Уместо да у ове дане када се навршава 27 година од НАТО агресије на Србију оде на гроб мале Драгане Димић из Старог Грацког на Косову и Метохији која је имала само четири и по године када је у кревецу погинула од НАТО бомбе, или на гроб Милице Ракић, или неког другог детета страдалог од америчких, немачких, француских или британских бомби, Марта Кос, комесар ЕУ на годишњицу говори о – својој срећи. 

Пре бих рекао о својој несрећи. 

Каже јуче, на годишњицу бомбардовања Србије, уместо да клекне на гроб мале Драгане, да замоли њене родитеље, све Србе за опроштај, да макар у име својих послодаваца упути извињење за сваку невину жртву, како, ето, није срећна зато што Србија купује гас од Русије и ракете од Кине.

Иначе, да није тога, да Србија не купује гас од Русије и ракете од Кине, срећи Марте Кос не би било краја. Још да Србија уведе санкције Русији, да пошаље трупе у Украјину да се са нацистима боре против Руса, да се одрекне Косова и Метохије, свог народа, да се одрекне гроба мале Драгане Димић, као и Дечана и Грачанице и Пећке Патијаршије, тек би онда била срећна. Можда би и коло заиграла од среће. На годишњицу смрти и страдања. 

Можда би од среће почела да подврискује, па макар и на датум који Србе толико подсећа на смрт и страдање. 

Ћути јуче, на годишњицу агресије Брисел, ћути ЕУ, ћуте европски комесари, ћуте њихови подрепци по Београду. Само не ћуте Марта Кос и Џејми Шеј. 

На годишњицу бомбардовања, европска комесарка, без образа, без трунке људскости, без мрве емпатије, оног основног људског саосећања, уместо о жртвама говори о својој срећи и несрећи, оптужује и прозива Србију. Њен сабрат по нељудскости, портпарол НАТО у време бомбардовања Џејми Шеј говори о томе како су Срби заслужили бомбе, како се ни до дан-данас нису извинили терористима које су убијали по Косову 1999. године. 

Заиста тешко је кад човек остане без образа, онда два прста коже на лицу по чему се разликује словесно од бесловесног, добро од злог, људско од нељудског, анђеоско од ђаволског. Још теже је када та чињеница престане да га се тиче, када му постане свеједно има ли та два прста коже или нема. 

Још теже када изгуби осећање стида, срама, осећање без кога нема ни кајања, ни части, ни кривице. А о томе се, управо и код Марте Кос и код несрећног Џејмија Шеја ради. Ни кајања, ни части, ни кривице. На годишњицу наше несреће коју су они скривили, њих двоје срећни, самозадовољни и самодовољни, опуштени, мирни. Ни да се зацрвене, да покажу трун пристојности, достојанства. Родитељима побијене деце држе лекције о моралу, о части…

И још горе од свега побројаног је кад човек остане без Бога у себи. Када сам себе прогласи за бога, када помисли да може све, да му је све дозвољено. 

Уместо да ове дане проведу у мишјој рупи, да барем заћуте, да се уклоне са ТВ екрана и страница портала на пар дана, и Шеј и Марта Кос уједају, вређају, досипају со на ране, провоцирају, изнова нас понижавају. И све то са предумишљајем. И то више није социологија, ни политика, то прелази у фазу патологије.

Метастаза оштег стања једне цивилизације, метастаза друштва, заједнице у коју хрлимо свим силама и свим путевима без алтернативе. Трагом општег самопонижења. Да нам Марта Кос буде комесар а Шеј портпарол.

„Вредности и циљеви ЕУ за мене су светиња”, рекла је једном Марта Кос. 

Какве су им вредности, таква и светиња. 

На страну чињеница да је Марта Кос Словенка. Припадница народа који је у возовима без возног реда 1941. године под нацистима депортован у Србију, а Срби после са њима делили и кућу и последњи залогај хлеба. Дочекали их као браћу. 

Марта Кос сада нам враћа гостопримство.

Уместо да оде на гроб Драгане Димић, четвородишње девојчице коју су њени убили, учи Србе демократији, људскости и доброти. 

Тако је то кад човек остане без осећаја стида и срама. 

Али, шта да се ради. 

Тек подсећања ради, државни суд у Штаду, Немачка, 1. 2. 1980. осудио је Ериха Густава Шарфетера на доживотну казну затвора за 18 убистава почињених у концентрационом логору на окупираној територији СССР-а. Десет година касније, фебруара 1990. шеф савезне државе Доња Саксонија, министар председник Ернст Албрехт, иначе отац Урсуле фон дер Лајен, шефице Марте Кос, помиловао је горе поменутог осуђеног есесовца „због старости и нарушеног здравља”. 

Да се човек не пати по затвору под старе дане. 

Како то да таквих примера емпатије нема када су у питању Срби и Србија? 

Како то да нико из ЕУ, Брисела, од Урсулиних не помене јуче невино побијену децу по Србији. Барем њих. 

Или ми можда то не заслужујемо. Јер, ипак, они су аријевци а ми само тамо неки Словени. Они које је још пре 85 година требало истребити па смо се некако измигољили. 

Па сад не заслужујемо ништа друго до бомбе и презир сваке врсте.

Чланак Срећа и несрећа Марте Кос и Џејмија Шеја се појављује прво на ИСКРА.

За Србе у Црној Гори – веома важно, принципијелно и корисно разликовање. Држава – то уопште није исто што и Отаџбина!

Отаџбина је категорија вишег и комплекснијег нивоа, феномен интегрални, духовни, метафизички, а држава је рутинска конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак и потписник ових редова стигао је да поживи у четири такве административне конструкције!)

Држави, наравно, припада дисциплина – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али љубав – она припада Отаџбини. Сјећање на претке, безгранична оданост, вјерност, најдубље емоције – све то припада Отаџбини, док је у односу према држави основни параметар служба, служење.

А патриотизам, на који нас овдашњи хистерични агенти и чиновници свакодневно упућују, прије и више од свега јесте – љубав. Александар Сергејевич, рецимо, пјева о љубави према отаџбинским гробовима. Они су, каже, наша животворна светиња. Земља би без њих била мртва, бездушна, као олтар без божанства, као бесплодна пустиња.

Његош то исто каже поводом хероја тополскога, бесмртнога, коме „све препоне на пут бјеху“ али који „к циљу доспје великоме“. Како? Па ево како: „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“.

Веза између Отаџбине и државе није увијек самоочевидна и непрекидна. Постоје, наравно, случајеви кад одређени историјски субјект посједује државност, какву-такву, и притом не настоји да себе раздваја од Отаџбине, кад упркос свему како-тако испуњава њену завјетну суштину (то је, рецимо, руски случај, па и амерички).

Постоје, међутим, и случајеви кад су вјера, култура, језик, душа и срце земље – кад је све оно што се односи на Отаџбину једно, а држава, као да је долетјела из пустог, леденог космоса, нешто сасвим друго. Човјек припада једној Отаџбини, а живи у другој држави, која му административно укида прошлост, ограничава духовне хоризонте и никакве старинске завјете не признаје.

Држава, дакле, ступа у отворени конфликт са Отаџбином.

Тако настају полусектанске државне творевине, одвојене од органске везе са земљом, вјером, културом и језиком. И гле, једна баш таква од нас захтијева не само службу, него и љубав. Што би рекао ловћенски тајновидац: Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише…

Чланак ИЗВИНИТЕ, АЛИ ЉУБАВ ПРИПАДА ОТАЏБИНИ се појављује прво на ИСКРА.

Милан Ружић

Занимљиво је то како у овим временима када је будућност света упитна, ми Срби и даље тежимо томе да политички, а и на сваки други начин, удовољимо својим колонизаторима и њиховим савезницима, некадашњим нашим противницима у многим ратовима које смо добили, а онда смо са победничке преведени на губитничку страну.

Сви размишљају о томе да ли наша невоља лежи у нашој власти или у њиховим страним налогодавцима, горепоменутим „савезницимаˮ. И онда се сам народ, мада, у томе предњаче српски интелектуалци, пита да ли решење свега овога лежи у демократији, у сужњократији или дронократији. Ми смо изабрали ово друго под маском првог плашећи се овог трећег.

Искрено мислим да наш опстанак тренутно може да се помогне искључиво старом српском менталитетском тековином названом инат. Уместо ината, ми смо изабрали политичке или академске кораке, али растрчане у супротном смеру. Уместо субвенционисања српског села (и ван предизборне кампање), стварања вишкова на пољу пољопривреде (житарице, воће, поврће), па и у сточарству (Уругвај би био добар пример), а најтачније, у производњи хране, ми стварамо вишкове доктора наука који нису стручни ни за шта, па чак ни за област обухваћену тезом на којој су докторирали, а који теже ухлебљењу на јаловој политичкој сцени. Једино на тај начин, хранећи Европу, можемо имати барем некакву полугу којом ћемо скинути са својих леђа наредбодавни терет наших окупатора и питати се за нешто у својој земљи.

Нико брже од нас не ствара нова лица и странке, нити академике и интелектуалце, а кроз потпуно неупотребљив образовни систем жедан реформе како бисмо и на пољу знања творили прекопотребне вишкове. А школство које након огромног броја година и новца производи људе неспособне за живот, науку и рад, није школство, него нешто попут велике друштвене мреже где је важно шта је ко рекао, ко је шта објавио и колико ко има лајкова. Имати професоре код којих су двојке и тројке највише оцене и сматрати их строгим и самим тим добрим, а не неспособњаковићима који не умеју да пренесу деци знања која би им омогућила и више оцене, погубно је за крхке дечје умове једнако колико и тежње појединих универзитетских професора да студенте науче мање него што они знају како би сами били незаменљиви до пензије.

Све ово делује као празна прича испричана милион пута, али без реформе школства и враћања у употребу богом дате земље коју још увек имамо, ми Срби немамо будућност ни у чему осим у дугом реду бивших народа изумрлих мало страном заслугом, а више својом.

Колико сутра ћемо бити сведоци директне одредбе за угњетавање нашег народа на Косову и Метохији и опет им нећемо помоћи, већ ће само тај догађај поједини интелектуалци блиски медијима искористити као платформу за јачање сопственог имена и даље успешно форматирање сопствене визије национално освешћеног патриоте и припадника интелектуалне елите.

А када инатом поставимо добре темеље, онда ће нам тек помоћи памет. Тек након успостављања тог крвотока моћи ћемо да се бавимо културом и осталим стварима које дефинишу један народ. Ми тренутно само постојимо у књигама, причама, заветима, паролама и предизборним спотовима као народ каквим волимо себе да сматрамо.

И док ракете лете по целом свету, а лидери империја зачешљавају фризуре, крате нокте и пудеришу кажипрст како би што боље изгледали док их медији снимају како тај исти прст притиска црвено дугме након ког ће полетети нуклеарна јата, ми се бавимо Експом да удовољимо свету који ће можда и нестати и који се дави у мржњи и неумрлој идеологији омаленог разјареног немачког бркајлије.

Дајте да нешто урадимо, па ако свет сутра нестане, да докажемо да смо нешто могли, а у случају да планета опстане, да докажемо да нешто можемо, да смо нечему вредели и да у нама и даље тече крв поштених сељака, срчаних ратника, потомака Светог Саве, штићеника Лазаревих и бодежа у рукама Обилићевим.

Чланак Ми Срби, у дугом реду бивших народа се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Антонић

Иако теорија каже да се легитимитет власти у парламентарним системима успоставља и одржава путем избора, често је то само привид. Испод тог формалног легитимитета по правилу се налазе својеврсни прећутни уговори елите и народа, чији садржај веома добро осећају политичари, док социолози и политиколози настоје да га разазнају и опишу.

Два таква уговора у Србији објаснио је социолог Слободан Вуковић у књизи Право, морал и корупција (2005).

Први се тиче уговора између елите и народа у доба титоистичког социјализма. Уговор је подразумевао да народ неће доводити у питање власт елите, али да ће, заузврат, елита омогућити лагано подизање стандарда народу, а обичном човеку и доста „комотан“ однос према јавној („друштвеној“) имовини. Тако је, током осамдесетих година, када је наступила привредна криза, опште поткрадање друштвене имовине омогућило одржање колико толико пристојног стандарда знатних делова радништва, док су јавни службеници свих врста кућни буџет већ били почели да допуњују и узимањем различитог ситног мита.

У доба пак Милошевића овај уговор је остао на снази, с тим да је допуњен очекивањем народа да Србија помаже отаџбинске ратове Републике Српске Крајине и Републике Српске, али да ипак сама остане изван рата. Међутим, санкције су довеле до урушавања привреде, што је онда морало знатно померити границу докле народ сме да иде у кршењу законских норми. Стога, што је криза била дубља, граница је све више померана, па су, пред крај Милошевићеве власти, готово све правне и моралне норме биле отворене за мање или веће кршење.

Међутим, када је рат 1999. стигао и у Србију, при чему се Србија нашла у сукобу с целом атлантистичком империјом, народ је проценио да Милошевић више не може да испуњава уговор, па га је отерао. Но, како се народ у међувремену навикао на овај тип уговора, он је и од нових власти очекивао слично као и од Тита и Милошевића: да се не ратује, да се лагано поправља стандард и да се буде прилично „комотан“ у односу на законе и јавну имовину.

Тако су нове власти наследиле државну управу  која се већ била навикла да прима мито, а и сам народ давање ситног или већ средњег мита више није осећао као преступ. Корупција је постала нека врста обичајности – очекивано и подразумевано друштвено понашања грађана и власти.

Рецимо, у Вуковићевом истраживању, готово трећина предузетника је била изјавила да непосредно подмићује царинске службенике. Одатле до схватања власти (државе) као плена није требало много. Јер, најбржи начин претварања моћи у капитал управо је корупција. Тако су радили „жути“, у време када је Вуковић истраживао, тако су радили и напредњаци, од 2012. године до данас (овде, овде, овде и овде).

Овај прећутни уговор, да се надовежемо на Вуковића, доведен је у питање 1. новембра 2024. кад је надстрешница убила 16 људи. Опште уверење је било да је надстрешница пала због корупције, што је већину грађана ужаснуло. Уговор је подразумевао толерисање лепљивих прстију „онима горе“ докле год стандард обичног света расте – а растао је, без икакве сумње. Међутим, уговор није подразумевао да корупција буде толика да убија обичан свет.

Зато је народ с великим одобравањем гледао на побуну студената, као и других делова средње класе. Побуна се све више ширила и до 15. марта 2025. довела је Вучићев режим на ивицу пада.

Заправо, режим је био на корак да буде оборен, а зашто тај корак није начињен показаће неки будући историчари. Да подсетим, Милош Вучевић је оставку на место премијера поднео 28. јануара 2025, али до 15. марта још увек није била образована нова влада, само је оставка 4. марта усвојена у скупштини. Вучић је Мацута за премијера поставио тек 6. априла 2025.

Постојао је велики притисак, како опозиције, тако и атлантистичких („луксембуршких“) медија, да се иде на „техничку“ владу – заправо прелазну владу. Међутим, студентски пленуми нису желели да стану иза тог захтева, јер су тада још увек били под снажним утицајем идеје о непосредној демократији. Они су, наиме, 9. марта упутили „Писмо народу Србије“ у коме су позвали грађане да крену њиховим путем и почну да праве грађанске пленуме (зборове).

То је, на неки начин, и спасило Вучића. Он је у том тренутку био усамљен, уплашен и спреман на попуштање. Готово цела СНС екипа разбежала се од њега – што се видело по томе да су га тих дана на провладиним телевизијама практично бранили још само Бокан и Крстић.

Од њега се већ било одметнуло судство и тужилаштво, као и целокупна просвета. Што је најгоре, почела је и полиција да се клати – Вучић је доцније и сам изјављивао да је тада контролисао само две јединице полиције: „Једну је водио Репац, другу је водио Кричак“.

А према њему се 15. марта ваљала маса од 300.000 људи. Да је та маса претходних дана била добила неки конкретан циљ као свој захтев – рецимо, хитно формирање техничке владе – ко би тог 15. марта могао да је заустави у походу на Скупштину?

Дошло би до инцидената, можда би се умешала и војска, а Вучић би морао да дозволи техничку владу. Први, велики стуб његове власти срушио би се, што би био заиста означио почетак краја његовог режима.

Морам да кажем да сам и ја тада био против техничке владе, јер сам се залагао да студенти траже нешто друго – промену изборног система, односно гласање за личности, а не за странке, као врсту демократског ресета нашег парламенатрног поретка. Техничка влада ми се чинила као мачка у џаку, преко које би отворени атлантисти, без избора и на превару, дошли на управу у земљи.

Међутим, студентски пленуми нити су кренули путем изборне револуције, која би отчепила скупштину за утицај из народа, нити су пошли стазом политичке револуције, која би преко прелазне владе преузела извршну власт и – уз њихову даљу подршку – демонтирала режим. Они су изабрали опцију „републике савета“, грађанских зборова, генералн0г штрајка, која – ма колико да је била романтична – ипак није дала резултате.

Тако се Вучић 15. марта извукао. Угушио је штрајк у средњим школама, па на универзитету, утулио уличне протесте који су још тињали преко лета, учврстио контролу над полицијом и почео да враћа судство и тужилаштво…

А у међувремену је дошло и до регенерације оног прећутног уговора с почетка нашег текста. Нису изнети јасни докази да је надстрешница пала баш због корупције, а и народ се уморио од блокада, насиља и револуционарног хаоса који никуда не води.

Тако је прећутни уговор на неки начин обновљен. Данас се опозициони медији убише доказујући да је посреди само „мит о Вучићевој консолидацији“ – како гласи наслов у Vremenu. „Режим пред нашим очима незаустављиво пуца по свим шавовима“, став је „политичког консултанта“ у другом чланку, у том листу. „И поред `замора материјала`, тренд је евидентан: Вучићева власт се распада по свим шавовима“, читамо у трећем чланку.

Међутим, ко нема реалан поглед на ствари најчешће доживи разочарање. Дакако, Вучић није повратио своју позицију из, рецимо, 2022. године (нити је то могуће). Али, он се јесте консолидовао, и неразумно је то порицати.

Онај ко хоће да га обори мора да удара управо на прећутни уговор, а не да мисли да само треба сачекати изборе и ствар је решена.

Вучић ће проћи као и Милошевић ако нас увуче у неки рат – чега је и он потпуно свестан. Зато и непрестано понавља да хоће да сачува мир, „да не учествујемо у великим сукобима који долазе – за време мог председничког мандата готово сам сигуран да можемо да избегнемо рат“, итд.

Такође, нека нова „надстрешница“ јамачно би и њему, у политичком смислу, сломила врат. Али, такве ствари – као рат и надстрешница – не могу се предвидети, док оно што зависи од опозиције, и што она збиља може, а и треба да уради, јесте да изнесе јасне доказе у јавности о директној вези између корупције и погибије 16 људи у Новом Саду.

Студентски покрет, а ни прозападна парламентарна опозиција то не раде, као што не раде ништа ни на припреми изборних услова који би јамчили обострано сношљиве – поштене и слободне – изборе. Заведени илузијама које стварају „пријатељски“ медији, они чекају да се распишу избори, да коначно дође тај дан када ће народ да гласа за њих, па да се, овако или онако, ушетају у Скупштину и почну да владају.

То тако не бива, и то је толико политички незрело да човека оставља без речи. Инфантократија, у политичком смислу, неком историјском грешком и може да преузме државну управу. Али, да је сачува, то никада није било, нити може да буде. Необична неозбиљност Вучићевих противника вероватно је оно што га и данас одржава на власти, заједно с прећутним уговором који владајућој конфигурацији још увек даје легитимитет.

Чланак О легитимности власти у Србији се појављује прво на ИСКРА.

Милан Ружић

Поново се појављују некакве петиције и апели које њихови творци траже да потписујемо. Не знам чему више та најјаловија операција на телу српског интелектуалног, па и идентитетског тела које умире од наше небриге и недоприношења. Од нашег одсуства мењања навика које су и довеле до изумирања.

Док су на Косову и Метохији паљене српске куће, ми смо потписивали апеле. Док су у Црној Гори пресвлачили српску одору у усташку, измишљали језик и кројили новоисторију, ми смо покретали петиције. А док су у Републици Српској затирали сва могућа обележја српских стратишта и док је наш народ трпео сатанизацију, а затим и угњетавање од стране високих представника, ми смо по емисијама прогнозирали шта ће се десити у Русији и Украјини, како ће проћи Палестина, шта ће учинити Израел, ко ће бити изабран у Сједињеним Америчким Државама и да ли је Венецуела заиста највећи извозник злата и нафте у свету.

