У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ.

Тај индивидуални отпор је често запрепашћивао душмана због саме природе отпора, коју карактерише усамљеност, одлучност, пркос и храброст. У данима српског егзодуса са његове колевке Косова и Метохије, један човек се одважио да не прихвати ту злу судбину и да се тој истој судбини свом снагом супротстави.

Тај човек је Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља који на најбољи начин представља онај чувени српски инат. У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је по ко зна који пут био мета арнаутског терора. Тих дана су већина градова на Косову и Метохији били испражњени од Срба. Ова трагична дешавања нису заобишла ни град Пећ. Срби почињу да напуштају села Сигу, Брестовик, Пећку Бању, Љевош, а напослетку напуштају и сам град. 2 км југозападно од Пећи налази се Бело Поље.

Бело Поље је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Арнаута. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и блаженопочившег епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије. Често су угрожени били примани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је да су исти претворени у гомилу камења).

Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, блаженопочивши митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца који је у својој јединици био злата вредан јер је познавао сваки крш и грм упећком крају. Блаженопочивши митрополит Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно.

Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да изврши поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…“ Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видели све више испаљених чаура и све више мртвих Арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење јер стално је мењао положаје по напуштеном селу. Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успео је да се одбрани. Једног је убио, а други је побегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде долазе у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила.

Посада у њима је такође изгорела. У његовој бомбама, мецима и ватром оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне слике и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници). До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Верује се да је  20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен од стране Шиптара. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 Арнаута, а верује се да је број убијених Арнаута знатно већи.

Ствари које су пронађене у његовој кући су похрањене у Патријаршијском конаку, а онда је родбина преузела те ствари. Неки су рекли да су Милоша тих дана видели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посведочила да су га последњи пут видели тог дана када су напуштали Бело Поље.

На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош обучен у војничку униформу и са пушком у руци им је само рекао: „Ви идите, ја остајем.“ Ето то је била прича о једном човеку који није могао да напусти дом и који није могао да трпи ову неправду (која и данас траје у још већем обиму) која се надвила над српским народом. Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Био је последњи Обилић 20. века, а нажалост можда је и последњи Обилић 20. века. Нека је вечна слава Милошу Ћирковићу и свим Србима који изгубише своје животе.

Чланак Ви идите, ја остајем! Милош Ћирковић – последњи херој Косовске битке се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Сенка Милош

Аутобус пун студената са натписом „Призренска духовна школа“, пре девет година упутио се први пут на Косово и Метохију. И овог лета ће одвести младе да упознају своју историју, културу и веру. Ова школа данас је велика породица пуна љубави. Њене куће, цркве и манастири примиће ове године више од 600 студената и ђака у четири епархије, у две државе.

Када је повео прву групу студената на Косово, тада вероучитељ Пете београдске гимназије, данас свештеник, старешина параклиса Светог Јована Златоустог у Студентском граду, Дарко Николић , није слутио какве ће размере попримити његова скромна мисија:

„Жеља му је била да млади виде, упознају српске манастире, упознају људе који живе у јужној покрајини, да осете како им је, какав им је живот, а посебно колико им је јака вера. Важно је на том месту учествовати у молитвеном животу. Желео сам да покушају да виде себе из перспективе вечности“, каже отац Дарко.

Данас је окупљање око Духовне школе велика мисија са благословом патријарха српског Порфирија , која се овог лета одвија и на простору архиепископије београдско – карловачке.

Са вероучитељима први пут на Авалу

По први пут београдски основци боравиће са својим вероучитељима у кампу „Шупља стена“ на Авали . Прва група на београдску планину стиже већ у среду 23. јуна и остаје недељу дана, биће их педесеторо.

У наредних месец дана око 200 ученика ће бити у прилици да ужива и учи у атмосфери која је подстицајна за развој и која ће омогућити деци од трећег до петог разреда да много науче о свом граду, Авали, својој земљи, али и о својој вери.

„Бићемо гости Центра дечијих летовалишта, трудили смо се да заједнички осмислимо програм, садржаје који су потпуно нови, занимљиви и едукативни , који омогућавају да на нов и другачији начин од оног који су имали прилике да стекну у школи науче много тога, а што је могуће научити само кроз непосредно искуство. Очекује их дружење са другом децом, учествовање у животу Цркве и богослужењу, али и посећивање значајних историјских и духовних места авалског краја“.

Духовна школа Соко Град

Део малишана из београдских школа отићи ће пут манастира Соко Град , тамо их очекује дружење са вршњацима из Шапца, Лознице и других места Епархије шабачке.

Другу духовну школу за основце организује Епархија шабачка у сарадњи са Архиепископијом београдско-карловачком. Такође почиње 23. јуна и траје пуних пет недеља, у пет смена . Ово је трећа година да се ова школа организује у манастиру, са благословом владике Јеротеја.

„И они ће имати прилику да сазнају много о својој вери, култури и историјским знаменитостима. Кроз ову школу ће проћи 250 ученика , упознаће цео крај, природу и манастире. За разлику од деце на Авали, они ће бити смештени у манастирском конаку, а то је за децу посебно искуство, као и свакодневна богослужења у светињи. Поред класичне едукације и спортског програма , имаће и мала послушања , бринуће о посебном окружењу у коме бораве“, објашњава нам отац Дарко.

Студенти у Призрен, као домаћини

Призренска духовна школа , девета по реду, ове године биће посебна, похађаће је студенти који су се први пут пријавили да учествују у овој необичној екскурзији, која ствара нераскидиве везе са свима које на том путу сретну, али и они који су кроз њу већ прошли.

Они долазе посебним аутобусом и неће бити гости, већ домаћини. У царском граду Призрену, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија, биће домаћини славе у Цркви Свете Недеље , 20. јула. Велика част и јединствен догађај:

„Заиста је велика част да студенти буду домаћини славе. Тако на непосредан начин остају у Призрену, као домаћини. Идеја је да осете да им је тај простор близак, да су они ту заиста домаћи, своји на своме и да прослављајући славу у цркви коју је подигао Краљевић Марко осете да су управо они чувари свог духовног и културног наслеђа “, каже отац Дарко и додаје да је поводом славе планирано и неколико занимљивих програма у Призренској богословији.

У земљу Светог Саве и Светог Василија

Летња духовна школа оставља трајан траг у души сваког младог човека који кроз њу прође. Зато Школа има и један проблем, сви желе поново у школу која сваког јутра почиње молитвом, посебно у ону која води кроз земљу Светог Саве и Светог Василија Острошког и Тврдошког.

Владика захумско-херцеговачки Димитрије, свештеници ове епархије, а посебно вероучитељи са нестрпљењем очекују студенте почетком августа. Спремили су им сјајан програм обиласка манастира и сусрете са духовницима, од Требиња , преко Дубровника до Мостара и Пребиловаца који су за ову школу веома важни, као место страдања и васкрсења .

„Школа подразумева оно „ дођи и види “, да будеш учесник искуства. Да чујеш, видиш и доживиш. Да осетиш . То није нешто што читаш у књигама или на интернету, већ нешто што заиста осетиш. А када нешто осетиш, онда то усвојиш, прихватиш као своје, боље разумеш и више цениш “, објашњава овај свештеник жељу студената да се врате на свако место на које их је одвео.

Јединствено искуство велике породице

Отац Дарко није сам у овој великој мисији, ту су и омиљени вероучитељи Немања Протић и Драган Будимлија , омиљени свештеник, духовник на путовањима, отац Марко Којић , а велика подршка мисији је и владика Иларион , викарни епископ новобрдски, који је редован на трибинама, духовним и световним разговорима , сваког уторка у параклису у Студењаку.

Највећи утисак ове мисије јесте да сви који прођу кроз ове школе остају повезани као једна велика породица . Очигледно је да је искуство које стекну јединствено:

„Оно мења човека. Зато је потпуно природно да они који учествују у таквом искуству једни друге препознају као себи блиске, боље се разумеју, деле исте вредности и исте циљеве. То је велика ствар. Постају учесници живота Цркве , али и носе народно и национално предање које смо кроз историјска искушења помало заборавили. Потребно је да га поново пронађемо и упознамо, како бисмо кроз њега боље упознали и саме себе“, закључује јереј Николић.

Чланак Дођи, види и осети! Скромна, али моћна мисија: Оставља дубок траг у души – од Авале до Призрена се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Европска унија има одређене геополитичке интересе да регион Западног Балкана, у коме је Србија доминантна земља, веже за себе што више и максимално сузи простор за деловање и присуство конкурентских сила, али и да покаже да није заборавила Балкан иако јој је у фокусу Украјина.

Два последња нон-пејпера пристигла из ЕУ, о Балкану и о ограниченим правима будућих чланица, овако објашњава шеф скупштинског Одбора за одбрану и унутрашње послове Милован Дрецун.

Како каже, у ЕУ се прибојавају највише Кине, али и Русије, мада све више и САД, а истовремено говоре да Европа треба да заокружи свој простор мада на начин који је и даље приично неизвесан.

Дрецун напомиње и да су нон-пејпери тек иницијативе те да прође много времена пре него што се они преточе у нешто што је званична политика, при чему се то некад и не деси.

Све то је усмерено ка томе да се покаже да ЕУ не одустаје од интеграције Западног Балкана, али да тражи неке нове модалитете како да то уради, констатује он уз оцену да ЕУ овим земљама Балкана поручује да треба да усагласе с њом политику а с друге стране унутар ње нема усаглашене политике, између осталог, ни по питању Косова и Метохије.

“А онда говоре о усаглашености, о санкцијама Руској Федерацији, то им је трн у оку, о сарадњи са Кином, то им такође веома смета. Зато мислим да ово нема неку посебну тежину, показује, како они кажу, замах проширења, али ја тај замах не видим.”

“Кафанска прича”

Председник Центра за обнову међународног права адвокат Горан Петронијевић види европске нон-пејпере као пробне балоне и “кафанску причу” која се пусти да се види како ће ко на њу реаговати.

Он подсећа да се већ дуже време у ЕУ говори о томе да ће морати да мењају начин организације и одлучивања због евидентне блокаде доношења одлука.

“Та њихова намера и даље стоји. Говорило се о три прстена земаља које ће бити у ЕУ: један су кандидати, условно примљени под различитим степеном статуса – неки неће имати ни право гласа, ни право одлучивања. Једноставно, то ће бити заузета територија, која ће бити резервисана за нека будућа времена. Други прстен ће бити садашње чланице, мање важне које ће имати право гласа, али не и право одлучивања, односно вета. И тек неколико земаља, које ће бити у центру тога по моделу Савета безбедности УН ће имати право вета. Ту је проблем ко, како и на који начин ће се изборити за тај статус. Ја сам и раније тврдио да је то момент када ће почети реални распад ЕУ. Јер то је нешто што се неће моћи договорити,” уверен је Петронијевић.

Он додаје да Европа није лоша идеја али да овакав модел ЕУ, модел неолибералног глобализма, не ваља и да је неприхватљив и за велики део становништва земаља чланица.

Међутим, варијанта распада ЕУ, по његовој оцени, имала би озбиљне последице, па је много прихватљивија опција стварање заједнице суверених европских држава са много мање преношења суверенитета на централно одлучивање на Брисел.

Дрецун је сагласан да је веома неизвесно како ће се развијати ситуација са ЕУ која више није пол светске моћи:

“ЕУ жели да своју геополитичку позицију која је увелико нарушена, као и њена мека моћ некако надокнади тиме што ратује отворено у геополитичком смислу, а богами и у практичном са Русијом у Украјини, тако што везује Западни Балкан за себе, тако што покушава да онемогући присуство Кине и других земаља, тако што све више улази у сукоб са САД. У ЕУ желе некако да покушају да се наметну у том новом светском полицентричном поретку који се ствара на међународном плану.”

Већ два предлога Србији од Француске и Немачке

Он такође скреће пажњу на чињеницу да су од француско-немачког двојца досад стигла већ два предлога кад је реч о Србији:

“Имате француско-немачки предлог споразума о путу ка нормализацију односа између Београда и Приштине. Иако ми нисмо прихватили тај споразум, оне две тачке у целини које нас терају да третирамо Косово као државу, односно да извршимо де факто признање, они су га убацили у поглавље 35 и постављају нам то као услов… И тај француско-немачки предлог споразума је заправо потпуно убио диалог, а Куртију дао поклон са неба, да каже прво де факто признање Косова па ће онда можда да разговара о другим стварима… И сад имате ову другу француско-немачку иницијативу, где је циљ опет да се земље Западног Балкана у потпуности окрену ка ЕУ.”

Дрецун подсећа да у Србији истовремено постоји замор од ЕУ приче међу грађанима где једва 35-36 одсто подржава чланство у Унији, па се, како каже, управо зато и лансирају нон-пејпери не би ли повећали мотивацију земаља Западног Балкана.

“Па доста је више са повећањем мотивације, дајте нешто конкретно. Мислим да је председник Вучић потпуно у праву кад је рекао, а И Еди Рама се сагласио са тиме, да ЕУ отвори нама много више јединствено тржиште и шенген зону. А како ће се одвијати ситуација у ЕУ заиста ћемо видети, мислим да је тешко да ће постићи консензус око промене права вета”, предвиђа Дрецун.

Треба узети у обзир и чињеницу да је у току ремилитаризација Европе са, како каже, будаластом причом да ће Русија напасти ЕУ И НАТО.

“Али како друкчије да немачки канцелар оправда толике паре које ће дати за војску ако нема неке измишљене опасности од Русије… Хоће ли Руси да вас нападну са својим гасом? Па биолошке лабораторије нису Руси формирали у Украјини, него су формирали неки други…”

ЕУ покушава да води империјалну политику

Суштина је, по њему, да ЕУ покушава да води империјалну политику, или пре неоколонијалну, а све увијено у лепу обланду меке моћи, демократских принципа, слободе, правде, међународног права – а онда видите да се то урушава управо од стране Европске уније.

“Ми смо најбољи пример за то. Али наш интерес јесте да наставимо са постизањем што је могуће бољих резултата на путу ка чланству у ЕУ. То је наш стратешки приоритет, али не да жртвујемо сарадњу са другим земљама. И не можете да нас натерате да се зарад чланства у некој организацији чија је будућност ипак неизвесна одрекнемо дела своје територије. То се неће десити”, поручује Дрецун.

Петронијевића не изненађује какви предлози Србији стижу из ЕУ него, како каже, што се ми стално изненађујемо кад се тако нешто деси.

“То би на неки начин требало да буде наравоученије које би требало да нас доведе до степена свести да Србија може бити у статусу придруженог члана, без права гласа, без права одлучивања… А да се та територија и суверенитет Србије у потпуности предају у руке бриселске администрације.”

Иза тога, према његовим речима, иде други, тамни процес који се не види, а који се одвија у неком наредном периоду.

“Европска унија онда сама отима остале делове суверенитета. И на крају тежња ка унитаризацији ЕУ. То су ствари које апсолутно неће проћи. То су утопистички пројекти”, верује Петронијевић.

На питање да ли у предлозима који стижу Србији има и мешања у њене унутрашње послове, Дрецун каже да ЕУ има своја правила а ако Србија хоће да уђе у њу мора да се усагласи са њима.

“Свака земља је специфична па има и неке специфичне услове. Анализирајте, рецимо, услове који се постављају и Албанији и Црној Гори и свима другима. Сад што су они склони да све што ови затраже од њих одмах реализују без обзира да ли ће им донети неку штету, то је њихова ствар. Ми имамо своје интересе, наш највећи проблем везано за приступање ЕУ свакако је покушај да се Косово претвори у неку међународно признату творевину. То је наш највећи проблем у политичким односима, што не значи да сада треба да зауставимо сарадњу са ЕУ. Где год можемо да сарађујемо, сарађиваћемо, где год морамо казаћемо стоп, не може даље зато што су угрожени наши витални национални интереси,” поручује он.

Црвене линије Србије

Дрецун закључује да је у ЕУ добро да постоји свест да је потребно проширење, а да Србија преговара са Унијом и усаглашава се али да има своје црвене линије:

“Нећемо признати лажну државу Косово нити се одрећи дела наше територије. Када је у питању усаглашавање са спољном политиком, нећемо увести санкције Русији да бисмо се усагласили 100%. Или када је у питању заштита Републике Српске и поштовања Дејтонског оквира Босне и Херцеговине, такође остајемо при томе.”

