ВРАЊЕШ: Иванићу ће то што је фаворит „међународне заједнице“ одмоћи на изборима

Политолог Александар Врањеш у коментару за портал „Све о Српској“, каже да је разлика између Младена Иванића и Милорада Додика толика да Иванићу више ни Бошњаци не могу помоћи.

Коментар Александра Врањша преносимо у цјелости:

Интервју Младена Иванића за портал Вијести.ба вриједи прочитати, јер поред одређених политичких флоскула, крије у себи и неке интересантне детаље. Прије него што пређемо на анализу тврдњи изнесених у интервјуу, осврнућемо се на Иванићеву политичку биографију.

Иванић дефинитивно јесте занимљива личност, која већ дуже вријеме гравитира на политичком небу Републике Српске. При томе никада није имао неку значајнију политичку снагу иза себе, а доспијевао је до високих функција, што нас опет упућује да је ријеч о вјештом политичару.

У то смо се увјерили 2014. године, јер укупан број освојених гласова као кандидат СЗП-а за члана Предсједништва, потврђује његову вјештину да као лидер мање и слабије партије у коалиционим односима преигра већег и снажнијег партнера, уз њихове гласове оствари побједу, а да је при томе његов ПДП имао капитал од само 48.800 гласова. Ту долазимо до још једне Иванићеве карактеристике – зна добро да се (по)брине за своју задњицу, било да је ријеч о фотељи у коју је спушта или пак о зиду уз који исту чува.

Иванићеву политичку каријеру прати још једна „етикета“ – да је „британски човјек“, коју је добио након студијског боравка у Великој Британији и успостављања политичке везе са Торијевцима који су значајно помогли у развоју ПДП-а. Ипак, та „етикета“ није помогла да и сам не искуси извјесне притиске страног фактора у БиХ.

У другој половини 1999. године био је под лупом сарајевске канцелартије ИПТФ-а (International Police Task Force – IPTF) поводом неких маловјероватних и по свему судећи подметнутих оптужби за несавјесан рад на Економском факултету у Бањалуци. Затим је 2007. године услиједила оптужница Тужилаштва БиХ због злоупотребе положаја у предмету „Српске шуме“, која је наредне године резултовала првостепеном пресудом Суда БиХ на 18 мјесеци затвора.

Претпостављало се тада да је комплетан процес монтиран и да је био извјесна врста политичког притиска на Иванића од стране међународног фактора у БиХ уз низ уцјена. Да ли је то имало какву везу или не, али је након првостепене пресуде ПДП изашао из тадашње коалиције са СНСД-ом, Иванић је поднио оставку на мјесто предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ, да би годину дана након тога Апелационо вијеће Суда БиХ поништило првостепену пресуду и ослободило Иванића свих оптужби.

Вјеровало се тада да је Иванић подлегао уцјенама и да је – да не би отишао на робију – морао прекинути коалицију са СНСД-ом у вријеме Додиковог најснажнијег супротстављања међународној заједници. Тако да му титула „британски човјек“ није увијек користила.

Могуће је да је сва судска фарса и послужила да му напомену ко му је својевремено дао стипендију. Углавном, након судских процеса, међународна заједница више није имала с њим проблема.

Данас очигледно Иванић не улази више у сукобе са страним фактором, а претпоставља се да су посриједи и одређени приватни разлози. Наиме, Иванићев син Владимир, стручњак у домену банкарства, након завршене Касове бизнис школе винуо се у висине лондонског банкарског свијета, да би 2012. године постао један од директора престижне банке БНП Парибас у Лондону.

Свакако је важно нагласити да је скоро немогуће повезати Владимирове пословне успјехе у Лондону са политичком каријером његовог оца у БиХ. Велика је вјероватноћа да би он догурао тако високо и да му отац није на функцијама у БиХ.

Међутим, вјерује се да постоји једна друга корелација – да Младен Иванић сигурно неће направити погрешан политички потез према међународној заједници, да не би угрозио не само властиту политичку, него и банкарску каријеру свог сина.

Колико је то тачно, тешко је утврдити, али је чињеница да Иванића данас међународна заједница јавно фаворизује као подобног и за њих најпожељнијег политичара из Републике Српске.

Међутим, тврдња Младена Иванића – у споменутом интервјуу порталу Вијести.ба – да Република Српска у посљедње четири године није била „ничим угрожена“ од стране међународне заједнице, за шта је он, како каже, лично заслужан, у потпуности је нетачна.