Све што смо чинили да докажемо свој патриотизам директно је било у сукобу са том најплеменитијом идејом и орденом националног идентитета и љубави према својој отаџбини. Патриотизам је доказиван на најглупље могуће начине, а првенствено на онај који би се тицао скоро па искључиво ега скупине људи окарактерисаних као национална интелектуална елита. Као да је неко наредио да наједном, са свим нашим савременим мукама, почне надметање у томе ко је наступио у више емисија, ко је имао више лајкова, чије су текстове највише читали, ко пише на највише портала, ко је био најближи збиљи у својим прогнозама и томе слично. Водили смо, и водимо, рат једни са другима не бисмо ли се огребали за неки крњатак пажње одређеног дела јавности који би био довољан да нам нахрани его барем на неко време. И сви ти силни потписи, а и сам сам потписао од 2014. до 2020. сигурно преко 60 разних апела, подршки, петиција и томе слично, донели су само минутажу на слабо читаним порталима, реч-две на трибинама и пар интервјуа на местима на којима нас нико и не чује и на којима се публика већ унапред слаже са свим што ћете рећи, јер алгоритам тако и спаја људе.

Стога, нисам невин у овом смислу потписивања тих бесмислица од акција, али сам са тим прекинуо 2020. године, јер сам схватио да осим илузије и јаловине у смислу чињења, ничему тиме нисам допринео. Једино се, као што рекох, его хранио пажњом и тиме што вам име и презиме стоји поред великих имена и презимена, људи чијим делима се опијате и чијим величинама тежите, али опет схватите да су тим списковима и они сами испали наивни, лењи и да им то одузима време потребно да се баве управо оним по чему их и цените.

И знам да сам милијарду пута говорио исто, али то се ради када неко неће да упамти и утуви у главу, па ћу рећи опет…

Постоје три начина којима можемо помоћи својој земљи и њима доказати љубав према истој, ако је већ стално присутно то надметање у испољавању патриотизма, а то су следећи… Можете окупити људе и политички се ангажовати како бисте нешто променили, ако још увек нисте прерасли ту илузију да политика заиста нешто може променити. Затим, можете се борбено ангажовати, при војсци, па оружјем бранити свој народ и земљу. Трећи начин је за оне који су прву опцију прерасли, а у другој се не проналазе из више разлога, а најчешће због онога да нису способни некоме одузети живот или једноставно не желе седети у војсци којој је наређено да мирује, а тај начин јесте ангажовати се у пољу свог интересовања или каријере, да ли уметничком или научном, и на том пољу, једнако бојном и тешком, покушати да учинимо нешто за своју земљу.

Да будем искрен, одавно су за мене највеће патриоте људи који упркос свему што их од тога може одвући, негују таленат дат од Бога и користе га да буду што бољи у ономе чиме се баве. Дакле, то су они људи који на олтар своје државе прилажу оно што најбоље раде и тиме, колико је могуће, утичу на заустављању онога што круни њихову земљу. И када некаква пажња ипак дође, а хоће ако довољно добро радите то што сте одабрали и за шта сте талентовани, искористите тих неколико тренутака и мрва омање и бедне славе илити тишине публике да ипак кажете нешто паметно, похвалите некога или укажете на неке недостатке, не са висина Олимпа, већ из братског јарма који делите са свима онима који су Срби и које са радошћу, и упркос свим њиховим недостацима, називате браћом, па заједно вучете плугове не би ли и овде никло нешто од чега ћемо сутра децу прехранити.

Чланак Са висина Олимпа или из братског јарма се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

Почело је укидање српског школства и здравства — последњих институција Републике Србије на Косову и Метохији. Први је на удару Универзитет у Приштини, са привременим боравком у Косовској Митровици (УПКМ). У централној Србији, обузетој борбом за владавину права, за независност институција, за праведније друштво и академске слободе то, међутим, мало кога занима. Власти у Србији преко свега прелазе без иједне конкретне мере или одговора, што упућује на претпоставку да је и ово прећутна примена договореног.

Универзитет у Приштини са привременим боравком у Косовској Митровици има десет факултета, 103 студијска програма, преко 1.000 запослених и више од 7.000 студената. Члан је Европске асоцијације универзитета, потписник је Magna Charta Universitatum. Познајем неколико колега који ту предају – то су изузетни стручњаци, поузданих знања и јасног академског, моралног става.

Сепаратисти у Приштини, под заштитом НАТО окупатора, донели су „Закон о странцима”, који ступа на снагу 16. марта. Њиме се сви Срби на Косову и Метохији и сви грађани Србије, који немају документе тзв. „Косова”, проглашавају „странцима”. У низу административних препрека, најгора је она која се односи на професоре и студенте УПКМ — уколико и даље буду хтели да предају и студирају у Косовској Митровици мораће да имају радне дозволе, а њих ће моћи да добију само уз потврду академске установе која је препозната у систему „Косова”. Не треба посебно наглашавати да, за разлику од тричаве Европске асоцијације универзитета, Приштина „не препознаје” УПКМ. „Косовске документе” нема око 40% професора и око 50% студената. Велики део професора и студената живи у централној Србији. Најновија вест гласи да су непозната цивилна лица посетила ректорат УПКМ, да би ректору уручила захтев да се Факултет техничких наука исели, или да потпише уговор са албанским Приштинским универзитетом.

Постепено повлачење Србије са Косова и Метохије и режим апартхејда коме су Срби тамо подвргнути, довели су до убрзаног исељавања младих људи са територије јужне српске покрајине. У гетима владају незапосленост и неизвесност. Хуманитарна удружења и црквена помоћ не могу да замене српску државу. Већи пројекти, који би омогућили младима да остану на Косову и Метохији очигледно не занимају званични Београд.

Универзитет је једно од кључних економских и духовних упоришта Косовске Митровице и Срба на Косову и Метохији. Зато ће ово бити тежак ударац. Одлазак младих ће сада добити још масовније размере. Наставак „интеграције” српског школског система довешће до промене курикулума и програма. Прве жртве биће идентитетски предмети и право. Примера ради, треба видети како се о Косову и Метохији пише у главним токовима албанске историографије. Питање признавања диплома УПКМ тек ће да буде отворено…

Косовска Митровица била је безбедан град, све док Александар Вучић и његови сарадници нису распустили српске институције и омогућили албанским ектремистима да несметано прелазе Ибар. Сада су њени грађани, а са њима и студенти и професори, изложени готово свакодневним провокацијама. Девојке и жене вређају на улицама, локали мењају власнике, улице имена, граде се станови за албанске усељенике. Митровицом се шире страх и безнађе. После 25 година борбе и опстанка под окупацијом, људи се питају зашто раније нису напустили Косово и имају ли право да ту задржавају своју децу? Знам много храбрих Косоваца и Метохијаца који ће остати и опстати, упркос свему. На таквим људима почива све што имамо и све што смо до данас успели да сачувамо. Али колико ће их тек сада отићи?

И како се „интегрисати” у неријатељски систем, међу оне који вас гоне, не показујући ни мало спремности на било какав договор? Косовци питају како да своје здравство и школе „интегришу” у „систем” који није пронашао Андрију Томановића, професора Медицинског факултета и начелника Хируршке клинике у Приштини, отетог 1999, нити оне који су га одвели? Или оне који су 1999. у згради Економског факултета у Приштини ексером у главу убили доцента Миленка Лековића, убили још двојицу запослених, после чега су зграду темељно опљачкали и разорили?

Права тема овог текста је, међутим, громогласна тишина која о свему овоме влада у Београду. Да нема појединих професора УПКМ, који позивају новинаре и уреднике и моле их да нешто објаве, ништа се о овом безакоњу и насиљу не би ни чуло, ни знало.

Јасно је зашто то раде режимски медији. Александар Вучић и сарадници, од када су дошли на власт, од потписивања Бриселског споразума, преко усменог прихватања Немачко-француског ултиматума и Охридског анекса, до данас, постепено, корак по корак, методом „кувања жабе”, гасе наше институције на Косову и Метохији, препуштајући наше сународнике, Светиње и територије, албанским шовинистима и њиховим НАТО заштитницима. Сада су на ред дошла последња два српска упоришта — школство и здравство. Њима одговара да се о томе не говори. Историја ће показати зашто су издали Косово.

Не изненађују ни (тобоже) опозициони медији. Они, једноставно, у свему следе политику НАТО држава које су нас напале и окупирале, покушавајући да на нашој земљи направе Велику Албанију. Режимски медији последњих дана су објавили пар текстова о УПКМ; опозициони ћуте.

Србија није само дословно (на Косову и Метохији) окупирана. НАТО државе ставиле су под контролу наше медије, просвету, привреду, јавни и политички живот. Србија није суверена земља.

Оно што заиста растужује, јесте ћутање српских универзитета. Од почетка студентских протеста у Србији, издаја Косова и опасност од распарчавања државе помињу се тек као узгредне теме, готово фусноте. На овогодишњем Светосавском протесту студената и професора у Београду говорило се о незахвалном положају Јелене Клеут, критикована је Српска православна црква, али се није се чула ни једна једина реч о опасности у коју је доведен Универзитет у Косовској Митровици. Професори у хиљадама потписују петиције подршке Јелени Клеут; у знак солидарности са њом, пленуми су тада објавили да ће на недељу дана да блокирају наставу… Када су ме студенти питали за мишљење, рекао сам им да мислим да им неко очигледно намеће теме, како би се пажња наше јавности плански и циљано скретала са Косова и Метохије.

На ниске смо гране спали. Мртвачки покров ћутања прекрио је Србију…

Чланак Мртвачки покров ћутања се појављује прво на ИСКРА.

У Назарету, као и у цијелој Светој Земљи, осјећаш да земљу још грију стопе Христове. Но како да се човјек препусти Сунцу и потресности свештене земље када у позадини, све снажније, слушаш ехо вијести: већ први факултет Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици – албанске власти прогоне. Званично, црно на бијело.

Док се режимски “Срби” из кесице труде да нам објасне да је Србија моћна (само на Косову и Метохији немоћна) а ми срећни (само су Срби на КиМ чудновато несвјесни те среће, па немоћни и несрећни), док се опозиционе професионалне сподобе пресабирају и престројавају – завршава се посљедњи чин фарсе под називом “Само је важно да није потписао”. Само Србија, изгледа, држи бесу да ће преговарати докле год и посљедња њена институција на Косову и Метохији не буде испод тезге замијењена за ЕУ будућност и бриселско тапшање по рамену. Шта и гдје још нешто треба да се деси да бисмо се пренули из летаргије у којој ће нам судбина Срба на КиМ илустровати једноставну истину: народ и држава невољни и неспособни да одбране приштински универзитет у Косовској Митровици не може се надати било чему другом до тихом нестајању свих српских универзитета, кад сила која нас тјера са Косова и чизмом у Ниш, Крагујевац и Београд дође?

Питам се само докле ће још у леду почивати савијест свих пријатеља што су нас за сваки корак ка изгону Србије и Срба са Косова и Метохије увјеравали да се игра 4д шах у коме се жртвују пијуни да би се добила партија. Ето, драги коњи, ловци, топови и краљице, надам се да сте срећни. Остаћете сами на табли, док краљ не жртвује и вас.

И док нас бриселска власт преко својих лајаваца  убјеђује да нам не треба Завјет а бриселска опозиција да нам не треба ни да знамо ко смо, сваки корак у Израелу ти свједочи: више може завјетни народ, трајно мобилисан, него милиони људи чија је власт лишена ма какве свијести о смислу државе, похлепна, вазална и окренута себи – макар непрекидно лили крокодилске сузе за народом чије се земља све више сужава.

(Телеграм канал О. Дарка Ђога, 11.02.2026)

Чланак Завјетни народ или власт лишена смисла се појављује прво на ИСКРА.

Из једне полемике: „Ваши аргументи су толико глупи и застарели да сам потпуно заборавио како се обарају.“

Отприлике тако би сваки разуман човјек могао да реагује на ове јефтино плаћене покушаје разних служби да Емира Кустурицу са Мокре Горе некако сурвају у медијско и политичко блато савремене Србије.

Или да их једноставно игнорише, јер има паметнијег посла…

Или – да ипак понови оно што је већ речено, јер су „обавештајци“ упорни и бестидни, а срамота, нажалост, заједничка…

Опет, дакле, узбуна око Емира Кустурице, једног од највећих умјетника које имамо, на помен чијег имена читава планета узвраћа – српски народ, Србија!

Имамо, а као да нећемо да имамо!

Ево шта се ту у жару политичке борбе банално и несрећно заборавља.

Далеко изнад власти и опозиције, мимо њихових профитерских и (нужно) партикуларних планова, па чак и против њихове воље, на некој мистериозној духовној узвишици ковитлају се и сабирају најдрагоцјеније, највиталније енергије овог народа – свештене, научне, умјетничке… Производећи, парадоксално, активну националну солидарност и дугорочно заједништво.

Те енергије, нематеријалне и често невидљиве, оне су, у ствари, оно што нас судбински држи на окупу. 

Са те висоравни, са тог живог извора, обраћа нам се данас Емир Кустурица.

И није ту ријеч о елитизму, напротив. Уз све те златне палме и ордења, тешко је замислити саборнију, народњачкију личност од његове.

И још нешто. Ако би судбина народне заједнице зависила искључиво од новца, бизниса и трговине, од политичара и њихових присталица, живот би био много простији, тужнији и сиромашнији. Јер је новац прах, најнижи ниво моћи. Данас јесте, а сјутра га нема. Притисну дугме негдје у федералним резервама и сав ваш новац ће нестати. И ништа нећете моћи да оставите својој дјеци. 

А Кустуричине чудесне грађевине, видљиве и невидљиве, а машта и љепота, а достојанство и част – остају. 

То се, лакомислена браћо и сестре, не губи и не добија на изборима.

Чланак СЛУЖБЕ НЕ МИРУЈУ се појављује прво на ИСКРА.

(Слободан Антонић) Фото: Медиа центар

У прошли уторак дошао сам на факултет да одржим предавање и затекао празну учионицу. Онда ми је речено да су студенти, објавом на инстаграму, прогласили бојкот наставе због Јелене Клеут.

Колегиницу Клеут сам први и последњи пут срео на конференцији поводом 20 година од 5. октобра. Знао сам да је ћерка деканице и да јој је место на факултету било резервисано „чим се родила“. Њен реферат је био конфекцијски, и наравно идеолошки импрегниран, с основном идејом да би информисање у Србији, наводно, било боље када би НВО били власници медија (овде 155-168).

Ништа боље од тога нисам ни очекивао, јер сам знао да је Одсек за медијске студије на ФФ у НС и направљен идеолошки, по модли Д. Грухоњића, тако да ту неке велике науке тешко и да може бити.

Но, желећи да се ближе упознам с примедбама на избор колегинице Клеут за редовног професора узео сам да погледам њену књигу Хоризонти значења – семиотички системи и медијске праксе, с којом је конкурисала за то место. И одмах да кажем да сам се позитивно изненадио.

Очекивао сам неку катастрофу попут доктората Д. Грухоњића који је, слободно се може рећи, срамота за ментора и за факултет где је тако шта могло да прође (о томе сам писао овде 35-54). Али, ово уопште није тако лоше, штавише, превише не одступа од  стандардног универзитетског уџбеника из комуникологије.

Дакако, то не значи да се не виде и пропусти. Мањи су проблем материјалне грешке – попут помињања „културе кромањонаца старе преко 100.000 година“ (стр. 88), где је направљена грешка од „само“ 55.000 година. Много већи проблем је генерални дидактички приступ који је одабран у овом уџбенику.

Ауторке су се руководиле „жељом да примери буду актуелни и да припадају свету смисла у којем се студенти крећу“, што је „довело до одлуке да као примере анализирамо објаве на студентским налозима на друштвеним мрежама и фотографије са протеста“, односно са „студентских блокада“ (8).

Тако се у књизи на двадесетак места говори о „студентским блокадама“, односно „студентима у блокади“ (или се користи неки сличан израз), ту је и „црвени отисак шаке“ (115; слично 59), „блокадери или ћаци“ (144), „студенти који желе да уче” (54), „ударна песница режима“ (160), „насиље над студентима“ (54), „хитна оставка министарке Славице Ђукић Дејановић“ (54), и томе слично, све илустровано бројним фотографијама са протеста.

Одлука да се примери дају из животне сфере која је блиска студентима сасвим је исправна. Ипак, проблематично може бити то што се узима здраво за готово да сви студенти имају исти, позитивни став према блокадама 2024/25. Знамо да није мали број студента који с тим дешавањима имају негативно искуство – било да су били против блокада, да су остали у мањини па искључени с пленума, да су шиканирани као „ћацад“, или просто да имају лоше успомене на предавања током лета и на убрзано полагање испита…

Зашто би они поново пролазили кроз све то, и зашто би један специфичан поглед на ове догађаје, са много имплицитних вредносних атрибута, усвајали као „знање“, па затим то одговарали на испиту? Такође, није ли актуелност саме ове теме ограничног трајања, будући да ће брзо доћи нове генерације студената које нису имале искуство протеста и којима читава ствар уопште није блиска – осим ако се не мисли да ће блокаде бити трајна одлика студентског живота?

Стављање оваквог материјала као носећег у уџбеник има својих и добрих и лоших страна. Ипак, нисам сигуран да се овим не врши и једна сасвим беспотребна идеологизација и политизација наставног процеса. Немам ништа против те врсте ризика, али тог ризика свакако морамо бити свесни, а затим и отворени за различите врсте преиспитивања и критика.

Наравно да ово што је речено не дисквалификује уџбеник, будући да смо у области друштвених наука одавно навикнути на већу или мању идеологизацију. Мени су у овој књизи, дакако, била смешна феминистичка лудовања о томе како „ношење ципела на штиклу представља идеолошки кôд патријархата, пошто женско тело чини погодним објектом мушког погледа“ (144), док „појам мушки поглед описује условљен начин на који мушкарци гледају жене, а који показује емоционалну и психолошку контролу над женама“ (95). Али таквих бизарности, срећом, нема превише, или бар не толико да ову књигу чине неупотребљивом.

Дакле, да поновим, мој општи утисак је да књига може да послужи као универзитетски уџбеник, те да у чисто садржинском смислу она није препрека за избор колегинице Клеут у више звање. Међутим, проблеми потичу из друге, формалне сфере.

Најпре, није ми јасно од кад се коауторска монографија рачуна као књига за унапређење у звање редовног професора? И то још монографија у којој није јасно означено ко је од коаутора писао који део?

У време када сам био биран за редовног професора, то је било изричито забрањено, и то с пуним правом. Док ово пишем, на мом столу лежи коауторска монографија у којој је један аутор написао сва поглавља осим једног. Дакле, посао може бити сасвим неједнако распоређен, па не могу сви коаутори имати једнаке заслуге. Али, ту се макар зна шта је ко писао, а у монографији Клеут-Милојевић се то не види. Да ли је могуће да је, у међувремену, ово промењено и да је коауторска књига довољна за редовног професора?

Нисам успео да на сајту Универзитета у НС нађем реферат за избор Јелене Клеут, нити приговоре који су дати. Зашто тај материјал није транспарентан, па да се свако може уверити да ли је у питању политички прогон или стварни недостаци? Ипак, нешто од материјала сам преко пријатеља добио (мада непотпуног), из чега видим да несумњиво постоје формални проблеми у вези ове монографије.

Први проблем је број аутоцитата. Према тренутно важећим „Критеријумима“, научна монографија категорије М42 треба да садржи најмање четири аутоцитата просечно по аутору (дакле, у овом случају укупно осам) из категорија М10, М20, М40 или М50 и без понављања. Књига, међутим, садржи само шест аутоцитата категорија М20 и М50, што је мање од потребног броја аутоцитата по аутору монографије.

Заступници колегинице Клеут тврде, међутим, да не треба применити важеће критеријуме, већ оне из 2017. Али, они су непрецизни и по њима испада да статус научне монографије може да добије један од коаутора, који има довољно аутоцитата, а други не, и то за исти текст (јер није назначено ко је шта писао). Очигледно да је потребно тумачење Матичног одбора како би се ове недоумице разрешиле.

Друга формална примедба овој монографији тиче се њене рецензије. Једна од рецензенткиња ангажована је као хонорарни сарадник управо на програмима што их води проф. Клеут, па је она практично рецензирала књигу своје неформалне шефовице. То „доводи у сумњу објективност и непристрасност рецензентског поступка“.

Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.

Веома је необично да је колегиница Клеут себи допустила овакве формалне пропусте. Када идете у избор или реизбор водите рачуна о свему, јер знате да можете да паднете на свакој ситници. Много кад сам био сведок како се по београдским институтима и факултетима, у страху и нелагоди, рачунају бодови по „корпама“, броје цитати и аутоцитати, све гледајући где би могла бити слаба тачка због које би неко, малициозан или задрт, могао да обори реферат.