Сигуран сам, каже Петронијевић, да наши политичари нису наивни и да они многе ствари и многе замке које се тамо плету, виде.

Чланак Мрачни план се крије иза сцене: Шта Европа сада стварно нуди Србији, а шта се тек спрема се појављује прво на ИСКРА.

„Ову реку сам чуо прво у житију”, каже књижевник Жарко Миленковић. У кањону коришке реке, у буковим шумама осморо Срба прелази реку. Празник је Светог Петра Коришког. Кренули су да обележе његову славу и да буду на месту изузетне природне лепоте, чудесних фресака и историје која се налази на самој ивици нестајања. Петоро Срба је јутрос долетело из Беча у Приштину и са Аеродрома „Адем Јашари” стигло у један сасвим други свет. Неки од њих су инжењери који су прошле године, заједно са својим колегама Немцима, Грцима, Курдима, Иранцима, дошли да виде како се може заштитити светиња настала у другој половини 13. века.  Пре годину дана локалне косовске власти из Призрена овде су довеле булдожере и због развоја туризма разориле амбијент, поткопале зидове и угрозиле целу структуру испоснице. Ову акцију пратила је прича да се ради о „илирској цркви која треба да буде доступна свима”. Након оштре реакције Српске православне цркве и међународне заједнице радови су прекинути, грађевински материјал још стоји поред пута. Река је однела пут, до испоснице се не може квадовима и моторима.

Пројекат за санацију учињене штете раде странци и наши – статичари, геолози, инжењери – али је изгледа нешто сасвим друго – ове године – ове младе људе довело у коришку пустињу. Они су побегли на тренутак са бечких улица, а Свети Петар Коришки је побегао пре 750 година од буке и загушљивости ондашњег света.

Пролазимо новим путем који се обрушава јер су тешке грађевинске машине поткопале носеће стубове манастирске цркве, на њима се сваки пут уочавају нове пукотине.

Чланак Живојин Ракочевић: Светиња између неба и земље се појављује прво на ИСКРА.

Срђан Алексић
Фото: СРНА

Породица генерала Небојше Павковића поднијела је данас пред Другим основним судом у Београду тужбу против НАТО-а због генералове смрти која се доводи у везу са посљедицама изложености осиромашеном уранијуму кориштеном у агресији НАТО-а на СР Југославију 1999. године, потврдио је адвокат породице Срђан Алексић.

Он је прецизирао да су Павковићев син Дарко и ћерка Марија тужбу поднијели због страдања блиског лица на име нематаријалне штете због употребе осиромашеног уранијума и тешких метала током НАТО агресије.

– Тужбу смо предали данас и сада очекујемо да суд закаже рочиште – рекао је Алексић Срни и додао да тужба има 1.000 страна са свим доказима и документацијом.

Алексић је навео да је тужбу писао шест мјесеци заједно са италијанским колегом Анђелом Тартаљом, који је у Италији добио десетине пресуда због оболијевања и смрти италијанских војника из састава Кфора који су боравили на Косову и Метохији.

Он је истакао да тужбу темељи на медицинским доказима и лабораторијској анализи из Италије, која је показала да је у тијелу генерала Павковића, који је оболио од два канцера и преминуо, било 29,80 микрограма на килограм осиромашеног уранијума, а пронађени су и најтежи метали.

– Та анализа је апсолутни доказ да је у његовом тијелу осиромашени уранијум. Два канцера је имао, а исто је и код италијанских војника из Кфора који су били на територији гађаној осиромашеним уранијумом. У правилу су се и код њих појављивала два или више канцера – указао је Алексић.

Он је додао да тужбу темељи и на основу налаза и мишљења вјештака судске медицине, вјештака токсиколога и на основу става Свјетске здравствене организације да осиромашени уранијум и тешки метали изаивају канцер.

– Основ за тужбу је и десетине пресуда у Италији, на основу пресуде Суда у Стразбуру, те научних доказа, јер развојем нанотехнологије може да се утврди шта човјек има у свом тијелу – навео је Алексић.

Он је указао и на чињеницу да су италијански судови, гдје су у истој или ситуацији као и генерал Павковић били италијански војници из Кфора, досуђивали у корист оштећених.

– Италија је чланица НАТО-а и она је досуђивала у корист оштећених, па зашто онда не би и Србија када је ријеч о њеним грађанима – рекао је Алексић.

Он сматра да тумачење да НАТО и његови припадници имају имунитет од процесуирања у Србији није утемељено.

– Они имају имунитет од 2005. године па надаље приликом пролаза кроз територију Србије, али никако за убијање људи и разарање СР Југославије и Србије, као и огромну материјалну штету и 2.500 убијених грађана Србије, 89 дјеце и 3.000 рањених – рекао је Алексић.

Истакао је да НАТО не може да има имунитет ни од загађења животне средине, јер је током агресије 1999. године почињен екоцид.

– Они су нам трајно загадили животну средину, што је у међународном кривичном праву најтеже кривично дјело. Друго, имунитет на који се они позивају супротан је Уставу Србије, Повељи о заштити људских права Европског суда у Стразбуру и Повељи УН, јер се на тај начин грађани остављају без судске заштите – навео је Алексић.

Генерал Небојша Павковић у вријеме НАТО агресије био је командант Треће армије тадашње Војске Југославије и кретао се по читавој територији Косова и Метохије, која је гађана и пројектилима са осиромашеним уранијумом.

Чланак Породица генерала Павковића поднијела тужбу против НАТО се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Antoine GYORI/Sygma via Getty Images

Пре двадесет седам година, у селу Сливово код Новог Брда, угашена су четири српска живота – Трајан, Димитрије Живојин и Живко Симић, брутално су убијени недалеко од својих домова, на земљи на којој су рођени и коју нису желели да напусте, саопштено је из Канцеларије за Косово и Метохију.

Тела рођене браће Трајана (1929), Живојина (1936) и Димитрија (1932), као и њихов брата од стрица Живка(1929) касније су пронађена у шуми недалеко од кућа, на подручју тадашње одговорности британског контингента Кфора.

За овај злочин починиоци никада нису пронађени.

„Њихово страдање остаје један од бројних злочина над Србима на Косову и Метохији који ни после више од две деценије нису добили судски епилог. Иако се злочин догодио у присуству међународних безбедносних снага и у зони одговорности британског Кфора, истина и правда за породицу Симић до данас нису стигле. Починиоци нису пронађени, а сећање на овај злочин остаје опомена да без кажњавања злочина нема ни истинског мира„, наведено је у саопштењу.

Судбина браће Симић, како су додали, сведочи о трагичним данима кроз које је пролазио српски народ на Косову и Метохији и то након доласка међународних мисија. У атмосфери страха и несигурности, чак ни њихова сахрана није могла бити обављена у родном месту, већ су сахрањени у Грачаници, где су њихове породице тражиле безбедност која им је у Сливову била ускраћена.

„Данас, када обележавамо годишњицу њиховог страдања, не сећамо се само четворице невино убијених људи. Сећамо се свих Срба који су страдали зато што су желели да остану свој на своме, да сачувају своје домове, породице и српски идентитет на Косову и Метохији. Наша је дужност да њихова имена не препустимо забораву и да истрајемо у тражењу истине, без обзира на проток времена“, пише у саопштењу.

Чувајући успомену на браћу Симић, додаје се, чувамо и достојанство свих српских жртава на Косову и Метохији.

„Само народ који не заборавља своје страдалнике има снаге да брани истину о својој прошлости и гради сигурнију будућност за генерације које долазе“, додаје се.

Чланак Сећање на браћу Симић: Убијени на кућном прагу на КиМ се појављује прво на ИСКРА.

Цене нафте на светском тржишту нагло су пале после вести о договору Сједињених Америчких Држава и Ирана о прекиду рата, који је и довео до кризе с горивом. Саговорници РТ Балкан сматрају да ће се ове промене на светском тржишту одразити на цене горива и код нас, али напомињу да ће то највише зависити од потеза државе, која се током енергетског потреса са Блиског истока одрекла акцизе од 20 одсто, да цене на пумпама не би нагло скочиле.

Влада Србије је 15. јуна продужила Одлуку о привременом смањењу износа акциза на деривате нафте до 21. јуна , па је акциза за оловни бензин 61,24 динара по литру, за безоловни бензин 57,6 динара по литру, а за гасна уља 59,23 динара за литар.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да би Влада Србије можда већ сутра могла да донесе одлуку о корекцији акциза на гориво, као последицу смиривања ситуације на светском нафтном тржишту. Он је рекао да очекује да се сутра акциза врати на десет одсто, односно да умањење, којим је држава практично смањила притисак на цене на пумпама због наглог раста цена нафте на светском тржишту, више не буде 20 одсто. Вучић је додао да постоји могућност да та одлука буде потпуно укинута већ следеће недеље.

„Можда следеће недеље укинемо то што се држава одрицала дела акциза, што смо урадили да људима и држави олакшамо, а опет верујем да цена деривата неће расти. То би додатно допринело напретку и зато се радујемо томе“, рекао је Вучић.

Стручњак за енергетику и почасни председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић је рекао за РТ Балкан да не очекује веће осцилације када су у питању цене деривата.

„То би требало да се ‘сретне’, с једне стране повећавање акциза за 10 одсто, како је најављено, па онда после за још 10 посто, а истовремено ће доћи до пада берзанске цене сирове нафте. Ту ћемо отприлике бити на истом. Мада би, по логици ствари требало да се вратимо на почетни положај, као што је било пре него што је дошло до рата на Блиском истоку“, казао је Атанацковић.

Уредница „Енергије Балкана“ Јелица Путниковић је рекла да укидање акциза не може да траје дуго и неограничено, јер се из акциза пуни буџет.

„То је једна врста пореза и неопходно је да би се финансирало све оно што не доноси приходе, а то је и образовање, здравство, као и низ инфраструктурних пројеката. Држава функционише захваљујући порезу и акцизама“, изјавила је Путниковић за РТ Балкан.

Цене нафте пале су данас након што су председници САД и Ирана, Доналд Трамп и Масуд Пезешкијан потписали Меморандум о разумевању којим су окончали рат између две земље после 110 дана. Портал „Трејдинг економикс“ наводи да је цена сирове нафте сада 74,56 долара за барел, а цена Брент нафте 77,64 за барел.

Небојша Атанацковић је указао да се доста брзо берзанска цена за набавке које тек треба да уследе вратила и напоменуо да је она и у нормалним околностима, пре ескалације сукоба и затварања Ормуског мореуза, знала да варира до 80 долара, а да је сада већ испод тог износа.

„Инфраструктура у Персијском заливу је оштећена у нападима и сигурно неће бити могућности испоруке ни из Ирана ни из ових других арапских земаља у количинама као што је то било пре почетка сукоба. Међутим, према ономе како сада изгледа, како је од најава могућности потписивања споразума цена брзо дошла на ниво који је испод 80 долара, могло би се очекивати да ће врло брзо пасти на око 70 долара, колико је у принципу била на почетку сукоба“, казао је Атанацковић.

Аналитичарска компанија „Кплер“ је у свом извештају навела да је штета на нафтној инфраструктури ограничена и да би могло бити потребно само шест недеља да рафинерије наставе са нормалним радом, а очекује се да ће се иранска производња – иронично – најбрже опоравити. Напади на инфраструктуру и затварање Ормуског мореуза довели су до тога да се дневно производи око 12 милиона барела нафте мање. Али, „Кплер“ предвиђа да би се та бројка могла смањити на само 2,6 милиона барела дневно до краја августа ако се споразум одржи, а очекује се да ће снабдевање из Ирака и Кувајта достићи предратни ниво до децембра.

Саговорници РТ Балкан сматрају да ће и од епилога са Нафтном индустријом Србије зависити за колико ће пасти цена горива и указују да је лиценца за рад тој компанији продужена само до 1. јула.

Атанацковић је рекао да је и даље велики део у вези са преговорима под велом тајне и да ми практично немамо информације, а да НИС у тренуцима када не зна колико ће му још трајати лиценца и да ли ће бити продужена, не може да склапа најповољније уговоре о набавци нафте, нити неке дугорочне аранжмане. Ипак, сматра да сигурно неће бити несташица, ни неког драстичног скока цена.

„НИС је и у претходном периоду имао веће улазне цене него што би имао да је могао да уговара набавке на дужи период, односно да није под санкцијама. Ипак, не бисмо ми остали без снабдевања ни да договор пропадне, јер све док постоји неко ко жели да купи неку робу и неко ко жели да је прода, нема опасности да бисмо остали без снабдевања. То смо видели и када је рафинерија у једном тренутку престала да ради. Тржиште се снабдевало дериватима из увоза и није било већих проблема“, напоменуо је Атанацковић.

Јелица Путниковић је указала да ситуација са НИС-ом заправо није утицала на поскупљење горива на бензинским пумпама, колико је утицало то што се ратовало на Блиском истоку.

„Сведоци смо последњих дана да је, после најава о отварању Ормуског мореуза нафта појефтинила и цене сирове нафте су брзо почеле да падају. У  наредном периоду би требало и ми то да осетимо. Имали смо поскупљење које је било умањено, јер се држава одрекла дела акциза, а забранила је и извоз деривата да би остало довољно на домаћем тржишту. Надамо се да ће држава ипак мало сачекати да се устали ова нижа цена нафте и да се умири ситуација, пре потпуног враћања акциза“, казала је Путниковићева за РТ Балкан.

Литар бензина на пумпама у Србији је тренутно 194 динара, док је дизел 220 динара. А који ће потез повући држава, знаћемо већ сутра, када Министарство трговине објављује колике ће бити максималне дозвољене продајне цене деривата до следећег петка.

Чланак Мир на Блиском истоку коначно обара цене нафте: Да ли ће појефтињење стићи и на пумпе се појављује прво на ИСКРА.

© Министарство одбране Републике Србије

Уговори са француским компанијама Дасо авијејшн, Дасо системс и Талес, који су део реализације обавеза компаније Дасо авијејшн за успостављање индустријске сарадње са српском одбрамбеном индустријом у оквиру програма набавке вишенаменског борбеног авиона „рафал“, потписани су данас у Паризу на штанду предузећа Југоимпорт СДПР, саопштило је Министарство одбране Србије.

„Пројекти обухваћени овим уговорима, представљају наредни корак у дугогодишњој успешној сарадњи Министарства одбране и домаће индустрије са овим познатим француским произвођачима и представљају чврст основ за унапређење српске одбрамбене технолошке и индустријске базе“, навело је Министарство одбране.

Уговори су потписани са Војнотехничким институтом и фабриком „УТВА aвио-индустрија“ д.о.о. из Панчева.

„Реализација ових пројеката значајно ће допринети унапређењу развојних капацитета Војнотехничког института и развојних и производних способности српских фабрика кроз успостављање савременог интегрисаног система дизајна, развоја, симулације и производње новог наоружања и војне опреме применом најсавременијих софтверских алата, метода и позитивне праксе реномираних француских компанија. На овај начин успоставиће се синергијски приступ у интегрисаној реализацији развојних задатака у девет ентитета српског војно-индустријског комплекса, што ће значајно повећати квалитет и брзину извршења развојних задатака, што је кључни квалитет у данашњим условима рапидних промена у области примене одбрамбених технологија и брзом освајању производње нових средстава по принципима Индустрије 4.0“, наводи се у саопштењу.

Како се додаје, обезбеђени су услови да се на Војнотехничком институту успостави јединствена лабораторија за вештачку интелигенцију, која ће интегрисати активности умрежених домаћих ентитета ангажованих у овој области и омогућити убрзани развој сопствених алата и алгоритама за практичну примену вештачке интелигенције у домену најсофистициранијих савремених оружних роботских система, као и у домену система обраде података, командовања и контроле и другим доменима од значаја за систем одбране. Ова лабораторија ће бити у позицији да искористи огромне потенцијале националног дата центра и у њему задејствованих суперкомпјутера, додаје Министарство одбране.

„Кроз уговорени пројекат индустријске сарадње фабрике УТВА, реализоваће се трансфер технологије за израду сложених склопова за вишенаменски борбени авион Рафал, што ће у наредном периоду резултирати и укључивањем ове српске фабрике у списак добављача компаније Dassault Aviation“, истиче се у саопштењу.

