. Косова и апелациони суд изричито тражили да „радња сваког окривљеног мора бити конкретно описана у чињеничном опису и да уопштени опис у оптужници није прихватљив и не доказује кривичну одговорност“.

Сличан је закључак Пантовића и после изречене пресуде.

„Престрога казна, ван закона, ван законских правила за одмеравање казне. Судско веће се очигледно није одупрло страховитом притиску, скоро трогодишњем, комплетне овдашње јавности да се окривљени осуде на најтежу казну. Сумњам да је и било било каквог покушаја од стране већа у том правцу, и ја се само питам шта би било да је суђено неким истакнутим члановима ове групе, организаторима, колико би добили, какву би казну добили? Две, три, четири казне доживотног затвора“, рекао је Пантовић.

Испоставило се да је, у случају када је суђење „пре државно него кривично питање“, све могуће и све дозвољено.

„Душан Максимовић, како се на суђењу више пута чуло није ни био на месту догађаја. Толић и Спасојевић узалуд су понављали да нису пуцали на полицајце, да никог нису ни убили ни ранили, да нису имали додира са експлозивом који је био постављен на камиону и од ког је страдао полицајац Буњаку. Није ни утврђено ко је од шта тачно урадио, али су им изречене казне које не могу бити теже. Ова пресуда је доказ шта нас Србе чека и шта нам следује у овој њиховој држави“, каже за РТ Балкан један од Срба из Северне Митровице, свакодневних саговорника са севера КиМ, који сат по изрицању пресуде.

Сама пресуда тешко је јуче и претешко пала и члановима породице али и пријатељима, познаницима осуђених Срба, свим Србима на Косову и Метохији. Просто, стекао се  утисак да су са првим вестима из Приштине о доживотним затворским казнама двојици окривљених и 30-годишњој казни за Максимовића, да је Северна Митровица на тренутак утихнула, да је све то до срца заболело Србе у овом делу покрајине.

„Ово је најдрастичнији пример, мада, претходних година било је много случајева у којима су људи осуђени на основу исказа ‘два сведока’, који су се напрасно, после 25, 26 или 27 година присетили да су од неког комшије чули да је тај и тај Србин неког убио, малтретирао, терао га да пева српске песме. Све те пресуде доказ су да нас Србе на ‘Косову’ нема нити ће бити правде да смо овде грађани другог реда, да су и судови и тужилаштво тек инструменти притисака чији је циљ да нас са ових простора нестане. Тужно да тужније не може бити, али је тако и нама остаје да се са тим помиримо или да се спакујемо и идемо“, каже наш саговорник.

Адвокат Јована Филиповић, бранилац Душана Максимовића који је јуче добио „најблажу“ казну, 30 година затвора, после завршне речи пред судом рекла је да је „на сваку реч тужилаштва доставила свој доказ који негира тврдње, показавши да је ово једна велика конструкција догађаја онако како је то одговарало тзв. специјалном тужилаштву“.

„Ниједан доказ не показује било какву умешаност Душана у догађај који се десио у Бањској 24. септембра 2023. године, а понајмање не активно учешће. Дакле, сви они докази и све оно што смо навели и што истичемо у току целокупног поступка воде једино ка једној ослобађајућој пресуди. Али видећемо да ли ће ово судско веће имати и снаге, и воље, и смелости пре свега, да у једном оваквом поступку донесе пресуду која ће бити ослобађајућа“, рекла је Филиповић.

Владимир Толић, првостепено јуче осуђен на доживотни затвор, пред судом је потврдио да је критичног дана био у Бањској, да то никада није негирао, али је одбацио све оно што му се оптужницом ставља на терет.

„Нисам знао шта ће се десити тог дана, кренуо сам на слепо. Нико није рекао где идемо, и сам сам се зачудио када сам се нашао у Бањској. Нисам могао да претпоставим да ће доћи до трагедије нити сам желео да у томе учествујем, а камоли да изазовем било какво насиље“, рекао је Толић на једном од рочишта.

Благоје Спасојевић, осуђен такође на доживотни затвор рекао је пред судом да за себе не може да каже да је терориста, јер никога није убио нити повредио, додајући да ниједан метак није испалио у правцу тзв. косовске полиције.

Обојица су осуђени без утврђене и доказане личне одговорности.

Инцидент у Бањској догодио се 24. септембра 2023. године када је група наоружаних Срба блокирала пут у овом селу и када је дошло до вишесатног оружаног сукоба за припадницима тзв. косовске полиције. Косовски полицајац Африм Буњаку страдао је тада од експлозива постављеног на камион којим је био блокиран пут, а убијена су и тројица Срба.

Септембра 2024. године специјално тужилаштво тзв. Косова подигло је оптужницу против Милана Радоичића, који је у истрази означен као организатор групе Срба и догађаја у Бањској и још 44 особе за кривична дела тероризам, финансирање тероризма и прање новца. У оптужници је наведено да је Радоичић „користећи своје богатство и политичке везе планирао запоседање севера Косова“.

Чланак После драконских казни тројици Срба: Суђење је било фарса, могли су им и без суда изрећи пресуде се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Virginia Mayo

Амерички амбасадор у НАТО дошао је у Србију да нам каже да раскинемо везе и са Русијом и са Кином и да се дефинитивно окренемо Западу и Америци, односно чланству у НАТО-у зарад, како он каже, наше безбедности и боље будућности. То ради упркос свим чињеницама које говоре дијаметрално супротно од ставова које он износи.

Овако адвокат и посланик у Народној скупштини Републике Србије Бранко Павловић коментарише ауторски текст америчког амбасадора у НАТО Метјуа Витакера, објављен у дневном листу „Политика“, као и званичне поруке које је донео у Београд.

„ Нестабилност је највећи ризик по безбедност на Балкану, а нерешена питања између суседа и подложност утицају штетних спољних сила су опасан спој“, написао је амбасадор и додао да „набавка одбрамбене технологије која оперативно не одговара европским или америчким системима компликује будућу сарадњу и ствара непотребне препреке“.

Свој ауторски текст закључио је констатацијом да је „прави тренутак да се размисли о будућности Србије“ , али и партнерима које желимо да имамо уз себе како би наша земља имала стабилност, безбедност и просперитет.