Колегиница Клеут се, очигледно, ничега од тога није бојала. То мени само показује степен ароганције некога ко је био заштићен и ко није пролазио оно кроз шта је морала да прође већина наших наставника и истраживача.

Неко ће рећи да та ароганција долази од политичке протекције, коју ужива читава та екипа са медијских студија, а која се најјасније видела када је амерички амбасадор лично дошао да демонстрира недодирљивост Грухоњића.

Други ће пак казати да је њен извор у породичном професорском залеђу, будући да је на многим нашим факулетима непотизам готово натурализован. Најсмешније ми је било што су, са ФФ у НС, Клеутку најгласније и најдраматичније бранили управо припадници професорских династија Кишјухас и Степанов. Сви они вероватно мисле да им то место по рођењу припада и да се нико не сме усудити да им озбиљно броји бодове и цитате, као осталом академском пролетаријату.

Такође, питам се да ли је могуће да је колегиници Клеут, као што се прича, нуђено да уклони уочене недостаке у монографији – што не би било проблем будући да је реч о е-књизи – а да је то она одбила? Да ли је могуће да ова ароганција иде дотле да се не прима ни један компромис, уз ризик да се обнове политичке конфонтације на универзитету и поново блокира настава?

Нажалост, мало је објективних информација о овом случају, а много нејасноћа и манипулација јавношћу. Немам никаквих илузија да у оспоравању избора проф. Клеут нема и политичких мотива. Али, такође, не могу а да не видим и то како се понаша друга страна и у каквим све политичким играма она учествује.

Цех дакако увек на крају плати неко трећи, најчешће они најмање обавештени, најслабији, или најнаивнији. Бојим се да су зато наше слушаонице, у прошли уторак, биле празне…

Чланак Од аутоцитата до празне учионице се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета“ – писао је Свети Сава, из Јерусалима, игуману манастира Студенице Спиридону. Ове заветне речи, написане, како се сматра, пред сам одлазак Светитеља са овога света, као да су упућене нама, небројеним поколењима његових чеда, све до данашњег дана. Знамо ли, међутим, шта су то завети Светог Саве? Да ли његова чеда и сада држе његове завете, или су их можда напустила и погазила?

Светог Саву је већ Доментијан, његов ученик и биограф називао „вождом отачаства“. Он га је поредио са Мојсијем, кога је звао „вождом скупу Израиљеву“. По Доментијану, српски народ је „нови Израиљ“, „други Израиљ“, „изабрање Божије“. Он наглашава да су, док је први Израиљ умео да одступи од завета, „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна завету који су, кроз Светог Саву и потом његовог оца Светог Симеона, дали Господу.

Мојсије је, како знамо из Старог Завета, разнородна племена, давши им веру и законе, ослободио, ујединио и учинио их јеврејским народом. Најважније, племена су постала народ онога часа када су Синајским заветом чувања те, мојсијевске вере, била спојена са Господом. Од тада, народ је морална и историјска заједница, коју обавезују дата реч и сећање на претке, чији савез са Господом обавезује све њихове потомке.

То је са српским народом урадио Свети Сава. Знамо да је код Срба и пре Светог Саве било православне духовности и, више него код Јевреја пре Мојсија, народне и државне самосвести. Али оснивањем аутокефалне, самосталне Српске цркве, оснивањем српског манастира Хиландара на Светој Гори, Свети Сава је самосвест Срба коначно испунио православном вером, чиме јој је дао тврд темељ и јасан правац којим Срби, ево, настоје да иду пуних 850 година од његовог рођења.

Шта је, како се каже већ у његовом времену, „завет отаца“ и „права вера“ коју треба следити, Свети Сава ће нарочито језгровито рећи у својој Жичкој беседи из 1221. године. За разлику од Јевреја, то неће бити некаква посебна вера која обавезује само један народ, већ Светосавље, које ће Свети Владика Николај Охридски и Жички дефинисати као „Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“. То Светосавље, тај „завет светих отаца наших Саве и Симеона“, учиниће њихово „српско отачаство“ тако самосвесним, жедним слободе, самосталности, аутокефалности, неспремним да своју срећу и спасење преда у руке иноверних и иноплеменика.

Зато Савин брат, краљ Стефан Првовенчани, у Житију Светог Симеона, када описује како му је брат Вукан уз помоћ Угара протео престо, каже да је он „занемарио заповест господина и оца својега“ и „извео иноплеменике на отачаство своје“. Стефан је, међутим, „повраћен у отачаство своје“ „правим благословом и молитвом господина ми светог Симеона“, „по завету и молитви оног Светог“.

Опредељење Светог Саве за Царство Небеско, као сама срж Светосавског завета, сведочило је да је ту била реч само о потврди Новог Завета историјским искуством једног народа. Свети Сава се окренуо Царству Небеском већ својим бекством из палате у манастир, али и опредељењем за православну, „праву веру“, у времену привидног слома православног света, у коме су римокатолички крсташи, непосредно по ослобођењу Србије од ових иноплеменика, срушили Византију. Подсетимо се, 13. век је доба свеопштег јуриша крсташа на српски и словенски исток, од угарских похода на Србију и на такозване богумиле у Босни, преко уништења Византије, до пропалих похода Швеђана и тевтонских витезова на Русију Светог Александра Невског. У том времену, Свети Сава је, оснивањем нових епископија, чак померио границе православља на запад. Када је успоставио Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих епископија Охридске архиепископије, чија су се средишта налазила у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епархију. У држави Немањића, названој „Српска земља и Поморска“, римокатолици ће, међутим, бити у потпуности заштићено становништво. У изворима нема података о међусобним, верским трвењима. Напротив, има много трагова, међу којима су архитектура Дечана и Студенице највидљивији, плодне, стваралачке синтезе два света на тлу српске средњовековне државе.

После искушења крсташког, ратоборног римокатолицизма из 13. века, у наредном столећу са истока ће стићи нов, муслимански изазов. Од Светог кнеза Лазара очекиваће се да светосавско опредељење за Царство Небеско потврди спремношћу на жртву у одбрани праве вере и српског отачаства од „исмаилћана“. О том избору кнеза Лазара, о Косовском завету, у потоњим вековима певаће српски гуслари, нарочито јасно у песми „Пропаст Царства српскога“. Раванички монах, савременик Косовског боја, приповедао је да се Лазар, пре битке, „топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући“, „и молитвама ових наоружавши се“, „богооца Давида реч у срцу носећи“, овако обратио Богу: „Но, Господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Косовски завет јесте, дакле, потврда Светосавског завета, који је, опет, укорењен у Старом Завету првог Израиља, али је, пре свега, својом саможртвеном поруком спасења, остварење Новога Завета Господа нашег Исуса Христа.

Светосавски завет значио је, као и Мојсијев завет, примање, чување и поштовање закона, неодвојивих од праве вере. Закон и вера за Мојсија и Светог Саву су синоними и они ће то у српском језику остати све до 20. века. После манастирских типика, Свети Сава је своме отачаству даривао Законоправило, које ће усмеравати духовни и политички живот српског народа кроз дуги низ потоњих векова. Истраживачи су одавно уочили посебну пажњу са којом Законоправило уређује породичне односе. Сергије Троицки и Димитрије Богдановић приметили су да је Свети Сава, састављајући Законоправило, преузимао византијско законодавство, али је у исто време изостављао све оно што је водило ка позновизантијској превласти државе над црквом, као и остварењу папистичких амбиција Цариградске патријаршије. Светосавска мисао свему је давала српски тон и правац. Богдановић је уочио да је у политичкој мисли средњовековних Срба, за разлику од Византинаца, веома присутна идеја „народа Божјег“, „новог Израиља“ и „изабраног народа“.

Свети Сава је остао грађанин православне хришћанске васељене, трајно везан светогорским опредељењем и поклоничким путовањима за море и Средоземље. У исто време, Свети Сава свога оца, Светог Симеона, назива „отачаствољупцем“. Та заборављена реч (уместо које данас употребљавамо страни појам – „патриота“) понајпре би могла да се односи на самог Светог Саву. О Савином отачаствољубљу понајбоље сведоче његови противници. Охридски архиепископ Димитрије Хоматин, гневан због оснивања Жичке архиепископије и издвајања српских епископија из његове јурисдикције, тврдио је да је Светог Саву „љубав према отаџбини заробила“, иако је претходно, побегавши на Свету Гору, био „оставио своју земљу и родбину и цело очинско наслеђе“.

Срби су и пре Светог Саве, у добу Вишеславића и Војисављевића, ратовали за ослобођење и уједињење. Он је, међутим, извршио пуну духовну еманципацију, успоставио аутентичан, српски поглед на свет, учинио српску перспективу референтном и подразумевајућом.

О томе сведочи нарочито чињеница да је Свети Сава учинио српски језик – српску редакцију старословенског језика, српскословенски језик писан ћириличним писмом – свеопштом нормом духовног, литургијског, књижевног, уметничког живота српског народа. До тада, српскословенски је на западу Српске земље и Поморске био потискиван латинским језиком, док је на истоку, на тлу Охридске архиепископије, био тек толерисан. Српски језик се до данас умногоме променио. Вера и језик ипак остају кључни чиниоци идентитета сваке људске заједнице, па и српског народа.

Коначно, у потоњим вековима, Светом Сави припала је улога заштитника српске школе и просвете. Он је био кључни српски (про)светитељ, све до појаве просветитељства 18. века и Доситеја Обрадовића. Свестраност његове личности оличавала је идеале којима је школа вековима тежила: побожност, аскетизам, самодисциплина, поштовање закона, ученост, умеће и радост преношења и примања знања и искуства.

Пошто смо оцртали основне обрисе завета Светог Саве, погледајмо да ли и колико тај завет поштују његова данашња чеда, данашњи православни Срби, они које Доментијан назива „сва деца отачаства“. Измеримо се, дакле, светосавским аршинима.

Српска црква, баш као у времену у коме ју је устројио Свети Сава, живи и спаја своје вернике са прецима, савременицима и потомцима, у заједничком предосећању, предукусу Небеског Царства. У њој се, упркос свим искушењима, међу којима је настојање државе да је себи подреди свакако најозбиљније, осећа препород. Светосавски и Косовски завет, без прекида присутан и делатан унутар Цркве, у последњој деценији стекао је „право грађанства“ у најширој српској јавности. Препород је утолико видљивији уколико је Црква више гоњена – данас на тлу Косова и Метохије, јуче у Црној Гори, прекјуче у целој Титовој Југославији. Оволики број верника, који живе литургијским животом, Српска црква вероватно није имала у својој нововековној историји. Није свуда исто; обнова као да се осећа више у градским, него у сеоским срединама. На литургијама, храмови Српске православне цркве, од Приједора и Шамца до Ниша и Пирота, од Сомбора и Зрењанина до Тивта и Бара, пуни су претежно младог света. Тај, нови нараштај, на јавну сцену ступио је са литијама у Црној Гори.

У расејању, нарочито у Северној Америци и Западној Европи, постоји не посебно масован, али врло упоран тренд приступања иновераца Српској православној цркви. То је само део ширег процеса окретања данашњег западног човека православљу, као јединој хришћанској верописповести која одолева ударима крајњег либерализма и атеизма. Цркве су празне и напуштене нарочито у европским протестантским земљама; у исто време, тамошњи храмови Српске цркве пуни су верника. Штавише, Срби откупљују њихове напуштене цркве, спасавају их да не постану кафане, удахњују им нови живот. Има српских парохија, нарочито у Америци, које су и саме погођене процесом атеизације западног света; преобраћеници су ту упорнији у доласцима на литургије од самих Срба, па наши свештеници све чешће, због њих, служе на локалним језицима.

Знам да Срби ван Србије не воле да слушају критике на њен рачун, јер она у свом најближем окружењу има сасвим довољно критичара, па и непријатеља. Али, покушајмо да сви заједно сагледамо ствари онаквим какве заиста јесу, по истини, онако како нас учи Свети Сава, и онако како Мајка Јевросима учи Краљевића Марка: „ни по бабу, ни по стричевима, но по правди Бога истинога“. У Србији, наиме, политичке, медијске и пословне елите неретко су врло хладно, па чак и непријатељски расположене према Српској цркви и њеном Заветном Предању. Најновији догађаји показују колико се лако, преко медија и друштвених мрежа, најшири слојеви, поготово образована средња класа, могу окренути против Српске цркве, баш као и 1945. године. Већина младих људи у Србији и данас је одана материјализму, нихилизму и крајњем индивидуализму, увезеном са Запада. Генерације њихових родитеља и наставника у томе су одавно огрезле. Уместо сакупљања чињеница и поузданих знања, цели нараштаји и даље су заслепљени помодним идеологијама, од крајњег либерализма до екстремно левичарских идеја, титоизма и југословенства.

Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.

Уз то, Србија је увелико изгубила суверенитет, ону самосвест и слободу коју је својим чедима, као најдрагоценије наслеђе, оставио Свети Сава. Њен политички, економски, културни живот сведочи о томе да је доспела у стање полуколоније. То се најјасније види по равнодушном ставу власти и највећег дела опозиције према страдалним сународницима и светињама на Косову и Метохији. Чак ни масовни студентски и грађански протести у Србији нису избили због издаје Косова и распарчавања Србије, него поводом трагедије на железничкој станици у Новом Саду. Захтевају се обрачун са корупцијом, независност институција и праведније друштво. Косово се или прећуткује, или се додаје на самом крају листе захтева, готово као фуснота, како се не би рекло да је потпуно заборављено. Савина чеда у Србији, деца српског отачаства, нису равнодушна према судбини сународника и светиња на Светој српској земљи, на Косову и Метохији, али мреже које су разапете над Србијом чине их резигнираним и пасивним.

Напуштање Светосавског завета видљиво је и на другим примерима. Најизразитије је у уплетености власти у Србији у умањивање броја жртава логора смрти Јасеновца и размера геноцида над Србима у НДХ. У таквим условима, када се тргује слободом, Светињама, предачким жртвама, треба ли се освртати на остале видове Светосавског завета? На стање правне свести у Србији? Или на однос према српском језику и нарочито ћирилици? Посебно болну тему представља наше школство, од основних школа до универзитета – оно је у стању поодмаклог распадања. Власти су наше школство препустиле страним утицајима и лобистичким групама; блокаде су га готово дотукле.

Стање у Републици Српској, међутим, значајно је боље. Ратна искушења, као и данашњи покушаји да Српска буде угашена, ту су ојачали Светосавску свест. Пошаст помодних идеологија, укључујући југословенске, титоистичке заблуде, ту је сведена на најмању меру. Српски народ из Босне и Херцеговине још у добу комунизма био је један од главних ослонаца Српске цркве; он то умногоме остаје и данас. Српски језик и ћирилица нису угрожени као у Србији; стање у школама неупоредиво је боље. Демографско пропадање Српске, међутим, није само последица економских невоља и исељавања; оно указује на исту болест од које болује и Србија – на обезбожење и ширење нихилизма у најширим друштвеним слојевима. Расељавању доприноси и огорчење због различитих видова корупције проистеклих из запостављања законитости. Корупција је, наравно, омиљена тема оних који желе да угасе Српску и распарчају Србију. Упркос невољама, верујем да Српска у себи носи семе будуће обнове целог српског народа.

У Боки Которској, Црној Гори и Херцеговини посебно снажно осећа се наслеђе Светог Саве. Ту су велику, Светосавску и Косовску обнову донели митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Литијски покрет обновио је снаге целог Српства. Црква и њен народ тада су се одбранили, али нису победили. Само су, до следеће прилике, остављени на миру. Стање у управљачким елитама ту је чак горе него у Србији. Оне су опрале руке од српског питања, отвореног са разбијањем Југославије, распарчавањем, потом протеривањем и уништавањем Срба. О томе сведоче признање независности Косова, које је до данас на снази, честитке које се редовно упућују приштинским сецесионистима поводом њихових „празника“, гласања против Србије у УН, присуство црногорских званичника на прославама етничког чишћења Срба у Хрватској, њихова незаинтересованост за судбину Српске, Срба у Хрватској, Федерацији БиХ, Македонији. Црна Гора је, и то се јасно види, чланица НАТО пакта. Зато полуге моћи остају у рукама етничких Црногораца. Срби, који сада учествују у власти, чине оно што се може у датим околностима. Чак и због тога изложени су медијским кампањама и нападима. Посебно је апсурдна чињеница да српски језик, којим говори убедљива већина становника Црне Горе, ту нема статус званичног језика; ћирилица је готово протерана из јавног простора. Срби су све присутнији у култури и образовању; па ипак, то није донело суштинске промене у наставним програмима, срачунатим на то да се настави са претапањем Срба у етничке Црногорце.

После Срба на Косову и Метохији, најтеже је онима који живе у Хрватској и Северној Македонији. Ту се наставља асимилација Срба, започета још 1945; у Хрватској, она се нагло убрзала после уништења Крајине, „Олује“ и довршетка геноцида започетог 1941. године. Чак и тамо, Свети Сава и Српска црква остају са својим народом. Светитељ и његова црква најјачи су у најтежим условима, као у временима раног хришћанства. Они свакоме ко хоће да чује отварају просторе завета и слободе, које им не може одузети ниједна државна власт.

Дијаспора је данас један од најважнијих, скривених ресурса српског народа. Стара српска емиграција из 1945, избегла је идеолошке и идентитетске експерименте којима је отачаство било изложено; она је наставила тамо где смо заустављени 1941. године. И данашње српско расејање везано је за Српску цркву, јер је искуство показало да се они који је напусте асимилују већ у истој, или у наредној генерацији. Дијаспора има своје невоље, међу којима су неслога и брзо претапање најважнији. Она, међутим, располаже знањима, контактима и материјалним средствима којима може да помогне отачаству. Оно, међутим, до сада није на озбиљан и посвећен начин приступило питању сарадње са расејањем.

Пут у обнову је, како се види, познат, прав и јасно видљив. Онда када су се држали Светосавског и Косовског завета, Срби су опстајали и побеђивали, чували су своју земљу и имали порода. Тада су градили Студеницу, Хиландар, Жичу, Високе Дечане, Грачаницу, Манасију, Крушедол, писали Горски вијенац и Охридски пролог. Када су завет напуштали, утапали су се у друге народе и ишли из пораза у пораз. Од нас се ни данас не тражи да измишљамо нове идеологије, нити да усвајамо најновије идеје и велике замисли. Потребно је само да будемо оно што јесмо, или смо некада били, да се, како то омладина каже, вратимо на „фабричка подешавања“, да у себи пронађемо сопствену стајну, упоришну тачку, онако како нас је учио Свети Сава. После тога, све остало ће се подразумевати и долазити на своје место.

Свет, који нам у 20. веку није био пријатељ, сада се брзо мења. Долази време великих искушења, али и различитих могућности. Када нам се оне укажу, будимо спремни. Останимо верни Царству Небеском. Сачувајмо Светосавски завет.

Беседа изговорена на Светосавским академијама црквених општина у Шамцу и Тивту 2026. године

Чланак Вожд и чеда отачаства се појављује прво на ИСКРА.

„Ја вјерујем у бога, и за то ми није потребна никаква црква. Погледај само каква кола возе попови…“ Или, још суптилније: „Кад попови сва своја богатства дају за дјечје болнице и сами почну да служе у простој кошуљи, боси, на обали ријеке, као што је то радио Спаситељ, тада можемо попричати о вјери.“

Стотину пута сам чуо овај тобожњи аргумент, не само од злонамјерних. И могу рећи да га донекле разумијем. Разумијем ту жељу да се види отјелотворени идеал, баш она јеванђеоска једноставност и посвећеност о којој читамо у Светом писму. Кад уочите јаз између тог идеала и стварности, а то се дешава свуда и свакодневно, онда се лако намеће услов: прво ви постаните онакви каквим ја желим да вас видим, па онда можемо разговарати.

Понављам: то је веома људска реакција. „Прво ти, ћу па онда ја“ – ту вјероватно постоји и нека дубока чежња за аутентичношћу, да се ријечи не разилазе са дјелима. Чини се – ако би сви „попови“ постали такви као Спаситељ на обали ријеке, онда би вјера постала једноставнија, разумљивија, приступачнија. Зар не?

