Зоран Шапоњић: И српске мајке боле ране…

На гробљима од Биљаче и Залазја до Братунца и Кравице, жалосне и црне од туге, српске мајке оплакују своје мртве синове.
Цвјета Илић из Тегара, јадна и жалосна, у недељу је још зором, чим су отворили врата Спомен собе изгинулих Срба у центру Братунца, стајала крај слика двојице својих мртвих синова, миловала испуцалим рукама лица својих дечака и плакала као киша, сама у оној соби пуној слика и сени изгинулих младића.

– Ја била преко у Србији кад је вамо запуцало… Кукавица сиња стајала с оне стране Дрине и стрепила, чекала, молила Бога да остану живи… После, јавише да су обојица погинули, мој Цвијетин и мој Радојко, мајка је само њих двојицу имала…

Радојко није био ни ожењен, иза Цвијетина остало троје деце, једно други, једно први, треће од годину и по дана – причала је после док су њене речи звониле празном собом пуном само слика.
После, праг собе прекорачила је и Станица Вечериновић, из Тегара.

Чим је ушла, зајаукала је јадна из свег гласа под сликом свог сина Милојка који је страдао исти онај дан када и Цвијетин и Радојко. Комшије били, најбољи другови…

– Ишли њих тројица цестом, враћали се да обиђу куће… Једва сам му кости пренела у Србију да сахраним, да се душмани не иживљавају над њим мртвим – причала је Станица своју муку.
На гробљу у Братунцу, испод белог крста са именом и сликом војника, пала мајка у црнини. Грли цвеће изникло и израсло по гробу. Поред, на хладни камен спустила кесу грисина, донела сину исто као некад, кад му је доносила, када је био дечак, и кад су били живи, обоје њих.

– Ја сам из Сикирића, где је највећи покољ био – каже.

Крај ње, Нада Симић, из Сикирића такође, плаче на гробу сина Драгана, поред бели крст под којим лежи и њен супруг, Драганов отац Живорад.
– Мог Жику исекли на комаде, једва смо после нашли све делове тела… – каже Нада.

– Е, Бог их исекао – каже сама за себе са суседног гроба Славка Танасић, старица, јадница, руку обавијених око белог крста на коме је име њеног сина Милана.

– Кукавица сиња сам ја… Ево, немам више снаге ни травке са гроба да почупам… Е, жалосна мајка… Срећо моја, од кад ми Милана нема, ја само плачем, свако јутро, сваки дан и свако вече… Немам ти ја више ни умора ни одмора, ни живота, нити ми сунце сија, само чемер пусти – каже и милује цветиће на Милановом гробу.

На гробу Милорада Остојића мајка кука из гласа:

– Гледам јуче сине мој, пролазе поред мене они који су те убили, а ја их гледам сине мој, рано моја, цвијету мој…

На гробљу у Братунцу служен је парастос страдалим Србима. Присуствовали су уз премијера Милорада Додика највиши званичници Републике Српске, представници амбасаде Русије и конзулата Србије из Бањалуке. Дан раније у Сребреници били су амбасадори десетина и десетина земаља, у Братунцу Срби су сами оплакивали своје мртве обележавајући годишњицу својих страдања.

– Неправда је и од свијета и од нас што се за страдања ових људи овде, оних у Залазју, у Биљачи не зна… Као да су страдали само једни, као да су једни више а други мање мртви – говорио је над гробовима Срба Душан Спасојевић, свештеник из Братунца.

Црнела су се и шаренила гробља низ Дрину од народа који је поред споменика палио свеће својим најмилијим, од којих су многи страдали баш на Петровдан 1992. године.
Пар километара даље, у Залазју, где су на Петровдан 1992. године снаге Насера Орића из Сребренице побиле 54 мештана, још стоје темељи спаљених и разрушених домова у којима су Срби тог дана живи спаљивани.

– Овде су ми погинула двојица рођене браће, двојица стричева 20 чланова уже фамилије. Тог дана, Орићеви су са свих страна опколили село, побили све које су нашли, деветоро наших живе одвели у Сребреницу, од тада се за њих не зна ништа, нити смо им кости нашли… Била је тада овде у Залазју и група наших рањених бораца, кад смо се вратили у село нашли смо њихове кости, али испод спаљених гума… Живе су их запалили… препричавао је страшну причу из Залазја Миле Станојевић из овог села у коме је пре рата живело тридесет српских породица, данас само двоје стараца, и они без струје и без воде.

Бранко Станојевић био је у Залазју на Петровдан 1992. године када су из свих праваца у село упале снаге Насера Орића.

– Сад као да их слушам како вичу – Алаху екбер, кољи, хватај живе, ни мачке не остављај… Склонио сам се у неку кућу, напољу је праштало са свих страна, у суседној соби, Лука је из пиштоља сам себе убио да им не падне шака… Пред вече сам кренуо низ пут, трчао сам колико су ме ноге носиле, у руци сво време стезао бомбу, ако ме погоде да бацим бомбу пода се…
На споменику у Залазју крај слика и имена 54 људи погинулих у једном дану записани су стихови – младо жито навијај класове…

(Јула 2015. године, Братунац, Залазје…)