Експлицитно, није рекао да би Србија требало да постане чланица НАТО, али је суштинска његова порука – управо то: Откачите се Русије и Кине и окрените се ка Западу.

Када је реч о сарадњи, Бранко Павловић подсећа да чак ни Уједињени Арапски Емирати, где се не може замислити већи степен сарадње са Америком од оног који они имају, не могу више ни да опстану као држава, а камоли да имају користи од такве сарадње.

Коме онда та иста Америка продаје причу да је ослањање на њих гарант безбедности? Не, баш супротно – то је гарант пута у пропаст. Амерички амбасадор се обраћа нама у Србији да још војно-безбедносно морамо да се прикључимо њима који, између свега осталог, активно раде на и томе да нам отму Косово и Метохију, па нам после свега још кажу да је за нас најбоље да будемо сагласни са тиме да нам отимају Косово, истиче Павловић за Спутњик.

Текст и тврдње америчког амбасадора просто су невероватне, додаје он и подсећа да данас широм света постоји „безброј доказа“ да је економски погубно бити близак Сједињеним Америчким Државама.

Истовремено, они нас убеђују да треба да им се прикључимо и из безбедносних разлога, упркос очигледним и врло јасним чињеницама које доказују супротно.

Основна порука америчког амбасадора при НАТО је управо та да се одрекнемо Руске Федерације и Кине. Што се саме Америке тиче, после евидентне промене у односу према Русији, мислим да ће након Трампове посете Пекингу, како год да се тај разговор заврши, Америка врло брзо увидети да, осим пуног поштовања Кине никаква друга спољна политика није могућа. Када ће та идеја стићи и до господина Витакера не знам и нисам оптимистичан, али да је то истина — јесте, исто као што је тачно и то да је све што он говори – бесмислица.

Наш саговорник критиковао је и тон којим се амерички амбасадор обраћа Србима и Србији, од тога да нас убеђује шта је најбоље за нас, преко упозорења да сами себи компликујемо будућност, па до граничне и једва уочљиве претње да је „прави тренутак да се размисли о будућности Србије“.

То је, у спољнополитичком смислу, прилично аутистичан начин размишљања. Као да је Америка неко ко може да диктира свакоме у свету шта ће да ради и како ће да ради. За њих је „паметно“ промишљање онда када уопште не размишљаш, већ само спроводиш оно што ти Америка каже. Имајући то у виду, мислим да није тешко закључити шта је онда заиста паметно за нас, закључује Павловић.

Чланак Нека се амерички амбасадор у НАТО мало распита по свету – амерички пут је за Србију пут у пропаст се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Vudi Xhymshiti/Anadolu Agency via Getty Images

Оптужени у случају Бањска Владимир Толић и Благоје Спасојевић осуђени су на доживотну казну затвора, док је Душан Максимовић осуђен на 30 година затвора.

Толић и Спасојевић нису присуствовали изрицању пресуде, преноси Косово онлајн. Велики број медијских екипа пратио је изрицање пресуде, док су мере безбедности увећане.

Максимовић, Толић и Благојевић оптужени су за напад на уставни поредак и безбедност тзв. Kосова и тероризам, а ухапшени су непосредно након дешавања у Бањској 2023. године и од тада се налазе у притвору.

Они су део оптужнице коју је тзв. специјално тужилаштво у Приштини подигло 11. септембра 2024. године против 45 особа у случају Бањска.

У Бањској код Звечана, на северу КиМ, 24. септембра 2023. године дошло је до сукоба групе Срба и тзв. косовске полиције. У сукобу  су убијена тројица Срба и један припадник тзв. косовске полиције, Албанац.

Судске поступке на Косову и Метохији воде искључиво судије и тужиоци албанске националности, јер су Срби током 2022. године иступили из правосудног система привремених институција у Приштини.

Српска листа осудила је изрицање пресуде, „којом су учесници догађаја у Бањској осуђени на две доживотне казне и једну казну од 30 година затвора, без представљања валидних доказа, без утврђивања индивидуалне одговорности и без јасног образложења конкретних радњи које су окривљени предузели“.

Како се наводу у саопштењу, „поменута пресуда неће задовољити правду ни оштећене и она представља одмазду која додатно угрожава безбедност и права српског народа“.

„Оваква одлука представља грубо кршење основних принципа правде и правичног суђења. Недопустиво је да се пресуде овакве тежине доносе експресно без транспарентног поступка и уверљивих доказа, што додатно продубљује неповерење српског народа у институције на Косову и Метохији. Посебно забрињава чињеница да се Србима на Косову и Метохији олако приписују најтеже квалификације, попут тероризма и криминала, без стварног утемељења у доказима. Истовремено, изостаје правда за српске жртве, чији случајеви годинама остају без судског епилога. Подсећамо и на случај рањавања Стефана и Милоша Стојановића на Бадњи дан, за који јавност још увек није добила задовољавајући одговор и правду“, пише у саопштењу Српске листе.

Српска листа је позвала међународну заједницу да реагује и обезбеди поштовање владавине права и гарантује једнака права за све грађане, без обзира на националну припадност, јер су како се наводи, оваква суђења доказ да косовски судови не суде по закону и правди нити се Србима гарантује право на правично суђење.

„Очекујемо да апелационо веће које ће поступати по жалби овлашћених лица мора бити састављено у складу са договором о правосуђу од већине судија српске националности“, закључује се.

Посланици Српске листе напустили су данас салу скупштине привремених приштинских институција након што је председница парламента Аљбуљена Хаџију поздравила пресуду тројици Срба због догађаја у Бањској у септембру 2023, а пресуду су аплаузом поздравили и албански посланици.

Чланак Толић и Спасојевић осуђени на доживотну казну затвора због Бањске, Максимовић на 30 година се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Getty © EuropaNewswire/Gado/Getty Images

Европска унија се понаша према Србима као према вазалима, изјавила је Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Руске Федерације, одговарајући на питање РТ Балкан.

„Судећи по изјавама које долазе из Брисела на рачун Србије, ЕУ и цела бриселска бирократија се односи према Србији и Србима као према вазалима“, изјавила је Захарова.

Ко им је дао то право, упитала је руска званичница.

