ЗА 6.000 СРБА НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО: Дјевојке су се хватале за косе и руке и у групама скакале у мутну набујалу Дрину

Вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида из Београда Вељко Ђурић рекао је да злочини које је починила усташка легија Јуре Францетића још нису истражени.

Ђурић је на вечерашњој трибини под називом „Да се не заборави Сребреница, јуни 1943“ рекао да постоји много докумената који су доступни и, што је за науку интересантније, постоји још и недоступних докумената који ће, када буду доступни и када се сви стручно обраде, дати одговор на питање у чему су коријени зла које су починиле Францетићеве пуковније.

Он је истакао да су непрецизни подаци о жртвама који се помињу у елаборатима које је БиХ сачинила 1947. године о Францетићевим злочинима, као и подаци које је држава Југославија 1964. године сачинила пописом жртава Другог свјетског рата, међу које нису уврштене жртве из породица чији су чланови били у војскама супротстављеним партизанима.

Ђурић је упозорио да се често помињу бројке о страдалима у ратовима, али да је то незахвално јер су подаци непровјерени и када се упореде различити извори и документи дође се до потпуно другачијих података о цифрама.

„Свједочења судионика и очевидаца одређених историјских догађаја су веома поуздана, али када су у питању бројеви настрадалих, та свједочења не могу бити сигурни докази“, тврди Ђурић и истиче да су Францетићеви легионари убијали све што је српско с намјером да етнички од Срба очисте простор БиХ до Дрине.

Према Ђурићевим ријечима, истраживање ових тема било је недопустиво у прошлом ситему због политике „братства и јединства“, јер би истина анулирала „заслуге“ многима који су били на власти.

„Тек када је `земља проговорила` и када је почело ексхумирање српских костију из многих јама, почело је озбиљније истраживање злочина које су усташе починиле над српским народом у источној Босни“, рекао је Ђурић и додао да треба прикупити усташка, њемачака, четничка и партизанска документа да би се потпуно истражила ова тема и коријени Францетићевих злочина.

Књижевник Момир Крсмановић је преживио усташка клања око Рогатице и Вишеграда 1941. и 1942. године, када су му заклани мајка и брат.

Он је цијели живот посветио истраживању и писању о усташким злочинима над српским цивилима у источној Босни и о томе је написао двадесетак књига са документима које је прикупио од преживјелих.

Крсмановић посједује огромну документацију са именима неколико хиљада убијених српских цивила у налетима усташких легија на ово подручје који су намјеравали да загосподаре простором до Дрине и да она буде граница такозване Независне Државе Хрватске.

„Имао сам девет година 1941. године када смо побјегли од усташа у збјег у вртаче на Сјемећу између Рогатице и Вишеграда. Тада су ми убили мајку и брата, а ја сам преживио скривен у смреки. У збјегу је било српско становништво из неколико српских села. Све су усташе побиле и само ријетки су се успјели извући из обруча или сакрити у смрекама и вртачама“, присјећа се Крсмановић.

Он каже да су усташе-муслимани из сусједних села убијали српске цивиле и да је његову мајку убио комшија Осман Шишић са којим им је земља граничила.

Крсмановић додаје да је заклано много жена, дјеце и стараца, те да су се након покоља, сви преживјели из тог збјега окупили у једну кућу која није изгорјела.

Каже да је хтио тужити тог Шишића који му је заклао мајку и брата, али да Српкиње које су преживјеле, а биле су очевици клања, нису смјеле да свједоче због пријетњи представника тадашње власти и режима.

Крсмановић каже да је забрањивано штампање његових књига и да су генерали ЈНА највише оспоравали то што је писао, јер се то није слагало са њиховим представљањем историјских чињеница.

Он је говорио о Францетићевим нападима и етничком чишћењу источне Босне и покољима на Дрини код Скелана, Старом Броду и Милоћевићима код Вишеграда и о хиљадама закланих, убијених и у Дрину бачених српских цивила од Олова, Сокоца, Рогатице, Хан Пијеска, Пала, Шековића…

„Дјевојке су се хватале за косе и руке и у групама скакале у мутну набујалу Дрину да избјегну обешчашћивање и клање. И након рата, партизанске власти наставиле су прогон српског народа овог краја и познато је да је у зеничком затвору 1947. године било 3.000 дјевојака и млађих жена из ових крајева“, изнио је податак овај преживјели свједок тих злочина који су оставили дубоке ране у његовој души и цијели живот је посветио истраживању и доказивању истине о усташким злочинима над српским народом.

Он тврди да су усташе и домаћи муслимани као њихове слуге убили више од 6.000 Срба 1942. године приликом Францетићеве офанзиве ка Дрини.

О страдању Срба у Сребреници и Залазју другог и трећег дана Тројчиндана 1943. године говорио је Милош Николић, чији је дјед Јово са снајом и једном петочланом јеврејском породицом убијен у својој кући приликом тог напада.

За та два дана убијено је више од 250 српских цивила из Сребренице и околних села, међу којима чак 45 чланова породице Ракић са Залазја.

Ова свједочења биће штампана у зборнику о страдањима 2.262 српских цивила Сребреничког среза, међу којима 430 дјеце, од Францетићевих и домаћих усташа у Другом свјетском рату, а за које никада нико није одговарао.

Прије почетка вечерашње трибине приказан је филм о свједочењима преживјелих о покољу у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године.

Организатор трибине били су Православна црквена општина Сребреница и Музеј жртава геноцида из Београда.

Тагови: Београд, Вељко Ђурић, Жртве, Музеј жртава, Сребреница