Начелник општине Сребреница Младен Грујичић изјавио је да су тврдње појединих учесника комеморације настрадалим Бошњацима у Поточарима да су у том меморијалном центру укопани цивили нетачне и да представљају историјски фалсификат.
– То је највећа подвала коју Бошњаци, уз помоћ западних земаља, односно њихових представника настоје наметнути како би тај наратив остао у историјским читанкама, што је ноторна лаж – рекао је Грујичић.
Он је запитао гдје су онда војници из Сребренице који су убијали Србе од 1992. до јула 1995. године на подручју сребреничке и сусједних општина гдје је погинуло и убијено 3.267 Срба, међу којима половина цивила.
– У Поточарима је највеће војничко муслиманско гробље у Европи и од њега Бошњаци уз подршку западног дијела такозване међународне заједнице праве култ иако се зна да је то подвала коју без имало стида шире – истакао је Грујучић за Срну.
Према његовим ријечима, зна се, а о томе постоје свједочења, докази, књиге и филмови бошњачких ратних вођа и команданата које доказују да су у Поточарима укопани само војници и ријетки цивили који су били у војној колони која је кренула у пробој из сребреничке енклаве под заштитом Уједињених нација према Тузли.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице Бранимир Којић тврди да су у Поточарима укопани искључиво војници, с тим што многи од њих нису настрадали у јулу 1995. године него знатно раније или су касније умрли, па ту укопани.
Којић је рекао Срни да су ту укопани припадници муслиманске 28. дивизије такозване Армије БиХ који су у пуном борбеном саставу са пјешадијским наоружањем извршили пробој из заштићене зоне УН у Сребреници.
– Они су кренули на борбени марш према Тузли убијајући све живо што им се нашло на том путу. У тој колони долазило је до повређивања, изнемоглости, свађе и међусобних обрачуна, па и самоуништавајућих оружаних борби да не би били заробљени – појашњава Којић, додајући да постоје документи и свједоци о томе.
Он каже да су јуче укопани посмртни остаци или дијелови идентификованих војника и можда понеког цивила који је био у наоружаној колони која је оружано дејствовала у пробоју и била легитимни војни циљ.
Којић указује да је та колона приликом пробоја према Тузли начинила огромну штету и причинила знатне људске губитке српској страни и да је прича о укопу цивила у Поточарима чисти фалсификат, односно незамислива лаж чији аутори немају стида и карактера.