Узећемо новији примјер.

Самим тим што је Младен Иванић као члан Предсједништва гласао у марту за спољнополитичку стратегију БиХ која подразумијева и чланство у НАТО као циљ, он је очигледно подлегао притиску америчке амабасаде усмјерене против воље српског народа и интереса Републике Српске.

Немогућношћу да се супротстави страном фактору у овом али и многим другим случајевима, Иванић је показао како брани интересе Републике Српске као члан Предсједништва БиХ, што је опет сагласно са мало ширим уводом и описом спреге и односа између Иванића и међународне заједнице у БиХ. Једноставније речено, титула фаворита западних амбасада у БиХ носи прилично високу цијену, а опортунистичко понашање је логични исход, којег онда морате да кријете „као змија ноге“.

Тако да Младен Иванић дефинитивно нема ни воље ни снаге ни интереса да се супротставља притисцима међународне заједнице на Републику Српску, а да је вјешт да симулира и спинује како је он пролио силни зној у „политичким борбама“ против страног фактора у одбрану Републике Српске, не треба имати сумњу.

У прилог томе нам говори и његов однос према доласку 40 британских војника у БиХ који се требају придружити ЕУ-НАТО мисији и то „специјализованој оперативној групи за надзор и обавјештајне послове“ за потребе, како сами кажу, октобарских избора

Умјесто да упути снажан протест према Великој Британији и осуди најаву мијешања у изборни процес, Иванић се прилагођава невјештом демантију британске амбасаде која изгледа из Сарајева зна боље шта је њихов министар одбране мислио под војном „превенцијом руског мијешања у предсједниче изборе у октобру“. Иванић у интервјуу има потребу да ту ситуацију мало „пропере“ и дословно спинује како је у питању страх СНСД-а од шачице тамо неких војника по принципу – „нас милион, а њих 40 војника сами“.

Јасно је да је тиме Иванић демонстрирао на који начин брани титулу фаворита међународне заједнице, а одсуством оштре реакције према најави британског мијешања у изборни процес, показао је и колико му је стало до одбране Републике Српске, али и како планира да побједи на наредним изборима.

Тако дођемо до наредног интересантног детаља у интервјуу порталу Вијести.ба – Иванићеве самоувјерености у побједу на предстојећим изборима.

Иванић каже у интервјуу да СНСД дефинитивно не може остати на власти и да о тој опцији уопште не размишља, иако и сам зна да истраживања показују супротно. Иванић није занесењак, него прилично реалан политичар и зна добро каква му је тренутно позиција, да је у заостатку за Додиком више од 120.000 гласова и да је истраживање по наруџби СзП-а показало да ће СНСД освојити 49% гласова на наредним изборима.

На основу чега онда Младен Иванић гради оптимизам?

Разлика у броју гласова између Додика и Иванића је толика да овом питањем не могу помоћи нити бошњачки гласови нити британски војници, а опет дјелује толико увјерен у побједу.

Стиче се утисак да му је страни фактор дао тако снажне гаранције да уђе у трку са јачим противником, увјеривши га апсолутно да ће његов противкандидат у финалу изгубити или се повући из трке. Уз то је познато да Младен Иванић игра политичке игре искључиво „на сигурно“ и очигледно снажно вјерује у те гаранције.

Како то планирају остварити, можемо претпостављати само кроз методу сценарија и покушати хипотетички описати могућу ситуацију која је Иванића увјерила у побједу.

За креирање „сценарија побједе“ послужићемо се информацијама које стижу из СЗП-а, а посебно изјавама потпредсједника НДП-а Здравка Крсмановића који дође као својеврсни „портпарол коалиције за кризне ситуације“, говорећи јавно оно што углавном Иванић, Говедарица и Чавић мисле, а не смију да кажу.

Тако је Крсмановић изјављивао да ће се Додик повући из изборне трке под притисцима међународне заједнице; да Република Српска дестабилизује политичке односе у БиХ; да ће „режим“ – ако не падне у октобру – морати да се руши на улици и ванинституционалним методама; да ће СЗП подржати покрете и НВО у њиховим политичким и ДРУГИМ облицима борбе, итд.