„На ком основу се понашају према сувереном народу, сувереној држави која је више пута током своје историје бранила своје право на миран и слободан живот, и са оружјем у рукама и својим достигнућима, разговарају као да су њихови робови?“, упитала је Захарова.

Срби нису робови Брисела, а Брисел Србији није газда, поручила је она.

„Не само да нема никаквих историјских чињеница или претпоставки, већ нема ни могућности да се замисли да такво понашање Брисела према сувереној земљи, а посебно Србији, која је толико страдала кроз своју историју, може да се сматра нормом. Не – не само да није норма, то је недопустиво“, подвукла је Захарова.

Однос ЕУ према Београду, попримио је „хроничан карактер“ и већ личи на болест, каже руска званичница.

„Српско руководство редовно и отворено о томе говори и истиче субјективан, политички мотивисан а понекад и дрзак приступ Брисела“, напоменула је Захарова.

Истовремено, сами Европљани признају да је ширење Уније геополитички инструмент, приметила је.

„То значи да не шире ЕУ да би нове земље чланице постале богатије, успешније, здравије, образованије, развијеније. Ништа томе слично, већ да би тај бриселски паук добио додатне шапе како би спроводио некакве своје акције, које засигурно нису високоморалног карактера, било да је то крађа, претња или агресија“, оценила је.

О томе је отворено говорила и шефица европске дипломатије Каја Калас у Кијеву, додаје Захарова. Постављају тешке услове за земље које теже чланству да би се зближиле са Европском унијом, док их истовремено користе као изворе радне снаге, навела је она.

Онима који просто покушавају да сачувају себе као нацију која има своју историју, да сачувају свој национални понос, своју културу свој суверенитет – „њима заврћу руке, уцењују их, провоцирају их“.

„Постављају им директне услове, да неће да им доделе новац ако се одрекну од сопствене политике. Тако је, на пример, поступила Марта Кос, коју сте поменули. Наводно, нећете ништа добити из фонда, уколико… и тако даље. Како они разговарају? Какав је то разговор?“, упитала је Захарова.

Председница Скупштине Ана Брнабић је скренула пажњу на претње известиоца Европског парламента за Србију Тонина Пицуле уочи православног Ускрса да ће лишити Србији европског финансирања, додала је Захарова.

„То је симболично. Људи пред Ускрс, посебно Срби, православци, верници, поштују свете традиције, чувају их… Људи пред Ускрс добијају поклоне, дају једни другима поклоне. А овим људима, које Европска унија, судећи по свему, не сматра људима, поклања пред Ускрс само претње, агресивну реторику и уцену. То јасно показује цинизам европских чиновника и заправо приказује њихов прави однос и према Београду и према Србима“, објаснила је.

Према њеним речима, не желе да их виде као партнере равне себи, већ да их науче да не може бити ни говора ни о каквој равноправности.

Сваки корак у сусрет Бриселу само „јача апетите Европске уније“, и сваки пут траже све веће уступке, истакла је она. Као пример је навела Северну Македонију, која је, како подсећа, пристала на велике уставне измене, па чак и ступила у НАТО. Али ништа није добила заузврат у евроинтеграционом смислу, приметила је Захарова.

„Европска унија тражи од Београда да уведе санкције нашој земљи која је толико помагала и помаже Србији и заиста представља извор њеног просперитета. То раде у тренутку када сви траже енергетске ресурсе, а Србе из Брисела терају да се одрекну тих ресурса, да не би, наспрам европске економије која се руши, били успешни, већ да би била као и остале чланице које су изгубиле способност да заштите своје националне интересе“, навела је Захарова.

Европски фондови никада неће моћи ништа да надоместе српској економији, већ ће је само вући на дно, упозорила је.

Истовремено, изражавају незадовољство „присуством трећих земаља“ у Србији, док сматрају Балкан својим вазалом, напоменула је  и упозорила да је „очигледно да се неће зауставити на томе“.

Чланак Захарова о односу ЕУ према Србији: Срби нису робови, нити им је Брисел господар се појављује прво на ИСКРА.

ФОТО: Радио Ким

Прикупљање докумената у оквиру Закона о странцима се, каже професорка Сенка Костић, сервира као административно питање а заправо је реч о почетку интеграције Приштинског универзитета у косовски систем. Адвокатица Јована Филиповић каже да је важно да “неко са врха” коначно каже шта је договорено, док Тијана Грујић из НВО ЦАСА указује на бројене проблеме са којима се грађани срећу током покушаја регистрације у косовски систем и пријављивања за добијање боравишне дозволе – извештава Радио Ким.

Сенка Костић: Сервира се као административно питање, али је јасно да је започет процес интеграције

Доценткиња на Филозофском факултету у Северној Митровици, др Сенка Костић, једна је од професора са Приштинског универзитета која је изнела став да неће предати тражена документа неопходна за добијање привремене боравишне и радне дозволе у оквиру примене Закона о странцима, јер сматра да би тиме била угрожена њена права на заштиту личних података.

Целокупну ситуацију види као намеру да се изврши интеграција Универзитета у косовски систем али и да се српско становништво расели са Косова.

“Веома утиче на будуће студенте, односно на одлуке које ће наша деца донети где ће студирати али и на студенте који су сада код нас на факултету. Ми годинама уназад сведочимо да се деца упишу код нас Универзитет, након прве године и на први помен неизвесности – што је природно и нормално – та деца покупе папире и упуте се негде у централну Србију: Ниш, Нови Пазар, Крагујевац, избора је пуно. И из тог разлога мислим да одлуке које доносимо а које су везане за наш Универзитет, пре свега на правни статус Универзитета и по ком систему ће радити, нису само административне природе, већ треба да буду предмет озбиљнијих преговора”, казала је др Сенка Костић на дебати о спровођењу Закона о странцима одржаној у Медија центру.

Највише забрињава, каже она, што управа Универзитета али и институције државе не нуде ни решења о будућности функционисања Приштинског универзитета, нити објашњења о томе “по ком споразуму” се од запослених траже лични подаци.

