УСТАНИЦИ, ГРАНИЧАРИ, ЧЕСТИТИ ЉУДИ: Гаврилови преци су били Јовићевићи

Прича о породици и пореклу кључне личности сарајевског атентата – Принципа: Потичу из Грахова у Црној Гори. Цела фамилија учествовала у Босанскохерцеговачком устанку из 1875. године

Прошле и ове године, на светску позорницу интересовања вратио се Сарајевски атентат и његова кључна личност Гаврило Принцип. Већ сад можемо да тврдимо да је о овом догађају било више написа у медијима, специјалним публикацијама и књигама, из свих области, од науке до уметности, него у протеклих 100 година. Многи хроничари су похрлили у библиотеке и архиве очекујући томове пожутелих књига о убиству престолонаследника Фердинанда и његове Софије, о Гаврилу Принципу и његовим друговима из Младе Босне. Већину је дочекало разочарање. Тек покоја књига о Младој Босни, студија Владимира Дедијера „Сарајево 1914.“ и записи једног чудесног Енглеза, Артура Еванса, који је у 19. веку обилазио Босну. Посебну пажњу привлачи професор Божидар Томић, који је детаљно проучио историјску грађу везану за порекло породице Принцип и публиковао занимљиве документе који објективно осветљавају животни пут породице и најпознатијег члана – Гаврила. Код њега ће, иначе, Гавро заноћити у Тузли, када је уочи Видовдана, ишао из Београда за Сарајево.

Одакле су Принципи, ко су заправо Гаврилови преци, и како су стигли у Грахово поље? У времену о коме говоримо задруга је била основ патријархалног друштва, она је у исти мах била и економска и друштвена институција. Све је било заједничко. Односи су регулисани на основу патријархалних обичаја који су подразумевали једнак третман свих чланова заједнице. Одлуке су се доносиле после договора свих чланова задруге. Мушки чланови су били потпуно равноправни и „демократски“ су бирали старешину који је надгледао како се врши подела рада. Контрола имовине била је колективна. Низ правила понашања обавезивао је све њене чланове на узајамну солидарност. Принципи су вековима живели у задрузи. Она се одржала све до детињства Гаврила Принципа. Његов деда је живео у истој кући са синовима, њиховим женама и децом, као и с неудатим кћерима. Задруга Принципа у Грахову пољу налазила се неколико километара од тромеђе Отоманског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.

ПРИНЦИПИ су водили порекло из братства Јовићевића, у Грахово поље дошли су почетком осамнаестог века, из Грахова у Црној Гори. Прво станиште им је било са друге стране планине Динаре у Далмацији, у селу Полачи. Одатле крећу ка Грахову пољу. Настанили су се у Обљају, које је тад претежно католичко село. Област Грахова била је организована као капетанија и представљала је неку врсту војне границе под управом бега Сијерчића. Команданти су били локални босански феудални господари, а војници муслимани, под именом мартолози. У помоћну службу примани су и поједини хришћани. Гаврилови преци, тада још Јовићевићи постају, граничари стражари. Њихово село Обљај, је удаљено само неколико километара од Грахова. Ту је била стационирана чета војника из оближње капетаније, као и станица за караване који су преносили робу. Принципи, односно Јовићевићи, морали су не само да бране границу од напада са аустријске и млетачке територије него и да је штите од упада разбојника и кријумчара. Пошто су одлично познавали тај предео, били су мајстори да предвиде места пролаза пљачкашких група са друге стране границе и ту су постављали заседе и чекали. Зато су Јовићевићи из црногорског Грахова, који ће стићи у Босанско Грахово, добити надимак „Чека“. Најпре је то био само надимак, а доцније ће постати породично презиме.

ЈОВИЋЕВИЋИ, сад већ Чека, задржаће ово презиме све до друге половине 19. века, када га мењају у Принцип. Један од старешина њихове породице, односно задруге, звао се Тодор. Био је висок, снажан, напрасит човек, увек наоружан. Домаћи бегови су га високо ценили јер је био способан стражар. Кад је на граници владао мир, бавио се помало трговином. Одлазио је преко границе у Далмацију и отуд доносио далматинско црно вино. Божидар Томић је забележио да су сећања на њега дуго била жива у Грахову пољу:

– У богатој ношњи свога краја, са сребрним грудњаком, капом са пауновим перјем, кратком пушком и великим ножем, увек је јахао на белом коњу. Кад је пио, он би побеснео и ко год би са њим дошао у сукоб, сећао би га се до судњег дана. Кружи прича да је једном на својој слави, Светом Јовану, био пијан и да је на свом белом пастуву пројахао кроз католичко село забадајући дуг и оштар нож у сламне кровове ниских колиба – записивао је Томић. – Уграбио је најлепшу девојку из овог католичког села и држао је неко време у својој кући… Због његовог дивовског стаса, упадљиве ношње и страха који је код сваког изазивао Млечани су Тодора сматрали за „поглавара племена“ и дали му италијански надимак Принцип (од латинског principal). С временом, сви чланови његове породице старо презиме Чека промениће у Принцип.

Када је Гаврило Принцип у јануару 1914. пошао за Београд, набавио је пасош на име Чека.

МУШКИ чланови породице Принцип су листом били у устанку 1875-1878. године. На чело устанка у овом крају стао је њихов комшија, свештеник из Грахова поља, Илија Билбија, који је у складу са обичајима својих предака, „кад су настала тешка времена за народ, оставио крст и мантију и узео пушку у руке“. Билбији се прикључио и Гаврилов деда Јово и за све време устанка налазио се у главном устаничком штабу у Црним Потоцима. Храброст и умешност Илије Билбије и Јове Принципа импресионирали су угледног енглеског путописца Артура Еванса, који је једно време боравио у Црним Потоцима и своје утиске о устаницима објавио у „Манчестер гардијану“. Јовин син Илија, а Гаврилов стриц, учествовао је у неколико битака. Као добар и храбар ратник, добио је од кнежевића Петра Карађорђевића, односно Петра Мркоњића, медаљу за храброст. И отац Гаврила Принципа, Петар – Пепо учествовао је у Црнопоточкој буни.

ДОЛЕ АУСТРИЈА

Живот у Београду за младића из Босне био је тежак. Знао је Гаврило да каже да је више био гладан него сит. Да би зарадио неку пару, обављао је тешке физичке послове. Био је и помоћни радник на калдрмисању Карађорђеве улице. Мада празног стомака, био је задовољан, јер се осећао као слободан човек и по сопственом признању „први пут у животу, без страха од жандара могао је да виче ‘доле Аустрија'“.

ЧАСНИ ПРОТА ИЛИЈА БИЛБИЈА

После атентата, када је почело суђење, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову крштеницу и упише други датум. Он је то одбио и био је погубљен. Иначе, Гаврила је од смртне казне спасло једно слово у крштеници, односно у матичним књигама. Наиме, прота Илија Билбија направио је словну грешку: у црквеној крштеници уписао је нетачан датум Гавриловог рођења – 13. јуна 1894.(уместо „л“ ставио је „н“), а у матичној књизи исправан датум 13. јул. Ово је био предмет расправе између тужиоца и браниоца. Тужилац је тражио да се као датум Принциповог рођења прихвати 13. јун, како стоји у крштеници, што би значило да је Принцип у тренутку атентата (28. јун) имао 20 година и 15 дана, односно био пунолетан и аутоматски би му следила смртна казна. Судско веће није прихватило образложење тужиоца, него је као датум рођења прихватило податак из званичних матичних књига. То је Принципа спасло најтеже казне.

РОЂЕН НА ДАН СВЕТОГ ГАВРИЛА
За разлику од деда Јове, којег је красио борбени дух људи испод Динаре, Гаврилов отац Петар – Пепо био је ситан и неупадљив човек, смирена понашања, јако религиозан, „који није пио ни вино ни ракију“, како су забележили хроничари овога краја. Сушта супротност Петру – Пепи била је и Гаврилова мајка Марија – Нана, која је потицала из угледне породице Мичић из суседног села Малог Обљаја, жена крупна и енергична, спремна да се ухвати укоштац и са највећим тешкоћама у животу. Пишући о Гавриловим родитељима, професор Томић каже:

– Петар и Марија имали су деветоро деце, али у тешким приликама у којима су живели, без медицинске неге и основних хигијенских услова, у животу су им остала само три сина – Јово, Гаврило и Нико. Гаврило се родио 13. јула 1894. године, а име му је на крштењу дао прота Билбија, јер је рођен на дан Светог Гаврила – писао је Томић.

Тагови: Гаврило Принцип, Преци