ТУЖНИ ДАНИ: Сјећање на егзодус сарајевских Срба

Парастосом за 4.000 погинулих припадника Сарајевско-романијског корпуса Војске и Полиције Републике Српске, полагањем вијенаца на Малом Зејтинлику и низом духовно-умјетничких манифестација, у Источном Сарајеву обиљежена је 23 годишњица егзодуса сарајевских Срба.

Први пут ове године, под покровитељством Владе Републике Српске обиљежава се 16. март као датум сјећања на масован излазак Срба из сарајевских насеље која су након Дејтона припала Федерацији.

То је био посљедњи дан организованог изласка Срба из сарајевског насеља Грбавица.И данас памтимо драматичне и потресне сцене изношења ковчега и сахрањивања на Малом Зејтинлику на Сокоцу.

Сарајевски Срби расељени су широм свијета, али највише их је у Источном Сарајеву којi граде и развијају, међутим, сјећање на у рату одбрањена огњишта и погинуле не блиједе.

Хладни фебруарски и мартовски дани 96-те када је са породицом, као и десетине хиљада сарајевских Срба кренула у неизвјесност, дубоко су урезани у сјећање Мирјане Видичевић. Прво Сребреница, па Бијељина одакле је данас дошла на гроб сину Ранку који је као 24-годишњак погинуо 1993. године на вогошћанском ратишту.

– То су били тужни дани, сваки дан је било 10 до 15 камиона, људи се селе, нема чекања никаквог – сјећа се Мирјана.

Војска и Полиција заједно са народом одбраниле су у рату територију тада Српског Сарајева, издржали више од 30 непријатељских офанзива, „плативши“ слободу са 4.000 живота. А онда су „цртачи“ мапа у Дејтону као на „тацни“ поклонили Вогошћу, Илијаш, Илиџу, Грбавицу, Рајловац, Илиџу српском непријатељу.

– На данашњи дан кажемо да су сарајевски Срби платили цијену стварања Републике Српске и заиста је тако. У Дејтону се нешто морало дати да би преостали народ добио слободу, у овом случају је пет сарајевских општина дато муслиманско-хрватској Федерацији да би Српска потврдила свој статус – каже Ненад Вуковић, градоначелник Источног Сарајева.

– Ово је подвиг високе свијести гдје су својим изласком из општина и са териротије које су додјељене муслиманско-хрватској Федерацији, показали љубав и патриотизам према српском народу и новоствореној Републици Српској и то треба посебно цијенити – напомиње Милимир Савчић.

Одлука из Дејтона болно је одјекнула међу сарајевским Србима. Не желећи да живе под туђинском влашћу и оправданом страху од најављених репресалија према сваком Србину које је носио пушку, крећу у егзодус, незабиљежен у модерној историји.

– Ово је јединствен примјер страдања у нашој новијој историји. Са собом су ископали и понијели своје мртве борце ВРС и Полиције. Влада РСрпске преко Одбора је установила овај датум као један од најважнији датума у новојој историји српског народа – истиче Душко Милуновић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске.

– Нису жељели да буду грађани другог реда, нису жељели да стрепе у том свом Сарајеву, одлучили су се да оставе све оно што су стварали и они и њихови преци вијековима унатраг. То је оно што је сарајевски Србин морао и у принципу приморан да уради, није желио да остане у таквом Граду – каже Соња Караџић Јовићевић, посланик у Нардној скупштини Републике Српске.

И Мирјана, мајка погинулог борца чије је кости измјестила послије рата на Мали Зејтнлик и са ове временске дистанце увјерена је да Срби нису могли нити смјели остати у „реинтегрисаном“ Сарајеву.

– Није било шансе никакве, нема је ни данас. Ма какви. Долазили по ноћи тада нека циганчад, малтретирали нас – присјећа се она.

Да се нешто слично десило другом народу већ би се снимали филмови, писале књиге,о томе би се у школама учило. Епопеја и жртва сарајевских Срба заслужују да остану у трајном сјећању српског народа.