“Реченица – “прибављамо за боравишну дозволу”, а врло добро знамо да то нису сва документа која су потребна за боравишну дозволу баш “не пије воду”, али не пије воду ни да прибављамо радну дозволу јер ни то није радна дозвола. Мислим, просто смо свесни тога да нећемо добити у систему тзв. Републике Косово радну дозволу на паралелној институцији а то је негде у Закону о странцима и речено, не може да се добије јер је не признају. Тако да је у основи неповерење у процес”, каже Костићева.

Костићева која је део и неформалне групе “ПроАктив” подсетила је да три надлежне институције Републике Србије нису пружиле одговор запосленима на Приштинском универзиетету какав је његов правни статус. У питању су Влада Србије, Министарство просвете и Канцеларија за КиМ.

Једини одговор је, подсетила је, стигао из потоње – да Приштински универзитет није био део преговора у Бриселу. Она, међутим, ову ситуацију види као почетак интеграције Универзитета.

„Знамо да нам се сервира нам се као административно питање, али нам је јасно и тај део је онај који нас плаши да је започет процес интеграције Универзитета, и оно што јесте суштина то је да не знамо шта то значи. Дакле, који су то модели, да ли постоји могућност да се интеграција не деси, да ли можемо и на који начин да се у целом том процесу нешто питамо и страх нас је да је одговорност пребачена на сваког појединца“, каже она наглашавајући да их нико није обавестио о последицама и да наилазе на „немо ћутање“ од стране управе Факултета и ректора, преноси Радио Ким.

Филиповић: Време је да неко са врха каже шта је договорено
Адвокатица Јована Филиповић каже да многа питања о процедурама предвиђена Законом о странцима остају нејасна, не само за грађане, него и за правнике.

„Немамо одговор, мислим да тренутно конкретан одговор немају ни појединци међу нама, него да се уопште чека како ће народ да прихвати као и све ово до сада. Ми смо ту као неко ко немо ћути и немо посматра све оно што се дешава око нас. Ми већ 26 – 27 година немамо било какву сигурност која се тиче нашег живота, нити правне сигурности, нити било чега. Конкретно, ови закони који су тренутно на снази и који су у примени једно је оно што стоји у закону а друго је оно што добијемо као одговор када проблем изнесемо службенику у матичној служби, општини или полицији“, каже адвокатица на дебати у Медија центру.

Филиповићева каже да проблеми грађана могу бити решени уколико постоји добра воља косовских институција и да би најлакше решење за оне који имају проблем са остваривањем права на косовска документа а живе на Косову, је да се из српских докумената пребаце подаци у косовски регистарски систем.

„Сада имамо ситуацију да се људима ускраћује право на држављанство и прво на личну карту зато што као да нам свима овде фали тензија па се оваквим административним упутствима све то додатно закомпликује и то су неке ситуације на које нико нема одговор. Немамо одговор зашто у једној општини важе једна правила, у другој општини друга, али тако је уназад годинама“, каже Филиповићева.

Наглашава да је грађанима потребно објашњење шта је договорено између представника Београда и Приштине у оквиру бриселских преговора.

„Само је потребно да ми као грађани који живимо овде имамо информацију у вези тога шта је тај неко са врха договорио, да коначно ми видимо шта је и та ЗСО, какви су наши планови и да онда у складу са тим формирамо наша уверења о томе да ли хоћемо да живимо овде или ћемо коначно да пресечемо и да кажемо – „идемо и то је то“. Значи, само нам треба сигурност у том смислу да видимо шта је договорено“, подвукла је Филиповићева.

Грујић: Бројни проблеми у спровођењу Закона о странцима
Од почетка примене Закона о странцима, нарочито на северу Косова, грађани се суочавају са бројним правним и техничким проблемима, али и произвољним тумачењем закона од стране службеника у ове четири општине, каже Тијана Грујић из Центра за афирмативне друштвене акције (ЦАСА).

ЦАСА прати процес од почетка примене закона, прикупља податке од грађана који су наишли на проблеме, те своје извештаје и препоруке прослеђује надлежним институцијама и међународној заједници у нади да ће пронаћи решење и олакшати пријављивање грађана и остваривање њихових права на добијање документа и боравак на Косову, казала је Грујићева на конференцији у Медија центру Чаглавица.

“Дешавало се једној истој особи да у оквиру исте општине, исте канцеларије, добије различиту информацију и инструкцију од стране различитих службеник. То је један огроман проблем јер је нејасно тачно која процедура се кад примењује и који су документи прихватљиви. И то је велика штета, пошто на сајту Министарства унутрашњих послова постоје јасне смернице, водичи, упутства – који су документи потребни за коју процедуре, а видимо да то варира на том локалном нивоу”.

То су само неки од проблема, каже Грујићева, јер захтевају и документи изискују и додатне трошкове, а грађани у матичним службама не добијају ни писмену потврду када су предали захтев.

“Ако се одбијају, вербално се одбијају, без јасне назнаке шта је проблем, на основу чега они немају могућност да остваре своја права и ту имамо ситуацију да на лицу места службеник, без увида у документацију која се подноси, доноси пресуду да неко нема могућност да искористи своје право”, каже Тијана Грујић наглашавајући да грађани морају поднети писани захтев како би могли касније да траже правну заштиту.

Међутим, позитивним истиче чињеницу да приликом предаје захтева за привремену боравишну дозволу грађани добијају потврду од институције.

Заменица програмског директора ЦАСА наглашава да је рок од три месеца који је дат грађанима да се регистру или прибаве документа није довољан те је, додаје, потребно продужење рока због обима терета који запослени у матичним службама имају.

Чланак Костић: Документа за боравишне дозволе увод у интеграцију Универзитета; Филиповић: Неко са врха да каже шта је договорено се појављује прво на ИСКРА.

На данашњи дан, 24. априла 1987. године Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Предсједништва Савеза комуниста Србије, посјетио је Косово поље и дао подршку Србима с Косова и Метохије који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка симболично је изражена реченицом: „Нико не сме да вас бије“.

Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице сматрале да је њима покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у јужној покрајини. Иван Стамболић је касније рекао да је тај дан означио крај Југославије.

Реченица „Нико не сме да вас бије!“, коју је Слободан Милошевић изговорио у маси Срба током посете Косову и Метохији ушла је у антологију. За неке је то био „српски национализам“, за друге „српски патриотизам“.