Тешко питање. Покушаћу на њега да одговорим не својим ријечима, већ ријечима једног веома мудрог савременог свештеника, оца Андреја Ткачова. Он описује баш такву појаву, из своје парохије: човјек је расположен да повјерује у Бога, али ето, видио је свештеника у мерцедесу…

„Па добро“, каже му о. Андреј, „хајде да склопимо договор. Ја ћу ти наћи сеоског парохијског свештеника, заиста несебичног. Има шесторо дјеце, мало пара, живи само од онога што му парохијани донесу. А ти онда да идеш код њега на литургију сваке недјеље, годину дана. Важи?“

Лако је наћи таквог свештеника, додаје о. Андреј. Има их много, апсолутна већина. Па ако човјек годину дана буде присуствовао литургији, престаће да себи поставља слична питања. А ако каже не – онда то значи да су све његове жалбе на свештенике у мерцедесима само изговор…

Овдје је важно разумјети да цркву чине људи, с једне стране, и с друге стране, води је Свети Дух. И све добро у цркви је од Светог Духа. У којој мјери се тај идеал може отјелотворити, зависи од конкретних учесника, од конкретних људи. Од мене и од вас. Другим ријечима: ако желите светију цркву, дођите и покажите своју светост. А ако кажете: доведите ми овдје свету цркву па ћу размислити, можда ћу свратити да упалим свијећу, онда је то веома удобан, веома модеран потрошачки став. Згодан начин да оправдамо сопствену слабост, па и гријех. Нисам ја, они су криви. Ако они, онда ћу ја…

Међутим, каже о. Андреј, хришћанство не почиње нашим условима према другима или чак према Богу. Оно почиње чињеницом да ми сами, свако од нас, схватимо да се онај дивни опис – „проста кошуља и бос на обали ријеке“ – не односи толико на спољашње окружење, колико на стање срца, које се, нажалост, не достиже само одрицањем од богатства. Ту је ријеч о унутрашњем сиромаштву духа, и о жеђи за Оним Који једини може да испуни то сиромаштво. А Он нам не долази онда кад ми или „попови“ око нас постанемо идеални, већ управо онда кад смо ми, са свим својим несавршеностима и оправданим примједбама на овај свијет, спремни да чујемо Његов глас. Спремни да „попричамо о вјери“ не из позиције судије, већ из позиције трагача, несигурног, збуњеног, али таквог као и сви остали, из позиције „од Бога напуштеног дјетета“ које чезне за Оцем.

И заиста, Бог није дао свештенство ни анђелима са неба, нити некаквим небеским људима, који су се међу нас спустили падобранима. Дао га је обичним људима, обученим у слабост. Бог жели да ми носимо слабости слабих, а не да себи угађамо. Не грдите свештенство, већ се користите свештенством за спасење, ако вјерујете.

Срећан и благословен Савиндан.

Чланак НИКАД НЕ ГРДИТЕ СВЕШТЕНСТВО… се појављује прво на ИСКРА.

Читам текућу полемику око заиста бројних српских књижевних награда.

(Знам, знам, о укусима non est disputandum, али о неукусима…) 

Елитни издавачи, писци, критичари и жустри медијски посленици… све објективно и аргументовано – не зна се ко кога више презире, денунцира, или просто кафански оговара. 

Непријатан утисак.

Једна ствар, међутим, мени је ту посебно занимљива.

Набрајајући силне награде, истражујући њихов историјат, реноме и висину новчаног износа, нико, али баш нико од овлашћених мајстора јавног мудровања и србовања не помиње „Велику награду Иво Андрић“, коју већ десет година у двије категорије (за животно дјело и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији) додјељује Андрићев институт из Вишеграда, чији је директор Емир Кустурица. Узгред буди речено, са убједљиво највећим новчаним износом.

У престоничком видокругу, међутим, нема те награде. Не постоји. Никад чули.

Како је то могуће? Случајно? И Хомер, кажу, понекад задријема…

Преписујем списак досадашњих добитника. Ево их: Матија Бећковић, Владимир Кецмановић, Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Бора Ђорђевић, Ју Хуа, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић, Гузељ Јахина, Милован Данојлић, Петер Хандке, Јевгениј Водоласкин, Мирослав Максимовић, Сандро Веронези, Енес Халиловић, Абдулразак Гурна, Саша Радојчић, Алесандро Барико и Небојша Јеврић.

Па ми дође да припитам брижне аналитичаре: имате ли ви неки бољи списак?

Шта, премало нобеловаца?

Или вам је можда Република Српска предалеко, а ви затурили телескоп?

Прије ће бити да нашом културом кружи нова верзија злогласног духа самопорицања, кукавичкија и глупља он оних ранијих.

И зато ми је сва ова престоничка полемика некако јадна. Некако баш текућа…

Чланак КАД СЛИЈЕПЦИ ЗАДРИЈЕМАЈУ… се појављује прво на ИСКРА.

Мустафа Церић (Фото: Sputnik/ AFP 2018 / ELVIS BARUKCIC)

НЕ може миран Мустафа Церић, бивши реис Исламске заједнице у БиХ. Увек има шта да каже, а ни „идеје“ му не мањкају. Сад се угледао на несрећног Србина, а хрватског бранитеља Предрага Мишића, који се годинама бави ђавољом работом и покушајем оваплоћења усташке творевине тзв. Хрватске православне цркве, па је ефендија у маниру правог „хрватског цвијета“ предложио стварање аутокефалне „Босанске православне цркве“. То би, верује он, Босну спа’сло, јер би добила одане Србе.

Знамо да би ефендија, кад би имао моћ, одмах издао ферман за оснивање „Босанске православне цркве“. Зато међу Србима не сме бити рашчињених Бојана Бојовића и Мираша Дедеића, који ево неколике године „брка“ Божић и Васкрс, али упркос истини и уз помоћ агента ЦИА у одежди цариградског патријарха, ових дана чека ферман из Стамбола о признавању тзв. аутокефалне Црногорске православне цркве. На Вартоломејеву накану да зада ударац „посебно тврдоглавој СПЦ“, јуче је упозорила Спољно-обавештајна служба Русије. То је позив на будност, јер у почетку увек буде реч. Једна таква, такође чисто политичка, била је довољна расколнику са Фанара да призна аутокефалност неканонске Украјинске православне цркве. Његове намере садашње и будуће могу се разбити само о снагу наше саборности.

Чланак Цвијет се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/tesko-gradu-koji-protjera-svoje-proroke/ Fri, 09 Jan 2026 07:03:11 +0000 https://iskra.co/?p=181606 Лијево је споменик Михаилу Булгакову, коме су Украјинци селотејпом прелијепили очи и уши да не би видио или чуо како „ниткови-петљуровци тероришу руско становништво својим гнусним, измишљеним језиком, у коме је мачка кит“ (кот это кит – „Бела гарда“). Али Михаил Афанасјевич је Ријеч, а она је свуда и све зна. Шта је он видио...

Чланак ТЕШКО ГРАДУ КОЈИ ПРОТЈЕРА СВОЈЕ ПРОРОКЕ се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Лијево је споменик Михаилу Булгакову, коме су Украјинци селотејпом прелијепили очи и уши да не би видио или чуо како „ниткови-петљуровци тероришу руско становништво својим гнусним, измишљеним језиком, у коме је мачка кит“ (кот это кит – „Бела гарда“).

Али Михаил Афанасјевич је Ријеч, а она је свуда и све зна.

Шта је он видио прије 100 година?

„Тама је прекрила омражени град. Мостови су ишчезли… са неба се спустио понор и преплавио базаре, уличице, језерца… Велики град је нестао, као да никад није ни постојао. Тама је прогутала све, плашећи све живо“ („Мајстор и Маргарита“).

Ето шта се догодило са градом Кијевом крајем 2025. године. На фотографији десно.

А догодило се јер су Украјинци у ствари сами себи обмотали главе селотејпом – уз хистерични смијех, псовке и клевете – и сад јурцају, глуви и слијепи, нијеми, на ивици понора.

Шта рећи? Тешко безумнима. Тешко граду који протјерује своје пророке – на такве градове Господ шаље таму.

Не почиње тек тако „Бела гварда“ злокобним новозавјетним цитатом: „И суд примише мртваци као што је написано у књигама, по дјелима својим…“ (Откривење Јована Богослова, Апокалипса 20:12).

 

П.С.

По дјелима њиховим! Како да се ту човјек не присјети овдашњих несрећника који су, глуви и слијепи, с Ловћена обурдали Његошеву капелу и грчевито се опиру њеном неминовном уздизању, или оних из комшилука, који су Андрићеву бисту стрмоглавили у Дрину, да би данас проклињали генијалног Сарајлију који је на њеној обали уздигао Андрићград.

 

Чланак ТЕШКО ГРАДУ КОЈИ ПРОТЈЕРА СВОЈЕ ПРОРОКЕ се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/najgore-pokolenje/ Wed, 31 Dec 2025 10:16:47 +0000 https://iskra.co/?p=181264 Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде)....

Чланак Најгоре поколење се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде). Она је посебно нагласила да Механизам крши правила УН, као свог оснивача, укључујући чак и Стандардна минимална правила УН о поступању са затвореницима (Правила Нелсона Менделе) (овде). Затражила је да Ратко Младић буде пуштен на слободу, ради лечења, или да и он и Радован Караџић буду пребачени у затворску јединицу у својој земљи. Затим смо, кроз крајње сведене вести, сазнали да је сличан захтев Савету безбедности упутила и Србија (овде). О критичном стању у коме се налази Ратко Младић и о незаконитом поступању Механизма говори његов син, Дарко Младић и адвокат Бранко Лукић (овде, овде, овде и овде); о насиљу над Радованом Караџићем најчешће се оглашавају његова кћерка Соња Караџић Јовичевић и адвокат Горан Петронијевић (овде, овде и овде). Они су готово једини који у јавности Србије помињу безакоње над српским ратним командантима и вођама. О условима у којима су затворени остали хашки осуђеници, скоро да се не говори. Младић и Караџић само су најистакнутији примери. У Београду то, једноставно, „није тема“.

Механизам, институција речитог имена, већ дуго и упорно крши законе УН о најосновнијим правима осуђеника. Ратко Младић је, у затворској јединици УН у Хагу, тешко болестан и већ годину и по дана прикован за кревет. Налази хашких лекара крију се, међутим, од чланова његове породице, од српских и руских стручњака. Уместо пружања правовремене медицинске помоћи, породици је у мају ове године саопштено да је Ратку Младићу преостало неколико месеци живота. Њему се, за разлику од осталих заробљеника које хашки лекари нису могли да излече, не дозвољава да буде лечен у својој земљи, нити да у њој издржава затворску казну. Механизам своје затворенике пушта на превремену слободу онда када је сигуран да ће брзо преминути. Тако је, поред осталог, учињено са генералом Небојшом Павковићем. Но, Ратку Младићу ни то није дозвољено.

Радован Караџић је затворен са најгорим криминалцима, у озлоглашеном затвору Албани на острву Вајт. Однос управе и стражара према њему отворено је непријатељски. Више пута био је предмет физичке и вербалне агресије. Због небриге лекара два пута био је непосредно животно угрожен. Караџићеви контакти са спољним светом сведени су на најмању меру. Уколико их има, телефонски разговори су крајње редуковани и дуго времена морали су да буду вођени искључиво на енглеском језику. Књиге (дозвољене су само оне без политичке садржине) и штампа стижу му са огромним закашњењем. У Хагу је имао компјутер, али му Британци не дозвољавају да га користи, па не може да ради на планираном захтеву за ревизију пресуде. Како време пролази, насиље је све горе. Три и по године Караџића нико од Срба није видео. Његова породица је под санкцијама и не може да добије британске визе. Телефонски разговори, који су некада трајали до девет минута, сада се своде на минут или два. Чак је и српском свештенику у септембру ове године забрањено је да га посећује. Вероватно нема потребе да се нагласи – муслимански затвореници у Албанију имају редовне посете својих имама (овде).

Овај осамдесетогодишњак у априлу ове године оптужен је да намерава да побегне. Натеран је да носи одело са флуоресентним шарама, чиме на себе привлачи пажњу осталих робијаша. Више пута дневно пребациван је из зграде у зграду, при чему су му ускраћивани и лекови и храна. У његовој ћелији светло се ни ноћу не гаси.

Велика Британија третира Радована Караџића као свог заробљеника и зато га је лишила права која му припадају као осуђенику УН. Генералног секретара УН на то је још 2022. упозорила група српских интелектуалаца и јавних личности (овде). Захтев да се Караџић, на основу правила УН, исчупа из руку Британаца и пребаци у земљу најближу његовој, једноставно је игнорисан.

У рату нема невиних. Понајмање је тако било у суровим ратовима у којима је разбијена Југославија. Нико разуман и моралан не би требало да негира страдања Бошњака, Хрвата, Албанаца. Српски народ, међутим, политички је распарчан, док је у Крајини, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији физички готово уништен.

Насупрот Хашком трибуналу, који је Ратка Младића и Радована Караџића осудио на доживотни затвор без иједног ваљаног доказа, Срби ће их памтити као народне вође, које су заштитиле српски народ од понављања геноцида из 1941. и 1914. године. У светским оквирима, упоредо са слабљењем НАТО Запада (САД и ЕУ), са нестанком униполарног и учвршћивањем мултиполарног света Ратко Младић и Радован Караџић ће, заједно са Слободаном Милошевићем и осталим српским вођама, бити упамћени као први који су пружили отпор планетарном, освајачком, неоколонијалном, империјалном злу. Данас му се супротстављају Русија, Кина и остале велике државе. Срби су се са том немани готово целу деценију рвали и са њом ратовали без иједног истинског савезника, потпуно сами.

Хашки трибунал, који је Младића и Караџића осудио на доживотни затвор, показао се као пуко политичко оруђе НАТО Запада. Данас се његове пресуде у међународном праву једноставно игноришу (овде). Како сам писао на другом месту, „задатак Хашког трибунала био је да НАТО државе и њихове локалне клијенте ослободи одговорности за ратове од 1991. до 1999. и да је пребаци на њихове жртве. Бројеви су јасни и њих увек треба понављати. До свог затварања 2017, Трибунал је осудио приближно 73 Србина, 20 Хрвата, 5 Бошњака, 2 Албанца и 1 Македонца. За злочине над Србима осуђено је 7 оптуженика, но и они су одавно на слободи. Злочини над Србима, дакле, нису кажњиви. Осуђени Хрвати и Бошњаци кажњени су готово искључиво због међусобних злочина. Сви осуђеници Хашког трибунала на доживотну робију или на 40 година затвора су – Срби“ (овде).

Кључно питање, међутим, гласи – зашто се у Србији прећуткује овај зулум над Ратком Младићем и Радованом Караџићем? Да ли један народ на такав начин треба да се односи према својим ратним командантима? Да ли је важније шта ко мисли о њиховим историјским улогама и идеолошким уверењима, или чињеница да у британским и холандским затворима ратног команданта војске Републике Српске и њеног ратног председника третирају на незаконит и нељудски начин?

У Србији, државни медији су о судским процесима Младићу и Караџићу од почетка, на сопствену срамоту, обавештавали у рубрикама намењеним вестима о криминалу и криминалцима. Опозициони медији, још видљивије у рукама НАТО Запада, и пре пресуде називали су их ратним злочинцима. Такав однос јавности у Србији суштински се, са пар медија као часних изузетака, до данас није променио. Је ли могуће да је Србима важније шта је изјавио овај или онај политичар, глумац, старлета или НВО активиста од судбине оних који су, зато што су им до јуче у рату спасавали главе, данас сужњи у непријатељским казаматима?

У Републици Српској стање није тако поразно. Ратна искушења и сећање на 1941. годину прочистили су свест о томе да су Младић и Караџић чували српски народ од понављања геноцида.

Шта су, међутим, Србија и Република Српска до данас предузеле да се Ратко Младић избави од сигурне смрти у хашкој тамници и да се Радован Караџић одбрани од британског безакоња? Шта смо у Уједињеним нацијама и у престоницама пријатељских земаља, до сада урадили по том питању? На какав начин се Загреб, Сарајево и Приштина односе према својим хашким затвореницима? Зар ико верује да је Хрватска седела скрштених руку пре него што су кривице ослобођени њени генерали, починиоци највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, којим је успешно окончан геноцид над Србима, започет 1941. године?

Шта уосталом очекивати од поколења која су већ издала Косово? Од оних који су издали Крајину? Од нараштаја који су непријатељу предали све своје ратне вође и команданте?

Ниско смо пали. Али, да ли је заиста све изгубљено? Никада није касно да човек, па и цео народ, из блата устане, да се окупа и покаје. И да се, потом, коначно врати тамо где припада, како би усправљен и сређен, наставио свој пут.

 

 

Чланак Најгоре поколење се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/poslednje-pismo/ Tue, 23 Dec 2025 16:18:37 +0000 https://iskra.co/?p=180989   Дан пре уласка у 2026. годину, у Данској ће поштар доставити последње писмо. На овај начин не само да се урушава традиција стара преко 400 година, већ ме је ова вест затекла више као знак одумирања једне од последњих ствари за коју је ипак био потребан одређени труд. Све се преселило, заједно са нама,...

Чланак Последње писмо се појављује прво на ИСКРА.

]]>  

Милан Ружић

Дан пре уласка у 2026. годину, у Данској ће поштар доставити последње писмо. На овај начин не само да се урушава традиција стара преко 400 година, већ ме је ова вест затекла више као знак одумирања једне од последњих ствари за коју је ипак био потребан одређени труд. Све се преселило, заједно са нама, на дисплеје телефона и екране рачунара, и свет ће од овог тренутка, сасвим сигурно, тежити укидању писама и у другим државама, јер знамо да кад глобализам такне у нешто, то не остаде живо. Данска ће на овај начин растеретити свој буџет за 2.500 плата, па само сачекајмо да наши чују за ово…

Није се мало тога променило за мојих досадашњих 37 година… Настало је много тога што је у мом детињству деловало као далека будућност и научнофантастична прича, али много више ствари је нестало. Баш скоро смо на једној књижевној вечери имали случај да је један глумац рекао ону чувену — окрени нулу. И ништа се није догодило. То више није ствар на коју ће публика реаговати.

Тако ће и за ко зна колико година, али свакако нећемо много чекати, неко поменути писмо, а млађима ће неко морати да објасни да је у питању претходник мејлова или ДМ-а (како се популарно називају директне поруке на друштвеним мрежама). А тај неко ко буде објашњавао, свакако ће то учинити због ситуације и  мораће брзо да објасни да се нешто друго не пропусти, па неће стићи да пренесе радост или бол писања, причу о траговима суза и размазаног мастила, мирисању папира, стављању цвета у коверту, предавања писма поштару или убацивање у китњасте црвене поштанске сандучиће на трговима градова. И ко ће тек пренети онај дивни, а понекад и застрашујући, осећај чекања код сандучета закаченог на зид зграде или за капију и свакоминутног проверавања, дизања завесе кад чујете мотор или ауто, трчања на прозор када зашкрипе улазна врата од зграде или дворишта, па и дрхтање руку док отварате драгоцену коверту, неспретно развијате спретно савијени папир.

Па замислите само колико ће бити тужно када детету у овим данима неке од будућих година кажете: „Хајде, отвори лаптоп и напиши мејл Деда Мразу шта желиш да ти донесе.ˮ

Глобализација ће од свих нас направити Маркесовог пуковника коме више нема ко да пише, а ми ћемо чекати, јер писмо је ипак подразумевало некакав труд и доказ да је пошиљаоцу стало, a ми желимо да се за нашу наклоност или пажњу неко барем мало потруди. Данска није далеко, али обећање о једном свету, у ком руком писана реч нешто значи, делује све даље. Другачије ће сад одзвањати чувена песма „Return to Senderˮ у извођењу једног од првих манекена савременог света, апостола онога што називамо глобализмом.

Чланак Последње писмо се појављује прво на ИСКРА.

]]> https://iskra.co/kolumne/bas-kolonija/ Sun, 21 Dec 2025 20:48:51 +0000 https://iskra.co/?p=180930 У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела...

Чланак Баш колонија се појављује прво на ИСКРА.

]]>

Слободан Антонић

У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела на два (историја и географија; члан 7 ст. 2).

Ову промену нико није приметио, јер амандмани нису читани на самој седници. Тако су и владини посланици мислили да гласају за пакет од седам предмета, а изгласали само два.

Ово је урађено у тој мери испод жита да то, испрва, ни новинари нису уочили. Грађанисти су још читаву седмицу наставили своју кампању против националних уџбеника, па тако НИН, 10. децембра, напада „усвојени“ пакет од седам националних уџбеника. Тек 16. децембра Danas обзнањује да је књига пала на два слова. Али, свеједно, и то је много, те одмах затим у том листу следи јуриш и на та два преостала уџбеника.

Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника, вредног око 100 милиона евра (овде 424; овде 5:46; овде; овде; овде). Комисија за заштиту конкуренције, на основу података 2018-2020, објавила је да је наше тржиште уџбеника „високо концентрисано“, и да на њему доминира Клет група. Зато су наши уџбеници најскупљи у региону.

Међутим, увођењем националних уџбеника, према неким рачуницама,  удео странаца, до школске 2029/30, спустио би се са 87% тржишта на неких 30%. Недопустиво!