У наредном периоду предстоји потписивање додатних уговора за реализацију пројекта индустријске сарадње са овом француском компанијом и њеним партнерима, до пуне реализације обавеза успостављања индустријске сарадње те компаније са српском одбрамбеном индустријом, који ће допринети даљем унапређењу капацитета српске одбрамбене индустрије и додатном јачању сарадње са Републиком Француском, напомињу у Министарству одбране.

Делегација Министарства одбране Републике Србије, коју предводи вршилац дужности помоћника министра за материјалне ресурсе Ненад Милорадовић, борави у посети Међународном сајму наоружања и војне опреме „Еurosatory 2026“ који се одржава у Паризу.

Чланак Набавка „рафала“: У Паризу потписани уговори између српске и француских одбрамбених компанија се појављује прво на ИСКРА.

Getty © stock photo/ Oleksii Liskonih

План хармонизације визног режима Србије са визним режимом земаља Европе уније остаје изван видокруга јавности јер је Министарство спољних послова Србије проценило да, у овом случају, „интерес за заштиту међународних односа претеже над интересом јавности да зна“.

Ово стоји у одговору Министарства спољних послова Србије редакцији РТ Балкан у којем смо питали за информације о томе да ли Србија разматра увођење виза држављанима Руске Федерације, а у складу са путем ка Европској унији.

Подсетимо, Србија се обавезала да у складу са европским интеграцијама, усклади и са визним режимом ЕУ, а Закључак о Плану хармонизације визног режима са ЕУ усвојен је на Влади Србије 14. новембра 2023. године. Нагађања да би у складу са тим, ускоро Србија могла да укине безвизни режим са Русијом, подгрејала је изјава председника Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону Драгана Станојевића.

Иако су званичници Србије саопштили да Србија неће уводити санкције Русији, барем засад, трагом те информације, редакција РТ Балкан затражила је, у складу са Законом о приступу информацијама од јавног значаја, од надлежних, документ Плана хармонизације визног режима Србије са визним режимом ЕУ, као и закључак о усвајању истог.

Министарство спољних послова Србије одбило је захтев за приступ информацијама од јавног значаја и образложило да је „чланом 9. став 1. тачка 3. прописано да орган власти може тражиоцу да ускрати приступ информацијама уколико би озбиљно угрозио међународне односе Србије“. Наводи се како План хармонизације визног режима представља „документ изражен у оквиру процеса испуњавања обавеза Србије које произилазе из приступних преговора са ЕУ, а нарочиту у оквиру Поглавља 24 – Правда, слобода и безбедност“.

„План хармонизације садржи анализе постојећег стања, временску динамику предузимања мера, приоритете усклађивања и да садржина документа представља део ширег процеса комуникације координације и усаглашавања активности између Републике Србије и институција Европске уније у поступку приступања.Откривање садржине документа могло би да ограничи способност Републике Србије да у будућности несметано размењује информације и води консултације са међународним партнерима о питањима која су од значаја за спровођење заједничких политика и испуњавање међународних обавеза„, наводи се у одговору Министарства спољних послова Србије.

Подсетимо, Министарство спољних послова Србије у марту 2025. је саопштило да се Србија усклађује са стандардима ЕУ и да у том контексту усаглашава свој визни режим са режимом ЕУ.

Како је тада речено у ресорном министарству, до краја 2026. биће спроведене све неопходне реформе како би се испунили услови за пуноправно чланство.

Том приликом, наведено је да је усклађивање визног режима Србије са визним режимом ЕУ у погледу Катара, Кувајта, Омана и Монголије реализовано на основу Закључка о усвајању Реформске агенде Републике Србије 2024 – 2027. у складу са Планом раста за Западни Балкан, који је утврдила Влада Србије у октобру 2024. године.

У Реформској агенди Републике Србије 2024. до 2027. под називом „Инструмент за реформу и раст за Западни Балкан“ наводи се да ће Србија наставити да усклађује своју визну политику са ЕУ, у складу са Уредбом ЕУ 2018/1806.

„ЕУ и њене државе чланице као кључни партнери и заинтересоване стране, као и грађани Републике Србије, ће наставити да имају безвизни режим за ЕУ, док Република Србија наставља да се креће ка хармонизацији визне политике са Унијом. Република Србија, међутим, сматра ЕУ кључним стратешким партнером и стога анализира све безбедносне последице које различит визни режим може имати за државе чланице ЕУ. Србија је 2022. и 2023. године предузела значајне кораке у усклађивању са визном политиком ЕУ поновним успостављањем обавезе поседовања визе за шест трећих земаља“, наводи се у Реформској агенди.

Истиче се и да је Србија у складу са чланом 3 Уредбе о инструменту за реформу и раст, као један од циљева Реформске агенде поставила кретање ка хармонизацији визне политике са Унијом.

Председник СрбијеАлександар Вучић недавно је изјавио да први пут чује да Србија размишља о увођењу виза руским држављанима. Он је оштро демантовао ову информацију, рекавши да нема ни говора о таквом сценарију, нити да се о томе размишљало.

Министар за европске интеграције Немања Старовић такође је демантовао спекулације о могућем увођењу виза држављанима Руске Федерације у складу са визним режимом ЕУ.

„То апсолутно није тачно. Није на нашем дневном реду“, рекао је Старовић.

Портпарол Министарства спољних послова Русије Марија Захарова је коментаришући те најаве, истакла да се „Србија налази под сталним притисцима да уђе у конфронтацију са Русијом, али би такав потез пре свега био штетан по саме српске интересе“. Она је подсетила да је председник Србије већ више пута поручио да такви планови не постоје.

Амбасадор Русије у Србије Александар Боцан-Харченко је тим поводом, рекао да се „питање укидања безвизног режима између Србије и Русије и раније покретало у складу са притиском ЕУ која од Србије захтева повлачење различитих потеза у циљу смањивања односа са Руском Федерацијом“

Коментаришући за РТ Балкан најаве у медијима о евентуалном укидању безвизног режима између наше две земље,Боцан-Харченко је раније рекао да све зависи од одлуке коју Србија донесе.

Чланак МСП Србије за РТ Балкан: Да ли Београд разматра увођење виза држављанима Русије? се појављује прво на ИСКРА.

Говорници су оценили да „Мартовски погром 2004. године – узроци, разарања, последице“, са око 1.500 страница у две књиге и готово педесет радова бројних стручњака, представља једно од најзначајнијих дела посвећених документовању узрока и дугорочних последица погрома над Србима и њиховом културном баштином на Косову.

Марко Марковић, један од суиздавача овог зборника испред Архива Косова и Метохије казао је, отварајући вече пред публиком, да је велика и очигледна потреба да се о Мартовском погрому говори и пише, али и да се он памти.

„Сада са поносом можемо рећи да о Мартовском погрому имамо око 1.500 писаних страна. Да је у питању један зборник – тематски, мултидисциплинарни, који потписују еминентни стручњаци из разних области. Имамо само у другој књизи 15 доктора наука, имамо чиме да се поносимо. Нажалост, Мартовски погром је оставио разорне последице које се осећају и данас. Оне се најбоље могу уочити кроз институционални притисак који сваког дана видимо и осећамо“, навео је он.

Арбутина: Мартовски погром део колективне историје Срба

Директор Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина је подсетио на речи филозофа Жарка Видовића који је за Србе својевремено рекао да су логорашка нација у 20. веку.

„У само једном веку, од 1912. па до 2004. године, са свих вишестолећних простора на којима смо живели и стварали нашу културу и цивилизацију, почетком 21. века са више од педесет одсто територија смо протерани. Говорим о Косову и Метохији, Јужној Србији, Црној Гори где је извршен идентитетски инжењеринг, о Сарајеву, Подрињу, Републици Српској Крајини, о Далмацији преко Лике, Кордуна, Баније, Славоније, па све до Западног Срема. Циклус страдања 20. века завршио се управо у тим трагичним данима када је нанет последњи видљив ударац српском народу, управо у Мартовском погрому“, навео је.

Арбутина је нагласио да је зборник „Мартовски погром 2004. године – узроци, разарања, последице“ изузетно битан за историјску науку.

„На својих 1.500 страница, за сада, исписао је ону историју која нам недостаје и која нам је недостајала. Јесу новине и емисије биле препуне различитих вести, тумачења и погледа на то шта се догодило током тих мартовских дана на Косову и Метохији, али сада први пут имамо одговор од људи који су стручни, који се баве тим темама“, рекао је он.

Историчар Арбутина је посебно похвалио део друге књиге овог зборника који се односи на књижевност после Мартовског погрома, а садржи радове Сене Михаиловић Милошевић, Маше Петровић, Марка Тошовића и Жарка Миленковића.

„Таква дела служе да пробуде, прво, емоцију код људи. Да знају да то није био никакав инцидент, већ да је то део наше колективне историје и да та историја погађа сваког Србина, где год да се он налазио. Да га подстакне да узме овакав зборник или овакву књигу, да га прочита. Да сазна, схвати и да, на крају крајева, дође на Косово и Метохију и да се упозна са својим извориштем одакле је потекао“, закључио је он.
Илић: Мартовски погром није само етнички мотивисан злочин

Према мишљењу научног сарадника Института за европске студије др Душана Илића, који је и један од рецензената овог зборника, у другој књизи нема слабих радова.

„Посебно би похвалио овај други том о коме вечерас говоримо, јер за разлику од првог тома у којем су заиста радови на високом нивоу, овај други том је боље структурисан. Подела у пет целина мислим да је дала додатан квалитет самом зборнику“, рекао је.

Уводна поглавља друге књиге написали су: патријарх српски Порфирије, митрополит Јоаникије и митрополит Теодосије, те професор Владан Виријевић. Због значаја комплетног издања, Илић апелује да се зборник што пре преведе на енглески језик.

„Овај зборник није намењен само нама и нашој академској заједници већ би морао бити намењен широј европској академској заједници, те је моја препорука барем да се САНУ, СПЦ, Београдски универзитет и други универзитети укључе у то да се овај зборник преведе на енглески, то је ванредно важно. Да се наш глас чује широм Европе“, казао је.

Он је додао, коментаришући врло похвално наводе из рада Оље Арсенијевић који се налази у другој књизи, да погром из 2004. није само етнички мотивисано насиље већ културно убиство које је произвело историјску дислокацију.

„То значи: дођете, протерате нас, срушите нам куће, сравните нам цркве са земљом, срушите нам надгробне споменике, посадите дрвореде, промените рељеф и на тај начин нам укинете памћење. То је историјска дислокација у обичном српском језику. То нисмо имали у нашем академском дискурсу, нажалост. Нисмо имали такав приступ код озбиљнијих радова на ту тему“, казао је он.
Челић: Сећање је синоним за заборав, а памћење за предање

Доцент на Правном факултету Приштинског универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици др Душан Челић је на почетку свог излагања појаснио порекло речи погром. Потом је, говорећи о последицама мартовског насиља 2004. године и цркви Светог Николе у Приштини, поново преживљавао страшне сцене њене паљевине уз речи које су му застајале у грлу.

„Наравно да о томе не могу да говорим без емоција. У тој цркви су крштени моји преци, ја сам примио свету тајну крштења. И мој син, Лазар… Заиста се човек пита како је неко, у људском облику, у пепео могао да сагори тај храм. Шта му је ту сметало?“, упитао је он.

Ћелић је појаснио да култура памћења и култура сећања нису синоними.

„Кад кажемо сећање, онда можемо и да се присетимо нечега. То је синоним за заборав. Сећамо се онога чега смо савременици, што смо доживели. А шта ћемо са оним што нисмо доживели, што се догодило пре нас? Овај народ памти и на усменим предањима је, добрим делом, опстао. Опстао је на Светосављу, на Светолазаревом косовском завету. То је памћење“, навео је.

Он је закључио наводима да имамо обавезу да памтимо и навео да је памћење део нашег појединачног и колективног идентитета, али и људско право прве генерације, баш као и право на живот.

„Не само да цитирамо радове, да цитирамо ту богату грађу у својим радовима, него да ово што је у овим књигама буде део наших уџбеника, да буде део наших музеја, наших меморијала. То је, онда, култура памћења и то је онда оно што зовемо предање“, казао је Челић.
Ракочевић: Онај коме се догодио погром нема право да нестане

Суиздавач зборника „Мартовски погром 2004. године – узроци, разарања, последице“, иницијатор његовог настанка и директор Дома културе „Грачаница“ Живојин Ракочевић је на почетку свог излагања навео да је Мартовски погром један од највећих мирнодопских злочина у Европи после Другог светског рата.

„Тоталитет сукоба је захватио цркве, манастире, фреске, збирке икона, људе, градове, села, библиотеке, домове здравља, урбане целине, болнице, живот… Све оно што је могло бити ударено у једном народу – ударено је 17. марта 2004. године. Тај погром је као огромни талас радијације после ког ништа на вама, у вама и око вас не остане нетакнуто. То и данас осећамо“, рекао је он.

Навео је да су ове књиге (зборник) научно лице погрома и додао да наука одговара на питање шта нам се то десило.

„Одговорити на то питање је једно од најважнијих личних и колективних питања које можемо имати“.

Он је потом истакао да је за сагледавање ствари неопходна дистанца и апострофирао рад професора антропологије на Универзитету Лимијер из Лиона (Француска) Дејана Димитријевића из друге књиге овог зборника.

„Он је, рецимо, уочио да смо ми изгубили статус грађанства. Да је нормализација после 17. марта била, заправо, нормализација људи који су неполитички, који су изван политике. Међународна заједница успоставља фрагментирани правни и политички поредак у којем поједине популације уживају ефикасну заштиту, док су друге, пре свега Срби, изложене хроничној рањивости“, рекао је.

Ракочевић је најавио трећи том овог зборника за исти период следеће године и побројао могуће теме које ће у њему бити обрађене.

„Један од кључних момената нашег опстанка је могућност да у свим перспективама, од науке до народног живота и медија себи објаснимо и објашњавамо шта нам се догодило. На крају, онај коме се догодио погром, нема право да нестане ни на овом, ни на оном свету“, закључио је Живојин Ракочевић.

Подсетимо, прва књига зборника „Мартовски погром 2004. године – узроци, разарања, последице“ појавила се средином марта прошле године.

Његово објављивање помогли су Министарство културе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију.

Чланак Промовисан други том зборника о Мартовском погрому: Научно лице једног од најтежих страдања на Косову се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић потписала је Уговор између акционара са МОЛ групом у вези са будућим управљањем Нафтном индустријом Србије.

Споразум, који је претходно усвојила Влада РС омогућиће да се, уколико МОЛ група успешно постане већински власник, настави развој НИС-а, снабдевање српског тржишта и рад рафинерије у Панчеву, саопштили су из Министарства рударства и енергетике.

Поред потписивања купопродајног уговора, за завршетак трансакције потребна су и додатна регулаторна одобрења. МОЛ група наставља преговоре са „Гаспромњефтом“ у вези са стицањем његовог удела од 56,15 одсто у НИС-у.

„Данашњим потписивањем Уговора између акционара дефинисано је уређење будућих односа између државе и мађарског МОЛ-а, ако они купе НИС од ‘Гаспромњефта’. Овај уговор ће ступити на снагу само ако се МОЛ и ‘Гаспромњефт’ договоре око купопродајног уговора и то одобри америчка Канцеларија за контролу стране имовине. Према овом уговору који је Влада Србије усвојила, купићемо додатних пет одсто акција у НИС-у, рафинерија ће минимум наредних десет година радити у капацитету у којем је радила четири године пре увођења америчких санкција. Споразум такође осигурава да неће доћи до поремећаја у пословању зависних друштава, укључујући Петрохемију. Наши представници у Одбору директора ће имати већи утицај на одлуке које се доносе. НИС је критична енергетска инфраструктура која утиче на наш БДП и држава је, као што смо месецима јавно комуницирали, успела да постигне договор са мађарским МОЛ-ом као потенцијалним купцем Нафтне индустрије Србије, којим ћемо заштитити наше тржиште и сигурност снабдевања, ако они постигну договор о продаји“, рекла је министарка Ђедовић Хандановић.