Тог 24. априла 1987, кад је Милошевић ту поруку изговорио на Косову и Метохији међу масом окупљених Срба, уместо њега, на Косово је требало да иде Иван Стамболић, тадашњи челник Савеза комуниста Србије. Милошевић је тамо отишао на његов захтев.

Затекао је велики број Срба са Космета који су већ од албанске побуне 1981. на Косову и Метохији — када су и испостављени први захтеви за независношћу — живели у стању сталне репресије албанских сепаратиста.

Полиција, која је у то време била већином албанска, ограђивала се од било каквог дејства како би заштитила Србе који су већ тада живели у сенци нарастајуће политичке моћи већинских косовских Албанаца. Под таквом пресијом, Срби су почели да се самоорганизују како би заштитили своје куће од сад већ честих екстремистичких претњи и напада.

Силовања, убиства, претње, уништавање имовине, али чињеница да су судство и полиција били под албанским руководством, утицали су на то да држава није могла да заштити Србе.

Милошевић је био послат да смири наше сународнике. Али, ствари су већ отишле предалеко. Толико далеко да су Срби после Слобиног ватреног говора са свечане бине буквално вребали шансу да му се лично обрате — како би били сигурни да их је неко чуо. Срби са Косова вапили су за директним контактом са Београдом, а Милошевић је био ту. Хиљаде Срба гурало се како би стигло до Слободана док је он покушавао да уђе у Дом културе на Косову Пољу.

Милошевић је примио српске представнике, али је, док је разговор трајао, полиција, претежно албанског етничког састава, плашећи се насиља, употребила палице да удаљи масу од Дома културе.

Срби су почели да узвикују: „Убице“! и „Ми смо Титови, Тито је наш“.

Милошевић је изашао да види шта се дешава. Са балкона Дома културе одржао је говор који је требало да умири масу, али десило се супротно. Када је кренуо да излази, Срби су хтели да му приђу ближе. Милиција је покушавала да их потисне.

Настало је свеопште комешање. Један од Срба је узвикнуо Милошевићу:

„Али, бију нас! Бију нас!“ (мислећи на поступак милиције према демонстрантима).

Милошевић се тада окренуо ка том делу гомиле и прилично јасно и гласно изговорио антологијску реченицу:

„Нико не сме да вас бије!“

То није била реченица само политичара, већ и реченица обичног човека. Она је на неки начин одредила судбину Срба на Косову и Метохији. Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице тврдиле да је тиме покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у тој покрајини.

О Косову све до пролећа 1987. године Слободан Милошевић није јавно износио свој однос према том проблему. О кризи у покрајини држао се званичне одлуке партијских форума. Она је гласила отприлике овако: “На дијелу је контрареволуција оличена у албанском национализму и ирендентизму против које се треба борити сходно интересима радничке класе и политици братства и јединства.” Управо ће на промјени односа према косовском питању Милошевић свега пет мјесеци касније однијети побједу на антологијској Осмој сједници и постати нови вођа Србије.

Кључни обрт догодио се 24. априла, када је Милошевић у покушају да умири узаврелу крв Срба и Црногораца дошао у Косово Поље. Ситуација је била напета. На таласу петиције 2.016 незадовољних Срба иза које је на крају стало више од 80.000 потписника с краја 1985. године јачао је дух буне. Незадовољство је пријетило да ескалира или у сукоб или у масовни егзодус. Стање је пријетило да се отме контроли. Србима је стигла подршка више од 200 интелектуалаца – академика, професора, књижевника и умјетника из Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Косово је постало тема број један у београдској јавности.

Све остало је историја…

Чланак Дан када је исписана једна историја: 39 година од реченице „НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ“! се појављује прво на ИСКРА.

Организатори догађаја се питају да ли је посреди неажурност или намера да снимак остане затрпан само архивиран на сајту Скупштине Србије.

нимак са Међународне конференције Страдање Срба у НДХ у периоду од 1941. до 1945. године, обрисан је са Јутјуб канала Скупштине Србије да би се исправила техничка грешка и након тога није поновно враћен, указује адвокат Момир М. Радић.

Организатори догађаја се питају да ли је посреди неажурност или намера да снимак остане затрпан само архивиран на сајту Скупштине Србије, а да нестане са Јутјуба.

Како истиче, „доста је оних који нису срећни што се та конференција одржала и што се уопште говори о тој теми“.

„Након што је конференција одржана 9. априла, снимак са исте постављен је, али са грешком у насловној слици. Направљен је скриншот неке друге конференције. Ми смо то приметили, јавили организатору, они су реаговали. Скупштина је то уклонила и никад није вратила тај снимак. Пре два дана сам послао допис секретару Скупштини и нико није одговорио, нити вратио снимак. Да ли је технички разлог или зла намера, да уклоне и после тога више не врате?“, упитао је Радић у изјави за РТ Балкан.

Међу организаторима, истиче Радић, били су посланичка група „Ми снага народа“, „Ми глас из народа“, Покрет социјалиста…

„Циљ је био да се изврши притисак да се донесе Резолуција о геноциду у НДХ, која је више пута скинута са дневног реда Скупштине Србије. На конференцији је било одличних говорника, академик Василије Крестић, историчар Милош Ковић, учесници из Удружења Јадовно 1941, доктор Душан Басташић из Бањалуке“, указује Радић и додаје да зато сматра да „постоји могућност да зла намера стоји иза тога“.

Подсетимо, у српском парламенту поново није било воље скупштинске већине да се на дневни ред стави Резолуција о геноциду Независне државе Хрватске (НДХ) над Србима, Хрватима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата.

Чланак Зашто је снимак Конференције о геноциду над Србима у НДХ нестао са скупштинског Јутјуб канала? се појављује прво на ИСКРА.

© Getty Images/iStock Editorial (JHVEPhoto), Wikipedia

Народна скупштина усвојила је јуче Стратегију управљања минералним и другим геолошким ресурсима Републике Србије до 2040. године, са пројекцијама до 2050. године, а министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић је рекла да је циљ тог документа да Србија одговорно и одрживо управља својим минералним ресурсима, уз развој модерног, технолошки напредног и конкурентног рударског сектора.