Брисел је одлучно протестовао. Европарламентарци су алармирали комесарку за проширење, Марту Кос, а она је „лично покренула ово питање пред српским властима“. На то је прпошно одговорио саветник председника Србије Милош Вучевић, речима  да се „Србија не меша у словеначке уџбенике, па ни Словенија не би требало у српске“. „Да ли је од националног уџбеника за српску децу ипак јачи Брисел?“ – забринуто се упитао, месец доцније, новинар Спуњика.

Јесте, јачи је. Вучић је још као премијер признао медијима да је немоћан пред притисцима Запада, посебно око уџбеника:

„Ја не могу да вам кажем како то изгледа када дођу бизнисмени из појединих земаља и боље да вам не говорим шта раде неке владе када су они у питању. Па ми морамо и данас да држимо у одређеним областима, и за не знам какве уџбенике и за не знам ни ја шта све, морамо да држимо монопол појединим страним владама зато што те стране владе немогуће притиске врше на нашу земљу“ (овде 8:50).

Љиљана Чолић, ранија министарка просвете, својевремено се пожалила да „има толико сусрета са странцима као да је министар спољних послова, а не просвете“.

Срђан Вербић, док је био министар просвете, дао је 2014. да се изради закон о уџбеницима којима би се ограничиле њихове цене. Филип Хаусман, први човек Клета, одмах је послао протестно писмо Вучићу. Писмено је интервенисао и известилац Европског парламента за Србију, немачки парламентарац Дејвид Мекалистер, код председнице Одбора за образовање Александре Јерков.

Вербић је био упоран, и закон је 2015. ипак усвојен. Али, није могао да буде примењен без правилника ког је требало усагласити са Министарством трговине. Међутим, у посету министру трговине, Расиму Љајићу, стигао је немачки амбасадор, па правилник никада није ступио на снагу. Милован Шуваков, тадашњи помоћник министра просвете, изјавио је: „Ручна на правилник директно је повучена из немачке амбасаде“.

Вербић је, у фебруару 2016, писмено обавестио Агенцију за борбу против корупције да је током израде Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа, као и других лица која су била повезана са тим издавачима“.

А његов помоћник, Милован Шуваков, претучен је када је кренуо на посао. Измлатила су га двојица маскираних нападача. Извршиоци, као ни мотив, никада нису утврђени.

Онда је за министра дошао Шарчевић, па су новим законом, из 2018, избачени сви „проблематични делови“ који су сметали Клету. Месец и по дана пре усвајања закона, министар Шарчевић и премијерка Брнабићка јавно су промовисали дигитални уџбеник Клета у једној школи у Београду.

Ипак, влада је успела да не прода Завод за уџбенике Клету, који је за њега био заинтересован. Какав успех!

Зато је идеја о пакету националних уџбеника изгледала као известан преокрет. Атлантистима ће се спустити контрола над нашим тржиштем уџбеника са 87% на 30% – дивно! Посебно је речит и храбар био наш премијер Мацут, инаће тих и повучев човек. По усвајању законског предлога на влади, он се јавно похвалио:

„Усвајање предлога Закона о уџбеницима историјска је одлука за нашу државу, децу и друштво у целини“!

„Враћање кључних наставних предмета у руке домаћих аутора и издавача није само законска измена, већ цивилизацијска порука да Србија има снаге, воље и способности да самостално обликује своју просвету и будућност“.

„То је победа знања, националне одговорности и сувереног права Србије да своју децу образује по сопственим вредностима и стандардима“. 

„Одлука да се измени Закон о уџбеницима од самог почетка је наилазила на бројне опструкције, притиске и покушаје оних којима су интереси страних центара моћи и профита важнији од будућности наше деце“

„Посебно се захваљујем председнику Републике Александру Вучићу на подршци, разумевању и снажној визији. У питању је заједнички успех свих нас који верујемо у Србију која зна шта хоће, уме да се избори за себе и не одустаје од онога што је исправно“

„Настављамо са изградњом образовног система који неће бити предмет туђих утицаја, већ темељ снажне, паметне и слободне Србије“!

Кад оно – све се показа потпуно супротно. Власт, као покисла, ћути, опозиција се прави да није ту, студенти такође – та и они су имали свој „апел империји“, возећи се до Стразбура и трчећи до Брисела. Сад су баш лепо могли да виде од кога су тражили заштиту и с ким то имамо посла.

Док су трајале блокаде, кад год сам ишао на факултет, све сам чекао да на ходнику однекуд излети Бакић, који је ухватио да јаше јадног Мацута, и бесомучно га мамуза. Било би ми жао обојице колега да је до тога дошло.

А сад, богами, само жалим овај народ. С кавим све политичарима, а и с нама интелигенцијом, он мора да има посла…

Чланак Баш колонија се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

Прошлo je више од годину дана од почетка студентских и грађанских протеста у Србији. Александар Вучић и његови сарадници, трговином државном територијом и гажењем устава, одавно су увели земљу у најдубљу моралну и политичку кризу. За разлику од Срба на Косову и Метохији, већина грађана централне Србије то не осећа, јер распарчавање наше земље спроводи се постепено и смишљено, корак по корак. Криза је сада, због дугог трајања унутрашњих сукоба, само постала лако видљива. Њене главне актере и унутрашња кретања настојао сам да уочим и истакнем у текстовима Култура увреда, Одредити приоритете и Плодови побуне. Шта се данас догађа и докле смо у међувремену стигли?

Већ дуго и предуго указујем на погубну политику актуелног режима. Са друге стране, много пута сам писао о интелектуалној десуверенизацији и пропадању српског универзитета. После свега, када човек гледа последице процеса на које је одавно упозоравао, он мора да се запита: чему више било какво писање? Зар нисам и о режиму, и о српској дневној политици, и о српском универзитету, већ рекао све што је требало рећи?

Мора се понављати. Треба и даље звонити на узбуну. Јер, још није готово. Напротив, ми смо усред процеса започетог 1914. године – распарчавања српског културног, политичког, етничког простора и његовог последичног, геноцидног уништења. Године 1941. и 1991. биле су само успутне станице.

То је перспектива из које се мора посматрати све што се догађа у нашем јавном и политичком животу. Србија и српски народ у региону – у Републици Српској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Хрватској, Северној Македонији – и данас се налазе у егзистенцијалној опасности.

Данашњи поход НАТО држава на Русију започет је 1991, у ратовима против Срба. Ми, међутим, више нисмо једини европски народ који је биолошки угрожен; сви смо на ивици Армагедона. Вође Европске уније јавно, са самоубилачаким жаром, зазивају рат са Русијом. Она се спрема за одбрану. САД, под Трамповом администрацијом, покушавају да избегну општи сукоб, али, ако рат почне, оне ће тешко моћи да напусте своје НАТО савезнике. Мало ко верује да ће се, уколико дође до рата, велике силе одрећи употребе нуклеарног оружја. То што је у западноевропским земљама русофобија јача од нагона за самоодржањем није, на жалост, само њихова невоља. Ако до рата дође, свима нам прети општа пропаст.

Србија је опкољена земљама које према њој не воде пријатељску политику. Међу њима има и оних које свој идентитет граде на отвореној србофобији, па чак и на слављењу или негирању геноцида који су ту над Србима почињени у два светска рата. На њиховим територијама српско становништво се данас систематски маргинализује, застрашује и асимилује. Скоро све суседне земље су чланице НАТО пакта, што посебно усложњава наш положај. Неке од ових држава не би се устезале да искористе општи сукоб како би поново јуришале на Србе. Хрватска, која је осовина свих антисрпских коалиција, убрзано се наоружава. НАТО трупе Србија, уосталом, има на својој територији, на Косову и Метохији. Ту се Срби и данас суочавају са етнички мотивисаним прогоном, са баш онаквим геноцидом како су га УН дефинисале 1948. године (овде). НАТО трупе се налазе и на тлу Републике Српске. Њој, укидањем било какве законитости и процедура, покушавају да одузму  најважнија законска овлашћења и да је претворе у празну љуштуру.

У таквим условима, ми имамо острашћене унутрашње сукобе и манихејску, непомирљиву поделу унутар саме Србије. То дуже од годину дана везује руке државе и њених институција. Режим је већ Бриселским споразумом из 2013. морално и политички делегитимизован. То што су ти људи и данас на власти, уместо да одговарају због кршења устава и угрожавања територијалног интегритета земље, открива дубину кризе у којој се Србија налази. Од тада, они су небројено пута непријатељу нудили „разграничење“ на Косову и Метохији, потписали Вашингтонски споразум, усмено прихватили Немачко-француски ултиматум и Охридски анекс, којима су се и формално одрекли српске Свете земље. Укинули су готово све српске институције и угасили сваки отпор Срба на северу Косова. То непријатељу шаље поруку о слабости Србије и излаже је опасности од даљег распарчавања.

Александар Вучић и његови сарадници не тргује само Косовом, него чак и сећањем Срба на геноцид у НДХ. Они воде вишегодишњу кампању умањивања броја српских (не и јеврејских и ромских) жртава Јасеновца и упорно одбијају да у Народној скупштини изгласају резолуцију о овом геноциду. Знамо да смо у опасности, да би у овом тренутку требало избегавати сукобе са Хрватском и њеним заштитницима на Западу, али постоје ствари којима се не тргује. Косово и Јасеновац заиста су две најскупље српске речи.

Најплоднију земљу у Србији режим распродаје страним рударским компанијама. Основно и средње школство темељно су упропашћени. Власт је 2024. отворено запретила распродајом и приватизацијом српског високог школства. Те претње итекако су допринеле побуни студената и професора на српским универзитетима.

Побуна је, дакле, потпуно оправдана. Али, због чега је избила? Масовна погибија на железничкој станици у Новом Саду представља ужасну трагедију, због које одговорни морају да буду приведени правди. Тобоже опозициони медији, у британском власништву, наметнули су, међутим, одметнутим студентима и грађанима свој дискурс, своје захтеве, своје људе. На тим телевизијама и у тим новинама главну реч воде присталице независности не само Косова, него и Војводине. Међу њима има правих србофоба; русофобија и блаћење Српске православне цркве део су њихове уређивачке политике. Чак и тобожњи националисти на које су се студенти ослонили, препоручени су им на тим медијима. Неки су међу студенте стигли право из политичког подземља. Има немало и оних који су до јуче били у овој или оној врсти сарадње са режимом, па сада улагивањем студентима и нападима на оне који мисле другачије, покушавају да оперу биографије и остваре амбиције.

Од почетка сам упозоравао на то да се у студентским захтевима Косово, као симбол егзистенцијалне и моралне опасности којој смо сви изложени, не помиње или се ставља на (прет)последње место, да протесте усмеравају и вође намећу страни медији, да се оправдано незадовољство студената и грађана усмерава у „пожељним“ правцима, да се мора размислити о томе да ли борба против корупције и „борба за праведније друштво“, могу да буду важнији од борбе за голи физички опстанак. Упозоравао сам и на то да ће, уколико се то не промени, патриоти међу студентима и грађанима остати само пешадија, док ће њихове тробојке бити тек израз политичког фолклора. Још у јануару 2025, потписао сам позив повеће групе професора и научних радника на дијалог о овим темама, под насловом Српски пут.

На ова упозорења одговарано је са правим револуционарним гневом и фанатизмом који не трпи неслагања. Политички полусвет, који је у студентима видео средство за остваривање својих амбиција, посебно се потрудио да денунцира сваког у коме је видео претњу и конкуренцију.

Када се то зна, онда не би требало да буде било каквог чуђења због тога што се овај покрет данас гаси и посустаје. И блокаде факултета су се, изгледа, окончале. Већ дуго нема масовних политичких окупљања. Између самих студената, између студената и политичких партија, између кандидата за тзв. Студентску листу, завладала су трвења и свађе. Последњих дана британски медији у Србији као да се окрећу против Студентске листе. Време ће показати да ли то чине по налогу страних власника, или су вође опозиције које у овим медијима и даље имају своје акције одлучиле да спрече студенте да им узму гласаче. Ако се овако настави, ако им Вучић испуни захтеве и закаже ванредне изборе, под својим условима, Студентска листа биће само још једна опозициона групација у Народној скупштини.

Тако би могло да се испостави да овај покрет није „пумпао“, него „испумпао“ огромну енергију и оправдан гнев грађана. Иста ствар, због истих људи, догодила се са покретом „Србија против насиља“, који је 2023. послужио за одвраћање пажње Београда са истовременог, одлучујућег слома Србије на северу Косова. Баш као што су и студентска „липањска гибања“ 1968. одвратила пажњу Срба са онога што се тада догађало на Косову и у Хрватској.

Српско школство, које је и пре блокада било на коленима биће, по свој прилици, главна жртва неуспеха овог покрета. Младе, наравно, треба подстицати да се боре за своју земљу и своју будућност. Али, чак ни у самим српским школама, ни на универзитету, не постоји основна свест о томе да не постоје разлози због којих треба уништавати осетљиве системе школа и универзитета, од којих дословно зависи наша будућност. Наставници и професори изгубили су последње остатке ауторитета. У елитним београдским гимназијама они се боре да поврате било какво поштовање ђака, подлеглих ласкањима да су паметнији и честитији од својих професора. Свемоћни, бахати родитељи „пумпали су“ и блокирали не само средње, него и основне школе. Чак и међу основцима завладала је некаква протополитичка искључивост и логика гомиле. Брзоплетошћу и политичком острашћеношћу осрамотили су се, на жалост, и многи наставници и професори. Све што је по школама и универзитетима успело да остане на ногама, биће дотучено осветом режима. Данашњи хаос у Петој београдској гимназији и нова правила финансирања универзитета, која се уводе од 1. јануара 2026, сведоче о томе.

Одговорност за овај неуспех не сносе студенти који, без икаквог политичког искуства, нису успели да се одбране од булументи НАТО медија, НАТО професора, НАТО националиста и НАТО левичара. Они су их, удружени, спречили да поставе права питања и учинили их потпуно безопасним. Заразили су их духом секташтва и бескрајних међусобних сукоба. Политички вампири попили су крв студената. Као и 1968, они ће најамбициозније кооптирати у своје редове, док ће већину одгурнути на политичку маргину.

Студентски перформанси, пешачења и вожње бициклима до Брисела и Стразбура, оставили су НАТО државе, од који су очекивали подршку, потпуно равнодушним. Александар Вучић је и Бриселу и Стразбуру дао оно што су од нас тражили. Није им само испоручио Косово и Метохију. Показао је спремност да се обрачуна и са Милорадом Додиком. Што је најважније, он сада ради на потискивању Русије из српског енергетског сектора. Ако нас, после свега, уведе и у сукоб са Москвом, биће то слом сваке српске националне политике.

Глобалне промене – јачање Русије и Кине, слабљење Запада, раскол између ЕУ и САД – све то иде у нашу корист. Време ради за нас. Србија, међутим, убрзано тоне у вртлозима дневне политике, прорачунате издаје, заслепљеног користољубља и револуционарног фанатизма.

Чланак Узроци неуспеха се појављује прво на ИСКРА.

Без увреде, наравно, али то неко мора да каже, јер су ствари отишле предалеко.

Дакле овако: у односу на ове усплахирене монтенегринске грађанисте, активисте и колумнисте, Дарио Вранеш је сушто оличење толеранције, културе и пристојности. А осим тога, колико год се они због тога кумровачко-бриселски копрцали – аутентичан (народњачки) тумач Његошеве мисли и његових најдалекосежнијих порука.

Наиме, он је пригодно и махинално цитирао два Његошева стиха („Kaжуј бабо јеси ли вјештица…“), и то је, ух, страшно-страшно. Да хитно реагује омбудсман! Да институције система и цивилизована јавност строго осуде ту мрачну мизогинију, тај проклети сексизам, укратко: сву ту његошевску парадигму, дискурс и чедо њихово – наратив! Јер се Милка препознала и наљутила. А то што сензибилна Милка и њено монтенегринско друштванце са свих својих тезги, катедри, микрофона и портала свакодневно емитују гомиле најсировије мржње, најцрњих увреда и најбезочнијих клевета на рачун српског народа, Српске православне цркве и нарочито на рачун Срба у Црној Гори, чији је и Дарио представник – то може, то је нормално.

Па ето, не може. Па ето, није нормално. Дарио Вранеш присјетио се Његоша зато што је цетињски  пустињак својим блиставим стиховима уредио наш национални ентеријер и успоставио нашу духовну и политичку граматику. Зато што нам је Његош оставио у наслеђе те генијалне народњачке формуле, да нам буду при руци кад је најпотребније и најтеже. Зато што у његовим стиховима и данас одзвањају снови, наде и трауме милиона Срба широм свијета.

Ето, драга и сензибилна Милка, зашто је важно читати и евоцирати Његоша. То значи: разумјети како су његови текстови настали и како су сачували свој јединствени интензитет, да би нас прецизније погодили. Другим ријечима: садржај његовог писма укључити у садашњост. Као што је то урадио Дарио Вранеш. Доктор, а не грађански активиста.

Чланак КАЖУЈ, МИЛКА, ЈЕСИ ЛИ ГРАЂАНСКА АКТИВИСТКИЊА! се појављује прво на ИСКРА.

Милош Ковић (Извор: Искра)

Погоршање односа између Русије и Србије, коме сведочимо ових дана, могло би да прерасте у судбоносни, преломни догађај, који ће засенити све поразе и невоље из доба Александра Вучића и његових сарадника.

Они, наиме, покушавају да одузму руском Гаспром њефту власништво у Нафтној индустрији Србије. Уколико се то догоди, Русија ће бити истиснута из нашег енергетског сектора. Вучић и сарадници тврде да се тако мора, јер их на то присиљавају САД и њихова државна институција монтипајтоновског имена – „Агенција за управљање туђом имовином“. Никола Врзић нас је, међутим, недавно подсетио на чињеницу да се Вашингтонским споразумом са САД Србија још 2020. године обавезала да ће „диверсификовати своје снабдевање енергијом“ (овде). Александар Вучић, потписник овог споразума, наравно, српској јавности шаље узнемирујуће поруке о томе да ће невоља са НИС-ом упропастити наш енергетски и банкарски сектор. Он јавно моли Русе да своју имовину некоме продају; нуди им наше новце, наравно, неупоредиво мање од онога што су Руси уложили у куповину, обнављање и ширење НИС-а; прети им национализацијом, упркос чињеници да је она, како подсећају Зоран Чворовић и Горан Ђорђевић, Споразумом између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, изричито забрањена (овде и овде).

Ћутање Русије на све то, довољно говори о њеном односу према најновијем подухвату Александра Вучића и његових сарадника. Јасно је да, за сада, Русија нема намеру да се одрекне НИС-а. Такође, она не жури да са Србијом склопи нови уговор о испоруци гаса. Подсетимо, Србија га је до сада добијала по привилегованој цени. То је нашој државној каси доносило непроцењиву уштеду. Вучић је, заузврат, објавио да ће гас набављати на другим странама. Нико, међутим, не сумња у то да ћемо морати да га плаћамо неупоредиво скупље.

У исто време, режимски медији и напредњачки посланици у Народној скупштини почели су са синхронизованим нападима на Русију. Они понављају приче које смо много пута читали и слушали на опозиционим медијима у британском власништву: „када су нам то Руси помогли“, „све Велике силе су исте“, итд. Режимски људи и опозиционари сада се утркују у нападима на Русију и набрајању свих зала које нам је ова земља, током историје, тобоже нанела. Они се, без икаквог осећања стида, отимају за наклоност ЕУ, Британије и САД. Први да би се на власти одржали, други да би је освојили.

Нема сврхе удубљивати се у садржај испразних политичких тирада. Оне, ипак, сталним понављањима стичу право грађанства у збуњеној јавности. Ето посла за историчара… Постоји ли дуже кретање, које је неопходан контекст за разумевање руско-српских односа? Шта би био његов главни ток, који се може оцртати у неколико пасуса? И какве би последице у садашњости и будућности могло да има најновије захлађење односа, уколико израсте у нешто веће и одсудније?

Језик, порекло и вера спајају Русе и Србе од првих почетака њихове историје. Управо је руски калуђер, ако је веровати Теодосију, одвео Светог Саву, највећу личност српске историје и предања, на Свету гору. Монашки постриг Свети Сава је примио у руском светогорском манастиру, Старом Русику. У време татарског ропства, руски монаси прикупљали су милостињу на српским дворовима; у време турског ропства, српски монаси, епископи и патријарси молили су руске владаре за материјалну помоћ, али и за подршку у одбрани од турских насиља и грчких претензија. Српске молбе почеле су са првим уздизањем Русије у царство и снажну државу, у 16. веку и наставиле су се све до пропасти царске Русије 1917. године. Издашној подршци Русије значајно су доприносили култови српских светитеља у Руској цркви и култури. Баш као у средњовековним српским земљама, Законоправило Светог Саве вековима је уређивало духовни, па и световни живот Руса. У међувремену, са сеобама Срба на римокатоличке територије, Русија је била подршка и у самоодбрани од католичења. Баш због тога, у 18. веку, Срби су усвојили рускословенску рецензију старословенског језика, као језик вере и културе. Тај, црквенословенски језик, обновио је свест о томе да помесне цркве Руса и Срба, припадају једној, заједничкој, Православној цркви. Он је до данас остао заједнички језик молитве и предања.