Уговор између акционара дефинише будуће управљање Нафтном индустријом Србије (НИС), структуром и процесима доношења одлука њених управљачких тела, као и њеним стратешким циљевима.

Споразум омогућава будућем већинском акционару да преузме одговорност за професионално управљање, стабилно пословање и инвестиције које стварају вредност у НИС-у. По успешном завршетку трансакције, МОЛ ће обезбедити снабдевање српског тржишта и рад рафинерије у Панчеву, уз даље јачање мрежних и логистичких веза енергетских постројења МОЛ групе.

„Као резултат конструктивних преговора са Владом Србије, постигли смо споразум о управљању компанијом НИС. По успешном завршетку трансакције, МОЛ ће, као већински акционар, моћи да управља НИС-ом ефикасно и на професионалним основама. Можемо започети заједнички рад са јасно дефинисаним одговорностима и процесима доношења одлука и ставити тачку на овај дуг период неизвесности. Радујем се сарадњи са Владом Србије у коју гледам са поверењем. Учинићемо све што можемо да НИС буде јачи и профитабилнији, као и да нас Србија види као поузданог партнера. Међутим, важно је нагласити да овај споразум још увек не означава крај процеса продаје. И даље је потребно постићи договор са продавцем, као и одобрење Сједињених Америчких Држава. Оптимиста сам јер би нам то омогућило да додатно ојачамо сигурност снабдевања за цео регион и остваримо виши ниво сарадње међу енергетским компанијама у Централној и Источној Европи“, рекао је Жолт Хернади, председник и генерални директор МОЛ групе.

Из ресорног министарства наводе да потписивање споразума представља важан корак, али да процес трансакције још није завршен.

Купопродајни уговор између МОЛ групе и „Гаспромњефта“ за стицање удела од 56,15% у НИС-у још увек се финализује. Кључни услов за закључење трансакције, између осталог, јесте одобрење Канцеларије за контролу стране имовине при Министарству финансија Сједињених Америчких Држава (ОФАК). Додаје се и да је МОЛ предузео неопходне кораке како би добио продужење лиценце за преговоре.

Ђедовић Хаднановић: Потписани уговор са МОЛ групом обезбедиће већи утицај државе у НИС-у

Министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић изјавила је да ће данас потписани Уговор између акционара са МОЛ групом, којим се дефинишу будући односи државе Србије и потенцијалног већинског власника НИС-а, обезбедити већи утицај државе у процесу доношења кључних одлука и додатне механизме заштите наших националних интереса, уколико МОЛ купи руски удео у НИС-у.

„Заштита енергетске сигурности Србије, стабилно снабдевање грађана и привреде, наставак рада рафинерије у Панчеву и очување пословања свих повезаних компанија, укључујући Петрохемију, осигурани су овим угвором, који це ступити на снагу ако МОЛ купи већински део НИС-а од Гаспромњефта“, написала је Ђедовић Хандановић на друштвеним мрежама.

Министарка истиче да је НИС једна од најважнијих енергетских компанија у земљи.

Чланак Потписан Уговор о управљању НИС-ом између Владе Србије и МОЛ-а се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Eren Beksac/Anadolu Agency

Амбуланта у Косовској Каменици која је функционисала у оквиру здравственог система Републике Србије, привремено је затворена у понедељак, преноси „Косово онлајн“.

Према речима мештана, двојица албанских инспектора у цивилу упала су у понедељак око 15 часова у амбуланту и наредила запосленима да напусте објекат.

У обавештењу које се сада налази на вратима објекта стоји Општина Каменица – привремена обустава делатности.

У тој здравственој установи речено нам је да је амбуланту затворила општинска инспекција „због наводних имовинских проблема са објектом“.

„Обавештени су међународни представници, а ми увелико радимо на проналажењу новог простора за амбуланту док се овај проблем не реши, како наши пацијенти не би трпели. Увелико је организовано да они којима је потребна примарна медицинска помоћ, буду збринути“, навели су у здравственој установи.

Чланак Још један удар на Србе: Приштина затворила амбуланту у Косовској Каменици се појављује прво на ИСКРА.

Албанско својатање Косовског боја само је последњи у низу примера отимања и ревизије српске историје. Упркос томе што су палили и рушили српске споменике, сада су изгледа схватили да им је потребан историјски доказ постојања и континуитета, па у мањку истог, одлучују да присвоје српско.

Тако је недавно Пећка патријаршија наводно „постала“ албанско културно наслеђе, а на удару су се нашли и Високи Дечани и Црква Богородице Љевишке, али исти рецепт отимања културног наслеђа примењују и у региону, па је тако Хрватска недавно присвојила српску крсну славу као своје културно нематеријално добро. И, док с једне стране упорно покушавају да се одрекну било каквих веза са Србима, са друге стране увелико раде на присвајању управо онога што припада Србима.

О томе зашто им се толико жури да преотму српску историју и шта значе ти напади на наше културно наслеђе у емисији „Данас на РТ“ говорили су историчар Лука Јовановић и војни и геополитички аналитичар Информационог центра БРИКС Драгољуб Боснић. Саговорници РТ Балкан су истакли да на простору КиМ нема доказа о историји Албанаца, јер нема ни њихових споменика, ни других историјских објеката.

Лука Јовановић је рекао да је питање Косовског боја, односно битке из 1389. године, централно питање и кључна тачка како српске средњовековне, тако и српске нововековне прошлости. Он је истакао да се пртив Османлија борила група српских земаља, а да у овом тренутку не можемо знати да ли су у бици учествовали и Албанци, како данас желе да прикажу.

„То је као говорити о крвним зрнцима. Имамо ограничен број извора који третира Средњи век и ти извори наравно подлежу критици, односно критичком научном методу у приступању изучавања прошлости. Ипак, први попис области Бранковића, то је област Косова и Метохије, из 1455. године нама заправо даје један миноран број Албанаца, иако нација у том тренутку не постоји, али ми на основу религије, нарочито имена, закључујемо који је заправо етнички састав тадашњег становништва, па видимо да има Срба, Грка, других народности, али да има тамо у околини Призрена, а на падинама Проклетија и албанског становништва, које се ‘преливало’ и које је заправо било интегрални део српске државе, нарочито државе Стефана Душана“, казао је Лука Јовановић.

Када је у питању покушај историјског инжењеринга на КиМ, он је напоменуо да је историја наративна наука о причама, али да сваку причу треба поткрепити и физичким доказима.

„За нас је то печат кнеза Стројимира, а Мирослављево јеванђеље је доказ српске писмености. Они су доказ да од тог периода имате државу, књижевност, уметност. Поставља се питање шта су највећи докази писмености и религиознсоти албанског народа. На простору КиМ их немате. Ја бих зато целу ову операцију назвао ‘брисање сећања’, јер оно што није могло да буде уништено 1998. и 1999. током мартовског погрома, сада се прибегло тој страни да се заправо својата“, објаснио је Лука Јовановић.

Он је указао да је једна генерација Албанаца одавно то схватила и да већ 10 до 15 година убеђују младе генерације о њиховим коренима на КиМ, а да њихови млади више ни немају дилему да ли је Пећка патријаршија српска или албанска, иако је, како је истакао, излишно говорити о Албанцима и о Православљу.

„Зато ми морамо познавати српску историју, како бисмо могли да је бранимо. И српско културно наслеђе“, поручио је историчар за РТ Балкан.

Иако је обележавање годишњице Косовске битке најављивала на сва звона, Општина Обилић, где је на власти Самоопредељење Аљбина Куртија, отказала је догађај на Газиместану.

Као разлог отказивања ове манифестације организатори су навели безбедносне ризике, алиДрагољуб Боснић каже да не види ризик на КиМ за било кога другог осим за Србе и остале неалбанце. Он је рекао да на Космету нема ниједног албанског споменика и да у периоду од петог до 15 века на овој територији нема ни говора о Албанцима и некаквој њиховој историји на Космету.

„Овај покушај прекрајања историје је још један начин да се Срби протерају са Космета. Та њихова прича је од раније, како су они Илири и ту су се први населили, а ми смо дошли касније, а  ово је само наставак. Као што су други крали српску историју, тако и су и Албанци решили да могу да ураде исто. И да, на тај начин, добију неки легитимитет. Мада, са научне стране мислим да је сасвим јасно да нема говора о томе. Политички јесте јако корисно за њих, али наша држава мора озбиљно да се позабави тиме, јер је то опасно прекрајање српске историје. Нема краја у Србији где не постоји некакав помен Косовског боја, у песмама, у народим причама. Ово је атак не само на Србе на Косову, него на Србе свуда„, казао је Боснић.

Лука Јовановић је рекао да је њему ова идеја испрва деловала јако смешно, али да та идеја уопште није нимало наивна.

„Прво треба рећи зашто су они изабрали 15. јун. Битка се јесте одиграла тог датума, али по старом Јулијанском календару. У овом који ми користимо, то је 28. јун. Као повод за то била је комеморација, односно сећање на лик и дело, они су рекли Милоша Николе Кобилија из Дренице. Из њихових медија смо схватили одале они црпе тај наратив, да је он албански витез. Они користе касније турске изворе, да је он јунак који је смогао последње атоме снаге и на крају битке убио турског султана који је прегледао и обилазио поље након битке. Зову га Милош Кобила“, навео је Јовановић.

Када је у питању Милош Кобилић, историчар је објаснио да у том периоду нису постојала класична презимена и да се он због тога некада наводи као Кобила или као Кобилић, али и као Копилић.

Драгољуб Боснић је упозорио да је својатање српских манастира само први корак у покушају да их и УНЕСКО призна као албанску културну баштину.

„Ако они кажу да су то њихови манастири, утврђења, онда могу и то да ураде. Једини који угрожавају манастире на КиМ су албански екстремисти. Они угрожавају историјске објекте. Срби могу да кажу да су ту одувек, а Албанци немају споменик старији од сто година на територији Косова и Метохије„, рекао је Боснић и додао да они желе на тај начин да полажу право на ту територију иако историјске чињенице сведоче да га немају.

Чланак Отимање наслеђа на КиМ: Морамо познавати српску историју да бисмо могли да је бранимо се појављује прво на ИСКРА.

© Епархија рашко-призренска

На данашњи дан, 15. јуна 1999. године у Призрену, само неколико дана након уласка западних ‘мировних снага’ на Косово и Метохију, монахa Епархије рашко-призренске оцa Харитонa (Лукићa) отели су, а потом и убили албански терористи.

Отац Харитон Лукић био је монах у манастиру Светих Архангела код Призрена. Рођен је 21. новембра 1960. године у централној Србији, а замонашио се на Косову и Метохији 1995. године.

Њега су 15. јуна на улици у Призрену киднаповала наоружана лица у униформама и са обележјима терористичке ОВК.

У тренутку отмице, немачки контингент КФОР-а већ је био у приградским деловима Призрена, али уместо да осигура безбедност становништва, пратили су их наоружани припадници „ОВК“, које су у првим данима убили и отели више од десеторо Срба.

Тело оца Харитона пронађено је у близини Призрена тек 8. августа 2000. године. Било је обезглављено и унакажено. Глава оца Харитона никада није пронађена.

Чланак Отац Харитон – 27 година од отмице на улицама Призрена и убиства се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Александар Милачић

Даница Маринковић, истражни судија која је јануара 1999. године водила истрагу о Рачку, рекла је да власти у Приштини стварају нову судску праксу и да проналазе сведоке који ће лажно да сведоче, након што су петорица Срба јуче ухапшена због сумње да су наводно учествовали у акцији у Рачку 15. јануара 1999. године.

„Не могу да верујем. Какав безобразлук, такво понашање је за сваку осуду. После 26 година хапсити људе за Рачак, а Рачак је чист. Сви знамо истину о Рачку“, рекла је Маринковић за РТС, додајући да је реч о антитерористичкој акцији српске полиције и да је нејасно шта се ухапшенима конкретно ставља на терет.

Навела је да су припадници српских безбедносних снага тог дана поступали по наређењу и у оквиру антитерористичке акције.

„Ако су то људи који су тада радили свој посао, имали наређење и задатак да га изврше, сви знамо да је то била антитерористичка акција српске полиције. Зашто их сада хапсе и шта ће да им ставе на терет“, упитала је Маринковић.

Према њеним речима, у Приштини се годинама покушава наметање новог тумачења догађаја у Рачку кроз, како каже, „нову судску праксу“.

„Они сада измишљају и стварају нову судску праксу, лажно подносе кривичне пријаве, проналазе сведоке који ће лажно да сведоче и на основу једног или два таква сведока доносе осуђујуће пресуде. То нема нигде у свету“, истакла је Маринковић.

Сматра да је разлог поновног актуелизовања овог случаја то што, како каже, „не могу да прихвате истину о Рачку“.

„Ми смо радили свој посао професионално, прикупили доказе и нико није осуђен у Хагу за Рачак. Они то не могу да прихвате, а немају ниједан доказ за своју верзију догађаја да је тамо био масакр над недужним цивилима“, нагласила је Маринковић.

Подсећа и да су, како каже, чак и поједини албански сведоци пред Хашким трибуналом говорили да је Рачак био упориште ОВК и да су у сукобу учествовали наоружани припадници те организације.

Истовремено, адвокат и бивши војни тужилац Драган Пашић сматра да поступци који се воде немају упориште ни у међународном ни у домаћем праву.

„То што су они носили оружје и што су били припадници Посебних јединица полиције у оквиру је легалности и легитимитета. Не може се водити истрага на основу новинских архива и медијских натписа“, истакао је Пашић.

Према његовим речима, услед недостатка материјалних доказа, косовско тужилаштво прибегава поступцима који имају пре свега политички циљ.

„Очигледно да се косовско тужилаштво одлучило за нешто што представља политички, а не правни циљ“, навео је Пашић.

Осврћући се на најављено суђење у одсуству за 21 особу у предмету „Рачак 1“, Пашић истиче да је спорна и сама процедура.

„Спорно је све. Спорна су суђења у одсуству, спорна је истрага. Све се заснива на антиправу. Није обезбеђено право на правично суђење лицима којима се суди у одсуству. Очигледно се, услед недостатка доказа, пре свега материјалних доказа, прибегава оваквом начину решавања конфликата. Не може се на овакав начин вршити ревизија историје, а то је, по свему судећи, политички мотивисан циљ“, нагласио је Пашић.

Петорици мушкараца приведених јуче у Штрпцу и Гњилану суд у Приштини одредио је једномесечни притвор.

Чланак Судија која је водила истрагу о Рачку: Приштина покушава да наметне ново тумачење догађаја се појављује прво на ИСКРА.

© MINISTARSTVO ODBRANE/ MILOŠ SAVIĆ

Сергеј Наришкин, директор Спољне обавештајне службе Русије (СВР), изјавио је у интервјуу за ТАСС да није задовољан учешћем Србије у вежбама НАТО-а.

„Рекао бих овако: нисам срећан због тога“, рекао је Наришкин, одговарајући на питање да оцени прво учешће Србије у вежбама НАТО-а.

Подсетимо, у мају су Србија и НАТО спровели своју прву заједничку тактичку показну вежбу, у којој је учествовало око 600 војника.

Србија је иначе у фебруару 2022. године увела мораторијум на све војне вежбе са иностранством.

Међутим, тај мораторијум важи само за Русију и не односи се на Алијансу, са којом су већ следеће године организоване вежбе.

До 2022. године, припадници Оружаних снага Русије редовно су долазили у Србију.

Подсетимо, Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Русије раније је упозорила да НАТО жели да Балкан стави под своју контролу и регион посматра као упориште које треба да се потчини.

„Потребно им је да потчине Србију, због чега методично појачавају напоре како би је што пре увукли у своју орбиту“, рекла је раније званичница руског МСП-а.

Чланак Наришкин: Не радује ме што је Србија први пут у историји учествовала у вежбама НАТО-а се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Принтскрин/Јутуб

Овде је данас главно питање – ко је следећи. Атмосфера је таква да људи страхују за своју и безбедност својих породица. Многи се свакако плаше да пређу административне прелазе, не знају шта их чека на Косову и Метохији. Очигледно је да је цела акција планска, да заправо немају валидне оптужнице против било кога, али то у суштини и није циљ.