С обзиром да су стратешки важни металични минерални ресурси Србије бакар, злато, олово, цинк, сребро и литијум, овај документ подразумева низ активности усмерених ка повећању њихових укупних количина и могућности економске исплативости ископавања.

Стратегија предвиђа три сценарија развоја рударског сектора у Србији – од опције успореног развоја која подразумева да не би дошло до отварања рудника литијума у долини Јадра, преко опције реалног развоја сектора минералних сировина, који подразумева отварање рудника литијума и злата, а која би наводно удвостручила вредност производње овог сектора са 3,3 милијарде долара, на 6,8 милијарди. Трећа, и најоптимистичнији сценарио наведен у Стратегији, подразумева отварање рудника литијума, са производњом од 58.000 тона, са ценом на берзи од 15.000 долара по тони, као и рудника злата и сребра и да се покреће производња никла и кобалта. Укупна вредност производње је у том случају процењена на 8,6 милијарди долара.

У 2022. години рударство је учествовало је са 2,7 одсто у БДП-у Србије, а у Стратегији се наводи да би, ако би се остварила опција реалног развоја рударског сектора, удео рударства у БДП-у могао да се повећа на око 5 одсто, односно на око 8 одсто у опцији убрзаног развоја.

„Због тога је циљ да се уведу виши нивои прераде руде у Србији. Ако би се рачунале и индиректне добити удео ће бити значајно већи. То се пре свега односи на директне стране гринфилд инвестиције, повећању запослености, повећање обима услужних делатности, транспорта, грађевинарства, добити од пореза“, пише у Стратегији.

Наводи се да би приоритет требало да буде реализација која подразумева отварање рудника и експлоатацију литијума, али да ће реализација ових пројеката зависити од бројних фактора, почев од економских, пре свега од цена сировина на берзи, потражње за одређеним сировинама, па до могућности еколошки прихватљиве производње.

Израда прве стратегије важна је и због реализације спорног пројекта „Јадар“. Иако се у јавности полемисало, да ли „Рио Тинто“ остаје или одлази из Србије, из компаније су крајем прошле године саопштили да се не повлачи из Србије и да је пројекат ископавања литијума у долини реке Јадар у Западној Србији ушао у фазу процене трошкова. Ово није први пут да се „Рио Тинто“ наводно „повлачи“ из Србије. Под притиском протеста, власти у Србији су 2022. стопирале пројекат ископавања литијума, али су га две године касније поново „оживеле“. Упркос томе, Влада Србије је две године касније усвојила нову уредбу којом је омогућила наставак пројекта изградње рудника литијума у долини Јадра. Зато многи сматрају да је и тренутна ситуација покушај да се аустралијска компанија притаји и сачека бољу прилику за реализацију свог наума.

У Стратегији се наводи да лежиште Јадар садржи висококвалитетну минерализацију бора и литијума, као и да је прихваћен елаборат и издата потврда о билансним резервама и ресурсима литијума у укупној количини од 158 милиона тона.

„У случају да буде експлоатације, ако се задовоље сви услови који ће
бити постављени у Студији о процени утицаја на животну средину, према Студији
оправданости постоји могућност производње на годишњем нивоу од 58.000 тона литијум карбоната, 160.000 тона борне киселине, 255.000 тона натријум сулфата“, наводи се у Стратегији.

Такође се указује да су актуелна и истраживања руде злата у региону Жагубице и Рогозне и да потенцијално постоји могућност експлоатације ако се испуне сви захтеви заштите животне средине.

Дубравка Ђедовић Хандановић је истакла да Србија до сада није имала важећу стратешку политику у овој области, јер је последња стратегија припремана 2011. године, али никада није усвојена у Народној скупштини. Министарка је нагласила да се природна богатства у овом документу не посматрају као пука сировинска база, већ као стратешки потенцијал за економски развој, индустријски напредак, енергетску сигурност и јачање енергетске независности државе.

Она је поручила да држава неће дозволити, ни неконтролисану експлоатација минералних сировина, али ни блокаду развоја.

„Пут за који смо се определили је пут развоја уз пуну примену еколошких стандарда, контролу институција и одговорност према грађанима“, рекла је министарка.

Ђедовић Хандановић је истакла да Стратегија препознаје улогу локалних самоуправа и потребу њиховог већег укључивања.

„Развој не сме бити наметнут, већ договорен, што значи да грађани морају бити информисани, институције присутне, а стандарди јасни и контролисани“, рекла је министарка.

Посебна пажња у Стратегији, према њеним речима, посвећена је критичним и стратешким минералним сировинама, које представљају темељ нове индустрије, од батерија и електромобилности, до високих технологија и енергетске транзиције.

„У времену глобалних геополитичких промена, борбе за ресурсе и нестабилности тржишта, минералне сировине постале су питање националне безбедности. Политички одговорна држава мора тежити већој преради у земљи, већој додатој вредности, новим фабрикама, новим технологијама и новим радним местима“, навела је Ђедовић Хандановић.

Стратегија се заснива на три основна стуба одрживог развоја – економском, еколошком и социјалном. Први стуб подразумева инвестиције, обезбеђивање стабилности снабдевања минералним сировинама и развој индустријског ланца вредности заснованог на домаћим ресурсима.

Други, еколошки, подразумева унапређење заштите животне средине, примену принципа одрживог рударства и смањење негативних утицаја кроз примену савремених технологија. Трећи, социјални, обухвата развој кадрова, јачање сарадње са локалним заједницама и унапређење транспарентности у сектору.

Општи циљ Стратегије је одрживо управљање геолошким истраживањима и експлоатацијом минералних сировина ради обезбеђења дугорочног индустријског, економског и друштвеног развоја.

За реализацију тог циља дефинисана су три посебна циља и укупно 19 мера.

Први циљ односи се на модернизацију геолошких истраживања и рударства, кроз унапређење регулативе, дигитализацију података и савремене системе управљања.

Други циљ односи се на обезбеђивање приступа минералним сировинама, кроз већу геолошку истраженост, идентификацију нових лежишта и боље просторно планирање. Трећи циљ односи се на развој знања и кадрова, јачање научно-истраживачког рада и унапређење образовања и стручног усавршавања.

Израда Стратегије и Извештаја о стратешкој процени утицаја на животну средину припремљена је уз подршку Универзитета у Београду, Рударско-геолошког факултета, а јавна расправа је трајала укупно 56 дана, значајно дуже од регулативом прописаног временског периода.