Почевши од доба Петра Великог, у својим ратним походима на Турке, Русија рачуна на Србе. Везе Срба са Аустријом и Венецијом биле су живе, блиске и непосредне. Али обнова српских држава, прво теократске Црне Горе, па онда и кнежевине Србије, била је једна од геополитичких последица похода руских армија ка југу, ка Медитерану, Босфору и Дарданелима. Повратак крстова на куполе Свете Софије постао је главни циљ целокупне спољне политике Руске империје. Из те чињенице проистицала је цела историја Балкана, па и Срба, све до 1917. године.

Стварање Црне Горе под Светим Петром Цетињским и Његошем и настанак Србије под Карађорђем и Милошем, било је могуће захваљујући војној, финансијској и духовној помоћи Русије. Можда би ове српске државе биле обновљене и уз помоћ Венеције и Аустрије. Али о томе шта би било кад би било, не можемо ништа са сигурношћу да кажемо. Упркос горким тренуцима које му је Русија била приредила, Свети Петар Цетињски је у свом тестаменту проклео сваког ко би покушао да Црну Гору одвоји од Русије. Рукоположење Његоша у петроградском Преображенском саборном храму било је управо последица свести о целовитости једне, Православне цркве. Упркос Карађорђевим покушајима да за судбину Србије заинтересује Аустрију, Француску, Британију, једина Велика сила која је устаничкој Србији пружила стварну подршку и у њу послала војску била је Русија. Карађорђе, вечито незадовољан бројем њених војника у Србији, на крају је у Русији пронашао уточиште.

Сва велика национална постигнућа Срба остварена су српском памећу и храброшћу, али уз помоћ Русије: аутономија, независност, уједињење. Да би се у томе уочио удео самих Срба, довољно је упоредити их са Бугарима; они су, заиста, слободу добили из руку Руса, 1878. године. Кнез Милош се за аутономију Србије изборио уз одлучујућу помоћ руског оружја и дипломатије, без опаљеног српског метка, захваљујући руско-турском рату 1828-1829. године. Ни његови односи са Русима нису били хармонични. Поготово се то није могло рећи за потоњег српског кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље, који су се огренули западним силама. Кнез Милош се, потом, вратио на власт као покајани русофил.

Кнез Михаило Обреновић ће, за одлазак Турака из српских градова, моћи да захвали дипломатској подршци Русије и Француске. Независност и ослобођење четири јужна округа стечени су у рату, раме уз раме са Русима, у време кнеза Милана Обреновића, 1878. године. Сенка Сан-Стефана пореметила је, међутим, српско-руске односе све до 1903. године. Кнез и потоњи краљ Милан увешће Србију у табор германских Централних сила. Владавина два последња Обеновића, упркос несумњивим успесима у унутрашњим реформама, биће обележена ратним поразима и дворским скандалима. Против себе имали су масовно русофилско расположење Срба, артикулисано у политици Народне радикалне странке и њеног вође Николе Пашића.

Србија краља Петра I Карађорђевића вратила се савезништву са Русијом. Преко ње биће успостављене и везе Србије са Француском и Британијом. Економски потпуно зависна од Аустро-Угарске, Србије се у Царинском рату исчупала из њеног загрљаја. Русија је стајала иза Балканског савеза из 1912. године. Србија и Црна Гора тада су ослободиле Стару Србију и Македонију. Само је Русија подржала Србију када је у Београд стигао аустроугарски ултиматум 1914. године. Британија је била спремна да је препусти судбини. Подршку Србији и улазак у Велики рат, цар Николај II, његова породица и земља платиће најскупљом ценом. Срби нису заборавили ни његов одсудан захтев савезницима да Србе 1916. године, на обалама Албаније, коначно приме на своје бродове и тако спасу од сигурне пропасти. Може се рећи да је Николај II доносио одлуке у складу са својим виђењем руских интереса и потреба. Ипак, он је 1914. знао да Русија није била спремна за рат. Светитељски култ руске царске породице данас је, по свему судећи, јачи међу Србима него у самој Русији.

Иако је царска Русија уништена 1917. године, Срби су успели да остваре заветну идеју ослобођења и уједињења, макар и у југословенској државној форми. Настанак Југославије био је једна од последица пропасти царске Русије. Она до свог краја није хтела да прихвати југословенску идеју и уједињење Срба са иноверним Хрватима и Словенцима. Британци су, међутим, већ деценијама заговарали такву врсту уједињења, у којој би српска русофилија била обуздана превлашћу римокатолика и муслимана. Таква држава требало је да буде део ланца земаља које би обуздавале Немачку и њене савезнике, али и спречавале продор Русије ка јужној и централној Европи.

Срби су већ у 16. и 17. веку научили да је Русија била империја са својим интересима и потребама. По њихове националне, ујединитељске циљеве посебно су били опасни тајни споразуми о поделама интересних сфера на Балкану, које је Русија склапала са западним силама. Ипак, све до 1917, по војној, дипломатској и материјалној помоћи коју је пружала Србима, са њом није могла да се упореди ни једна Велика сила – Аустрија, Француска, Британија, Немачка или Италија. Напротив, Француска је све до 19. века била најближи савезник Османлија у Европи. Такву њену улогу у 19. веку преузела је Британија. Она је, у исто време, била главни пријатељ Хабзбурговаца. Ендемска русофобија у овом земљама подразумевала је и србофобију, јер су Срби били виђени „мали Руси“. То ће се привремено и делимично променити само у доба два светска рата.

У епохи СССР-а и Југославије све ће се променити. Совјети су у Југославији с правом видели део кордона који су њихови непријатељи, Британци и Французи, подигли како би их обуздавали. Срби су брзо разумели да је Совјетски Савез био непријатељ Краљевине Југославије. То ће се само потврдити када она буде примила преко 40.000 руских „белих“ избеглица. Њихов допринос српској култури и међусобном упознавању два народа биће, наравно, непроцењив. Руско-српске наклоности чак ни тада нису избледеле.

После 1917. године Срби су поверовали у савезништво Француске, Британије и САД. Да су тада, без царске Русије, остали потпуно сами, схватили су тек у Другом светском рату, када их је Британија (потом и Америка), дословно искористила и препустила режиму Јосипа Броза Тита. Црвеноармејци су 1944. гинули на улицама Београда, заједно са партизанима, за разлику од англоамеричких пилота који су српску престоницу, са безбедне висине, разарали на сам Васкрс. Српске русофиле, који су, после Британије, СССР-а и САД, одиграли кључну улогу у успону комуниста на власт, Тито је збрисао после 1948. године. Његова држава биће остварење старих британских планова. Чак је и Стаљин био преварен.

Упркос чињеници да су се дигли на оружје против нациста онда када је готово цела Европа била прегажена и окупирана, да су ратовали са нацифашистима у два масовна покрета отпора, да су претрпели геноцид и да су убијани на ужасније начине него Јевреји, Срби су, после 1944. године, третирани као државе које су поражене у Другом светском рату. Подељени су између пет република и две аутономне покрајине, које ће закључно са 1974. стећи атрибуте посебних држава. Народи који су Хитлеру давали СС трупе и чији су припадници починили геноцид над Србима (Хрвати, босански Муслимани, Албанци), награђени су територијалним проширењима (Хрватска на Јадрану и у Барањи), сопственим републикама и покрајинама (при чему је косовским Албанцима обећаван статус републике и уједињење са Албанијом).

Англосаксонци, од 1948. године главни покровитељи Титовог режима, наставили су са истом политиком према Србима и онда када су се определили за разбијање југословенске државе и претварање република и покрајина у посебне државе. Поражен у Хладном рату, СССР је престао да постоји. Морално, економски и војно ослабљена Русија послушно је следила диктате победничког НАТО пакта. Руска историчарка Јелена Гускова показала је колико је несрећна, па и преварна, била политика Козирјева и Јељцина према Србима. За разлику од Немачке, САД, Британије и Француске, у ратовима 1991-1999, Русија ипак није била непријатељ Срба (прича коју данас упорно понављају и режим и део опозиције у Србији, да је она тада продавала оружје Хрватској, показала се као измишљотина хрватских служби, намењена управо изазивању раздора и изоловању Србије, овде). За тему овог чланка није неважна чињеница да је Русија, за време ратова и упркос санкцијама, снабдевала Србију гасом, који ова тада није могла да плати (овде).

Чим је, у добу Владимира Путина, започела обнова руске самосвести, економске и војне моћи, Русија је јасно одредила и своју политику према Србима. Она се, умногоме, вратила обрасцима из доба од 16. до раног 20. века. У томе је обнова предањског, православног наслеђа два народа, одиграло важну улогу. И Руси и Срби сада су тежили да изађу из положаја потчињености и распарчаности, у који су доспели са разбијањем СССР и Југославије. У напорима Србије да стекне руску подршку, један од кључних тренутака била је управо продаја већинског дела власништва НИС-а Гаспром њефту. Помоћ Русије показала се кључном, упркос дефетизму великог дела српских елита, у борби за одбрану Косова, Метохије и Републике Српске. Да ли ико може да верује да би, без подршке Русије, та борба потрајала до данашњег дана?

Данашњи свет више није униполаран као крајем 20. и почетком 21. века. Од три суперсиле данашњице, САД, Русије и Кине, две према Србима воде пријатељску политику. Русија је у Украјини ушла у одсудну битку, после које ништа више неће бити исто. Њена победа у том рату значиће почетак прекомпоновања односа снага и Европи. Србија и Српска су данас у врло тешком положају, са НАТО трупама на својим територијама, опкољене чланицама НАТО пакта. Чињеница да Србија није приступила режиму санкција према Русији донела јој је наклоност Русије, али и неповерење, па и непријатељство НАТО земаља. Оне се спремају за нови Drang nach Osten и у својој позадини неће трпети тачке руског утицаја. Разумно је да у таквим условима, поучени својом историјом, Срби морају да избегавају сваку конфронтацију. Али, по коју цену? Да ли се мир заиста мора плаћати деловима сопствене територије, Косова и Метохије? Шта следи после прекидања веза са Русијом, после пресецања гране на којој Србија седи? Да ли ико озбиљно верује да би опредељењем за НАТО, ЕУ и САД Срби сачували своје право на голи опстанак? Зар ЕУ (Немачка и сателити) и Британци отворено не кажу да су њихови главни услови – признање независности „Косова“ и гашење суверенитета Републике Српске (Трампове САД су подједнако изричите када је реч о Косову, али не и по питању Републике Српске)? Да ли су ове земље испуниле обећања, дата пре него што је Србија, на своју срамоту, предала своје ратне команданте Хашком трибуналу? Шта су добиле Јељцинова Русија или Северна Македонија од политике потпуне послушности пред НАТО државама?

Раскид Срба са Русијом значио би брзи и коначни губитак Косова и Метохије и гашење сваког суверенитета и слободе Републике Српске. То би олакшало политику напуштања Косова и Метохије, коју Александар Вучић отворено води од Бриселског споразума из 2013, али и подривања Републике Српске које је јасно видљиво од успостављања посебних односа Бањалуке са Москвом и њеног најновијег приближавања, уз блогослов Москве, Вашингтону. Тираде београдских режимских и опозиционих медија против Русије по правилу су зачињене нападима на Милорада Додика. Као да Бањалука, за разлику од Београда, успева да пронађе своје место унутар најновијег процеса америчко-руског приближавања. Београд је за то време, непоколебљиво, на немачко-британском „европском путу“. Зоран Чворовић са пуним правом примећује да су се напредњаци вратили идејама свог првог идеолога, Радоша Љушића, сажетим у његовој чувеној изјави да „није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско“ (овде и овде). Покушавају ли они то да наклоност Трампа, који их отворено сумњичи за подршку својим противницима на изборима 2024, задобију сукобом са Русијом и отвореним опредељењем за НАТО? Зар Вучић још 2017. није изјавио да би „Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема, али би то било против воље 75 одсто народа“ (овде)?

Оно што нас у догледном времену чека није, како упозорава Душан Пророковић (овде), „европеизација“, него судбина Пашињанове Јеременије. Раскол између Србије и Српске довешће, пре или касније, до заједничке пропасти. У Београду мало ко разуме да ће гашење Републике Српске бити увод у разарање Србије. Последица раскида са Русијом и напуштања Косова и Српске биће наставак распарчавања српског народа, коначно претварање остатака Србије и Српске у економске и духовне колоније Запада, њихове плодне земље и вода у пустињу и рудну јаловину. Асимилација Срба у Црној Гори, Хрватској и Македонији биће убрзана. Срби ће, на овај или онај начин, учествовати у рату НАТО против Русије, који би сасвим сигурно довео до уништења земаља учесница. Раскид Србије са Русијом, који се данас назире, био би, зато, политички ирационалан и морално недопустив.

Чланак Судбоносна прекретница се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Антонић

Извршитељи су као и ЕУ – уведени су због „европских вредности“ и зарад „увођења реда“, а ко год је имао несрећу да дође у додир с њима искусио је колико је у питању отуђена институција, један од паразита на плећима грађана.

Ово знам из личног искуства. Ево моје приче. Имао сам број код МТС и уз рачун је, почетком 2022, почео да ми стиже неки доплатак од 700 динара. Пошто је у пословницама МТС увек била гужва, нисам могао да чекам за рекламацију, па сам платио. Тако један, па други месец… Пошто сам видео да ми тај доплатак и даље стиже, стао сам у ред пред МТС шалтер. Службеник ми је објаснио да сам активирао VAS Standard компаније NTH MEDIA DOO из Београда. Нисам имао појма о чему је реч, а овај љубазни младић је тада узео мој телефон и деактивирао ову апликацију.

Пошто сам му рекао да ову услугу нисам тражио, да никакав уговор са компанијом NTH MEDIA DOO нисам потписао, да нисам онлајн попунио никакав образац, да је могуће да је моја седмогодишња ћерка нешто притиснула, или сам можда то чак и ја нехотично урадио, али да из тога не може да произађе никаква месечна обавеза наплаћивања преко телефонског рачуна и да сматрам да ме МТС, као мој оператер, није довољно заштитио и не штити – он ме је упутио да напишем жалбу. То сам и урадио.

Жалбу је МТС одбио – што ме није изненадило – али пошто је у решењу писало да могу даље да се жалим „Регулаторној агенцији за електронске комуникације и поштанске услуге“ одлучио сам да то и урадим. Износ јесте био мали, но повредило ме је то што сам се осетио незаштићен као купац. У жалби РАТЕЛУ описао сам случај и додао да

„не желим да платим услугу која ми је на превару – преко `кратког броја 5558`, на начин на који уопште нисам свестан, нити га се сећам – наметнута. Сматрам да је таква пракса пословања апсолутно неприхватљива и превара купца, и тражим да ми се отпише дуг за услугу коју нити сам тражио, нити сам је користио. Таквом праксом (…) компаније намећу финансијске обавезе корисницима, које они уопште нису свесни – тржиште се претвара у Дивљи запад, и РАТЕЛ би морао да реагује“.

Како нисам хтео да платим тај додатак, иако сам уредно плаћао све трошкове својих разговора, МТС ми је најпре искључио, а онда и укинуо број. Није стизао никакав одговор од Ратела – нити сам га икада добио – па сам на крају одлучио да напустим МТС. Исплатио сам шта им дугујем и тиме завршио с тим оператером.

Али авај, то није био крај. После пар месеци од МТС ми је стигао додатни рачун на 14.000, јер сам раскинуо уговор пре рока. Никакав уговор нисам  раскинуо, они су ми због проклетог месечног доплатка од 700 динара укинули број – нису ме заштитили као корисника, иако сам уредно плаћао претплату они су ме искључили, не желим више да користим њихове услуге, шта сад више хоће од мене?

Баш претерују, помислио сам и одлучио да игноришем тај рачун. Тако је прошло три године и ја сам цео случај већ и заборавио. Кад, пролетос, три године после тога, стиже коверта од извршитеља Предрага Филијовића. Треба да платим 14.000 за МТС, 10.000 награду њему и камату, иначе ће доћи да ми попише ствари.

Ауу… Од играчке плачка. Од мог инаћења за 700 динара – извршитељ. Шта ћу, прогутам кнедлу и уплатим 24.000 извршитељу на рачун. Пошто није писало колика је тачно камата, то  нисам платио.

Али, после два месеца од извршитеља добијем решење да треба да му платим још 5.000 (то је ваљда та камата, шта ли), и да ће ми то одбити од плате. У том тренутку примао сам половину плате у износу од 12.000 (јер је Министарство просвете због блокаде обуставило уплату факултетима). Тако сам, пошто ми је одбијено ових 5.000,  примио свега 7.000 динара на рачун. Како невоља само пронађе најнезгоднији тренутак!

Но, онда ми је, почетком јула, од извршитеља стигао „Закључак“ у коме је писало да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“. Хвала Богу да се и то завршило, рекох, то ми је поука да се не правим паметан и не истерујем своје бубице…

Али не лези враже, четири месеца касније стиже ми ново писмо од извршитеља где ме он обавештава да му дугујем још 9.500 динара! Како сад то? Послао сам одмах мејл извршитељу са скенираном уплатницом и његовим закључком да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“. Али, Филијовић је био неумољив и кратак – он није дужан да ми даје никаква образложења – у решењу лепо пише да му дугујем још 9.500 и то је то.

Помишљао сам да се опет жалим, јер је у решењу писало: „Ставом 4 члана 34 ЗИО прописано је да накнада трошкова поступка може да се захтева у року од 8 (осам) дана од дана окончања извршног поступка“. А од оног „закључка“ у коме је писало да је „извршни дужник измирио новчано потраживање у целости“ прошло је четири месеца.

Међутим, у решењу је такође стајало: „Против овог Решења може се изјавити приговор Првом основном суду у Београду 8 дана од дана пријема Решења, а преко овог јавног извршитеља“.

Дакле, могу да се жалим на Филијовића, али преко Филијовића!

Не знам ни како би та жалба требало да изгледа, морао бих да ангажујем адвоката да ми је напише, знам да је адвокатска тарифа за писање жалбе 24.000 (200 евра), ако будем ишао на суд ко зна колики ће да буду трошкови и колико ћу све тек морати да платим ако изгубим…

И тако сам опет стиснуо зубе и уплатио на извршитељев рачун још 9.500.

Уз дуг МТС од 14.000, платио сам дакле укупно 24.000 за извршитеља.

Но, оно што је најгоре, уопште не могу да будем сигуран да ми за четири месеца опет неће доћи ново решење од извршитеља да му дугујем још 9.000, уз правни лек да ако хоћу могу да се жалим суду – али преко њега. И тако, још ко зна колико…

Заправо, из овог искуства схватио сам: извршитељи су институција која је буквално држава у држави. Обичан човек је против њих немоћан, препуштен на милост и немилост. То је институција која сама себи одређује плату и сама наплаћује, како хоће и колико хоће.

На страну то што смо као потрошачи жалосно незаштићени, и што агенција задужена да брани наше интересе није нашла за сходно ни да одговори на жалбу везану за једну врсту преваре на тржишту. Ми смо поврх тога, као потрошачи и грађани, дати на вољу институцији пренетој из ЕУ „како би се увео ред на тржишту“  и „да би банке могле да дају стамбене кредите грађанима“, а с њима је, заправо, цео систем само до краја импрегниран непрозирношћу и самовољом.

Поредак је постао још више нагнут против интереса обичних људи, наштимован тако да ради у корист читавог једног картела – од дигиталних ловаца у мутном, преко интернет оператера и банака, до агенција за ово и оно и извршитеља – што су као паразитска мицелија запосели ово друштво.

Они су баш као и ЕУ – слаткоречива прича за коју се испоставља да је превара. И све што обичан човек на то може да каже јесте само: далеко им лепа кућа, само да им видимо леђа.

Чланак Извршитељи као слика ЕУ се појављује прво на ИСКРА.

Чули сте сигурно, добитница Нобелове награде за мир, Венецуеланка Марија Корина Мачадо, ових дана позива оружане снаге Сједињених Америчких Држава да нападну њену властиту земљу, ваљда да би се остварили идеали демократије у име којих је овјенчана толиким доларима.

Оригинално, нема шта.

Орвел аплаудира стојећи.