Овако за Спутњик о тренутној ситуцацији на Косову и Метохији, после данашњег хапшења петорице Срба, каже Лука Јовановић , историчар, асистент на Филозофском факултету у Косовској Митровици:

„Циљ косовских институција је заправо да се међу Србима створи управо оваква атмосфера, да нико није сигуран. Да је довољна оптужница против вас – то што сте Србин и што живите на Косову и Метохији“.

Пет особа ухапшено је данас на Косову и Метохији у акцији у такозваном случају „ Рачак 2 “, у оквиру истраге за ратне злочине. О томе је известило Специјално тужилаштво такозваног Косова и навело да су претреси извршени на више локација, у Штрпцу, Готовуши и Беревцу.

Хапшења Срба – акција застрашивања

Хапшења су уследила само два дана након што је Основни суд у Приштини , Специјално одељење, за 20. јул заказао почетно рочиште у поступку, који се води у одсуству, против 19 бивших припадника војске, полиције и државне безбедности Србије, оптужених за ратни злочин против цивилног становништва у вези са догађајима у Рачку јануара 1999. године.

Специјално тужилаштво је саопштило да су ухапшени Н.П. рођен 5. септембра 1968. године, С.Ј. рођен у селу Готовуша код Штрпца, Б.П. рођен у селу Севце ухапшен је на граничном прелазу Мердаре. Четврти осумњичени С.М. је рођен 17. априла 1968. у селу Вича код Штрпца, сви су пензионисани припадници МУП-а Србије. Ухапшени С.С. рођен код Гњилана, сада радник Поште Србије, је био ангажован у јединицама српске полиције „у току извршења кривичог дела“.

Канцеларија за Косово и Метохију саопштила је да је на делу систематско политичко и институционално насиље Приштине на челу са Куртијем.

Јовановић за Спутњик каже да је реч о људима који су цео свој животни век провели на Косову и Метохији, где су и рођени, али и преживели најгоре дане за српски народ:

„Наравно, целу ову акцију хапшења не треба посматрати из контекста како би то требало да буде спровођење правде или довођење истине на видело, већ из политичке перспективе, односно онога што се дешава на простору Косова и Метохије у последњих пет година, од доласка Аљубина Куртија на власт. То је једна систематска акција застрашивања и притиска , како северно, тако и јужно од реке Ибар. Овим се Србима шаље порука психолошке природе, да за њих нема места на Косову и Метохији, иако су цели свој живот провели мирно, у суживоту са Албанцима“.

Курти спроводи стари план

Јовановић подсећа да смо управо на досадашњим суђењима могли да видимо да су и поједини сведоци, Албанци , позитивно говорли о ухапшеним Србима , поводом оптужби које су такође биле неосноване. Али оне, понавља, нису ни циљ:

„Администрација Аљбина Куртија и полиција, сви који „траже правду“ заправо желе да пошаљу поруку српском народу , да није сигуран на Косову и Метохији, да за нас овде нема места. Овом акцијом заправо нам показују да активно раде на свом старом плану да Србе сведу на ниво статистичке грешке“, истиче Јовановић.

Све је психолошка игра

Он додаје да су у испуњењу овог плана на делу две врсте акција, једна су насумични насртаји на Србе, такозвани “ инциденти „, а друга врста насиља одвија се систематски, преко институција, што је случај данас.

„Све је део психолошке игре која се спроводи према српском народу, циљ је њихово физичко уклањење , из свих села, из последњих енклава на југу, али и да се што више прореди број Срба на северу, где су компактнији. А ту је и она друга акција које се паралело спроводи, акција коју бих називао „национална меморија“ односно брисање из сећања. Инситиуције самоуправе у Приштини се труде да поред физичког уклањања Срба уклоне и сећање на њихово постојање , на живот у многим местима, присвајајући културо наслеђе и историјске догађаје. У комбинацији, сви ови догађаји воде до тихог егзодуса“.

Држи нас инат

Јовановић додаје да Срби , без обзира на све притиске, па и на хапшења, не одустају . Знају да нема правог повода за хапшења, знају да су на своме, а то знају и Албанци који су њихове комшије и који такође ризикују сведочећи у њихову корист, зато што су их Срби задужили, управо у догађајима који се поново ваде из фијока.

„Срби на Косову и Метохији су истрајан народ, народ који је научио и да пати и да се бори, али су и народ који воли да истера своје до краја, тако да, инат је оно што нас држи“, поручује Јовановић.

Чланак Ко је следећи? У току је планска акција – завршни удар на Србе који су већ некако преживели најгоре се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Млади јунаци са Кошара, који су војни рок служили са само 18, 19 и 20 година, заслужују највеће признање због показане изузетне храбрости, рекао је данас пензионисани пуковник Војске Југославије и ратни командант 53. Граничног батаљона Приштинског корпуса током битке на Кошарама Душко Шљиванчанин и додао да су војници морали да одрасту преко ноћи.

„Наређење које сам ја тада издавао тим војницима, ја се сада плашим како сам то имао храбрости да им издам таква наређења. Ако неко заслужује највеће признање, то су војници на служењу војног рока, та генерација. То су људи који су одрасли преко ноћи. Они су били дечаци са свим својим манама, врлинама, а онда почиње рат и ви њих не препознајете“, рекао је Шљиванчанин за Танјуг.

Он је додао да је снага војника проистицала из свести о томе шта бране, поверења у војно руководство и јединства припадника различитих националности који су учествовали у одбрани земље.

„Знали смо шта бранимо и имали смо апсолутно поверење у своје претпостављене. У томе је била наша снага“, рекао је он.

Шљиванчанин је оценио да је Србија агресију дочекала у изузетно тешким условима.

„Ми смо дочекали агресију у изузетно неповољним условима. Имате оружану побуну на делу територије. Напада вас 19 чланица најмоћнијег војног савеза. Немате ни једног савезника“, додао је он.

На данашњи дан пре 27 година, 14. јуна 1999. године завршена је битка на Кошарама, на југословенско-албанској граници, која је једна од најтежих битака у новијој историји српске војске.

Битка на Кошарама вођена је између Војске Југославије, са једне, и терористичке тзв. ОВК, потпомогнуте војском Албаније и авијацијом НАТО-а, са друге стране, а трајала је 67 дана и однела животе 108 припадника Војске Југославије.

Битка на Кошарама постала је симбол херојства и пожртвовања Војске Југославије која је бранила државну територију у борби са вишеструко надмоћнијим непријатељем.

Чланак Шљиванчанин: Млади војници са Кошара показали изутетну храброст, одрасли су преко ноћи се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anadolu / Contributor

На више места у општини Штрпце рано јутрос изведена је акција специјалне јединице тзв. косовске полиције, а како су јавили медији, велики број припадника полиције био је у Штрпцу, Готовуши и Беревцу.

Специјално тужилаштво тзв. Косова саопштило је да је у оквиру истраге наводних ратних злочина ухапшено пет особа.

„Полицијска операција, у оквиру истраге коју Специјално тужилаштво Републике Косово спроводи у предмету познатом као ‘Рачак 2’, заједно са Косовском полицијом, резултирала је хапшењем пет особа“, наводи се у саопштењу Тужилаштва.

Како се додаје, претреси су објављени на више локација. Најављено је и да ће у 13 сати Специјално тужилаштво и тзв. косовска полиција одржати конференцију за медије на којој ће саопштити додатне информације у вези са овом операцијом.

Тзв. косовска полиција Аљбина Куртија јутрошњим хапшењем више Срба са простора Косова и Метохије по оптужбама за наводне ратне злочине наставља политику терора и одмазде над српским народом, саопштила је Канцеларија за Косово и Метохију.

„Његове полицијске фаланге упале су рано јутрос, око пет часова у куће поштених српских домаћина, и пред њиховим породицама, уз примену силе, привеле више Срба“, истиче се у саопштењу Канцеларије.

Како је наведено, у селу Понеш, у општини Гњилане приведен је Станко С. радник Поште Србије, који је ту дужност обављао и током сукоба, док је полицијска акција спроведена и у селима Беревце, Готовуша, Севце, Печиноће и Вича у општини Штрпце, где су такође приведени Срби.

Наглашава се да је реч о људима који годинама живе на простору Косова и Метохије и нису напуштали свој кућни праг, јер нису имали од чега да се крију нити да беже.

„Овде је на делу систематско политичко и институционално насиље Приштине на челу са Куртијем којем је једини циљ протерати и похапсити Србе, а као параван за своју шовинистичку и антисрпску политику користи оптужбе за наводни ратни злочин“, указује се у саопштењу Канцеларије.

Истиче се да тзв. косовска полиција и тзв. тужилаштво су ништа друго до бич у рукама Аљбина Куртија, који се и овим институционалним насиљем посебно свети Србима након одржаних избора и јасно израженог јединства и слоге у српском народу, које Курти не може да сломи.

Раније је приштински портал „Коха“ известио да је тзв. дирекција за истраживање ратних злочина, у сарадњи са специјалним тужилаштвом у Приштини, спровела акцију на неколико локација. Према изворима тог портала, акција је повезана са истрагама против више особа осумњичених за наводне ратне злочине против цивилног становништва.

Портал „Коссев“ подсећа да данашња хапшења долазе само два дана након што је Основни суд у Приштини, Специјално одељење, заказао 20. јула 2026. године почетно рочиште у поступку који се води у одсуству против 19 бивших припадника војске, полиције и државне безбедности Србије, оптужених за наводни ратни злочин против цивилног становништва у вези са догађајима у Рачку јануара 1999. године.

Чланак Нови терор над Србима: „Рачак 2“ и хапшење петоро људи у Штрпцу и Гњилану се појављује прво на ИСКРА.

© ATA Images

Иза албанске манифестације на Газиместану најављене за 15. јун крије се још један покушај присвајања српске историје и намера да се провоцирају Срби, поручио је професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.

Коментаришући најаву општине Обилић, коју воде кадрови из Самоопредељења Аљбина Куртија, да ће 15. јуна организовати „комеморацију на Газиместану“, што је датум који се по Јулијанском календару поклапа са Видовданом и Косовском битком из 1389. године, Ковић је рекао да нема сумње да је реч о лошој и циљаној намери.

Нагласио је да су Косово Поље и Газиместан света места српског предања, српске културе и српске историје и да Приштина покушајем присвајања Косовске битке провоцира Србе на Косову и Метохији, којима угрожава физичку и духовну егзистенцију стварањем неподношљивих услова за живот с циљем протеривања.

„Ту се одиграла велика битка између српских и османских армија. Историјски извори не помињу било какво учешће Албанаца у тој бици, иако се у делу лаке литературе и публицистике албанског порекла на томе инсистира“, указао је Ковић.

Шта више, додаје, историјски извори уопште не сведоче о Албанцима на простору Косова и Метохије у средњем веку.

„Помињу се, рецимо, у Тузима, али их на Косову и Метохији нема све до турских освајања“, истиче Ковић.

Он сматра да је излишно тражити разумне мотиве и рационално објашњење за потезе Приштине, у чијем понашању нема рационалног утемељења.

„Једино објашњење за ово што спремају на Газиместану може да буде провокација и свесна намера да се конфликти наставе до судњег дана, уместо да се пређе на разговор и разумно отклањање проблема“, напоменуо је Ковић.

Указујући да се Албанци воде логиком – што горе Србима, то боље за њих, Ковић је рекао да таква политика води само бескрајном настављању конфликата.

Очигледно је, додао је, да то неко у Приштини хоће, упркос томе што, с друге стране, постоји потреба да се на нормалан начин разговара да се услови живота учине подношљивим или чак добрим са обе стране.

„У Приштини се тако не размишља и имамо врло слично ирационално понашање оном које долази из политичког Сарајева према Републици Српској“, закључио је Ковић.

Чланак Ковић о отимању Косовског боја: Историјски извори не сведоче о Албанцима на КиМ у средњем веку се појављује прво на ИСКРА.

ФОТО: КоССев/Студенти, Видовдан

„Све се види на Видовдан“, поручили су Студенти у блокади у објави на свом званичном Инстаграм налогу, најављујући ново окупљање заказано за 28. јун у Краљеву.

Уз репродукцију чувене слике „Косовка девојка“ Уроша Предића, студенти су објавили и кратку поруку: „Краљево те зове, 28. јун 2026. године“.

За сада нису саопштени детаљи програма нити сатница окупљања.

Студентски покрет, настао након трагедије на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године, прерастао је током 2025. и 2026. у најмасовнији протестни талас у Србији последњих деценија. Врхунац окупљања уследио је 15. марта 2025. године у Београду, када су на позив студената у блокади стотине хиљада грађана из целе земље учествовале у протесту који је оцењен као једно од највећих јавних окупљања у новијој историји Србије.

Студенти су 5. маја 2025. године први пут званично затражили расписивање ванредних парламентарних избора, уз оцену да институције нису одговориле на захтеве због којих су протести и започети. Пред протест „Видимо се на Видовдан“, одржан 28. јуна исте године у Београду, властима су поставили рок да до Видовдана распишу изборе. Пошто захтев није испуњен, на скупу су га поновили, а након завршетка протеста уследили су инциденти и сукоби са полицијом у центру града.

Захтев за расписивање ванредних избора остао је једно од централних политичких питања студентског покрета и током наредних месеци. У међувремену су студенти најавили да ће на евентуалним изборима подржати листу коју сами предложе, уз образложење да постојеће институције нису одговориле на њихове захтеве.

Најава новог видовданског окупљања у Краљеву долази и након што је председник Србије Александар Вучић најавио да ће Видовдан бити обележен скуповима „Покрета за народ и државу“.

Истовремено, у јавности су претходних дана најављене и изложбе слике „Косовка девојка“ Уроша Предића поводом Видовдана. Дело ће 25. и 26. јуна бити изложено у Народном музеју у Лесковцу, док је за сам Видовдан планирана поставка у Конаку кнегиње Љубице у Београду.

Чланак Све се види на Видовдан“: Студенти у блокади најавили скуп у Краљеву 28. јуна се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

На данашњи дан пре 27 година, 14. јуна 1999. године, завршена је Битка на Кошарама, на југословенско-албанској граници, која је једна од најтежих битака у новијој историји српске војске.

Битка на Кошарама вођена је између Војске Југославије, са једне, и терористичке такозване ОВК, потпомогнуте војском Албаније и авијацијом НАТО-а, са друге стране, а трајала је 67 дана и однела животе 108 припадника Војске Југославије.

Битка на Кошарама постала је симбол херојства и пожртвовања Војске Југославије која је бранила државну територију у борби са вишеструко надмоћнијим непријатељем.

Почетак битке

Битка је почела 9. априла 1999. године јаким нападом са територије Албаније.

Око 1.500 припадника такозване ОВК напало је реон карауле Кошаре, уз директну логистичку, артиљеријску и обавештајну подршку НАТО-а и војске Албаније, а границу је на том делу бранило нешто више од сто припадника Војске Југославије.

Циљ напада је био да пробијањем границе буде отворен простор за продор у Метохију и дубље, односно за копнену инвазију трупа НАТО-а и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и у Призрену, али су припадници Војске Југославије храбрим отпором успели то да спрече.

Паралелно са нападима са територије Албаније, српске положаје је нападала НАТО авијација.

У поподневним сатима 10. априла граничари Војске Југославије, опкољени са три стране, одлучили су да напусте караулу Кошаре, а затим су се утврдили на линији која је због конфигурације била погоднија за одбрану.

ОВК је заузела караулу Кошаре, али није успела дубље да продре у Метохију, што је био основни циљ напада.

Средином месеца припадници Војске Југославије овладали су врхом Мрчај, а линија борбених дејстава на потезу код Кошаре није се потом битно мењала до краја ратних дејстава али су све време трајале борбе мањег или већег интензитета.

Завршетак битке

Битка је завршена 14. јуна 1999. године, када се, после Кумановског споразума, Војска Југославије повукла са Косова и Метохије.

У борбама на Кошарама учествовало је око 800 припадника Војске Југославије, а током 67 дана борби погинуло је 108 припадника Војске Југославије, међу којима 50 редовних војника, од којих су неки тек били стигли на служење војног рока, затим 13 резервиста, 24 добровољца, 18 официра и подофицира, као и двојица добровољаца из Русије, односно Украјине.

Рањено је 256 припадника Војске Југославије.