Паралелно са израдом Стратегије започета је и израда стратешке процене утицаја на животну средину у складу са регулативом из предметне области, а спроведене су и консултације о прекограничном утицају реализације стратегије на животну средину.

Чланак Србија први пут добила стратегију управљања минералним ресурсима: Три сценарија за литијум се појављује прво на ИСКРА.

Getty © stock photo/skynesher

Земље Западне Европе стално смањују старосну границу за промену пола. Врло често, старијој деци, узраст од 14 до 18 година дозвољено је да сами одлучују о томе без сагласности родитеља. Не мора то да буде искључиво хируршка интервенција, често им је препуштено одлучивање о хормонској терапији или лака и брза промена пола и имена у матичним књигама.

На европском путу и Србија своју законску регулативу прилагођава европској. Па и у том погледу. Најпре је Породичним законом из 2005. године деци од 15 година дозвољено да сами одлучују о хируршким интервенцијама, без сагласности родитеља. То би могло да укључи и операцијa промене пола.

„Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата“, стоји у Породичном закону из 2005. године.

Саговорници РТ Балкан тврде да деца од 15 година могу само да се обрате посебној Комисији која је формирана при Републичком фонду за здравствено осигурање, али да операције промене пола нису дозвољаване малолетним особама. Тврде да психофизичко праћење особе, пре увођења хормонске терапије, траје око годину дана. Са хормонском терапијом могу да крену тек када напуне 18 година.

Интересантна је „игра речи“ у називу Комисије која се бави том тематиком. Када је основана звала се „Комисија за лечење трансродних поремећаја“, да би УО Републичког фонда за здравствено осигурање 30. октобра 2017. године донео одлуку да се њено име промени у „Комисију за трансродна стања“.

Корак даље отишло се 2018. године, када је усвојен Закон о матичним књигама, који је ступио на снагу 1. јануара 2019. године. Дефинисано је да се промена пола у матичним књигама рођених може обавити на основу потврде здравствене установе.

Хируршка интервенција није обавезан услов за промену пола у документима. У матичну књигу рођених, други пол и име, трансродне особе могу да упишу после најмање годину дана хормонске терапије, праћене од стране психијатра и ендокринолога.

У Члану 45б стоји да се „У матичну књигу рођених уписује се податак о промени пола на основу решења органа из члана 6. ст. 2. и 4. овог закона, које се доноси на основу прописане потврде надлежне здравствене установе. Здравствена установа из става 1. овог члана доставља потврду надлежном органу из члана 6. ст. 2. и 4. овог закона у року од 15 дана од дана промене пола. Потврду из става 1. овог члана здравствена установа доставља електронским путем, а без одлагања и путем поште“.

Све је ближе дефинисано Правилником о издавању потврде надлежне здравствене установе о промени пола који је донело Министарство државнe управe и локалнe самоуправe и Министарство здравља 26. децембра 2018. године.

„Потврду о промени пола издаје здравствена установа након спроведене најмање једногодишње хормонске терапије уз индикацију и праћење лекара специјалисте психијатрије и лекара специјалисте са ужом специјализацијом ендокринологије или извршене хируршке интервенције промене пола“, стоји у Правилнику.

Наводи се и да потврду о промени пола потписују лекар специјалиста психијатрије и лекар специјалиста са ужом специјализацијом ендокринологије по захтеву лица коме се мења пол или лекар специјалиста хирургије у случају да је урађена операција промене пола.

Новине које доносе измене Породичног закона

Ту се није стало. Новине у том правцу доноси и предлог измене и допуне Породичног закона, који је до 16. априла био на јавној расправи и сада чека усвајање Владе Србије и улазак у скупштинску процедуру.

У Члану 62, јасно стоји да малолетник од 15 година може самостално да одлучује о предузимању медицинске мере.

„Дете које је навршило 15 година живота и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинске мере„, стоји у предлогу измене Породичног закона.

Законом о правима пацијената дефинисано је и шта је медицинска мера. Да је то „здравствена услуга која се пружа у превентивне, дијагностичке, терапијске и рехабилитационе сврхе„.

Уколико се усвоји овакав предлог измене Породичног закона то би у најгорем могућем тумачењу могло да значи да малолетници, старија деца од 15 година могу самостално да одлучују, без сагласности родитеља, о подвргавању хормонској терапији у промени пола.

А баш у тој хормонској терапији лежи највећи проблем. То је често почетак пута без повратка. Девојчице које крећу са хормонском терапијом добијају дубок глас и маље по телу, губе менструални циклус, док  дечацима не расту полни органи, смањује се маљавост, расту груди…Код оба пола се зауставља развој гениталија и секундарних полних карактеристика.

Адвокат Миленко Радић каже за РТ Балкан да се новим предлогом Породичног закона сигурно иде на то да се олакша промена пола.

„Када доносе законе који су на граници прихватљивости користе речи које су двосмислене или неким речима дају потпуно ново значење“, каже Радић за РТ Балкан.

Осврнуо се и на одлуку Европског суда у случају Мађарске, који каже да је одлазећа влада Виктора Орбана прекршила право Европске уније доношењем прописа који забрањују или ограничавају приступ ЛГБТ садржајима, којима се забрањује промоција промене пола или хомосексуалности.

„Тамо пиша ово се односи на чланице ЕУ, али је Србија на путу до чланства прихватила да се усаглашава са тим. Добар пример је Закон о равноправности полова из 2009. године, где је амандманима у парламенту убачен појам рода. Убаците појам ‘род’ који није прошао јавну расправу. Образложење је било да је то због Кластера 3, да је то по налогу ЕУ. Две године смо вршили притисак на министарство, док смо истерали на чистац да нисмо у обавези да усвојимо тај закон“, прича Радић.

Појашњава да ЕУ доноси препоруке, „да би било добро да сте флексибилни према џендерима, да могу лако да промене пол код матичара, да се не плаћају таксе, да је процедура хитна“.