А у књижевности су ствари нешто суптилније. Онај Мађар са компликованим презименом није тако изричит; он је само веома љут што мађарска влада енергичније не ступи у одбрану Украјине, то јест у рат против Русије.

Али зато – Херта! Такође нобеловка! На управо завршеном Сајму књига паде ми поглед на њену књигу, са лијепим насловом.

„’Љуљашка даха’ Херте Милер, добитнице Нобелове награде 2009. године, прави је књижевни доживљај. У овом величанственом поетском роману, који буди дубока осећања, приповеда се о судбини једног младића из Зибенбиргена, градића у Румунији, где је пре II светског рата била велика колонија натурализоване немачке мањине, о његовој депортацији у руски радни логор, о пет година проведених у њему и о повратку кући. Списатељско ремек-дело које се ни са чим не може упоредити. Свако ко прочита овај потресан роман, који својим поетским приповедачким савршенством у нама буди осећај среће, никада га неће заборавити.“

Дословце овако, само латиницом, одушевљена „Laguna“ најављује свој типични бестселер.

Пошто је ријеч о Донбасу, позабавих се том нобеловском стварчицом.

Дакле, Херта описује живот у радном логору основаном у Доњецку након руске побједе у 2. свјетском рату. Тада су многе куће, школе, болнице и друге установе у тој области градили заробљени Њемци. Мени то звучи логично: онај ко је проузроковао штету, тај треба и да је надокнади. Неће то вратити милионе живота, неће олакшати толике сломљене судбине, али рад, чак и ако је принудан, благотворно дјелује на човјека, чак и ако је то бивши окупатор.

Претпостављао сам да ће се књига фокусирати на ментални склоп јунака: на њихове покушаје да схвате шта се догодило и размисле о узроцима и резултатима тог страшног рата, па евентуално и о кривици према земљи на чијем је тлу почињено толико ужасних злочина против човјечности.

Али у Хертиној књизи – ништа од тога. Постојање радног логора и његових становника објашњено је врло једноставно: након „несхватљиве побједе“, млади људи из Њемачке и других земаља депортовани су право у наручје „проклетим Русима“.

Ауторка је поријеклом румунска Њемица, а главни јунак романа описује своју ситуацију на следећи начин: „Моја мајка и отац, посебно мој отац, као и сви Немци у нашем граду, веровали су у Хитлерове правоугаоне бркове и да ми, трансилванијски Саксонци, припадамо аријевској раси.“

С друге стране, Донбас је банална руска регија и тамо живе банални руски људи. Од првих страница говори се о одвратној природи Руса и, нарочито, о њиховој гадној зими. Херта такође описује и врло конкретне фобије, које, сад поуздано знамо, не престају да муче европске аријевце. То је тема руских граница:

„И свако ће, на сопствени ризик, кренути на пут, идући све даље на Исток – не према кући, већ у супротном смеру, јер је пут на Запад потпуно блокиран. Најпре ће бити Урал; после тога, цео Сибир, Аљаска, Америка; затим Гибралтар и Медитеран. Проћи ће двадесет пет година пре него што стигнемо кући са Истока преко Запада – ако, наравно, то и даље буде наш дом, ако га још нису припојили Русији.“

А ево и конкретних примјера дехуманизације:

„Много смо се трудили да очистимо кревете, како бисмо бар ноћу имали мало мира. Крв стеница нам се није гадила, јер је то била наша крв. Што више крви, радосније се помера четка. И извлачи сву нашу мржњу. Мељемо стенице у прах, али смо поносни на себе, баш као да су то Руси.“

Колосалан дио ове мучне нарације посвећен је бризи о тјелесним потребама и томе колико је МАЛО било хране (упоредиво са условима у концентрационим логорима), а такође и о томе – нећете вјеровати – колико је Херти и њеном друштву недостајала естетика! Није било прилике да се човјек дотјера! У Донбасу 1946. године!

Истине ради, постоји и слабашан покушај да се опишу ти чудни Руси. Главни лик упознаје старицу која га позива у своју кућу, храни га, па чак и даје марамицу за успомену, јер ју је младић подсјетио на сина, који се још није вратио из рата и кога она и даље чека. Међутим, опис баш ове епизоде ​​књиге максимално је уштогљен и неталентован, иако је материјал био ту.

Руско становништво је описано као монструозно. Протагониста се посебно гади жена (што је разумљиво, током читавог романа нећете моћи да заборавите његову сексуалну оријентацију).

А саучесништво, савјест, кривица, невиност – то су ствари које се код Херте уопште не помињу. Ни трунке искреног, истинитог и храброг размишљања. Аутор-наратор се гади природе Донбаса, гади се људи који живе у том региону, равнодушан је према њиховим осјећањима и искуствима. Нема чак ни покушаја да се изблиза погледа и види туђи свијет, да се у њему препозна човјек, ближњи. Нема никаквих осјећања, осим топлих и утјешних успомена на содомију.

Укратко, драга „Laguno“: читање ове књиге је право мучење. Па ипак, морамо читати и такве текстове, прије свега да бисмо разумјели како нас они виде. И да се они са друге стране никад нису покајали за своје поступке. Напротив, носили су и настављају да носе у себи искључиво огорченост што су побијеђени, што је њихово зло бар привремено заустављено.

А Нобелов комитет, као и Орвел, аплаудира стојећи.

Чланак ХЕРТА ЕСЕСОВКА се појављује прво на ИСКРА.

Књига „Срби Босне и Херцеговине у XIX веку – борба за слободу и уједињење”  Јована Душанића доживела је своје 11. издање. Имао сам срећу и част да говорим на њеном представљању и 2018. године, у крипти Храма Светог Саве, када се појавила по први пут, у издању Катене мунди. Када кажем срећа и част, то нису празне речи. Признајем, на самом почетку: професор Јован Душанић је, по свом животном искуству, моралном ставу и академском делу, један од мојих узора.

Реч је о синтези која обухвата огроман временски период. Књига почиње дугим и темељним уводом, са првим подацима о Србима у БиХ, да би се завршила Сарајевским атентатом и избијањем Првог светског рата. Њена главна тема је, како се каже у самом наслову, деветнаести век.

Прве вести о Босни и Херцеговини, које нису српског порекла (Ајнхард, Константин Порфирогенит), сведоче о томе да у овим земљама у раном средњем веку живе Срби. Остали народи ту се не помињу. То становништво ће касније верски и идентитетски постати хетерогено, али његова етничка основа је српска. Историја подељене Србије, пошто за Констатина Порфирогенита Рашка и Босна чине Србију, кретаће се различитим путевима – Рашка ка државној независности, при чему ће Херцеговина остати у њеном саставу, док Босна ступа у вазални однос према угарској круни.

Јован Душанић потом приказује живот и пропаст средњовековне босанске државе. Следи део посвећен Османском царству, османском искуству српског народа, и то је један дуг одсечак који је веома пажљиво обрађен. То доба потрајаће све до аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године.

Оно што просечно обавештеног читаоца подстиче на размишљање, док чита ову књигу, јесте изразита самосвест Срба у Босни и Херцеговини, упркос историји препуној искушења: угарском вазалству, животу у Османском царству, ратовима исламизацији, кметству, харачима и данцима у крви. У Босни и Херцеговини ни Аустроугарска није хтела да укине кметство. Тек 1911. почело се са постепеним откупом кметова, па је један аустријски економиста тада израчунао да ће тим темпом кметство коначно бити укинуто 2025. године. Дакле, да је било до њих, управо данас бисмо обележавали ослобођење српских кметова у Босни и Херцеговини.

Зачуђује та трајна и упорна свест Срба Босне и Херцеговине да ће или живети са Србијом и Црном Гором у једној држави или ће нестати. Векови под туђинском влашћу за њих су били само међустање, нужно зло у коме је слобода плаћана повлачењем и маргином. Сва боља места у градовима, крај путева и река била су намењена исламизованом становништву. Срби беже од државе, од градова, од турске власти и то је била цена слободе. Свештеници и гуслари храбрили су их и подсећали на то да ће доћи време повратка у градове, па и повратка државе у њихове руке. Већ у 17. веку почиње стварање српског градског трговачког слоја. Уочи аустријске окупације, они су већ најбогатији и најсамосвеснији трговачки градски слој у Босни и Херцеговини. Њихове пословне и духовне везе сежу од Трста до Свете земље.

Срби у Босни и Херцеговини покренули су се већ на прве вести о Карађорђу и његовим устаницима. Они су од почетка део процеса ослобођења и уједињења, започетог у Карађорђевој Србији. Уласци Карађорђевих војски у Босну, Јанчићева буна, Поп-Јовичина буна и остале буне и устанци – у свим овим догађајима Српска православна црква имала је кључну улогу. Почевши од Карађорђа, Србија креће правцем изградње световне државе са важном улогом цркве, док код Срба ван Србије улога цркве остаје примарна.

Време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине чини главни део ове књиге. У то време ради се на сасвим модерном пројекту стварања нове, босанске нације од Срба, муслимана и римокатолика. Овај процес Јован Душанић врло пажљиво прати, јер разуме колико је то важно за разумевање нашег времена. Из овог дела настала је и Душанићева посебна књига, коју је објавила Српска књижевна задруга, Бенјамин Калај – некрунисани краљ Босне. Реч је о човеку српског порекла по мајци, који је врло добро познавао Србе, који је био и аустријски конзул у Београду, у време када се представљао као пријатељ Срба. Пре него што је постављен за заједничког министра финансија Аустро-Угарске, што је по формацији место са кога се управљало окупираном Босном и Херцеговином, он је дао теоријско образложење свог политичког програма, стварања нове нације у Босни. Када је постао некрунисани владар Босне, Калај развија свестран и детаљан систем претапања Срба и осталих становника ових земаља у „Босанце“. Све је, наравно, представљано као миротворачки пројекат, усмерен ка заједничком животу људи различитих вера. На њега ће личити сви потоњи идентетски експерименти спровођени над Србима, нарочито онај титоистички.

Прича се зауставља на Првом светском рату. О важности Босне и Херцеговине у ширим, европским и светским оквирима сведочи чињеница да је управо Сарајевски атентат послужио као повод за избијање Првог светског рата. Да су Босна и Херцеговина задржале такав значај показује и чињеница да је, под утиском реакција света на рат 1992-1995, Самјуел Хантингтон написао Сукоб цивилизација. То је текст који ће одиграти важну улогу у разумевању и тумачењу свега што се у свету догодило од почетка југословенских ратова до данашњег дана.

Јован Душанић није професионални историчар. Он је професор економских наука, и оно што о савременој економији знам, понајвише сам научио из његових књига. Али Душанић има једно посебно, лично осећање за историју, он ту историју живи и осећа. Ову књигу је и почео да пише желећи да својим потомцима посведочи о прецима. Она је потом прерасла у нешто много веће. Јован Душанић, наиме, припада старој свештеничкој породици из Прибинића, у данашњој општини Теслић. Због турских зулума и сукоба, селили су се кроз векове – из Старе Херцеговине у Подриње, затим у Посавину, да би их поп Горан довео у Прибинић. Јован Душанић се историји и окренуо на подстицај Светозара Душанића, знаменитог управника Музеја Српске православне цркве (и оца Слободана Душанића, првог професора емеритуса изабраног на Београдском универзитету, редовног члана САНУ и професора потписника ових редова). Ту је и наткриљујућа личност Стевана Душанића – Светозаревог оца – чувеног проте из Прибинића. Деда проте Стевана (праунук попа Горана) Гаврило-Гавро средином 19. века добио је, заједно са мештанима Прибинића и Липља, ферман султана Абдул Меџида I о обнови манастира Липље и Ступље, које су Турци порушили крајем XVII века. Његов син и отац проте Стевана, прота Коста Душанић обновиће манастир Липље, подићи ће парохијски храм у Прибинићу, изградиће Српску народну школу и биће један од српских народних првака у добу аустроугарске управе. Потомак таквих, библијских личности мора да у себи носи снажно, присно и лично осећање за историју своје породице и свога народа.

Ова књига представља прави споменик српском народу у Босни и Херцеговини, који се и данас, у Републици Српској и Федерацији БиХ, бори за живот и опстанак. Посвећена је Светозару Душанићу, али и свима који хоће да сазнају какав је то жилави сој, који је преживео многовековна католичења и исламизације, данке у крви, кметство, претапања у нове, измишљене нације, ратове и три геноцида у 20. веку. Ту, у околини Фоче, 1914. године је по мишљењу Милорада Екмечића и започео геноцид над Србима. Само је настављен 1941. и изнова покушан 1992. године.

У 20. веку српски народ у Босни и Херцеговини преживео је и Титову диктатуру. Богослови, калуђери, свештеници, владике из Босне и Херцеговине од тада до данас су остали кључни ослонац Српске православне цркве. Када је 1992. године почео Одбрамбено-отаџбински рат, имали су елитне официре, који су их одбранили од геноцида, и народне вође, какве није имао ни Београд – врхунске интелектуалце, без југословенских илузија, изразито српске, православне свести.

Рекао бих да је та, српска свест, и данас најживља у Републици Српској. Јасеновац, Јадовно, Гаравице, Стари Брод, издаје из 1914, 1941. и 1992. излечили су тамошње Србе од југословенских илузија. Из Републике Српске би могло да дође и оздрављење целог српског народа. На мукотрпном, али нужном и благотворном путу обнове српске (само)свести, ова књига Јована Душанића биће један од важних путоказа.

Реч изговорена на представљању 11. издања књиге Јована Душанића „Срби Босне и Херцеговине у XIX веку: Борба за слободу и уједињење“, 27.10.2025. на Сајму књига у Београду.

Чланак Путокази обнове: О Јовану Душанићу и његовој књизи „Срби Босне и Херцеговине у XIX веку: Борба за слободу и уједињење“ се појављује прво на ИСКРА.

Милева Лела Алексић

Jош бејаху на територији турске царевине, кад их сустиже јак пљусак ледене кише, праћене снажним ветром. Тимотије застаде, неодлучан у својој накани да ли да се спусте до хана у долини, преноће и нахране коње. Раније је коначио на том одморишту крај пута, али не беше сигуран да ли је још жив стари Ибро, којему је могао поверити и свој еспап и свој живот. Киша је падала све јаче, натапала је њихове кабанице и шубаре. Коњи су се саплитали о крупно камење на џади. Старац одлучи. Коначиће у хану који се назираше у долини поред Ибра. Заогрнути мокрим кабаницама, под плаштом суморне ноћи, спустише се до пространог хана. Тимотије се издвоји и крену сам да извиди прилике, баци око по гостима и процени прети ли им каква невоља. Уосталом, он је преко рамена пребацио свој живот. Ово што му је преостало је награда или казна од Бога. Ко ће то знати? На домаку хана, запахну га тешки мирис из штала за коње. Трепарава светлост са чађавих фењера се провлачила кроз одшкринута масивна врата од дебеле храстовине. На прагу га дочека устајала топлота која се разливаше пространом гостопримницом. У високу тучану пећ млади сеиз убациваше крупне цепанице буковог дрвета. Мириси шербета, пилава, печене јаретине заголицаше прозебле ноздрве путника у мокрој кабаници, који у том трену више подсећаше на неког митолошког јунака из древних прича, неголи на народног трибуна и поклисара. За расклиманим дрвеним столовима седело је неколико млађих мушкараца, повлачећи из дугачких муштикли љути дим у прерано прозукла плућа.Тимотије их осмотри брзим погледом, покушавајући да докучи којој фели припадају. Учини му се да су безопасни беспосличари који краду Богу дане у доколици, испијајући свој живот уз чашу салепа или врућег шербета. У угловима загушљивог хана, испружени на свеже простртој слами, спавало је неколико мушкараца одевених у похабано варошко одело. И у сну су једном руком држали кубуру, а у недрима кесу са новцима од продатог еспапа. Мирис устајалог зноја мешао се са мирисом сомуна и печене јаретине коју ашчија изнесе за сто дангубних гостију.

Иза похабаног паравана од тамнозелене чоје појави се погурена, мршава фигура старца у плавим чакширама и умазаном кафтану, који је некада припадао отменом господину. Слепљени перчин, од нешто преостале косе, провиривао је испод невешто везаног турбана. Тимотија привуче шум саплићућих корака који су се кретали према њему.

̶ Селамет ти, мој стари јаране. Каква те невоља доводи у ово глуво доба у ову шејтанску јазбину?  ̶  зачу се глас старога Ибра.

Тимотијево лице бљесну светлошћу давно стеченог пријатељства. Шта су све сачувале године његовог времешног пријатеља. Колико тајни које главу чувају је поверио овом погуреном инсану, који се одавно примакао мезару, али га нека сила још држи у овом хану скрајнутом од царског друма и обесних сејмена. Није му дозволио да се куне својом вером и својим Богом. Њему је увек веровао на реч. А било је ту свакаквих тајни од којих се и Ибру померала памет у глави, али је одржао чврсто пријатељство, стечено још у младим годинама.

̶ Добра ти срећа, мој јаране и побратиме. Хвала Богу да те затекох у крепком здрављу. Још смо ми кадри овој млађарији оборити руку у надвалчењу снаге, још нас има, мој Ибро. Идем са још једанаест друга за Стамбол. Имаш ли мјеста, у оној другој соби, да их склоним од ових сумњивих очију? Нешто су ми пртени и непоуздани. А ја и ти да се после поистилаву издиванимо.

̶  Доведи их, ајде, ајде. Сад ћу ја заповедити да им се спреми конак, заложи ватра. Да се просуше аљине и угрију се. Оћете ли вечерати? И то ћемо уредити како ваља.

У дугачкој, помало мемљивој просторији, сместише се Никола и његови сапутници. Спретни сеиз очас поскида синије са чађавих зидова. Окачене на дебелим чавлима, стрпљиво су чекале путнике намернике. Док су ширили мокре кабанице поред разгореле бубњаре, на синијама већ замириса топла чорба од јагњетине. Мали мекани сомуни су још мирисали на фуруну у којој су се пекли. Златножута хрскава кора је мамила њихова гладна уста, али они остадоше уљудни и достојанствени. Сачекаше да им стари Ибро пожели пријатну вечеру, да се први послужи њихов путовођа, па тек потом приступише укусној храни. Николи се копрена туге навукла преко лица. Једе полако, дубоко погружен у своје мисли. Пред очима му стално Сокин лик и оне широм отворене зенице у којима по први пут угледа себе, украшеног њеном безмерном брижношћу и љубављу. Ето, сина су родили, кућу скућили, а он тек пред полазак на пут упозна своју жену тако чудесно промењену. Само да се обави ово што се мора, да се ако Бог да здрав и жив врати кући. И он ће преко Увца, па у Србију, да у миру проживи свој живот са Соком. 

 – Што је, побратиме? Бујрум, дивани што те нагони у ову мрклу ноћ овим козјим стазама и богазима. Е, није то више за твоје старе кости. Мој јаране, беше наше. Сад смо само за кућу и хећима. Да нам старе кости лијечи. А ко да је јуче било кад је у овој диванхани пјевала Ајша шејтаница. А ти, сјећаш ли се, бацаш дукате пред њене шалваре, па фес гњечиш у шакама ко безуман. Јес, бјеше некад. Живот  ̶  то ти је шупље решето. Истече док учиниш дланом о длан. Јаххх… Но, збори. Што су ти се у гуту веђе свезале? Одите у Стамбол? У трговину или вас је мука на пут упрегла?

̶  Е, мој јаране… Камо среће да ме је Бог позвао коју годину раније. Да не доживим и не видим зулум и муку – и моју и сиротињску. Нема више у овом земану Ибра и Тимотија. Нема вјере, ни чиста образа. Све се истурило, прозлило, осилило. Не боји се ни Алаха, ни султана. Откако нам дође нови ага, крв нам ђедовска у жилама пропишта. Догорело до ноката. Поштени и мирни Турци нас не могу заштитити. И њихова глава се клати на раменима. Кабадахије и сејмени се острвили ко орлушине, да нам трага затру. Није више нарез од десетка, већ на пола и то бољу половину аги. Трули му и буђа се жито у амбарима, док народ скапава од глади. Ми поштујемо султана и његове законе. Идемо да иштемо његову милост, да нас од овог јада спашава. Нека нам пошље другог агу. Ето ти целе истине. 

̶   Јаххх, зла нафака. Зла инсана је тешко образом везати. Мој јаране, биће што мора бити, што земан донесе, трпјети се мора. А имадосмо ми и љепшијех дана. Ајде ноћас да се сјетимо дана кад бијаше части у људима, дерта и мерака. Ко зна да ли ћемо се још икад срести. Оћеш о Ајши да ти зборим, о њеној злехудој нафаки?