Годишњица Битке на Кошарама данас ће бити обележена полагањем венаца и свечаном академијом.

Чланак Пре 27 година завршена Битка на Кошарама, једна од најтежих и најславнијих у историји српске војске се појављује прво на ИСКРА.

8. августа 1937. године почела су масовна погубљења на стрелишту Бутово. На 75. годишњицу овог трагичног догађаја, нудимо вам интервју са игуманом Дамаскином (Орловским), историчарем и хагиографом, секретаром Синодалне комисије за канонизацију светих и аутором вишетомне публикације „Мученици, исповедници и аскети побожности Руске православне цркве двадесетог века“.

ПОСЕБНА ГОДИНА

– Оче Дамаскине, било је много страшних година, свака са својим јединственим ужасима, током година репресије. Али 1937. је била посебна година. Да ли је то био број и суровост репресија? Или је то било нешто сасвим друго?

– Да, 1937. је била посебна година. Пре свега, наравно, по броју и обиму репресија. Ако је од 1921. до 1940. године 3.080.574 људи осуђено за такозване „контрареволуционарне злочине“, онда је само 1937. године 790.665 људи ухапшено по озлоглашеном Члану 58. И, наравно, та година је била посебно брутална у погледу репресија. Огроман број људи ухапшених одједном и скраћени периоди истраге праћени су у многим случајевима мучним затворским условима, који су се сводили на разне врсте мучења, са батинањем током истраге и разним претњама. Наравно, не можемо тврдити да је тортура примењена против свих ових стотина хиљада људи. У многим случајевима, истражитељи су се ограничавали на исказе сведока који су инкриминисали појединца, а истражитељ је увек могао да напише да оптужени није признао кривицу, већ да је инкриминисан исказом сведока. За поједностављена „суђења“, користећи тројке унутар одељења НКВД-а, које су преиспитивале случајеве по списку, овај поступак је био сасвим довољан. То су биле објективне спољашње карактеристике 1937. године – бруталност власти према сопственом народу – велики број хапшења, истрага која је кршила све законске норме и крајње „поједностављено“ суђење. Али за појединца, заиста застрашујући аспект био је то што готово нико од ухапшених није ни замишљао да је тако нешто могуће. Током година совјетске власти, пошто су већ били једном или двапут ухапшени, људи су се навикли на идеју да је то стил управљања земљом новог режима – хапшење, изрицање казне, пуштање на слободу после одређеног периода, кратак период слободе, још хапшења, изрицање казне и тако даље, без краја. Људи нису могли да замисле да ће доћи годишњица бољшевичке револуције, обележена масовним погубљењима, са свим ухапшенима подељеним у две категорије: 1. – они који ће бити стрељани; 2. – они који ће бити осуђени на десет година затвора, а ако преживе, онда поново прогнани после десет година, о чему жртве, наравно, нису имале појма. Шта је ово значило за човека, а посебно за хришћанина, за кога је појам смрти нераскидиво повезан са појмом покајања? Особа ухапшена 1937. године морала се припремити не за живот, нити за то како ће живети у затвору након казне, већ за смрт. Најстрашније је бити осуђен на насилну смрт, а да то ни не знаш. То је понекад доводило до кукавичлука и неких договора са истражитељима: људи су очекивали да ће живети, али су ускоро били осуђени на смрт. Шта је човек морао да доживи када је за то сазнао пола сата пре смрти, и више се ништа није могло учинити?! За хришћанина је ово лекција: на земљи се човек мора припремити не за живот, већ за смрт. Већина ухапшених те године осуђена је на смрт одмах по хапшењу, а остало им је само време да се припреме за смрт – понекад само недељу дана од дана хапшења, понекад месец или два. Али они то нису знали. Страшно је што им је време за покајање било одузимано. Истовремено, мора се рећи да је ова година, која је скоро окончала физичко постојање Цркве у Русији, умножила број њених светитеља.

ПОПИС КАО УВОД У СТРЕЉАЊА

– У предговору трећег тому вашег дела од седам томова, пишете да су репресије из 1937. повезане са резултатима пописа становништва СССР-а спроведеног почетком 1937. Молим вас, реците нам, читаоцима, о резултатима овог пописа и како се они односе на репресије.

– Већ 1935. године, Стаљин и секретари Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), А.А. Андрејев и Н.И. Јежов, који ће организовати репресије 1937. године, сазнали су да антирелигиозна политика која се спроводи у земљи има мало успеха. На пример, у Ивановској области било је 2.500 свештеника на 2.000 молитвених објеката, док је у Горкој области било до 1.500 молитвених објеката и више од 1.500 свештеника. А широм земље, према владиним прорачунима, било је не мање од 25.000 молитвених објеката (1914. године било је до 50.000 цркава). Почетком 1937. године, на Стаљинову иницијативу, спроведен је свесавезни попис становништва, у који је сам Стаљин укључио питање о чланству у друштвеним групама, а посебно, такозваним „свештенству“, као и питање о вероисповести. Од 98,4 милиона људи старијих од 16 година који су одговорили на ово питање, 55,3 милиона се изјаснило као верници, неверника – 42,2 милиона, а оних који нису одговорили на ово питање – 0,9 милиона. Од верника, огромна већина – 41,6 милиона – изјаснила се као православни. Попис становништва је сведочио о неуспеху плана уништења религије кроз антирелигијску пропаганду и „меко насиље“ – логоре и прогонство. Нови план обрачуна је почео да се спроводи кроз терор 1937. године.

ДРУГ „ЧЕЛИЧНИ“ И ПРОГОНИ ЦРКВЕ

– У нашем разговору не можемо а да се не дотакнемо личности Ј.В. Стаљина. Молим вас, реците нам, оче Дамаскин, какви докази постоје о његовој личној иницијативи у уништавању Цркве у нашој земљи током 1930-их?

Чак и под Лењином, 1922. године, када је Московски револуционарни трибунал осудио свештенике који су били потпуно невини за било какав злочин против совјетског режима на готово смртну казну, а њихову судбину је одлучивао Политбиро, управо је Стаљин, шаљући допис свим члановима Политбироа, написао: „Лично гласам против поништавања одлуке суда“, тј. за смртну казну. И у свим случајевима где је Политбиро одлучивао о судбини свештенства, Стаљин се увек залагао за стрељање.

20. маја 1937. године, Стаљин је, преко Маљенкова, наредио расправу о предлогу за укидање црквених „двадесетица“ ( двадесет грађана чија иницијатива је омогућавала постојање црквене општине, нап.прир.) и управних тела црквених парохија, што се могло учинити само ако би парохије престале да постоје. Као одговор на овај предлог, 26. маја, шеф НКВД-а Н.И. Јежов је предложио потпуно укидање тада постојећег законодавства о религиозном култу и стварање комисије при Централном комитету Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) за израду новог закона. А Стаљин, практичан човек који није волео прекомерну папирологију, 3. јула 1937. године, послао је Јежову и свим секретарима регионалних и територијалних комитета и Централног комитета националних комунистичких партија једноставан и кратак налог: у року од пет дана доставити „Централном комитету састав тројки, као и број оних који подлежу стрељању, као и број оних који подлежу прогону“. Дана 30. јула усвојена је оперативна наредба НКВД-а бр. 00447, којом је постављен „задатак немилосрдног гњечења целе банде антисовјетских елемената“. Међу њима су били, по терминологији тадашњих власти, „црквењаци“. Тако је, са Стаљиновим потписом, почео терор 1937. године. До краја терора, од 25.000 цркава остало их је само 1.277, и није познато да ли су се у њима одржавале службе. Губици из 1937. године за Цркву и народ у целини показали су се непоправљивим, и није познато да ли ће се штета коју је Стаљин нанео Цркви икада поправити.

1943. ГОДИНА

– Да ли је Стаљинова промена политике према Цркви која се догодила 1943. године била само тактички потез?

Што се тиче промене политике према Цркви после 1943. године, ова промена је тежила једном циљу: коришћењу Цркве од стране државе у њеним спољнополитичким активностима. Сходно томе, престала је бесна антирелигиозна пропаганда. Али цркве су се и даље затварале, као и раније, уз Стаљиново знање и контролу. Конкретно, „у складу са Резолуцијом бр. 1643-48/с Савета народних комесара СССР-а од 1. децембра 1944. године, (…) јавне зграде које су верске заједнице заузеле током окупације као богомоље су конфисковане, при чему се подразумева да ће ове зграде бити враћене совјетским властима“. У питању су биле цркве које су након њиховог затварања 1930-их предате колхозним имањима. Током немачке окупације, верници су их вратили у првобитно стање како би се могле користити за црквене службе. До 1. октобра 1949. године конфисковано је 1.150 од 1.701 зграде. Стаљин је пажљиво пратио овај процес, о чему сведоче његове белешке на документима. Шеф Министарства државне безбедности га је редовно извештавао о хапшењима свештенства и лаика. На пример, познато је да је од 1. јануара 1947. до 1. јуна 1948. године у Совјетском Савезу ухапшено 679 православних свештеника. Од 1. октобра 1949. године, 3.523 свештеника је било затворено у логорима. То је била политика државе коју је водио Стаљин према Руској Православној Цркви током тих година.

ДИОКЛЕЦИЈАНА ЗА СВЕЦА?

– А какав је ваш став према поштовању Стаљина у Цркви?

Руски народ је скоро увек био у опозицији према постојећим властима. Нису волели самодржавну монархију, која је у свом стилу управљања носила елементе немачке бирократије. Заменила ју је комунистичка диктатура. Чак и у свом ослабљеном облику пре свог слома, комунистичка диктатура је изазивала оправдане протесте. Заменио ју је нови облик, који руски народ углавном доживљава као страни. И овај облик руски народ сада сматра исцрпљеним. А пошто више нема политичких модела у свету које би се могле позајмити, носили смо страну одећу, скидали је и опет облачили, и ниједна нам не одговара, неки верници, осврћући се уназад у потрази за идеалом, враћају Стаљина из прошлости као „политички идеал“. Али такав приступ је опасан. Уместо да истражујемо, размишљамо и на крају тражимо разлоге зашто смо имали проблема у прошлости, и да непристрасно проучавамо нашу историју, ми више волимо да се поново бездушно поклонимо мртвом политичком систему, у овом случају, Стаљиновој диктатури. Лако је поклонити се политичком идолу када је он у далекој прошлости, али није било лако живети у то доба. Ако се запитамо да ли су верници који су живели у 1930-им били задовољни Стаљином, лако можемо одговорити да нико нормалан не би тада, док су својим мртвим телима пунили ровове полигона Бутово или чекали хапшење, рекао да је задовољан диктатором. Такође је добро позната чињеница да је управо црквена заједница оклевала током Другог светског рата, несигурна коју диктатуру да изабере. Бирајући, чак и вербално, Стаљина као политички идеал – човека који је донео патњу милионима људи, укључујући и вернике –солидарни смо не са онима који су патили, већ са онима који су наносили патњу. Не могу да се сетим ниједног другог разлога за ову чудну стаљинофилију осим неспремности да се размишља о прошлости, о трагичној историји наше земље. Али сада није време за тражење политичке шеме или људског идеала, јер ми већ имамо идеал – Господа. Наступило је време за рад и размишљање, можда најтежи посао за савременог човека, јер смо предуго учили да не размишљамо.

ИСПОВЕДНИЦИ ВЕРЕ

– Оче Дамаскине, били сте сведок хиљада истражних случајева, били сте сведок хиљада трагичних људских судбина. Молим вас, реците нам о оним случајевима када вам је исповедање вере у Христа најживље остало у сећању.

– Ово је, наравно, архиепископ Пермски и Кунгурски Андроник (Никољски), који је изградио цркву упркос немилосрдном прогону. Стојећи пред својим гробом и знајући да ће бити жив сахрањен, он је чувао мир, дубок молитвени став и добронамерност према својим убицама.

Сами прогонитељи су касније са страхом и запрепашћењем сведочили о његовом херојству. И архиепископ Варсануфије (Лебедев), епископ Кириловски, који је храбро ходао својим славним путем до Голготе. Само су древни мученици могли рећи пред смрт: „Не плашим се насилне смрти, али се не усуђујем да помислим да би ме Господ сматрао достојним мучеништва.“ А гледајући место мучења, могли су приметити да свештеник мора ићи у смрт без страха, са радошћу, као на свадбену гозбу. И Хионија Архангелскаја, мајка осамнаесторо деце са својим мужем (светим мучеником Тихоном, погубљеним у октобру 1937. године), није се плашила патње када је дошло време, већ је храбро пратила свог мужа свештеника у затвор. У затвору је успела да одржи мир и веру, прихватајући своје заточеништво са крајњим смирењем, и као одговор на претњу истражитеља, рекла је: „Како желите. Али ја сам живела, грешила и морам да сносим казну за своје грехе.“

-Шта бисте нам могли рећи о случајевима одрицања од Христа? Колико често су се дешавали? Да ли знате за неке случајеве накнадног покајања након одрицања?

Хришћани у Совјетској Русији 20. века живели су у условима донекле другачијим од оних древних мученика у Римском царству. Совјетски Савез је имао устав који је проглашавао слободу за упражњавање било које религије. Зато су совјетски иследници могли да муче људе, питајући их о вери, али не бележећи то у записнике. У тим годинама, безбожне власти су желеле од људи више од вербалног одрицања – желели су да сарађују са њима у пракси, да потврде своје безбожништво на делима. Да ли се сећамо Александра Введенског, бившег протојереја који је послао у смрт митрополита Венијамина (Казанског) Петроградског, и његове саборце у рату против Цркве? Зар нам није јасно да су се они одрекли Христа? Или Михаила Галкина, бившег протојереја који се борио против Цркве под псеудонимом Горев? Током тих година поруге за Цркву, њихови спискови су обилно објављивани у новинама. Отварамо их и читамо: Акиличев, свештеник који је служио у цркви 23 године; Бармински, свештеник; Бестужев, ђакон; Богословски, свештеник; Виноградов, свештеник; Востоков, ђакон; Делфонцев, ђакон; Знаменски, свештеник; Кирејев, свештеник; Корјакин, ђакон; Крилов, ђакон; Лебедев, протојереј; Малигин, свештеник; Невски, свештеник; Сперански, свештеник; Троицки, свештеник; Шепетов, свештеник; и тако даље, са назначеним пуним именима, патронимима и местом службе. Наравно, било је и оних који су се вратили црквеној служби, али се тај повратак дешавао под будним оком надлежних власти, тако да се не може у потпуности назвати покајањем, као што је то био случај у стара времена. Али било је и случајева када се свештеник, из кукавичлука пристајући да изда своју браћу, касније покајао. Остали су, бар понегде, писани докази о његовом покајању. Архиђакон Николај Тохтујев, направивши такав избор, написао је шефу локалног НКВД-а: „Грађанине начелниче!.. Оно што захтевате од мене, не могу да учиним… Иако сам породични човек, али да бих био чист пред Богом, остављаам своју породицу Бога ради… Јача ме и охрабрује духом Онај за Кога ћу ићи да страдам, и сигуран сам да ме Он неће оставити до последњег даха, ако Му будем веран, и сви морамо положити рачун како смо живели на земљи… И не могу вам служити како желите, и пред Богом грешити своју душу. Зато желим да се очистим кроз страдање…“

Архиђакон Николај је послат у концентрациони логор и умро је у затвору.

МНОГИ И МНОГИ

– Оче Дамаскине, међу мученицима из 1937. године блистају личности попут митрополита Петра (Пољанског), митрополита Кирила (Смирнова) и митрополита Серафима (Чичагова). Али можда, по вашем мишљењу, постоји још неко ко несумњиво заслужује пажњу, али је незаслужено заборављен, иако прослављен од стране Цркве?

– Има доста оних за које можемо рећи да су то људи светог живота, који су показали постојаност и непоколебљивост у свом исповедању и храброст у мучеништву, али чијим животима није посвећена довољна пажња. Поред оних које сам већ поменуо, могу се поменути и следећи: свештеномученик Тадеј (Успенски), архиепископ тверски, подвижник од младости и човек светог живота, беспрекоран у свему. Хришћанин у свим погледима и околностима, најскромнији епископ Руске Цркве тих година. Свештеномученик Петар (Зверев), архиепископ Вороњешки, архипастир-аскета. Свештеномученик Јован Восторгов, који је за свог живота учинио за Цркву онолико колико су могле да учине стотине појединаца и десетине црквених институција. Мученица Татјана Гримблит, која је учинила добро многим архипастирима и пастирима Руске Цркве. И блажена Нина Кузњецова, подвижница и мученица.