„То је препорука државама Европе и свака одлучује којом динамиком иде. Неке кажу да је довољно само да дођеш код матичара и промениш пол, неки кажу мора две године да живи у том другом полу, трећи траже лекарско уверење. То су неке финесе какву ће ко препоруку да прихвати, јер нема обавезујуће одлуке. Они тумаче да је то европски стандард“, прича Радић.

Додаје и да је Србија на путу ка ЕУ, прихватила да се усклађује са њиховом регулативом.

Чланак Усклађивање Породичног закона са захтевима ЕУ: Да ли ће деца од 15 година одлучивати о промени пола се појављује прво на ИСКРА.

Getty © y Erkin Keci/Anadolu

Пред већем основног суда у Приштини, у оквиру специјалног одељења за тешка кривична дела, данас поподне биће изречена пресуда тројици Срба,Владимиру Толићу, Благоју Спасојевићу и Душану Максимовићу, оптужених у случају Бањска.

Сва тројица су ухапшени после трагичних догађаја и сукоба у овом месту на северу Косова и Метохије, 24. септембра 2023. године, а оптужницом на терет су им стављена кривична дела – тероризам, напад на уставни поредак, тешка кривична дела против јавне безбедности, а у оптужници је наведено и да је група имала за циљ „анексију севера КиМ“.

Иначе, септембра 2024. године специјално тужилаштво тзв. Косова подигло је оптужницу противМилана Радоичића, који је у истрази означен као организатор групе Срба и догађаја у Бањској и још 44 особе за кривична дела тероризам, финансирање тероризма и прање новца. У оптужници је наведено да је Радоичић „користећи своје богатство и политичке везе планирао запоседање севера Косова„.

СамРадоичић је неколико дана после догађаја у Бањској изјавио да преузима одговорност, тврдећи да је напад организовао без знања српских власти или Српске листе, након чега је поднео оставку на место потпредседника те странке. Радоичић је десетак дана касније ухапшен у централној Србији, али је убрзо пуштен из притвора.

Тројица ухапшених Срба којима ће данас бити изречене пресуде пред судом су изјавили да нису криви.

„Ја, Владимир Толић, ни у кога нисам пуцао 24. септембра 2023. године и нисам имао приступ експлозиву и то одговорно кажем, изјавио  је окривљени Толић на почетку суђења“, пренели су приштински медији.

Са друге стране, специјално тужилаштво затражило је за сву тројицу оптужених  доживотне казне затвора уз образложење да су били „део организоване групе, да су знали за план напада и да су имали улоге у његовој реализацији“.

Оптужени Благоје Спасојевић је у завршној речи рекао да се осећа кривим „што је тог дана био у селу Бањска и да је то његова највећа грешка у животу“.

„Ализа себе не могу да кажем да сам терориста, јер никога нисам убио, нити повредио, нити сам иједан метак испалио према полицији или било коме другом. Ако је моја пушка испитана, видело би се да је употребљена два пута, пуцано је њоме у рефлектор који је обасјавао простор у којем сам био“, рекао је Спасојевић додајући да „окривљени Душан Максимовић није имао никакве везе са збивањима у Бањској“ и да му је „искрено жао због погибије полицајца Африма Буњакуа“.

Други оптужени,Владимир Толић пред судом је у завршној речи изјавио да данас чује да је терориста и како је хтео да „отцепи“ север тзв. Kосова, и да пита где су докази за све то.

„Нико није рекао да сам пуцао и да сам некога напао или повредио. Нико није рекао да сам имао команду. Пошто то нико није тврдио и пошто нема доказа за то, молим вас да се запитате да ли треба да будем осуђен за нешто што нисам урадио и за шта су одговорни људи који су у бекству“, рекао је Толић додајући да није пуцао и да никога није убио нити повредио.

Адвокат Благоја Спасојевића, Љубомир Пантовић у завршној речи казао је да је „оптужница јако лоша, где је чињенични опис апсолутно непрецизан, изнет у множини и где годину и по дана после подизања оптужнице, не може да се утврди шта је ко од окривљених урадио“.

„Ја нисам негирао конкретно да је мој брањеник био учесник догађаја у Бањској. Није ни било сврхе да то радим, јер је био учесник и у том правцу има доказа, али ми кажемо – не знамо да ли је он предузео неку радњу, а ако јесте, о каквим се радњама ради“, казао је Пантовић.

Бранилац Владимира Толића, адвокат Милош Делевић рекао је да је Бањска само „кулминација безбедносне и политичке кризе на северу Косова и Метохије“. Делевић је додао да његов брањеник „није крив за дела која му се стављају на терет“.

„Почело је са регистарским таблицама, почело је са напуштањем институција, касније је био и сукоб испред општине Звечан, барикаде, спискови за хапшење и тако даље. Зато кажем да ово што су урадили Владимир Толић и Благоје Спасојевић има елементе кривичног дела оружана побуна из члана који је инкриминисан, члана 150 Кривичног законика, за учешће у оружаној побуни – запрећена казна минимум пет година, док је за организатора запрећена казна минимум десет година“, навео је Делевић.

Адвокат Љубомир Пантовић још на почетку суђења тројици Срба рекао је „да је контрола оптужнице у кривичном поступку спроведена у складу са законом, оваква оптужница у неким нормалним околностима не би могла да дође у фазу главног претреса“.

„Већ имамо ситуацију да се тврди да су окривљени криви, чак предлажу суду на почетку у овој фази, каква би казна требала да буде, по њима најтежа. На тај се начин у најгрубљем виду крши претпоставка невиности окривљеног“, рекао је тада Пантовић.

Адвокати оштећених на почетку суђења затражили су доживотне казне за оптужене Србе. Свој захтев образложили су и тврдњом да се не ради само о кривичном, већ и о – „државном питању“.

„Ово није само кривично питање – ово је државно питање, јер је наш устав прекршен оружјем“, рекао је адвокат Арианит Kочи, заступник породице страдалог полицајца Африма Буњакуа.

Он је затражио доживотну казну за оптужене.

У Бањској код Звечана, на северу КиМ, 24. септембра 2023. године дошло је до сукоба групе Срба и тзв. косовске полиције. У сукобу  су убијена тројица Срба и један припадник тзв. косовске полиције, Албанац.

Чланак Осуђени и пре суђења: Данас пресуде тројици Срба окривљених у случају Бањска се појављује прво на ИСКРА.