Врањеш: Шмит удара посљедње ексере у ковчег државне заједнице уз западне аплаузе

Александар ВРАЊЕШ, амбасадор БиХ у Србији

ПРОЦЕС изградње БиХ по бошњачким мјерилима, Запад спроводи већ три деценије.

Оно што нису успјели постићи у Дејтону, наставили су силом, кажњавањима, наметањима високих представника, преносом надлежности и суспендовањем демократије. Циљ им је била разградња Дејтона и јачање заједничког нивоа власти на уштрб аутономије Републике Српске, али умјесто унитарне БиХ добили су неодржив протекторат.

Да би додатно ојачали његове климаве стубове, укључили су се и у домен културе сјећања да би „забетонирали“ наративе који одговарају искључиво бошњачким интерпретацијама грађанског рата и политичких догађаја деведесетих година уводећи поново рестриктивне мјере.

Уз то, колективни Запад је показао спремност да неутралише свако по њима апокрифно тумачење из Републике Српске. Те активности Запада се потпуно подударају са бошњачким ревизионистичким покушајима да ближу и даљу историју редефинишу искључиво кроз призму њихових савремених политичких митова који су настајали посљедње три деценије.

И једни и други су сагласни да нема унитарне БиХ уколико се сви ти њихови политички обојени наративи не доведу на ниво аксиома чије пропитивање подлијеже кривичној одговорности, а сви негатори тих тзв. “истина” не буду иза браве.

Оно што је главно питање јесте колико су успјели у томе?

Западни дио тзв. међународне заједнице у БиХ, кроз фондове и различите “штифтунге” инвестирао је много новца у програмске активности на теме као што су помирење, па до људских права, транспарентности, ратних злочина, културе сјећања, медијских слобода, итд, а све то кроз јасне идеолошке поставке глобализма, мултиклултурализма, идеологије људских права, неолиберализма и сл.

Циљ је био успоставити једну нову прозападну елиту у Републици Српској, форматирану по антинационалним начелима, критички оријентисану према српским симболима, култури и историји, усмјерену према некој новој “калајевској” визији тзв. “босанско-херцеговачког друштва” и финансијски довољно зависну од западних извора, да би лојалност према наметнутој догми постала неупитна.

Другим ријечима, циљ је био направити тзв. “Другу Републику Српску”.

Ипак, након скоро три деценије и пар изузетака, које данас представљају опскурни аутошовинисти скромних домета и примања, њихов пројекат стварања прозападне елите је видно пропао.

Српски симболи, наративи, перспективе, културни образац, вјеровања и научне истине су опстали након бројних притисака и удара, просто јер су чврсто укоријењени у српски национални идентитет којег не могу промијенити нити “штифтунзи” нити фондови и семинари по хотелима.

Управо ће ти наративи постати отворена мета колективног Запада, јер су установили да су раније “софт” методе биле неуспјешне.

Срби из Републике Српске су остали Срби, још више утемељени у властитом идентитету, а покушај стварања лојалних православних “Босанаца и Херцеговаца” постао је само бацање новца. Све то је навело западну олигархију у БиХ да се одлуче за много агресивније методе.

Као прави окупатори, увели су рестирктивне мјере да би неутралисали српске политике и наративе. Тако смо добили (поново) вербални деликт као кривично дјело, затим су вољу високог представника наметнули као врховни закон чије неспровођење води у затвор и одлучили су да санкционишу комплетан државни врх Републике Српске.

Посебно су се позабавили Милорадом Додиком – српским лидером и симболом отпора. Не само што му суде јер је вршио своју уставну надлежност, одбијајући наметања непостојећег високог представника са непостојећим овлашћењима и са окупационом силом иза својих леђа, него зато што данас управо он кроз своје политичко дјеловање снажно брани не само Републику Српску, него систем симбола и наратива које би Западни фактор најрадије обрисао гумицом.

Зато није било довољно да само њега санкционишу, него су морали да то учине и његовом Игору и Горици, да би нападајући породицу показали колико су далеко спремни да иду у својој безкрупулозној политичкој борби. Али, резултат таквих притисака није страх и покоравање, него пркос и отпор. Као да ништа нису научили од својих претходника и сународника који су такође силом покушавали да мијењају људе и симболе на овим просторима.

А да је нервоза присутна у редовима колективног Запада у БиХ, више је него примјетно. Чак се и не правдају излизаним аргументима из домена међународног права, него све отвореније показују да не маре ни за право ни правду.

Именовање Шмита ван свих процедура и карт бланш да у БиХ тренира диктаторске вјештине, говори колико су им канџе провириле кроз бијеле рукавице. Као да су у силној жељи да по сваку цијену дисциплинују Србе, униште Републику Српску и смакну Милорада Додика, занемарили да таквим политикама крче пут за потпуно супротан сценариј.

И док Шмит удара посљедње ексере у ковчег државне заједнице уз западне аплаузе, Срби манифестују одлучност да бране Републику Српску, своје симболе, имовину и институције.

Кују Срби одбамбене планове, па није ни чудо што се шефица политичког одјељења Амбасаде Велике Британије у Сарајеву, Хелен Флукер, регионално узмувала, па истражује колику подршку Додик има и у Српској и ван ње.

Много тога интересује политичку Хелен. Од тога како Миле стоји у Матици па до питања да ли ће га наша полиција бранити свим средствима уколико му пресуде англо-судије у Сарајеву.

Ни један одговор јој се није допао.

Отићи ће збуњена једног дана из БиХ. Баш као и Шмит.

(Tрибинa je одржанa 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)