Јеромонах Теодор Богојавленски, свети мученик приказан на слици П. Корина „Проминуће Русије“, чији документи из истраге показују да ниједна истрага не може ништа учинити особи против њене воље, а истражитељи не могу састављати записнике о испитивању који не одговарају ономе на шта је особа пристала – могу једноставно одбити да их потпишу. Блажена Матрона Бељакова, подвижница из Анемњасева и исповедница, чији се хришћански подвиг може упоредити само са подвигом древних аскета. Била је слепа – и истражитељ је могао да напише шта год је хтео у записнику о испитивању, а послушни сведоци су могли да га потпишу, али се то није догодило. Неспретно написани, али у суштини тачни, остали су у извештају о саслушању. Ту је и протојереј Николај Лебедев, који је много пре револуције предузео подвиг борбе против порока пијанства и основао прихватилиште за децу без родитељског старања – под совјетском влашћу постао је исповедник и умро у изгнанству. Ту је протојереј Јован Стеблин-Каменски, свети мученик који је своје заточеништво у концентрационом логору Соловецки доживео као благословени простор за своју душу. И многи, многи други. Сви они заслужују пажњу верника, а у храму службе и штампање њихових имена подебљаним словима у црквеном календару, макар само као подсетник на то. И, пре свега, углавном зато што су њихова херојска дела и њихове молитве важни за целу Руску Цркву.

НЕКАНОНИЗОВАНИ СВЕТИ

Постоје случајеви када одређени свети мученик није прослављен, али несумњиво ужива најдубље поштовање – на пример, епископ Теодор (Поздејевски) или епископ Арсеније (Жадановски). (Они су такође мученици из 1937. године.) Молим вас, објасните зашто нас не би требало да узнемирава чињеница да такве особе нису прослављене.

Вероватно нас ово узнемирава зато што мишљење Синодске комисије и одлуку Светог синода да се име особе уврсти у календар доживљавамо као неку врсту пресуде, а њихово неукључивање као казну. Али то је потпуно нетачно. Комисија разматра само документоване препреке за канонизацију у складу са критеријумима које је Црква прихватила. Међутим, постоји много светаца, подвижника побожности и црквених учењака који су се много трудили за добро Цркве, а њихова имена нису укључена у календар, и ми имамо користи од њихових дела. И то нас не узнемирава. Не би требало да нас узнемирава ни у овом случају.

НЕОПХОДНОСТ МУЧЕНИКА

– Шта мислите да је неопходно да би поштовање нових мученика постало хитна потреба за наше православне сународнике?

– Потребно је да читамо о њима, проучавамо њихове животе, упоређујемо сопствене животе са њима, упоређујемо оно што је нама важно и суштинско за нас са оним што је било важно и суштинско за мученике. Да ли живимо по истим вредностима као и они, да ли смо посвећени остваривању сличних циљева? Важно је упоредити њих и нас, пре свега зато што им њихови прогонитељи често нису остављали ништа осим вере у Христа. Били су лишени свега, а ипак нас могу обогатити на много начина. Ако говоримо о практичном начину да се оствари поштовање нових мученика, онда су нам, поред појединачних житија нових мученика која се тренутно објављују, вероватно потребна поглавља посвећена њима у уџбеницима и антологијама.

Чланак ИГУМАН ДАМАСКИН ОРЛОВСКИ: 1937 је година сведочења Христа се појављује прво на ИСКРА.

in4s.rs

На данашњи дан навршава се 27 година од једног од најконтроверзнијих дана у новијој историји Косова и Метохије. Дан након уласка снага КФОР-а у јужну српску покрајину, Срби су умјесто обећане заштите добили прве жртве, а наредне године донијеле су низ злочина који ни до данас нису расвијетљени.

Ноћ између 12. и 13. јуна 1999. године означила је почетак распоређивања међународних снага на Косову и Метохији у складу са Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН. Мандат КФОР-а био је јасан – обезбјеђивање мира, заштита цивила и стварање услова за безбједан живот свих заједница.

Међутим, већ првог дана њиховог присуства догодио се трагичан догађај који је за многе постао симбол онога што ће услиједити.

Призрен: Први метци КФОР-а

У Призрену су 13. јуна 1999. године припадници њемачког контингента КФОР-а отворили ватру на српске цивиле Жарка Андрејевића и Славка Веселиновића. Двојица Срба су убијена, а касније су представљени као одговорни за инцидент у којем су сами страдали.

Према бројним свједочењима и каснијим анализама, овај случај никада није добио судски епилог који би задовољио правду. Напротив, потпоручник Давид Ферк, који је издао наређење за отварање ватре, касније је у Њемачкој одликован.

За многе Србе на Косову и Метохији, овај догађај представљао је први сигнал да обећана заштита можда неће стићи.

Под заштитом КФОР-а – 709 убијених и више од хиљаду несталих

Подаци Комисије Владе Србије показују да је у периоду од 11. јуна 1999. до 1. новембра 2001. године на Косову и Метохији убијено 709 српских и црногорских цивила, док су 1.002 особе отете или нестале.

Све се то дешавало у присуству међународних снага чији је задатак био да спријече управо такве злочине.

Само четрдесет дана након уласка КФОР-а догодио се један од најтежих злочина – масакр у Старом Грацку. Четрнаест српских жетелаца убијено је на њиви, а ни послије више од двије деценије починиоци нису приведени правди.

Гораждевац: Пуцњи на дјецу

Тринаестог августа 2003. године непознати нападачи отворили су ватру на српску дјецу која су се купала у ријеци Бистрици код Гораждевца.

Убијени су дванаестогодишњи Панто Дакић и деветнаестогодишњи Иван Јововић, док је више дјеце тешко рањено.

Иако је истрагом било обухваћено 75 свједока, случај је затворен без резултата. Ни овај злочин није расвијетљен.

Мартовски погром – највећи егзодус након рата

Под присуством КФОР-а догодио се и мартовски погром 2004. године, један од најтежих организованих напада на српски народ након окончања оружаних сукоба.

За само два дана, 17. и 18. марта, убијено је 28 људи, протјерано више од 4.000 Срба, уништено или запаљено око хиљаду српских кућа, док је 35 православних храмова и манастира спаљено или тешко оштећено.

Слике запаљених светиња и колона прогнаних породица остају трајни подсјетник на неуспјех међународних мисија да испуне своју основну улогу.

Резолуција 1244 – документ који постоји, али се не примјењује

Дипломата Зоран Миливојевић подсјећа да је Резолуција 1244 и даље на снази и да представља обавезујући документ међународног права.

„Што се Србије тиче, своје обавезе је испунила. Проблем је што дио међународне заједнице није спровео оно што је резолуцијом предвиђено – од повратка српског особља, преко заштите српског народа, до поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије“, истиче Миливојевић.

Он подсјећа и да је једна од кључних одредби Резолуције 1244 била демилитаризација тзв. ОВК, што никада није спроведено.

Од терористичке организације до „војске Косова“

Посебан парадокс представља чињеница да је тзв. ОВК, коју су поједине западне институције деведесетих година сврставале међу терористичке организације, данас постала темељ тзв. Косовских безбједносних снага.

Истовремено, те снаге добијају све већу војну подршку западних земаља, док се све рјеђе помињу обавезе које произилазе из Резолуције 1244.

Шта је остало од обећања из 1999?

Двадесет седам година након Кумановског споразума остаје чињеница да више од 220.000 протјераних Срба није враћено својим домовима. Бројни злочини нису расвијетљени, починиоци нису кажњени, а безбједност српског народа и даље зависи од истих оних међународних структура које су биле дужне да је обезбиједе још 1999. године.

Зато годишњица доласка КФОР-а није само подсјећање на један политички споразум. За Србе на Косову и Метохији она представља подсјећање на обећања која никада нису испуњена, на жртве које нису добиле правду и на Резолуцију 1244 која формално постоји, али се у пракси већ деценијама систематски потискује.

Чланак Тринаести јун 1999: Када је почела велика обмана о заштити Срба на Косову и Метохији се појављује прво на ИСКРА.

Getty © stock photo/Thomas Northcut

Вест да је ухапшена криминална група која је фалсификовала и продавала дипломе многих високошколских установа, међу њима и Медицинског факултета у Београду, узнемирила је јавност у Србији. Оправдано се поставља питање да ли су људи са лажним дипломама могли да се запосле у здравственом систему и лече пацијенте?

Полиција и тужилаштво су као организатора криминалне групе која је фалсификовала дипломе означили оснивача и директора приватне Средње школе „Никола Тесла“ у Новом Пазару, а са њим су као саучесници ухапшени И.П, В.Ђ. и М.Н. Лажне дипломе и уверења факултета продавали су по цени од 500 до 3.500 евра.

Ово није први пут да се запослени у Средњој школи „Никола Тeсла“ у Новом Пазару хапсе због малверзација са дипломама. Пре три године ухапшено је шест особа због фалсификовања исправа. Како је полиција тада саопштила, они су омогућили да 11 особа стекне диплому те школе за медицинску сестру без испуњавања законом прописаних услова.

Ту није крај. Пре пет година ухапшене су 32 особе јер су без полагања испита омогућиле полазницима да стигну до дипломе на смеровима у оквиру приватне Средње школе „Доситеј“. Међу купљеним дипломама биле су и дипломе медицинских сестара.

Зоран Савић из Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити каже да је несхватљиво да неко фалсификује диплому било ког факултета, али да је катастрофа да се појави лажна диплома Медицинског факултета, јер се ту грешке плаћају животима људи.

„Није то посао где могу да напишем папир, па ако погрешим исправићу, променићу. Овде се ради о животима људи и свака грешка може бити фатална“, истиче Савић за РТ Балкан.

Објаснио је да установе када запошљавају здравствене раднике углавном не проверавају валидност дипломе, јер кораци који претходе запошљавању представљају неку врсту контроле.

„Сваки дипломац Медицинског факултета у обавези је да стажира шест месеци, а затим у Министарству здравља полаже стручни испит. Затим мора да буде уписан у именик Лекарске коморе Србије, па тек тада добија право на рад. Они имају могућност провере и контроле. Да ли се то ради, не знам. Али то јесу механизми“, навео је он.

Бивши декан Медицинског факултета у Београду проф. Лазар Давидовић каже да током два мандата, колико је водио ту високошколску установу, нису имали захтеве за проверу диплома.

„Не да ја знам, а морао бих знати као декан“, рекао је он за РТ Балкан.

Да ли неко са купљеном дипломом данас стоји поред болесничке постеље и одређује терапију пацијентима утврдиће полиција и тужилаштво? Из Јавног тужилаштва за организовани криминал кажу да ће, „уколико се утврди да су фалсификована документа употребљена као права, захтевати од надлежних органа да она буду поништена“.

Живорад Мркић, председник Новог синдиката здравства Србије каже да најчешће послодавац не проверава аутентичност диплома приликом запошљавања здравствених радника.

„Има и оних који проверавају, али су они врло ретки. Лажна диплома Медицинског факултета на тржишту јесте катастрофа, али је опасно фалсификовање исправа и осталих факултета. Замислите да неко са лажном дипломом Архитектонског или Грађевинског факултета уради зграду. Та зграда може да се сруши и да се направи катастрофа библијских размера“, упозорио је Мркић.

Сматра да је Србији потребан електронски систем, где би сви подаци били умрежени. Као пример на који се треба угледати навео је Удружење банака Србије које је направило Кредитни биро.

„Код њих је све умрежено и све се зна. Тачно је, потребна је ваша дозвола да би подаци били доступни. Међутим, ако не дате дозволу, неће вам дати кредит. То је једноставно решено“, напомиње Мркић.

Навео је да особе које фалсификују дипломе Медицинског факултета, али и они који их купе нису њихове колеге, већ криминалци и да је то проблем који треба да решавају полиција и тужилаштво.

Чланак Откривена превара с дипломама, чак и лекара: Ко нас лечи и ко проверава кадрове у здравству се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anadolu / Contributor

Школовање у Призренској Богословији завршила је 11. генерација матураната, а младим богословима данас су додељене дипломе.

Свечаност је почела служењем литургије коју је у Цркви Богородице Љевишке служио митрополит рашко-призренски Теодосије, након чега је уследила свечана додела диплома у школској гостопримници.

Митрополит Теодосије је честитао матурантима на успешно завршеном средњем богословском образовању.

Отац Здравко Јовановић поручио је будућим студентима да богословско искуство црпе из литургијског и молитвеног живота, те да богословље за њих представља „Хлеб живота“.

За певницом су појали свршени матуранти, предвођени професорима црквеног појања, протосинђелом Никитом Адамовићем и Жарком Перићем.

Матурантима је, у знак њиховог петогодишњег труда, учења и доприноса животу ове свештене установе, даровано капитално дело „Задужбине Косова и Метохије“.

Чланак Призренска Богословија изнедрила једанаесту генерацију младих богослова се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Yannis Kontos/Sygma via Getty Images

НАТО који је 1999. године бомбардовао тадашњу Савезну Републику Југославију са намером да отме део српске територије, данас је саопштио да „подржава дијалог Београда и Приштине уз посредовање Европске уније и позива обе стране да се ангажују у решавању преосталих питања и постизању решења које ће уважавати права свих заједница, јер је то од кључног значаја за трајну безбедност на тзв. Косову и стабилност региона“.

У саопштењуповодом 27. годишњице од уласка НАТО на тзв. Косово пише да безбедносна ситуација „наставља да се побољшава последњих година“, не помињући наравно свакодневне нападе на Србе, српске светиње и гробља.

„Сходно томе, у јануару је НАТО обуставио распоређивање резервних снага у оквиру мисије Кфора, након више од две године континуиране ротације. Како безбедносна ситуација на ‘Косову’ генерално остаје стабилна, НАТО ће оптимизовати распоређивање Кфора  и постепено прилагођавати његово тренутно бројно стање током наредне године“, додаје се у саопштењу.

Подсећа се да се од 1999. године распоређивање Кфора континуирано прилагођава како би мисија остала сврсисходна и одговорила на промене у безбедносној ситуацији.

„Након повећаних тензија и насиља 2023. године, укључујући неоправдане нападе на припаднике Кфора у Звечану, Кфор је добио највеће појачање у више од деценије, распоређивањем готово 1.000 додатних војника“, додаје се у делу у којем се говори о протестима Срба поводом отимања наших институција на КиМ.

Уз подсећање да им је мандат заснован на Резолуцији Савета безбедности УН 1244 из 1999. године, по којој је КиМ део Србије, наводе да су посвећени безбедности и „непристрасни“.

„Посвећеност  је допринела већој стабилности, јер су безбедносне институције на тзв. Косову постале способније“, подсетили су недавну изјаву врховног команданта савезничких снага за Европу генерала америчког ратног ваздухопловства Алексуса Гринкевича.

Није навео да ли у ове институције спада и стварање тзв. косовске војске која се рађа пред очима Кфора, иако у Резолуцији СБ УН 1244, на коју се позивају, пише да су једине легалне снаге на КиМ припадници Кфора.

Генерал Гринкевич је, наводе, поновио снажну посвећеност НАТО Западном Балкану, региону од стратешког значаја за Алијансу, чија је безбедност директно повезана са безбедношћу евроатлантског простора, и додао да НАТО неће дозволити појаву безбедносног вакуума.

„Оптимизација, најављена поводом 27. годишњице мисије, спроводи се у оквиру постојећих овлашћења врховног команданта савезничких снага за Европу и уследила је након темељне процене безбедносне ситуације засноване на обавештајним подацима. Очекује се да ће постепено смањење снага пратити националне циклусе ротације и прераспоређивања између сада и наредне године. Оптимизација ће се спроводити постепено и у складу са ситуацијом на терену, а могла би бити и обустављена уколико то буду захтевале релевантне безбедносне околности“, истиче се.

Иначе, према подацима Министарства одбране Србије, током НАТО агресије убијен је 1.031 припадник војске и полиције, а рањена су 5.173 војника и полицајца. Погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, а рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце. Као нестали воде се 25 особа.