̶  Е, Ајша, Ајша… Ко јуче да бејасмо млади. Удаде ли се Ајша? Који дилбер беше вредан њене љепоте? Но, не вјерујем да је неко могао укротити њену пустоловну нарав.

̶  Наиђоше једног љетњег дана објесне дахије. Млади, брекће им снага у жилама. Доље око шедрвана посједали по трави неки трговци. Заноћио караван овдје, у хану. Што не могаде стати у одаје, заспа овдје, испод липа. А Ајшу шејтан доведе на сабах у хан. Ти знадеш да је она пјевала ноћу, док не малакше и гласом и телом. Оденула се у широке свилене шалваре, узан јелек пуца на прсима, звече ниске дуката око врата. Нит се зна да ли љепше пјева, нити да ли заносније игра. Јече даире, а она ко чигра игра око шадрвана. И све некако у дерту, заносно, омамљиво. Поскакаше онако буновни инсани, не знају да ли су у рајском врту или на седмом небу. Ни очи нису отворили сасвим, дреше кесе са дукатима. Бацају пред Ајшине ноге. А њој никад није било стало до дуката, већ до севдаха. Везене нанулице на ногама се приљубиле уз њено босо стопало. Но, она их у заносу збаци с ногу, па босонога обиграва око слуђених гостију. У бунилу, по нека рука крене према њеном гипком телу, али јој она умакне на дохват слуђене распомљености. Ајша… Гарантујем ти главом и брадом да никоме није поклонила ни зеру мерака. Ето, беше јој некако мило да ишчикава, изазива, у томе беше њено ашиковање. Једном је шаку дуката бацила пред ноге неком богатом дубровачком трговцу који јој понуди кесу дуката да с њом преспава у хану. Презриво је шутну пред његове распомљене очи и заигра ко никад прије.  Неки тешки јад је ломила кроз игру. Одбијао се од њене замамне бокове. Да ли привучени пјесмом и даирама, ни сам не знам откуда, ударише у авлију нагиздане дахије. Мене нека слутња жацну подно ребара. Пођох да склоним Ајшу, кобајаги грдећи је, све је једном руком потискујем према хану, а она пјева, не мари за ме. Пре него што изустих „Бјежи, Ајша“, шчепа ме за перчин један од оних силника. Схвати Ајша, али касно. Ко да је перце од голубице, подиже је у наручје она зла душа. „Не дај ме, бабо“, јаукну стиснута у крупним шакама оног безумника. Кад схвати да јој не могу помоћи, потрга са врата ону ниску дуката и баци је у траву. „За мој мезар, бабо, за мој мезар“, јекну, пре него је винуше на коња којим одјездише. Не прође много земана, стиже абер да се Ајша искрала из харема. Како је то успела, остала је тајна. Говоркало се да се њеној заносној љепоти смиловао стражар на капији. Њено тело су нашли чобани у кањону. Скочила је са највише стене, да не живи, не живећи. Ослободила се. Веле да јој је на уснама титрао осмјех. Ето, мој Тимотије. То ти је живот. Сачувах ту покидану ниску дуката. Ту је и понеки твој талир. Да га узмеш, за успомену на нашу младост и на Ајшу. Ко зна да ли ћемо више диванити, мој јаране. Јаххх…  ̶  с дубоким уздахом заврши своје казивање стари Ибро.

Пре него сунце провири иза гора, кренуше пут Стамбола одморни коњи и забринути јахачи. Тимотије се дуго опрашташе са верним пријатељем.

̶  Нека нам и потомци буду као и ми, да буду људи  ̶  прозбори Тимотије, док се опрашташе од старог пријатеља.

̶ Нека тако буде, нека буду честити инсани ̶ узврати Ибро, ослањајући свој истрошени живот на дебелу тојагу.

(Одломак из романа „На темељу вере и непокора“)

Чланак Милева Лела Алексић: Зла инсана је тешко образом везати се појављује прво на ИСКРА.

Прочитао сам бар стотинак и превео двадесетак текстова у којима врло озбиљни људи подробно анализирају различите јавне и тајне аспекте политике Доналда Трампа. И не могу рећи да ми је то баш помогло. Мистерија – била и остала.

Како објаснити, рецимо, јучерашњи урнебесни дијалог са Зеленским?

– Дајте томахавке!

– Врло лијеп вам је сако, стилски, допада ми се.

– Дајте томахавке!

– Знате, ја ћу се ових дана срести са предсједником Сијем.

– Дајте томахавке!

– Наћи ћемо се у Јужној Кореји и закључити договор.

– Дајте томахавке!

– А Индија ће ускоро престати да купује руску нафту.

– Дајте томахавке!

– Одох ја сад мало на Флориду.

Међутим, управо налетјех на извјештај о последњем сусрету америчког предсједника са новинарима у свјеже реновираној конференцијској сали, па ми је слика много јаснија.

Уморан од питања о Путину и поплавама у Тексасу, Трамп је одлучио да усмјери пажњу медија на уређење ентеријера.

Најприје на портрет једног од његових претходника, Џејмса Полка, који је висио тачно у центру просторије.

„Ето, видите, већ смо у Бијелој кући имали извођача радова“, прокоментарисао је ову слику. „И рам је баш добар. Генерално, често ми се више свиђају рамови него оно што они урамљују.“

Онда је најважнији и најмоћнији човјек на планети публици показао сат на камину.

„Ово је сат који је припадао деди Марка Рубија. Прије неки дан уђох у његову канцеларију, и тамо – ова прелијепа стварчица. `Могу ли да је узмем?` – питао сам Марка. Он: `Да ли је то нека шала?` Ја: `Ма уопште ми не треба твоја дозвола!`“

Пред крај овог високо информативног сусрета, разговор је скренуо на штукатуру и позлату. „Не, ово није позлата, ово је нешто друго!“, објаснио је мудри предсједник.

Па ви сад реците да савремена политика није циркус, а циркус – једна од најважнијих умјетности!

Чланак ЦИРКУС, УРАМЉЕН се појављује прво на ИСКРА.

У младости, веома ме је интересовала психотерапија – Фројд, Јунг, Фром, Лакан и сличне загонетне стварчице. Немам, међутим, никакво медицинско образовање, немам ни аматерске љекарске практике. Не могу да поставим дијагнозу овим јако узрујаним ДПС-BEMAX бранитељима. Али на нивоу присјећања и личног утиска закључујем: постоје три стадијума умне заосталости – дебилизам, имбецилност и идиотија. Па бирајте.

***

У књизи Апокалипсе постоји необична, непријатна, веома сугестивна ријеч: „избљувати“ – то јест, избацити из уста, као неку врсту гадног отрова.

Ову ријеч Господ говори о онима који мисле: „Обогатио сам се, задовољан сам, и ништа ми више не треба“, а не знају да су несрећни, и јадни, и слијепи.

О онима који су млаки у вјери каже се: „Тако, пошто си млак, а ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откривење 3:16)

Застрашујућа и моћна ријеч.

Апокалипса, да вас подсјетим – то је књига која нас учи да ће зло, и поред свих страшних искушења, на крају бити побијеђено. Скоро свака генерација људи доживљава сопствену апокалипсу – искушења и потресе који уз Божју помоћ воде према обнови.

И Црну Гору сад потресају управо такви грчеви – на површину се избацује деценијама нагомилана ДПС трулеж, гној и бљувотина.

Тако ја тумачим ове разговоре монтенегринских мафио-перјаница и њихове несрећне, јадне и слијепе, а помамљене служинчади.

***

Чули сте сви за ону народну – о ситом вуку и овцама на броју.

Звучи баш згодно и помирљиво.

Али – како то извести, да буду сви задовољни? Гдје је ту компромис?

Кад гледам ове хистеричне ДПС- BEMAX-овце, прогоњене од страшног вука, тј. од сурове парламентарне већине и тужилаштва, пада ми напамет једино могуће решење.

А како би било да вук мало ухапси њиховог почасног чобанина?

Чланак А ЧОБАНИНУ ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ… се појављује прво на ИСКРА.

Нобелову награду за књижевност добио је мађарски писац Ласло Краснахоркаи.

Цитирао бих радо одломак из његове приче „На врху Акропоља“, али је то физички немогуће, јер се она састоји од три реченице; у првој 2016 ријечи, у другој 3098, и у трећој само 1967.

Запета колико хоћеш, тачака – три. На 10 страница.

А заплет: неки тип долети у Атину и покушава да таксијем стигне до Акропоља.

Стигао. Честитам.

PS.

Ах, да. У једном од недавних интервјуа Ласло оштро критикује Орбанов режим, због неутралне политике – „која није поштена према Украјини“. Позива Мађарску да се поштено укључи у туђи рат.

Чланак АХ, ДА се појављује прво на ИСКРА.

(Желидраг Никчевић) Фото: mc.rs

Био сам члан жирија који је давне 1993. године додијелио Ратковићеву награду српском пјеснику Радовану Караџићу. Умјесто коментара јучерашње будаласте, инфантилне (и подле) одлуке некаквих бјелопољских одборника, ево неколико тихих ријечи о његовој поезији.

Највећи дио онога што знамо о поезији састоји се, нажалост, од злонамјерних поређења између ње и стварности. Хитајући да на свјетлост дана изнесемо све перипетије тог чудног савезништва, ми у ствари проналазимо махиналну пречицу до оних нарочито опасних мјеста: то су чистине на које историја приводи колоне изговорених и написаних ријечи, пропланци са којих изненада почиње да одјекује и оно што смо се једва усудили себи на ухо да прислонимо. Тада се од пјесника захтијева храброст посебне врсте. Он мора бити ту, мора поново чути себе. Гријех записивања, прекршај који не застаријева! Пјесма подрхтава од нестрпљења пред најавом сусрета са реалним, а он је неминован. Састанак на који смо позвани увијек.

Биографије пјесника су као биографије птица, каже Бродски. Њихови основни подаци налазе се у звуку. Метри, риме и метафоре оцртавају путању пјесникову прецизније од свих овоземаљских показатеља. Радован Вуков Караџић могао је пожељети биографију мање драматичну од ове која му је припала, мање врлетну и лабавије везану за трагику опстанка српског народа. Могао је, вјероватно, понеку важну одлуку препустити и чистом случају. Њега је, међутим, судбинским путем водила исконска пјесничка акустика: подвиг именовања и ослушкивања главних ријечи, оних које долазе издалека – и потресају оно што јесте, да би се „ја“, које себе проглашава слободним, коначно усправило.

Ту негдје, наравно, кодирана је трагика. Ријечи које долазе издалека прибирају се око сопствене крхкости, усплахирено и свечано, као при полагању заклетве. Ко их је ту довео? Хоће ли их неко чути и препознати? Караџићеви стихови препуштају се драми идентитета, колективног и личног, активирајући језичку амбиваленцију живе садашњости, не узмичући пред гријехом записивања ни онда кад такав гест подразумијева смртну опасност.

Даровање је, дакле, постало жртвовање. И ту се више ништа не може измијенити. Пјесништво Радована Караџића сада је, наравно, другачије озвучено, не може му се више одузети трагика коју вријеме, не питајући никога, расипа преко наших рукописа. Али то можда и јесте врхунска тајна поезије: записујући, ми увијек казујемо и више од намјераваног. Наше нас ријечи напуштају: у тексту – ми смо странци. Караџићеве пјесме због тога непоткупљиво свједоче о рани и о короти, о болу и васкрсењу, о страховитој енергији потребној да би се сачувало оно што је у нама најбоље – душа човјекова.

Чланак ДАРОВАЊЕ ЈЕ ПОСТАЛО ЖРТВОВАЊЕ се појављује прво на ИСКРА.

Желидраг Никчевић

Прије тачно 121 године рођен је Николај Островски, аутор великог романа „Како се калио челик“.
Неке цитате људи мојих година можда и памте („Живот је човјеку дат само једном, и он га мора живјети тако да му не буде болно због бесциљно проживљених година“), али садржај књиге скоро сви су „срећно“ заборавили.

Тачније речено, наша позападњачена културна и остала политика потрудила се да српског читаоца пригодно „естетизује“, да му у главу утуви све могуће и немогуће дивоте „модернизма“, па онда све могуће и немогуће перверзије „постмодернизма“, а тамо нека совјетска књижевност – па кога то још, побогу, може да занима? Шта ту уопште има да се прочита, чему да се научи?

Па ако вам је већ компликована Булгаковљева „Бела гарда“, а тамо је све речено, да се бар на тренутак присјетимо Островског – биће јасније како је и зашто настала ова данашња околоукрајинска геополитичка каша, кад се више не разликује добро од зла, ни узрок од последице. Кад већина мудрих аналитичара није у стању да препозна ни оне елементарне, најочитије и најзлокобније историјске аналогије.

Главни лик романа, Павле Корчагин (родом из украјинског градића Шепетовке), почетком 20. вијека, у саставу Велике руске Црвене армије, бори се против петљуроваца (читај: украјинских нациста) – „задушившими край жовтоблакитниками“.

Кад Петљура лично обилази Шепетовку, коју су црвени привремено напустили („на глави му је заштитна `керенка`, на њој кокарда са емајлираним трозупцем“), његови људи који су ушли прије њега „доносе и подижу заставу: жуту са плавом“ (којој мобилисани морају да се закуну на вјерност), оркестар свира „Ще не вмерла Украина“, а војници урлају „Слава! Слава!“.

Петљуровци спроводе погроме, туку и убијају мушкарце и силују жене (касније ће њихов посао наставити пољски националисти, они су силовали и убили дјевојку Павла Корчагина).

Осим тога, у сукобу активно учествују инострани окупатори (упоредите са данашњим страним плаћеницима који се боре за украјинске оружане снаге).
Све, али баш све се трагично римује са данашњим украјинским околностима.

И још да напоменем: „Како се калио челик“ је аутобиографски роман; не садржи ништа из прста исисано, ништа агитпроповско.
Они који се потруде да га прочитају неће имати ни једно једино питање о томе зашто, у коју сврху или да ли је фер што руски младићи данас иду у завичај Николаја Островског, с оружјем у рукама.

Николај Островски (и његов Павка Корчагин) урадили су потпуно исту ствар.

Чланак СВЕ ЈЕ ВЕЋ ОПИСАНО се појављује прво на ИСКРА.

Реторика о борби с „обојеном револуцијом“ у Србији није само пропаганда власти. Као што смо већ раније објаснили, власт се заиста понаша као да има посла с обојеном револуцијом, и јамачно је уверена како је захваљујући управо таквом поступању преживела грдосијски збор 15. марта и ескалацију насиља након Видовданског митинга.

Да су крајем септембра протести утихнули, то признаје и антирежимска штампа. С друге стране, власт чека да прође 1. новембар, па да прогласи ликвидацију „обојене револуције“ (мада је с таквим објавама она већ неколико пута излазила у јавност).

Међутим, како год да се заврши 1. новембар, остају структуралне слабости режима које генеришу овакав тип кризе. Заправо, велики утицај на појаву елемената „обојене револуције“ у студентско-грађанском покрету имају и структурални фактори — првенствено објективне слабости режима.

Уопште, када је реч о обојеним револуцијама, „оне се дешавају у земљама где су из различитих разлога држава и влада слабе“ (овде 10), односно „у државама где режим пре ужива прећутну подршку (acquiescence) него популарност“ (овде 115). Као главне слабости Вучићевог режима, које се показују као кључне за избијање или за успех обојене револуције, могу се навести:

1. Одсуство демократског политичког консенсуса елита, пре свега због честог изигравања парламентаризма од стране владајуће странке, читаве културе вређања опозиције у владиним медијима (таблоидима), као и због ауторитарног стила политичке управе.
2. Одсуство знатније идеолошке привлачности, због честе непринципијелности и макијавелистичке прагматичности режима — тако да је резултат тај да га суверенисти сматрају „издајничким“, а евроентузијасти „антиевропским“.
3. Одсуство унутрашњих аутономних друштвених савезника — режим је, концентришући сву моћ, непромишљено радио на систематском преузимању или уништавању свих самоуправних сектора грађанског друштва, тако да су, с избијањем побуне, све преостале аутономне структуре или заузеле став неутралности (бизнис елита, културне и научне установе), или су заузеле отворено непријатељски став (Универзитет).
4. Несолидни мотивационо-регрутациони темељ — основни начин на који је режим настојао да задобије подршку био је преко (материјалне) корупције; али кад корупција постане мета бунта, као што се то збило у Србији после 1. новембра 2024, такав мотивационо-регрутациони покретач заправо је аутодеструктиван по режим.
5. Изразита некомпетентност већине сарадника и намештеника режима, који су до положаја дошли првенствено преко странке и личним везама — што онда подразумева и веома ограничену ефикасност државног апарата, који је практично слабо шта више у стању да уради како ваља.
6. Набусит и одбојни стил руковођења врха режима — појачан неспособношћу администрације, констатованом у претходној тачки — у којој се често јавно демонстрира ниподаштавање према нижим деловима корпоративне хијерархије; то тешко да може донети снажнију персоналну лојалност оних истински способних припадника државног апарата, тако потребну у кризним ситуацијама (овде 520).
7. Потцењивање и десетогодишње толерисање (из тактичко-колаборантских разлога) токсичног утицаја хиператлантистичких медија, као што су N1 и Nova S, на српско јавно мнење. За то је већ речено да је „једна од највећих грешака – не бих се изненадио да постане најскупља, па и да се једног дана покаже фаталном – које је Вучић направио од доласка на власт“ (овде 173).
8. Социјална база режима је, у односу на опозицију, старија, сиромашнија, необразованија, пасивнија и апатичнија — што је у условима масовне побуне јак хендикеп, будући да се из такве базе знатно теже могу регрутовати одрешити идеолошки и политички борци. „Искуство показује да релативно мали број људи — обично неколико десетина хиљада — обара власт пред милионима пасивних и анестезираних грађана“ (овде 379).

Везано за ово последње, по једној сондажи јавног мнења из марта 2025, подршка владајућој коалицији међу испитаницима старијим од 61 године износи 59%, док код бирача старости од 18 до 40 година она пада на свега 8%. Слично је и с образовањем: 69% испитаника с основном школом подржава владајућу коалицију, док је тај удео међу високообразованим свега 18% (исто).

Подршка режиму из ових других слојева је веома важна, будући да особе с основним образовањем или без школе, по попису из 2022, чине преко 24% пунолетне популације, а грађани старији од 60 година чине 30% пунолетног становништва (бирача). Међутим, једно је учешће људи на изборима – где се појављују махом старији, а друго је је учешће људи на протестима – где имамо углавном млађе учеснике. У овом другом случају, власт има озбиљне проблеме да парира студентско-грађанском протесту.

Слабост број два – одсуство кохерентхне идеологије – посебно је опасна у дуготрајним кризним ситуацијама као што је ова. Није Лењин, који је практично с улице преузео власт у највећем царству на свету, случајно упозоравао да се на идеологији не може штедети. Уосталом, пропаст комунизма и СССР 1989-1991. није дошла због мањака тенкова и нуклеарних бомби, већ због слабости идеологије.

Овдашњи режим је, у нормалним околностима, обезбеђивао подршку пропагандним монополом у делу великих медија. Међутим, ширење интернета, „смарт“ мобилних телефона и друштвених мрежа, веома су сузили тај монопол. У Србији је удео дневних корисника интернета између 2007. и 2022. порастао са 15% на 81%, тако да 2023. у Србији 76% домаћинстава поседује рачунар, 86% интернет прикључак, а 94% мобилни телефон.

То значи да режим практично више ништа не може да сакрије, а слаба идеологија онемогућава да његове присталице нове и непријатне чињенице аутоматски смештају у апологетске идеолошке фијоке. Једина упоришна идеолошка тачка, која спаја широку коалицију „националиста“ и „евроатлантиста“, из којих је састављен режим, јесте култ личности председника.

Али, наспрам режима, студентско-грађанска револуција окупила је такође „националисте“ и „атлантисте“, либерале и конзервативце, еврофиле и русофиле… – такође са само једном заједничком тачком: сменом Вучића.

Само што овај покрет има и једну додатну идеолошку предност – култ младости и чистоте („свети студент“), што је од изузетног значаја у ситуацији када је главна друштвена и политичка тема корупција.

Дакако, режим се увек, у крајњим приликама, може ослонити на употребу силе. Али, њено је коришћење у „обојеним револуцијама“ гашење ватре бензином. Таква дешавања пропагандно-психолошки увек прати својеврсни политички флагелантизам (ф. је „сексуална перверзија у којој се полно задовољство изазива или појачава самобичевањем“). Дакле, што веће мучеништво, тим снажнија енергија протеста.

Све у свему, ако је на делу обојена револуција, онда њен структурни генератор није напољу, већ унутра. И он ће наставити да делује све док режим не буде реформисан или оборен.

Чланак Слабост режима као претпоставка „обојене револуције“ се појављује прво на ИСКРА.