ЗАТИРАЊЕ СРПСКОГ ИМЕНА И КОРЕНА: 26 година од крвавог Петровдана у Залазју изнад Сребренице живи само један Србин!

Дуге су и мрачне ноћи у Залазју, пустом српском селу изнад Сребренице. Ни лавежа паса, ни гласа човека, ни трачка светла, само скелети давно разрушених домова, празнило и страшна тишина!
Неђо Станојевић једини је стални становник сад пустог српског села у коме је до крвавог Петровдана 1992. године и покоља који су тог дана извршиле снаге Насера Орића било 25 домова, само у кући Јефтовића било 13 деце, у једној од кућа Цетиновића седморо… Сад је много више мештана Залазја на гробљу на ћувику више села, по Србији, Америци, Канади, по белом свету, Неђо је једини остао да сведочи о тужној судбини села…

А Залазје је само једно од 150 српских села у Подрињу, уништених од 1992. до 1995. године у којима је страдало 3.500 Срба.

– Деца дођу често да ме обиђу, кажу, ајде тата са нама, а куд ћу ја одавде кад са везан за ову земљу – каже Неђо.

Јуче на 26 годишњицу „крвавог Петровдана“, само још једног од крвавих дана у историји Залазја, Неђо је био први на гробљу више села, сам, да заплаче, да запали свећу, да закука од јада за својим комшијама, за Залазјем какво је некад било. На гроб своје супруге, очију пуних суза изнео флашицу сока, мало ракије и кекса, па сео, тужан, и онако старачки, горко отплакао док су се одоздо од Сребенице извијале тешке непрозирне завесе магле.
– Нема овде живота а живим! Ево шта је од Залазја остало. Имам два кера, са њима се дружим, увече су они око куће, чувају ми страх. И сећам се дана кад смо се моја супруга и ја вратили се у Залазје, уселили се у шупу, у наше, седам година били без струје, али нисмо хтели да одустанемо – каже Неђо.

До Сребенице има два сата хода пошто аутобуса нема, до села пут је више пешачка стаза, изрован, пун рупа…

– Срећа па слабо чујем, па ми ова тишина мање смета – каже Неђо.

– Какво је ово село било, како се овде лепо живело. Лепше је овде било но у Сребреници, село пуно народа, пуно деце, пуно радости, а погледајте сад шта је од нас остало. Туга пуста, да камен заплаче над нашом судбином – присећала се јуче и Десанка Драгичевић која је на гробље дошла да запали свеће најмилијима.

Код два споменика у гробљу изнад села јуче је служен парастос побијеним мештанима. На једном споменику, старијем, је 97 имена, од њих, 51 из фамилије Ракића, њих су усташе побиле 14. јуна 1943. године. Ни српско уво у селу да остане. Углавном жене и деца.

– Прво је кроз село наишао неки комшија, рекао Србима – не идите никуд, останите у кућама, ни длака вам неће фалити. И, Срби су поверовали, остали у кућама. Онда су дошли усташе, и убијали редом, од куће до куће, од детета у колевци до најстаријих, да затру и последњег Србина – препричавали су јуче у Залазју страшну причу из 1943. године.

На другом споменику су имена побијених на крвави Петровдан 1992. године.

Вељко Васић један је од шесторо људи који се преживели крвави Петровдан у Залазју.

– Завукли смо се нас шесторица на таван куће у центру села, за собом запалили спрат испод, и одозго, кроз цреп гледали Орића како постројава своје борце, њега и Зулфа Турсуновића… Опкољени са свих страна. Били се сва шесторица поздравили, опростили са животима. Срећом, нису нас нашли. Кад је пала ноћ једва смо се извукли ка Сасама – присећао се јуче Вељко.

– Тог дана убили су ми мужа, двојицу браће заробили и одвели у Сребреницу, тамо их мучили, патили и побили, скоро смо им кости нашли. И, сад, за 1995. и Сребеницу сви знају, за нас и наше жртве нико – каже Драгица Лазаревић.

– Петровдан је некад био слава, сад је симбол страдања. Овде смо данас да тугујемо и због страдања, али још више због неправде која нам се чини. Свако ко каже да у Сребреници није био геноцид непријатељ је Бошњака. Да је неко у Сребеници имао геноцидну намеру онда нико не би био изведен, нико не би изашао из Сребренице. Овде нико није остао, овде су сви побијени, е, то је геноцид. 26 година нико за ово није осуђен, говоре, Срби су сами себе убијали – рекао је јуче у Залазју Младен Грујичић, начелник општине Сребреница.

Страшна је српска прича у Залазју, међу рушевинама порушених српских кућа. Тишина која убија. И српске мајке које саме, попадале по гробовима оплакују своје најмилије. Очију пресахлих од суза.
И још једна страшна прича коју већ годинама препричавају када се на Петровдан окупе на гробљу:

– Није давно било, наишао сат и по иза поноћи кроз Залазје момак из Саса… Сви га познајемо. Клео се после да је на раскрсници у селу, испред куће у којој су запаљени наши рањени борци, и који су на Петровдан живи изгорели видео крваво коло… Играју људи, а сви без глава… Момак је завршио у болници, једва је дошао себи – причали су јуче у Залазју.