Чланак Треба ли да вам захвалимо: НАТО се огласио поводом 27 година од уласка на КиМ се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Министар спољних послова Грчке Јоргос Герапетритис поручио је данас у Београду да његова земља остаје доследна у ставу да не признаје тзв. Косово и чврсто усидрена у међународном праву.

„Потврдио сам данас став Грчке када је реч о статусу ‘Косова’, који остаје непромењен . Подржавамо дијалог Београда и Приштине, уз посредство ЕУ. Грчка спољна политика остаје чврсто усидрена у међународном праву, чије принципе ћемо наставити да подржавамо као нестална чланица Уједињених нација“, рекао је Герапетритис на конференцији за медије након састанка са српском колегом Марком Ђурићем.

Он је поручио и да Грчка доследно подржава европски пут Србије.

Ђурић захвалио на принципијелном ставу Грчкој по питању територијалног интегритета и суверенитета Србије

Министар спољних послова Србије Марко Ђурић навео је да је данас поново захвалио на принципијелном ставу Грчкој по питању поштовања територијалног интегритета и суверенитета Србије.

„Искористио сам прилику да упознам госте са ситуацијом и положајем у којем се налази српски народ на КиМ. Важно је да се зна да Србија држи до стабилности, мира, до проналажења решења кроз дијалог, али истовремено неће одустати од очувања својих националних интереса, заштити права Срба, СПЦ“, казао је Ђурић.

Додао је да је православље, као већинско верско опредељење у Србији и Грчкој, још једна од ствари које повезују две земље и два народа.

„Захваљујемо Грчкој и због чињенице да ће учествовати на Експу. За нас је Експо изложба прилика да променимо парадигму начина на који је Србија перципирана у свету“, казао је Ђурић.

Како је додао, због учешћа 137 земаља на Експо 2027, та изложба у Београду ће бити највећа специјализована изложба.

Шеф српске дипломатије је казао и да се очекују милиони туриста у Србији за време Експа и додао да ће Грчка имати посебно место.

Ђурић је навео и да су разговарали на који начин обе земље могу да дају допринос за унапређење регионалне сарадње.

„Србија је спремна да да свој допринос, укључујући и заједнички рад на развоју инфраструктуре, мобилности, прелаза преко граница“, казао је Ђурић.

Шеф српске дипломатије је истакао да данашња посета шефа грчке дипломатије има посебан значај, као и пријатељство два народа и две земље.

Постоји политичка воља у Србији и Грчкој да се олакша промет робе, капитала и људи

Министар спољних послова Марко Ђурић изјавио је да постоји политичка воља и у Србији и у Грчкој да се промет робе, капитала и људи учини што једноставнијим и да се додатно олакша, као и да обе владе заједно раде на јачању односа и проналажењу решења за убрзање промета.

„Оно што је важно да наши људи схвате јесте да постоји политичка воља са обе стране, и у Београду и у Атини, да се промет робе, капитала и људи учини што једноставнијим и да се додатно олакша. Обе владе и министарства заједно раде на јачању односа и проналажењу начина да се овај промет одвија на најједноставнији могући начин“, рекао је Ђурић на конференцији за медије после састанка са грчким министром спољних послова Јоргосом Герапетритисом, одговарајући на питање Танјуга да ли се очекује продужетак неформалне суспензије новог система уласка и изласка у ЕУ коју је Грчка увела за грађане Србије с обзиром на то да она истиче 30. августа.

Он је изразио уверење да ништа неће утицати на то да грађани Србије и овог лета проведу годишњи одмор у Грчкој.

„Уверен сам да ништа неће спречити милионе Срба да, као и увек, проведу свој летњи одмор у Грчкој и да се тамо осећају као код куће. Такође сам уверен да ништа неће спречити наше грчке пријатеље и браћу да дођу овде у посету. И још једном, овај контекст нашег пријатељства значи да ћемо, надам се ускоро, у европском контексту сарађивати на лакши начин када је реч о таквим практичним питањима“, рекао је Ђурић.

Министар спољних послова Грчке Јоргос Герапетритис је, одговарајући на исто питање, рекао да није могуће у потпуности одступити од система за улазак и излазак из земље који је увела ЕУ, али да се ради на успостављању система који ће убрзати прелазак грчких граничних прелаза за српске држављане.

„Тај систем уласка-изласка јесте дошао од ЕУ и не можете много да одступате од тога, али могу да вам кажем да је било неких бирократских питања која морамо решавати. Међутим, не можемо сада да се уздржимо у потпуности од тог система, да одступимо, али оно што радимо јесте да правимо систем који ће олакшати ту ситуацију, тако да ћемо у будућности да донесемо једну одлуку да бисмо убрзали систем уласка и изласка српских грађана у Грчку и из Грчке, кроз тај систем, и то ће олакшати нашим посетиоцима у глобалу и надам се да ћемо у скорој будућности имати добре вести у вези са том темом“, истакао је Герапетритис.

Чланак Шеф грчке дипломатије у Београду: Чврст став Атине о непризнавању Косова се појављује прво на ИСКРА.

Аљбин Курти

Канцеларија за КиМ саопштила је данас да су двојица директора српских основних школа из Косовске Каменице приведена по политичкој основи и налогу Приштине, додајући да им је, након вишесатних исказа у полицији, одређено полицијско задржавање до 48 сати.

Реч је о Неговану Васићу, директору ОШ „Братство“ из села Стрезовце и Драгану Крстићу, директору ОШ „Десанка Максимовић“ из Косовске Каменице.

„Припадници специјалних јединица такозване косовске полиције под пуним наоружањем прво су упали у породичне домове директора, вршећи претрес што је изазвало огроман стрес и страх њихових породица, посебно деце, да би потом упали и у школу ‘Братство’ одакле су без икаквог основа и права покупили школску документацију“, наводи се у саопштењу, преноси Спутњик.

Канцеларија за КиМ је истакла да је та акција део освете Аљбина Куртија због одличних резултата Српске листе на изборима одржаним прошле недеље.

„Ова акција представља одмазду режима Аљбина Куртија због одличног резултата Српске листе на недељним изборима и посебно, лошег резултата Куртијевог миљеника Рашића у Косовској Каменици којима је једини политички циљ протеривање, хапшење и застрашивање честитих Срба које нису и не могу да натерају да за њих раде и гласају“, наводи се.

Из Канцеларије за КиМ су нагласили да тзв. косовска полиција нема шта да тражи у српским школама нити ту има икакве ингеренције.

„Данашњом демонстрацијом силе режим у Приштини покушава да криминализује поштене Србе и унесе немир и страх међу све честите Србе у Косовском Поморављу“, истичу из Канцеларије за КиМ.

Канцеларија за Косово и Метохију захтева да се ухапшени директори пусте на слободу и да се престане са притисцима на српски народ.

„Нема те силе и присиле којом Курти и његов слуга Рашић могу да оправдају свој изборни дебакл у свим српским срединама“, поручују из Канцеларије за КиМ.

Чланак Куртијев режим наставља ударе на српске институције: Приведена два директора школа се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Yannis Kontos / Contributor

Навршава се 23 године од чувене руске операције „Скок на Косово“, односно заузимања војног дела приштинског аеродрома „Слатина“ које су извели припадници „Русбат 2“, 104. ваздушно десантне дивизије Армије Руске Федерације из састава СФОР, са базом у Угљевику. Операција је, како се тврдило, била изведена у највећој тајности, иако су високи официри команде Кфора знали за њу, мада нису веровали да ће бити изведена.

Вест да су руски падобранци кренули ка КиМ изазвала је оштру реакцију НАТО-а, што је довело и до дводневне кризе која је претила да ескалира у отворени сукоб. Наредна два дана су била критична и изазвала кризу у односима Русије и НАТО, прву од окончања Хладног рата. НАТО и Американци били су бесни због ове руске подвале, пише за „Војно-политичку осматрачницу“ аналитичар и уредник РТ Балкан Андреј Млакар.

Док је НАТО био усредсређен на верификацију повлачења Војске Југославије из јужне српске покрајине, у Монсу се одржавала конференција на којој је командант савезничких снага у Европи, генерал са четири звездице Весли Кларк изразио забринутост да би Русија могла да искористи свеже донету Резолуцију 1244 да добије свој сектор. Генерал Кларк је потенцирао да се Русима не сме дати сектор – иако је било планова да то буде на северу КиМ који је касније припао Французима.

На југу, тачније у Угљевику у БиХ, пуковник Сергеј Павлов, командант батаљона руских падобранаца у мисији Сфора „Русбат-2“ добио је наређење да започне припрему за пут дуг 620 километара како би у рану зору 12. јуна заузео аеродром „Слатина“ код Приштине пре доласка НАТО снага. Ова операција добила је кодирани назив „Скок на Косово“.

У рано јутро 11. јуна батаљон је био спреман за покрет. Ознаке Сфора на оклопним возилима, камионима и теренцима биле су замењена са ознаком Кфор и војни конвој са укупно 16 борбених и 16 неборбених возила прешао је границу на Дрини, ушао у Србију и без проблема стигао у јужну српску покрајину.

Кларк у својим мемоарима пише да је за Американце највећа опасност била да Руси први стигну на приштински аеродром и полажу право на сопствени сектор. „Тад бисмо ми изгубили контролу над мисијом“, написао је.

Ко је знао за акцију

Читаву акцију испланирали су, према једној верзији, Генералштаб Руске Армије заједно са Другом управом Генералштаба ВЈ, а према другој део генералштабова. Постоји и опција да нико није знао за операцију, али Млакар сматра да су знали али да су се „многи оградили и заћутали кад су кола отишла низбрдо“.

Операција је била изведена без знања руског председника Бориса Јељцина и мировног преговарача Виктора Черномирдина. Неки тврде да је Јељцин знао и дао прећутну сагласност за ту операцију, за разлику од Черномирдина. Захваљујући координираној операцији и успешном маршу, аеродром је заузет 12. јуна у раним јутарњим часовима.

Колона је у Приштину стигла око 2 сата ујутру а српско становништво је изашло на улице да поздрави долазак руске војске.

„У нашем Министарству спољних послова, амерички генерали су ми предали својеврсни предлог: ‘Дозвољавамо вам да један батаљон учествује у мировној операцији у америчком сектору’. Кажем: ‘Зашто сте одлучили да се слажемо?’ Генерал Фогелсон ми каже: ‘Ово одговара вашем ставу, а пошто не желите да се потчињавате НАТО-у, вашим батаљоном неће командовати НАТО, већ амерички генерал’. Природно, нисмо се сложили са таквим предлогом. Јавио сам се министру одбране. Почео да је планира акцију. Припремили смо ноту председнику Борису Јељцину да предвиди распоређивање наших снага, нашег контингента, истовремено са НАТО снагама. Главни проблем нам је био повлачење батаљона из Босне. Планирали смо да пошаљемо три батаљона: један би слетео у Ниш, други на Слатину, а батаљон из Угљевика напредовао би и заузео свој сектор у Косовској Митровици, али пошто Румуни и Мађари нису пустили авионе са нашим војницима да лете, што је, иначе, представљало кршење међународних летова, преусмерили смо преостали батаљон, који је уместо Косовске Митровице отишао у Приштину. Циљ нам је био да преузмемо контролу над главним војним објектом на Косову – ово је једино узлетиште на које су могли да слете војни авиони“, испричао јегенерал Леонид Ивашов, шеф Главног директората за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије.

Амерички угао

„Ова ситуација је била стратешки изазов за Алијансу.Претња успостављања руског сектора на северу Косова довела је у опасност целокупну премису Кфора. Веровао сам да се у таквој ситуацији налазимо зато што Запад није био довољно чврст према ономе што смо знали да је нама супротан руски план. Руси су нас прилично отворено и грубо упозорили да се не слажу са НАТО контролом над мисијом, али ми смо цинцулирали око формулација. Оставили смо им превише информација за тумачење, што је могло довести до поделе покрајине… Стигли су извештаји да руски војни авиони полећу из Москве и да покушавају да уђу у мађарски ваздушни простор… Ако Руси заиста хоће да уђу и успоставе везу преко границе, чак и ако бисмо ми блокирали аеродром, и пободу своју заставу, појачања би могла долетети на аеродроме у Србији, и довести се оданде. Према томе постојали су изгледи да будемо изиграни чак иако прихватимо аеродром“, написао је у својој књизи „Модерно ратовање“ генерал Кларк.

У суботу ујутро имали смо индиције да и друга група Руса напушта Босну да би се пребацили на приштински аеродром, а мени су и даље пристизали показатељи да Руси намеравају да групу која је на аеродрому појачају ваздушним путем и доведу падобранске трупе право из Москве….Неки су спекулисали да је цела акција војни удар.. А онда је у 10.20 Мајк Џексон позвао и рекао да му је руски војни аташе у Македонији управо предао писмо у коме се истиче да је приштински аеродром у рукама руског Министарства одбране, пише Кларк.

„‘Мајк одбаци то писмо. Пронађи типа који ти га је предао и врати му га’, рекао сам. Рекао је да ће покушати… У међувремену наставио сам да позивам начелнике одбране и амбасадоре у Мађарској, Румунији и Бугарској да их умирим и затражим да нас и даље подржавају држећи своје ваздушне просторе и даље затвореним…. Касно поподне јединице НАТО примицале су се аеродрому. Време се покварило.. Џексон је јавио да намерава да у седам увече одржи на аеродрому конференцију за штампу… ‘Џиме хоћу да употребиш ‘апаче’ и да током вечерњих и ноћних сати блокираш писте у Приштини тако да транспортни авиони ИЛ-76 не могу да слете…'“, написао је Кларк.

Даље наводи да је у Џексонов штаб у напуштеној фабрици обуће стигао у тренутку када се окончавало његово јутарње ажурирање информација.

„Кад смо ушли у његову канцеларију искрено смо разговарали… Разменили смо гледишта о улози Вашингтона спрам улоге Брисела, овлашћења стратешког команданта спрам одговорности команданта на терену, о природи саме кризе и о њеним апликацијама. Била је то брза размена мишљења, и ускоро је постала сувише лична због чега ми је било жао, али то нисам могао да спречим.“

„Господине, више нећу да примам наређења од Вашингтона“, рекао је Џексон.

„Мајк ово нису наређења из Вашингтона, она потичу од мене.“

„По чијем овлашћењу?“

„По овлашћењу мене као САЦЕУР-а“

„Ви немате то овлашћење“

„Ја имам то овлашћење. У овоме иза мене стоји генерални секретар.“

„Господине ја нећу да отпочнем трећи светски рат због вас…“

Ово је почело да измиче контроли и ја сам покушао да спустим лопту. „Мајк, не тражим од вас да отпочнете трећи светски рат“, рекао сам. „Тражим од вас да блокирате писте тако да не морамо да се суочавамо са проблемом који би могао да изазове кризу.. То не мора бити конфронтација.. Имаћете положај. То би за вас морао да буде изазов.“ Покушао сам да разрешим појединости док сам размишљао о могућностима.

„Господине ја сам генерал са три звездице, не можете ми издавати таква наређења… Ја сам просуђујем.“

„Мајк ја сам генерал са четири звездице и могу да вам налажем такве ствари.“

„Био је то судар гледишта и командних стилова, искуства и намере и осећао сам судар настао из умора и фрустрације… Одвратили смо Русију од првобитно планираног броја од 10.000 војника и смањили тај број на 3.600“, написао је генерал Клакр у својој књизи „Модерно ратовање“.

Пад „херкулеса“ или о важности ратне среће

Лондонски „Тајмс“ крајем октобра 1999. објавио је вест да је генерал Мајк Џексон ангажовао специјалце САС да заузму аеродром „Слатину“. Међутим, транспортни авион Ц-130 „херкулес“ се срушио непосредно по полетању. У њему је изгорела комплетна опрема за 12 специјалаца, а у паду је један припадник САС-а тешко повређен. Од тада се спекулише да би Британци, да транспортни авион није пао, заузели Слатину пре Руса. Овај догађај показао је да је у рату важно имати и ратну срећу, закључује Млакар.

Чланак Шта је претходило акцији „Скок на Косово“: Руско заузимање приштинског аеродрома и свађа генерала се појављује прво на ИСКРА.