УМОРЕН НА НАЈБРУТАЛНИЈИ НАЧИН: Како је дјечак Слободан Стојановић добио фреску у манастиру на Сењаку
Фреска са ликом дјечака Слободана Стојановића (Фото: В. Митрић)
О српској дјеци, жртвама посљедњег рата, се ријетко говори. Или од заглушујућег еха „митоманије“ из сарајевске чаршије, недовољно чује! Убијали су их у игри монструми и злочинци суперсоничних ескадрила.
За све њих, и за сва прекинута безгрешна дјетињства, у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице на београдском Сењаку, осликана је фреска на којој је лик Слободана Стојановића, дванаестогодишњег мученика из околине Зворника, умореног на најбруталнији начин, крајем јула 1992. године.
У посљедњем трку, улетио је у руке онима који су по његовој, Доњој Каменици већ убијали и уништавали све српско што је преостало – у руке злочинцима Насера Орића и Албанке Елфете Весели, омиљеног Орићевог војника.
Дванаестогодишњи мученик сахрањен је на гробљу у Дрињачи. Недуго касније, поред њега сахрањени су и родитељи му Деса и Илија – пресвисли од бола рана свог јединца. Остале су непрочитане књиге, неостварене жеље и празна школска клупа.
А жена монструм, упркос бројним свједочењима како је звјерски мучила, а потом убила Слободана, уживала је у слободи и благодетима Швајцарске, готово четврт вијека.
Опширније у видео прилогу.