Такође, за сценарио користиће нам Иванићеве тврдње у интервјуу датом порталу Вијести.ба: да је власт уплашена од народа и да покушава да уплаши сопствени народ да иза свега стоје неки странци; да је типично за диктаторски режим Републике Српске да протесте људи проглашава непријатељским дјеловањем; а када је ријеч о покрету „Правда за Давида“ да он лично спада у групу политичара који ове протесте не коментаришу много, не због тога што нема свој став, него зато што сматра да би уплитање у то било контрапродуктивно тој групи.

Поред ових изјава, за потребе сценарија треба придодати и горе констатоване Иванићеве особине, политичке карактеристике и статус фаворита међународне заједнице, да бисмо склопили потенцијални сценарио који Иванића увјерава у побједу:

Република Српска је фактор дестабилизација у БиХ и њоме управља диктаторски режим на челу са Милорадом Додиком, којег треба срушити, ако не на изборима у октобру, онда на улици. СЗП ће при томе подржати покрете „Правда за Давида“ и РеСтарт у којима виде капацитет за ванинституционалну борбу у процесу слабљења политичке снаге „режима“, да ли прије или након избора.

Бунт ће произаћи из претпоставке да је „режим“ уплашен сопственог народа чије активности проглашава непријатељским дјеловањем. Како су у СЗП-у свјесни високог рејтинга који СНСД тренутно има, подржавају да мање групе покрену ванинституционалну борбу која ће, како очекују, да ескалира у најповољнијем случају до размјера хаоса. Зато је уплитање лидера СзП-а тренутно контрапродуктивно, јер треба препустити да незадовољни грађани (али и оних 40 војника) подигну притисак да би се онда и јавно међународна заједница укључила у одбрану народа од „режима“.

Под тим притиском Милорад Додик би се сам повукао и тек онда ступају на сцену лидери СЗП-а, а међу њима као први Младен Иванић, фаворит међународне заједнице који би се појавио као „deus ex machina“ и нови спасилац Републике Српске.

Међународна заједница ће бити задовољна јер је њихов фаворит преузео полуге власти и имаће још један мандат у Предсједништву БиХ да се бави реализацијом онога што је потписао у спољнополитичкој стратегији БиХ у правцу придруживања НАТО пакту. Партије СЗП-а ће се коначно домоћи власти у Републици Српској, а СНСД ће постати прошлост.

Само овакав или сличан сценарио могао је да увјери Младена Иванића да треба да се кандидује против далеко снажнијег противника. Без обзира колико је овај сценарио реалан или не, можемо идентификовати одређени парадокс јер је заснован на изјавама лидера СЗП-а:

Представници СЗП потенцијалне ванинституционалне преврате у Републици Српској називају „теоријама завјере“, уз прегршт јавних критика на рачун оних који ову опцију узимају као могућу, док се у исто вријеме снажно уздају управо у те облике политичке борбе које би по њима једино могле уродити плодом у борби против Милорада Додика и СНСД-а. Дакле, с једне стране релативизују и критикују ванинституционалне методе и све оне који о њима пишу и говоре, док се с друге стране снажно уздају у исте, и што Крсмановић каже, то не искључују чак и ако СНСД побједи у октобру.

На крају ове приче извешћемо још један закључак у прилог свему написаном: Да је страни фактор убјеђен у могућност побједе кандидата и партија СзП-а на октобарским изборима, улагали би новац ваљда у њихове изборне кампање, а не у дешавање народа на улиицама уз обавјештајну подршку оних 40 војника, али и остатка ЕУ-НАТО мисије.

И тога су свјесни и Иванић и његови партнери, али ће радије да ризикују са „понудом која се не одбија“ него да прихвате чињеницу да ће на изборима колективно доживјети тежак пораз. Без обзира што су и сами свјесни да је „пети октобар“ оставио дугорочне посљедице првенствено по институције Србије, избацивши у први план нову генерацију политичара – вазала страних амбасада који су докрајчили Србију, лидери СзП-а прижељкују управо такав сценарио и у Републици Српској.

На крају, прича о потенцијалним сценаријима је увијек незахвална због свог хипотетичког карактера. Тако да ћемо морати још причекати да видимо у којем правцу ће се развијати ова, ван сваке сумње, занимљива 2018. година. С тим, што већ сад можемо да закључимо, без обзира на резултате избора, да су странци (и) овај пут преварили Младена Иванића и остале лидере СзП-а, јер ипак није све до њих, њихових закулисних радњи, обавјештајаца, новца, притисака, манипулација, медија, друштвених мрежа, итд.

Нешто је и до воље народа!