Зоран Шапоњић: Годишњица крвавог Петровдана на Залазју: Свет наше жртве не само да не признаје већ их презире

Кад су јој 1995. године Орићеви на Залазју убили оца Миодрага, имао је само 33 године, стрица Момчила и брата од стрица Мила, Биљана Кандић, девојачко Ракић, имала је само шест година. Тридесет једну годину касније рана на срцу није зарасла нити ће икад зарасти. Савила се јуче Биљана око очевог гроба и гробова рођака, довела и своју децу, мали су још, ћеркици је пет, сину две године, да виде деду, да му честитају Петровдан.

„Побили су их само зато што су били Срби. Стричеве кости нису још нађене, Милове су опојане и покопане пре коју годину, оца су тог дана, касније сам сазнала, заробили и одвели у Сребреницу са још једанаесторо Срба са Залазја. Тамо су га и убили“, прича Биљана данас на гробљу на Залазју тужну историју своје породице.

Мајка, стрина Љиља, Момчилова супруга, и Милова жена Љиља успеле су да се докопају шуме, да побегну, праћене рафалима Орићевих јунака.

Тридесет једну годину касније за смрт њеног оца, ни кривог ни дужног, за смрт стрица и брата од стрица нико још није одговарао нити има назнаке да ће икад одговарати.

„Разочарани смо, резигнирани, надали смо се бар међународној правди ако не домаћој. Једноставно, такви смо, не идемо по свету да се жалимо, да кукамо, казне за злочинце нема, ово што се десило требало би да буде поука за будућност. За међународну заједницу, за оне који су јуче били у Поточарима само једно питање – ако су се у Сребреници, како кажу, само бранили, шта су онда радили на Петровдан на Залазју у коме су живели само Срби, јесу ли се и овде бранили?!“, пита Биљана са Залазја. Узалуд, нема одговора на њена питања.

Није им ово први пут, одавно Срби око Дрине славе и обележавају крваве Петровдане, Тројице, Божиће… На гробљу на Залазју изнад Сребренице, данас, на Петровдан, дошли унуци да ђедовима честитају славу, празнике, сестре да обиђу браћу, мајке синове, синови очеве…

Тридесет је и једна година од крвавог Петровдана 1992. На гробљу у центру села споменик с именима мештана побијених тог дана, 69 имена. Kрај њега, још један споменик, старији, на њему имена 94 мештана побијених на треће Тројице 1943. када су усташе у селу маљевима побиле четрдесеторо деце… Има ту још старијих злочина, нема споменика…

Миле Станојевић на Петровдан је изгубио брата Божа, годину дана раније и другог брата Радисава, мајка Станојка годинама је живела од гроба до гроба својих синова. Умрла мученица има седам година. Нашла мир души.

Ни педесет метара од споменика две срушене куће, једној се одавно ни темељи не знају, неми су сведоци српског страдања.

„Овде је била кућа, стара, власништво Ракића, предвече на Петровдан, пре повлачења, Орићеви су у кући затекли десетак рањеника, Срба, наслагали су преко њих аутомобилске гуме. На овом месту ти мученици живи су изгорели. Све то из суседне куће, сакривени испод крова, с бомбама у рукама гледали су троје, четворо мештана… Срећом, нису их нашли, али јесу власника куће кога су живог запалили, препознали смо га само по панталонама“, испричао ми је данас у Залазју Станојевић.

Уредно су Срби последњих дана позивали представнике међународне заједнице да дођу и у Залазје. Као и претходних година, није дошао нико.

Милош Вујадиновић (71) на крвави Петровдан изгубио је рођеног брата и братића.

„Брата су ранили па заробили. Два дана касније са још четворо-петоро Срба стрељан је у близини Сребренице“, каже Милош на Залазју.

И он је, наставља, био заробљен, у ствари за његову породицу био је „погинуо“, такве су вести до њих стигле. После је размењен, пребачен у Београд, тек тамо је сазнао да му је и породица жива.

„Правде нема па нема и то нам је јасно. Коме да се ми Срби жалимо, ко ће нашу тугу разумети, прихватити да су и нас убијали? А јасно је да не могу да одустанем, немам право“, истиче Милош.

Тридесет једну годину од злочина на Залазју нема ни једног јединог мештанина који овде живи. Има оних који дођу преко лета, остану који дан и оду.

Последњи мештанин Неђо Станојевић преминуо је пре коју годину, само у Станојевићима после Орићевог крвавог пира затворено је пет кућа. Мало даље од Неђове куће, коју данас одржавају његови синови, ћерка, стоје у драчу давно зарасли темељи кућа које су 1943. попалили и порушили усташе, када у Залазју није остала ниједна српска душа.

„Тридесет једна година, тридесет први пут порука је иста – злочин без казне. Ми се налазимо поред два споменика из два рата, за један народ. Један за Србе побијене 1943, други за Србе побијене 1992. То говори да смо страдали у прошлом рату, али и у овом одбрамбено-отаџбинском, то говори да је традиција наших комшија, чини ми се, да нас убијају овде јер знају да неће одговарати“, рекао је данас на Залазју Бранимир Којић, председник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Којић каже да је посебно болно што генерацијама које су расле после Другог светског рата, њихови старији, нажалост, нису преносили оно што се овде дешавало 1940-их година, па се десило ново страдање.

„Као породице нас боли, вређа то што нико од међународне заједнице не жели да дође овде да се поклони нашим жртвама. Сузе једних мајки и других мајки нису исте. Бол бошњачке мајке из очију међународне заједнице много више вреди од бола српске мајке. Не само српске мајке Залазја него српске мајке Подриња, српске мајке читаве Босне и Херцеговине. Ми морамо да негујемо културу сећања, да сваког дана говоримо, да сваког дана нашој деци причамо шта се овде дешавало, да се не би поновило и како поново не бисмо страдали“, каже Којић.

На Залазју данас је служен парастос побијеним Србима.

„Тог дана, 1992. године, старица Ђука Симић (65) мучена је па окрутно убијена пред својом кућом. На њеном телу избројано је више од 16 прострелних и убодних рана. Домаћица Рада Цвијетиновић (41) заробљена је, а потом сатима мучена и злостављана, па масакрирана на кућном прагу. Њено тело је пронађено у оближњем потоку. Мучки је убијена и Достана Цвијетиновић (63), коју су муслимански војници најпре мучили а потом убили хладним оружјем, највероватније секиром. Старац Срећко Спајић (64) је након стравичних тортура масакриран у сопственој кући. Девојка Рада Гвозденовић (17) усмрћена је с неколико метака, а њена бака Студенка, стара 92 године, убијена је ударцима маљем о главу. На Залазју је стрељана и медицинска сестра Радивојка Рада Милановић (55), која је од почетка рата остала у Сребреници да помаже својим пацијентима. Рада Милановић је најпре заробљена а потом затворена у логор, где је била изложена незамисливим психичким и физичким тортурама. Након тога је одведена на Залазје, где је масакрирана с другим заробљеницима. У нападу на Залазје заробљен је, мучен па окрутно убијен судија Слободан Илић, који је имао 46 година. Ненаоружан и свезан, Слободан је преживео страшне муке и тортуре…“, само су неке страшне приче са Залазја крвавог Петровдана 1992. године.

И тужна порука данас са Залазја свету – „знамо ми да ви наше жртве не само да не признајете него их и презирете“.